(August 17, 2008 05:42AM)

Na http://www.rb-donjahercegovina.ba/Default.aspx?id=2130 se nalazi zanimljiv rad Marinke Šimić, «Jezik boljunskih natpisa», koji je skraćeni i popularni oblik izvornog članka «Natpisi na stećcima u Bojlunima kod Stoca» iz časopisa ''Hrvatska misao'', Matica hrvatska, Sarajevo. «Jezik boljunskih natpisa» objavljen je u «Stolačkom kulturnom proljeću», Godišnjak, godište V, godina 2007., 175-189. str.

U okviru grafičko-fonološke, morfološke, leksičke i dr. analize je i ime Rados(l)ava Herakovića čiji je natpis donesen u (verovatno retuširanoj) fotografiji.

Rad ima određenu naučnu težinu ali se kroz njega provlači osetna tendencija da se boljunska nekropola prikaže kao hrvatska srednjevekovna baština. Suština pogrešnosti ove tendencije nije u isključivosti potenciranja hrvatske pripadnosti starog boljunskog stanovništva (jer to može a i ne mora biti tačno), kako se to na prvi pogled može zaključiti, već u samoj tendenciji kao takvoj. Prosto je nemoguće odrediti vrstu nacionalne (u srednjevekovnom smislu) orijentacije stanovnika Boljuna XV-XVI veka samo na osnovu uloge strukture natpisa da ukaže na jezičku osobenost koja je (osobenost) kod Šimićke već postavljena kao paradigma određenja nacionalne orijentacije.

(August 23, 2008 08:38PM)

Iseljenici za Ameriku s početka 20. veka

Veliki broj (H)erakovića i (H)eraka je otišao u beli svet prvih decenija XX veka tražeći bolje uslove života. Na www.ellisisland.org mogu se pronaći spiskovi velikog broja Evropljana koji su brodovima prešli Atlantik i iskrcali se pred Njujork – veliko stecište doseljenika iz celog sveta. Spiskovi ukazuju da su popisivači (a možda i migranti) muku mučili sa stranim izgovorom. Banjani (predeo u Crnoj Gori) su recimo zapisivani kao Bagriani, Banjan, Banjaus, Bagnoni, Banjany, a Kuzmin (selo mog pradede Dušana) je zapisan kao “Kurnin”. Ista stvar je i sa ličnim imenima i prezimenima. “Evak” je verovatno Erak što pokazuje da problem nije bio samo jezik već i sličnost između oblika slova koja su ponekad pogrešno interpretirana ili izostavljana [23.XI 2011.: pitanje je da li su greške nastale i prilikom stavljanja ovih dokumenata na internet]. Verovatno da je postojalo još dosta ljudi koji su se do 20-ih godina XX veka preselili u Severnu Ameriku a da im je prezime na pogrešan način zapisano [23.XI 2011.: hteo sam reći da možda postoji mogućnost da su osobe sa prezimenima Erak, Eraković, Herak i Heraković zapisane još pod nekim deformisanim oblikom kojeg ja ovde nisam izneo jer ne mogu da pretpostavim da se pod tim oblikom nalaze].
Spiskovi imaju izuzetnu vrednost jer se može videti odakle su porodice i pojedinci, iz koje luke su krenuli u daleki svet, koliko godina su imali kada su plovili. Prednost je i što se može izračunati i godina rođenja. Pošto je tada Austro-Ugarska (odnosno Austrija i Ugarska/Mađarska) zauzimala određeni deo stare Jugoslavije, razumljivo je što je većina migranata govorila da upravo potiče iz te zemlje ili nekog njenog područja [23.XI 2011.: ja ovde, istina, nisam iznosio oznaku za ono što je verovatno bila nacionalna pripadnost iseljenika, mada sam možda i trebao radi celokupnosti podataka bez obzira da li su tačni ili ne (za ovo proveriti izvor). Simo Eraković je 3.I 2009. na facebook-grupi ''Bratstvo Eraković'', u temi ''Erakovici iz Hrvatske i Bosne'', napisao sledeće: «Americke imigracione vlasti su doseljenike pitali za nacionalnost , ali se verovatno cesto unosio pasos , pa tako moze da se nade za Erakovice iz Crne Gore da nacionalnost stoji Austrougarska .».].
Mrzelo me je da pišem osobe sa prezimenima Harak i Horak kojih ima dosta.
U zagradi je, prvo, mesto porekla ili neka odrednica odakle potiče migrant, zatim ide godina (starost doseljenika), bračni status, ime luke odakle je krenuo, ime broda kojim je plovio i datum iskrcavanja.

ERAKOVIC
Blajov (Bagriani-Montenegro, 25, neoženjen, Havre, “Hudson”, 15.IV 1907.)
Dusan (Kurnin-Hungary [tačnije Kuzmin kod Sremske Mitrovice – hijerakul], 32, oženjen, Rotterdam, “Rotterdam”, 24.VI 1912.)
Giorgie (Banjan, 23, neoženjen, Trieste, “Georgia”, 30.III 1906.)
Gjorgze (Stupary-Montenegro, 33, neoženjen, Hamburg, “Amerika”, 20.XII 1913.)
Gyuro (Zagcadje-Hungary, 6, neoženjen, Fiume, “Carpathia”, 26.III 1910.)
Ignat (Banjan, 30, neoženjen, Trieste, “Georgia”, 30.III 1906.)
Jevto (Bagnoni-Montenegro, 18, neoženjen, Trieste, “Erny”, 21.IV 1906.)
Kristina (Cobuna-Croatia, 21, udovica, Liverpool, “Mauretania”, 4.II 1910.)
Krsto (Banjaus-Austria, 22, neoženjen, Trieste, “Francesca”, 3.VIII 1907.)
Krsto (Zupe-Montenegro, 35, oženjen, Trieste, “Georgia”, 30.III 1906.)
Lazar (Banjany-Montenegro, 28, neoženjen, Trieste, “Erny”, 21.IV 1906.)
Maian (Bagnoni-Montenegro, 21, neoženjen, Trieste, “Erny”, 21.IV 1906.)
Manda (Zagcadje-Hungary, 10, neudata, Fiume, “Carpathia”, 26.III 1910.)
Mara (Zagcadje-Hungary, 14, udata[? – hijerakul], Fiume, “Carpathia”, 26.III 1910.)
Masan (Zupe, 20, oženjen, Trieste, “Georgia”, 30.III 1906.)
Milka (Cebuna-Jugoslav, 11, neudata, Trieste, “Heffron”, 16.XII 1920.)
Milutin (Stupary-Montenegro, 26, neoženjen, Hamburg, “Amerika”, 20.XII 1913.)
Petar (Banjan, 35, oženjen, Trieste, “Georgia”, 30.III 1906.)
Petar (Radloucan-Hungary, 17, neoženjen, Trieste, “Oceanija”, 24.XI 1909.)
Soka (Cabuna-Croatia, 18, neudata, Bremen, “Kronprinz Wilhelm”, 7.II 1912.)
Stevo (Cabuna-Ungary, 18, neoženjen, Le Havre, “Rochambeau”, 4.XI 1912.)
Stipo (Zagcadje-Hungary, 13, neoženjen, Fiume, “Carpathia”, 26.III 1910.)
Stjepan (Zagradje-Hungary, 28, oženjen, Hamburg, “Amerika”, 28.XI 1905.)
Styepan (Bagnoni-Montenegro, 33, oženjen, Trieste, “Erny”, 21.IV 1906.)
Terezia (Zagcadje-Hungary, 34, udata, Fiume, “Carpathia”, 26.III 1910.)
Todor (Bagnoni-Montenegro, 18, neoženjen, Trieste, “Erny”, 21.IV 1906.)
Vadar (Vuparny-Monbenegro, 21, neoženjen, Hamburg, “Imperator”, 19.III 1914.)

ERACOVICH
Alexa (Bagnani-Montenegro, 38, oženjen, Southampton, “New York”, 11.III 1907.)
Luka (Bagnani-Montenegro, 18, neoženjen, Havre, “Mexico (1905)”, 5.IX 1907.)
Mercia (Bagnoni-Montenegro, 20, neoženjen, Southampton, “New York”, 11.III 1907.)
Micailo (Bagnoni-Montenegro, 18, neoženjen, Southampton, “New York”, 11.III 1907.)
Novak (Buenos Aires-Argentine, Montenegrin, 29, neoženjen, Santos-Brazil, “Byron”, 22.VI 1907.)

ERAHOVIC
Bizo (Stupary-Montenegro, 24, neoženjen, Hamburg, “Amerika”, 20.XII 1913.)
Saro (Stupary-Montenegro, 18, neoženjen, Hamburg, “Amerika”, 20.XII 1913.)

EVAKOVIC
Stevo (Milwankee-Wis., 36, oženjen, Cherbourg-France, “Mauretania”, 12.V 1922.)

ERAGOVIC
Mateo (Buenos Aires, Austria-Italian, 26, neoženjen, Buenos Aires, “Verdi”, 5.X 1909.)

ERAEGOVIC
Yurko (Tran-Austria, 37, oženjen, Trieste via Patras and Palermo, “Laura”, 6.XII 1907.)

ERUKOVIC
Miho (Hungarian, 19, neoženjen, Fiume, “Carpathia”, 29.VI 1910.)
Ivan (Lokre-Hungary, 20, neoženjen, Le Havre, “La Gascogne”, 21.VIII 1898.)

OREKOVIC
Stevo (Hungary, 17, neoženjen, Trieste, “Argentina”, 26.III 1909.)

URAKOVIC
Jovan (Kraljevcani-Hungary, 30, oženjen, Rotterdam, “Statendam”, 3.I 1906.)
Petar (Kraljevcani-Hungary, 18, neoženjen, Rotterdam, “Nieuw Amsterdam”, 18.IV 1906.)
Yoan (Punah-Austria, 28, oženjen, Trieste, “Kaiser Franz Josef I”, 30.VIII 1913.)

ERECKOVIC
Damjan (Podrdjani-Servia, 26, oženjen, Le Havre-France, “La Savoie”, 29.I 1924.)
Gjuro (Pobrdjani-Austria, 18, neoženjen, Southampton-England, “Olympic”, 22.X 1913.)
Maria (Pobrdjam-Hungary, 27, udata, Antwerp, “Zeeland”, 20.VIII 1912.)
Nicolai (Tobrdjana-Hungary, 24, neoženjen, Hamburg, “President Lincoln”, 17.II 1911.)
Stevan (Staza-Austria, 42, oženjen, Havre, “Floride”, 14.III 1910.)

ORAGOVICH
Ive (Zara-Austria, 24, neoženjen, Havre, “La Touraine”, 14.VI 1902.)

___________________________________________

ERAK
Elisabeth (Laibash-Austria, 23, neoženjen[muški pol? – hijerakul], Trieste, “Alice”, 23.XI 1910.)
Guiseppe (Ilosela-Dalmacia, 27, oženjen, Trieste, “Pannonia”, 26.IV 1912.)
Gyura (Kraljavacam-Hungaria, 33, oženjen, Liverpool, ”Lucania”, 15.XII 1906.)
Hija (Bielcovde-Hungary, 33, oženjen, Hamburg, “Amerika”, 7.IV 1913.)
Ivan (Plin-Austria, 37, oženjen, Trieste, “Martha Washington”, 26.IV 1911.)
Ivan (Slo…lo-Greece, Austria-Croatia, 31, oženjen, Trieste, “Saxonia”, 25.VII 1913.)
Josip (Plina-Austria, 37, oženjen, Trieste, “Pannonia”, 12.VIII 1908.)
Kristina (Zlosela-Italy, 13, neudata, Trieste, “Logan”, 20.X 1920.)
Maiko (Mali-Hungary, 26, oženjen, Fiume, “Carpathia”, 27.III 1909.)
Marco (Plina-Dalmatia, 39, neoženjen, Antwerp, “Kensington”, 21.V 1902.)
Michele or Miha (Metkovic-Austria, 22, neoženjen, Havre, “La Lorraine”, 25.IX 1903.)
Pavav (Kraljercani-Hundary, 26, oženjen, Rotterdam, “Amsterdam”, 18.II 1905.)
Petar (Lekenik-Croatia, 33, oženjen, Bremen, “Grosser Kurfuerst”, 23.VIII 1910.)
Petar (Plin-Austria, 39, oženjen, Trieste, “Martha Washington”, 26.IV 1911.)
Sima (Zlosela-Italy, 36, udata[ženski pol? – hijerakul], Trieste, “Logan”, 20.X 1920.)
Simon (Plina-Austria, 28, oženjen, Trieste, “Carpathia”, 22.III 1914.)
Stafano (Pline-Dalmatia, 30, neoženjen, Antwerp, “Kensington”, 21.V 1902.)
Stevan (Grodac-Hungary, 53, oženjen, Antwerp, “Kroonland”, 30.XI 1909.)
Stevan (M. Gradac, 24, oženjen, Bremen, “Grosser Kurfuerst”, 10.V 1905.)
Stipan (Plina-Austria, 19, neoženjen, Trieste, “Pannonia”, 12.VIII 1908.)

EVAK
Pavoa (Kraljavacam-Hungaria, 29, oženjen, Liverpool, ”Lucania”, 15.XII 1906.)
Simon (/, /, /, Copenhagen, “United States”, 22.V 1922.)

EREK
Anton ([prezime Eret? – hijerakul]; Malcoci-Roumania, 24, neoženjen, Bremen, “Kaiser Wilhelm II”, 28.VIII 1907.)
Katharina (/, /, /, Antwerp, “Friesland”, 9.X 1894.)
Nikola (Kheivci-Bosnia, 25, oženjen, Bremen, “Kaiser Wilhelm der Grosse”, 15.IV 1913.)
Stevan (Maligradac-Hungary, 32, oženjen, Le Havre, “Rochambeau”, 26.II 1912.)
Yakovica (Plina-Dalmacia, 26, udata, Rotterdam, “Nieuw Amsterdam”, 8.VII 1912.)

___________________________________________

HERAK
Anna (Hungary, 18, Rotterdam, “Obdam”, 28.III 1892.)
Andro (Logawitz-Austria, 22, neoženjen, Glasgow, “Caledonia”, 8.VI 1913.)
Angela (Great Falls-Montana, Hungary, 24, udata, Havre, “La Provence”, 6.V 1911.)
Bela (Gyor-Hungary, 25, neudata, Bremen, “Kronprinzes. Cecilie”, 10.X 1911.)
Dragntin (Ivancic-Austria, 25, neoženjen, Southampton, “Philadelphia”, 20.X 1912.)
Emil (US Citizen, 53, /, Bremen, “America”, 9.XII 1922. i Bremerhaven-Germany, 15.VIII 1922.)
Findrick (Zimjnov-Czechosl., 21, neoženjen, Cherbourg-France, “Caronia”, 31.XII 1920.)
Francinzek (Loznoriez(Rozanice?)-Russia, 20, neoženjen, Antwerp, “Kroonland”, 7.IV 1913.)
Franjo (Grabavnica-Hungary, 32, oženjen, Liverpool, “Mauretania”, 17.V 1912.)
Franzisck (Losnowiez-Russia, 20, neoženjen, Southampton, “Kroonland”, 7.IV 1913.)
Georg (Broslovica-Croatia, 28, neoženjen, Bremen, “Bremen”, 27.VI 1907.)
Georg (Sasice-Croatia, 29, neoženjen, Bremen, “Bremen”, 4.VIII 1909.)
Helena (Lukowica-Austria, 19, neudata, Antwerp, “Zeeland”, 13.VIII 1907.)
Hrshor (Slabnaka-Austria,, 33, Rotterdam, “Ryndam”, 30.VI 1903.)
Ilija (Sosice-Hungary, 17, Antwerp, “Finland”, 30.IV 1912.)
Istvan (Nemesvaralja-Hungary, 41, Rotterdam, “Noordam”, 26.I 1910.)
Iuro (US, Hungary, 15, neoženjen, Bremen, “Rhein”, 5.II 1906.)
Ivan (Rasmyer-Hungary, 27, Fuime, “Carpathia”, 13.X 1909.)
Janko (Glina-Hungary, 17, Liverpool, “The Campania”, 4.X 1913.)
Jure (Sosice, 16, Antwerp, “Vaderland”, 3.IV 1906.)
Juro (Sosiceokray, 30, Antwerp, “Finland”, 12.IV 1905.)
John (Great Falls-Montana, 9meseci, neoženjen, Havre, “La Provence”, 6.V 1911.)
Johann (Brasljevica-Croatia, 28,S Bremen, “Gera”, 6.I 1902.)
Mara (/, 41, Hamburg, “The President Grant”, 20.VIII 1913.)
Mara (Brashovica-Yougoslavia, 28, neudata, Southampton, “Berengaria”, 11.X 1922)
Maria (Bzisooz-Hungary, 18, neudata, Bremen, “Konig Albert”, 28.I 1909.)
Maria (Slabnaka-Austria, 32, udata, Rotterdam, “Ryndam”, 30.VI 1903.)
Marko (Motlis-Yugoslavia, 20, neoženjen, SLiverpool, “Salier”, 8.I 1921.)
Marko (Hungary, 26, Bremen, “Celtic”, 2.IX 1895.)
Marta (Great Falls-Montana, Hungary, 11, neudata, Havre, “La Provence”, 6.V 1911.)
Mila (W. Grabicani-Austria, 20, udata, Southampton, “Philadelphia”, 22.IX 1912.)
Mirko (Sokolovac-Austria, 29, Southampton, “Saint Louis”, 5.VI 1910.)
Nich (Skembliaver-Austria , 29, oženjen, Southampton, “Oceanic”, 26.X 1910.)
Niko (Hungary, 35, Bremen, “Salier”, 2.IX 1895.)
Nikola (Letovanic-Hungary, 24, Rotterdam, “Noordam”, 9.XI 1909.)
Petar (Hungary, 39, Bremen, “Salier”, 2.IX 1895.)
Piotr (Slabnaka, 35, oženjen, Rotterdam, “Ryndam”, 30.VI 1903.)
Stanislawa (Sosnowice-Russia, 18 (3 meseca?), neudata, Antwerp, “Finland”, 9.XII 1908.)
Stefan (Kapuvar-Hungarian, 39, MHamburg, “Patricia”, 10.III 1903.)
Vaclaw (Shotky-Bohemia, 25, neoženjen, Bremen, “Bremen”, 1.VIII 1905.)
Vladimir (W. Grabicani-Austria, 30, oženjen, Southampton, “Philadelphia”, 22.IX 1912.)
Yanko (Gora-Austria, 42, oženjen, Havre, “Floride”, 14.III 1910.)

HEREK
Jozsef (Gifeherli-Hungary, 31, oženjen, Bremen, “Rhein”, 6.IV 1907.)

____________________________________________

HERAKOVIC
Ane (Nowoselo-Hungary, 16, neudata, Bremen, “Grosser Kurfurst”, 18.XI 1903.)
Dance (Hungary, /, Rotterdam, “Veendam (1871)”, 3.IX 1892.)
Dance (Oerovic-Hungary, 36, Rotterdam, “Veendam (1871)”, 3.IX 1892.)
Dane (Connelsville-US, Hungary, 25, oženjen, Havre, “Chicago”, 19.II 1912.)
Dane (Ralje-Croatia, 17, oženjen, oženjen, Bremen, “Main”, 10.II 1905.)
Mara (Kalje-Croatia, 24, neudata, Bremen, “Main”, 24.III 1907.)
Paval (Austria-Hungary, 26, neoženjen, Bremen, “Aller”, 13.XII 1895.)
Petvr. (Koye-Hungary, 17, neoženjen, Rotterdam, “Noordam”, 14.VI 1910.)
Tadija (Selo Nowa-Hungary, 17, neoženjen, Bremen, “Breslau”, 2.I 1904.)
Tomo (Novo Selo-Austria, 18, Antwerp, “Westernland”, 31.V 1893.)
Tomo (Ralje, 17, neoženjen, Bremen, “Kaiser Wilhelm der Grosse”, 16.XI 1904.)
Tovio (Cerovice-Croatia, 32, oženjen, Liverpool, “Lusitania”, 9.I 1914.)

HEREKOVIC
Marta (Cerovice-Hungary, 10, neudata, Hamburg, “Amerika”, 25.IX 1909.)
Nikola (Martijanec-Croatia, 35, oženjen, Liverpool, “Caronia, 1.VI 1913.)
Nikola (Martijanez, 33, oženjen, Havre, “Saint Laurent”, 1.VIII 1907.)
Silvester (Martijanec-Croatia, 29, oženjen, Liverpool, “Caronia”, 13.VII 1913.)

HARAKOVICH
Milos (Laudstrass-Austia, 11, neoženjen, Southampton, “Philadelphia”, 8.VI 1913.)
Paul (Laudstrass-Austia, 43, oženjen, Southampton, “Philadelphia”, 8.VI 1913.)

HOREKOVIC
Ivan (Pankovac-Croatia, 20, neoženjen, Bremen, “Bremen”, 29.V 1912.)

HARAGOVICS
Jyasca (Buboliska, 36, oženjen, Bremen, “Kaiserin Maria Theresia”, 12.VII 1900.)
Maria (Kassa, 25, neudata, Fiume, “Pannonia”, 29.XII 1904.)
Mihal (Czerejocz, 17, neoženjen, Hamburg, “Pennsylvania”, 22.V 1902.)

HEREGOVICH
Eugenio (Cattaro-Austria, 37, Trieste, “Argentina”, 18.X 1912.)

HERKOVIC
David Bernat (Verice-Cz.Slovak, 17, neoženjen, Antwerp, “Mongolia Verice”, 20.I 1921.)

Na www.ussearch.com takođe se mogu pronaći srodnici koji godinama žive u SAD.

(August 27, 2008 06:51PM)

http://www.mojzumberak.com/ - Nakon bezmalo dva i po sata tumaranja po internetu konačno sam uspeo pronaći podatke iz XVI – XVII veka o Herakovićima sa Žumberačke gore (područje zapadno od Zagreba uz granicu sa Slovenijom). Podataka nema mnogo ali i ovakvi kakvi su vrede puno.

«[…] popis Uskoka koji su bili u vojnoj službi pod kapetanom Ivanom Lenkovićem iz 1551. godine u kojemu su navedena: prezimena i imena Uskoka, imena sela u kojima borave i broj desetine kojoj pripadaju. Mjesečna plaća im je iznosila između 8 i 24 forinte: Gluschinavass - Vuitza Herakhouitsch (26); Gollagkh - Milliuoj Herakhouitsch (12); Khaldtentall - Radossaw Herkhouitsch (21); Schnodta - Heragkh Radanouitsch (7); Tuptschina Vas - Stipkho Herakhouitsch (30); Voditz - Vugkhossaw Herakhouitsch (21); Wraschlenavass - Heragkh Vugkhmierouitsch (15)». Ovde sam izdvojio i uskoke čija su imena Herak (Herak Radanović i Herak Vukmirović) što ukazuje da je Herakovića i Heraka oko Žumberka bilo poprilično.

«[…] Nadvojvoda Karlo, tadašnji regent unutrašnjih austrijskih pokrajina, potvrdio je 12.V 1566. Žumberčanima njihove povlastice. Osim toga podijelio je mnogim gospodarima plaće. Stopama svoga oca krenuo je car Maksimilijan (1564 -1576.). On je doznačio 11.VI 1567. uskočkim vojvodama Vranešu Badovincu, Radonji Bastašiću i Radiću Vignjeviću sto forinti, a Uskocima 400 for. Osim toga podijelio je plemstvo spomenutim vojvodama. Dvije godine kasnije 5. VIII 1569. dobili su plemstvo vojvode Radman Vučetić, Ivan Heraković, Vukac Višeslavić, Juraj Batalović i Vujica Marinković. […]»

«[…] Tako za sada kao najstarije grbovnice, podjeljene žumberačkim vojvodama, važe one koje je inače zaslužni autor Dalmatinske heraldike austrijski kapetan Heyer v. Rosenfeld uvrstio kao uskočke obitelji u svoj Dalmatinski grbovnik koji je štampan u Nurnberg-u 1873. Kod te grupne podjele plemstva podjeljeno je plemstvo s grbom trojici vojvoda 23. XI 1567. Bijahu to: Vraneša Badovinac, Radonja Bastašić i Radić Vignjević. Dvije godine kasnije podjeljeno je plemstvo s grbom još petorici: Jurju Bataloviću, Ivanu Herakoviću, Vujici Marinkoviću, Vukcu Višoševiću i Radmanu Vučetiću. Bilo je to 5. VIII 1569. Razlozi za tako kolektivne podjele plemstava nisu poznati, ali godine podjele vrlo su karakteristične: 1567. kao početak definitivne organizacije Hrvatske Vojne krajine, a 1569. kao zaključna godina za organizacijsku strukturu Krajine. Karakteristično je i to da su svi dobili plemstvo “sv. Rimskog carstva”». Grbovi (a među njima i grb Ivana Herakovića) se mogu videti na http://www.mojzumberak.com/zumberak.php?id=12  , odnosno www.mojzumberak.com/ > Povijest Žumberka > Podjele plemstva i grbova

«U časti žumberačkog kapetana naslijedio je Nikolu u mjesecu svibnju 1609. ponovno [Kristof] Obričan. Novi je kapetan u listopadu iste1609. po nalogu ratnog savijeta ustupio husarsko kapetanstvo Petru Erdodyju. Kapetan Obričan postavio je za uskočkog časnika 30 IV 1611. Ivana Ulricha Eggenberga. Obričana je naslijedio u kapetanskom dostojanstvu Ernest Paradajzer koji je 1612. ubio žumberačkog vojvodu Vujicu Herakovića.».

Novija svedočanstva govore da žumberačkih Herakovića (potomaka ili ne vojvoda iz XVI veka ?) ima i u XX stoleću.

«U Kalju [''selo je smješteno na južnim padinama Žumberačke gore; 2001. je u selu živelo 37 stanovnika u 16 domaćinstava, od toga žena 43,2%, a muškaraca 56,8%'' – hijerakul] je 16. VI 1932. osnovano vatrogasno društvo na inicijativu učitelja Nikole Herakovića koje je već na početku imalo 40 članova, a osnivači društva su bili: Ivan i Marko Šintić iz Gornje Vasi, Martin Maletić iz Petričkog Sela, Nikola Beg, Matija Šuštić i učitelj Nikola Heraković iz Kalje, Nikola Haralović iz Griča i Vid Šintić iz Javora.». Na drugom kongresu Žumberčana u Mrzlom Polju 12. srpnja 1936., povodom sećanja na Petra Stanića (1862 -1927., župnika i istoričara) i Daneta Kovačevića (1856 -1935., učitelja i sakupljača narodnih pesama i običaja), prisustvovali su, pored ostalih, i Dragica Heraković, učiteljica, (očito kći pokojnog Kovačevića) sa svojim suprugom Vladom Herakovićem (seoski ekonom), zatim Tomo Heraković (dugogodišnji prijatelj pokojnog učitelja), i Janko Heraković (župnik u Kričkama u Dalmaciji). Zabeleženo je i da je na četvrtom kongresu, 14.VIII 1938. u Brezovcu, prisustvovao Vlade Heraković, sreski gospodarski referent za Varaždin.
Na samoborskom području (Samobor je između Žumberka i Zagreba) je i jedno mesto koje se zove Heraković Selo.

Međutim, pored ovih Herakovića, izgleda da je postojalo i prezime Herak. Čini mi se da je istoričar Vladislav Skarić, ispitujući naseljavanje Žumberačke gore, naišao na Herake čije poreklo vuče iz Hercegovine, a u spiskovima iseljenika koji su otišli za Ameriku ima nekoliko Heraka iz ''Sosica'', ''Sasica'' (možda selo Sošice koje se odista nalazi kod Žumberka).

(August 29, 2008 02:59PM)

http://www.mostovi.freeservers.com/istorijat_duza_varijanta.htm - Mirsad Čukle je napisao jedan zanimljiv tekst o istorijatu Konjica. Koristio je i sveske Refika Hadžimehanovića (30.3.1915. -1995.).

(NE) ZABORAVLJENI KONJIC

Dijelovi grada na lijevoj obali zvali su se Varda (najstarije naselje) Tuščica, Zlatrgovina, Orašje, Gornja i Donja mahala, Pazar, Čaršija, Oprkanj mahala, Glavica, Grebak.
[…]
Grebak je dio Varde, a prostire se od Vardačke džamije do pod Glavicu. Na Grepku i na Vardi živjele su porodice Alagić, Banović, Begtašević, Bašić, Bjelić, Bilanović, Cakić, Despotović, Dizdarević, Đorđić, Doder, Erzumlić, Gače, Gligorević, Gogić, Hadžić, Hatibović, Heraković, Jugo, Kreso, Ljubović, Magazin, Miletić, Mulić, Mužijević, Muratović, Nuhanović, Omerika, Pirkić, Prohić, Rajić, Sinanović, Slomović, Softić, Šabanović, Šašić, Širbegović, Traparić, Tunguz, Kreševljaković, Sunagić, Zalihić i dr.

ONI SU GRADILI «IGMAN» - «IGMAN» JE GRADIO KONJIC

Veliki skok u razvoju, ovaj grad doživio je poslije 1945. godine, a zablistao u decenijama od 1950. do 1980.
Prvo je došla naredba o gradnji vojne fabrike «Igman», koju je 6.3.1950. godine potpisao Josip Broz Tito.
Početkom 1950. VGP «Majevica» oformilo je gradilište na kojem je već 17.1. bilo 75 ljudi koji su završavali kolčenje puteva u fabrici. U aprilu 1951. godine bili su izgrađeni prvi objekti, Alatnica sa 12 mašina, kotlovnica, menza, jedna hala. Pod stručnim rukovodstvom Dragoljuba Marinkovića Dede, do kraja 1951. izvršena je montaža prispjelih mašina, a s proizvodnjom se započelo 1952. god.
Prvi direktori «Igmana», po četiri godine, bili su Anton Milić (do 31.12.1951.), Jovo Rodić, Jovan Živković, Rade Divjak, zatim Gojko Krneta, Ramiz Rogonja, Emir Hadžizukić, Faruk Greda, Đevad Hadžihusejnović, Džemal Maksumić-Sax, Sadik Lepara, Šerif Ćorić, Zulfo Macić, i sada Ramiz Macić.
Prvi radnici su: Zekić Alija (od 2.11.1950), Šušić Fazlija, Kuljanin Simo, Alajbegović Nusret, Karlović Jozo,Vidačković Nikola, Lukić Pero, Arnautović Đorđo, Karlović Marko. Prva radnica je Litrić Belkisa (red.br.124), a slijedeće su Mangić Mujesira, Heraković Zineta i Fata. Među prvim majstorima bili su Brale Mihajlović, Avdo Pirkić, Mile Terzić, Milan Zečić, Milorad Andrić, Jure Restović, Đuro Bertalan, Miloš Vukmirović, te Ibro i Alija Badžak, Đevad Hadžihusejnović, Savo Arnautović, Paša i Smail Džumhur, Zdravko Avramović, Faik Sokolović, Šćepo Jurić, Drago Bebek, Ilija Pudar, Dule Kuljanin i drugi, iz prve generacije učenika majstorske škole, 1951/54. Fabrika je zapošljavala oko 5 000 radnika, grad je živio za fabriku, a ona ga je hranila i gradila.

(September 10, 2008 08:18PM)

Maleševački Herakovići

Poštovani prof. Nikola Laketa mi je 24.V 2008., na sajtu ''SerbianCafe'' (''Poruka o prezimenima''), svojevremeno napisao:
«[...] To je izvjesni HERAK MILOSEVIC, vlah iz katuna MALESEVACA kod Bilece, koji se obavezuje Dubrovcanima 5.8.1406.g. na pregonjenje (transport) soli iz Dubrovnika do crkve Sv. Petra na rijeci Limu u Srbiji, [...]».
_________________________________________

http://bs.wikipedia.org/wiki/Izvoz_voska_iz_Fo%C4%8De_po%C4%8Detkom_15._vijeka - Sa Wikipedije, slobodne enciklopedije: «Izvoz voska iz Foče početkom 15. vijeka»:
Dokument predstavlja istaknuto svjedočanstvo o izvozu voska iz Foče u Dubrovnik. Radi se o ugovoru od 19. decembra 1402. godine između dvojice vlaha Maleševaca Heraka Miloševića i Vukca Ponoševića i dubrovačkih trgovaca Vojhne Tihojevića i Stojka Miletića o prevozu 25 tovara voska iz Foče u Dubrovnik. Cijena ugovorenog prevoza od Foče do Dubrovnika je 4,5 perpera dubrovačkih dinara po tovaru. Foča je imenovana kao trg (mercatum). Dokumenat svjedoči i da se srednjovjekovno 'de Drina' najuže povezuje sa područjem Foče.
- ''Chierach Millossevich et Vochaз Ponossevich vlachi de Mallisseva faciunt manifestum quod ipsi se obligant Voychne Tichoevich et Stoycho Miletich mercatoribus de Ragusio presentibus recedere de Mallisseva cum primo bono tempore post festum Nativitatis proxime cum XXV bonis equis a salma et ire recta via ad mercatum de Choзe de Drina et ibi levare et caricare viginti quinque salmas cere dictorum mercatorum ut inde ipsos portare recta via Ragusium et ipsos ino deffere ... yperperos quatuor cum dimido pro qualibet salma".
- Izvor: (19. decembar 1402. godine), Državni arhiv u Dubrovniku, Diversa Cancellariae, Svezak XXXIV, Folija 190.
_________________________________________

Zahvaljujem se g. Bratislavu M. Đuroviću na dostavljenim podacima koje upravo iznosim (formu teksta poruke sam malo modelirao a sadržaj je ostao isti):

«[…]
[…] «Srpske porodice vojvodstva Svetog Save», prof. Novak Mandić Studo, Gacko 2000.

strana 341:
"Heraković (Cherachouich) su Maleševci iz Skrobotna kod Moska na putu Trebinje - Bileća. Pominje se 1435. godine Baljko Heraković iz Skrobotna (Baglico Cherachouich de Scroboth) koji je sin Heraka Miloševića. Iz ovoga se vidi da su Herakovići odnosno Miloševići u drugoj polovini XIV i u prvoj polovini XV vijeka boravili u Skrobotnu, te bi i ovo naselje bilo stanište Maleševaca".

strana 386 (poglavlje "Starinske porodice u izvorima i predanjima"):
"Heraković su iz Čarađa pod Orlinom, gdje su u drugoj polovini XIV i u prvoj polovini XV vijeka boravili prije nego što su "ispod Njegoš planine" оdselili na Cetinje. Možda su neki iz Čarađa odselili u Žumberak. U Žumberku se pominju i druge porodice iz Hercegove zemlje a koje se javljaju i u dubrovačkim izvorima:.......".
/ovde se poziva na izvor: Aleksa Ivić, "O prvoj srpskoj seobi u Žumberak", Zagreb, 1920, 8"/

strana 479:
"Baljko Heraković iz Maleševaca, obavezuje se Radelji Radovčiću i Vlahuši Đurđeviću da će im pretjerati robu u Borač uz naknadu od 9 perpera za svaku salmu, kojih ima deset."
/ispod teksta je fragment dubrovačkog teksta sa oznakom "Div. not. XIX, fol. 235, 15.II 1435."/

[…] «Zemlja zvana Gacko I», Prof. Novak Mandić Studo, Beograd, 1995.

strana 435:
"Još na početku 1435. godine počinje da kramari Baljko Heraković (Baglchus Cheracouich de Malesevac), vjerovatno Herakov sin koji je uzeo prezime po ocu, već poznatom kramaru, te će stari Herak uskoro nestati sa kramarske scene.
/ovde se poziva na izvor: "Div. not. XIX, fol. 235, 15.II 1435."/

.......................................................... a dalje u tekstu navodi:
"Herakov sin Baljko Heraković iz Skrtobotna kod Moska (Baglicho Cheracouich de Scroboth, de Maleseusci) naslijedio je kramerski zanat od oca Heraka i već karavani od 1435. i 1436. godine."
.....................................................................i još jednom:
"Vlatko Novaković i Baljko Heraković, Vlasi Maleševci i ortaci često pregone robu dubrovačkih trgovaca."

Ipak, i pored gore navedenog, u poglavlju iste knjige "Porodice sa prvim izvornim podacima o njihovom pominjanju u istorijskim izvorima" porodica Heraković se ne navodi.

[…] Studa sam znao lično i cenim ga kao i dela mu. Zahvalan sam mu u ime svih Malesevaca na trudu i obilju podtaka.
No, postoji uvek mogućnost da je baš zbog tog obilja podataka negde neki "prespojio". Nije baš ni svuda hitao da upisuje izvore jer to zahteva dva do tri puta više vremena za isti tekst a ja i sam znam koliko vremena nedostaje.
[…] Moguće je da su pomenuti Herakovići Maleševci (to neću da dovodim u pitanje jer ima dubrovački izvor iako neproverljiv), naprosto izumrli ili je Baljko bacio ubrzo kašiku, a preostali iz se preselili i opet promenili prezime po novoj glavi porodice ili po onoj (ako su mali) kojoj su se priključili. Upadno je da se više ti Herakovići ne pominju.
[…]»

(October 02, 2008 02:55PM)

Veoma korisne instrukcije i podatke dobio sam i od profesora istorije Aleksandra M. Dinčića (saradnika Istorijskog muzeja u Nišu, Istorijskog arhiva itd.).

Profesor je potvrdio da je gore pomenuti Vojislav Erac iz Male Drenove odista poginuo na Bubnju (brdo 5 km od centra Niša), a ne u Jasenovcu kako sam isprva pretpostavljao. Do zabune je došlo usled nekompletnosti podataka (a na osnovu popisa iz 1964. god.) iz knjige «Žrtve rata 1941-1945. (rezultati popisa)», Za internu upotrebu, SFRJ – Savezni zavod za statistiku, Beograd 1966. Podaci iz ove knjige su prekucani i stavljeni na internet (www.jasenovac-info.com/cd/zrtve/html/e.html , www.jasenovac-info.com/cd/zrtve/html/h.html) i ne odnose se isključivo na Jasenovac.

Krajem 1942., na području Južne Morave vođene su česte borbe. Major Dragutin Keserović (komandant Rasinskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, kasnije i Rasinsko-topličke grupe korpusa) sukobio se sa Bugarima kod Trstenika i na Glediću streljao oko 80 nemačkih vojnika pa je to bio jedan od razloga odmazde od strane okupatora. U vojno-istorijskom dokumentu pod oznakom «AVII, NDA, k. 20, reg. br. 10/ 1- 10» (nedićevski izveštaj od 10. novembra 1942.), piše da je ''kaznena ekspedicija'' pokupila preko 200 ljudi iz trsteničkog, banjskog i rasinskog sreza. U odmazdi je stradalo, tom prilikom, i nekoliko hiljada duša u Jajincima nadomak Beograda. Partizani su 19.XI 1942. godine, u Kupcima kod Brusa, iz zasede zarobili jednog nemačkog vojnika i potom ga ubili. Nemci nisu znali tačne počinioce ovog ubistva pa je komandujući general i zapovednik u Srbiji (der Kommandierende General und Befehishaber in Serbien), Bader, naredio hapšenje i streljanje ukupno 50 četnika i partizana (jedan deo je streljan kod Beograda a drugi u Nišu). Nakon streljanja, njihova imena su objavljena na tri dvojezična (nemački i srpski) plakata-saopštenja. Na jednom od tih plakata stoji sledeće (podvučeni brojevi i istaknute reči su u izvoru):

«[…]
Prema objavi streljano je još 30 komunista i pristalica DRAŽE MIHAJLOVIĆA.
15 ~ XII ~ 1942:
1. Kokić Borislav, abiturijent, rođ. 30-IX-1922 u Leskovcu,
2. Petrović Đorđe, radnik, rođ. 10-X-1924 u Prečini,
3. Popović Jovanka [prema rečima prof. Dinčića, pravo joj je ime Milica Šuvaković, majka poznatog režisera Želimira Žilnika – hijerakul], učiteljica, rođ. 1-VI-1912 u Sarajevu,
4. Stojković Ana, studentkinja, rođ. 19-XI-1920 u Šapcu,
5. Stijković Borivoje, seljak, rođ. 1914 u Gornjoj Presnici,
6. Đorđević Ilija, seljak, rođ. 20-II-1920 u Zdravinju[ako sam dobro pročitao – hijerakul],
7. Evac[štamparska greška, treba ''Erac'' – hijerakul] Vojislav, narodni pevač, rođ. 16-VIII-1914 u Drenovi,
8. Tigerman Stevan, bravar, rođ. 13-V-1905 u Beloj Crkvi,
9. Brković Ratomir, radnik, rođ. 15-IV-1920 u Kos. Mitrovici,
10. Anđelković Živojin, štampar, rođ. 25-VII-1904 u Parcanu,
[…]»

Drugi jedan dokument, «Arhiva neprijateljskih jedinica, Četnička arhiva, kutija br. 278, reg. br. 18/1-4» (original je u Vojnom arhivu u Beogradu), ukazuje da je Erac bio važna osoba za propagiranje četničkog pokreta u pojednim mestima. Reč je o naredbama (u vidu depeša) generala Dragoljuba Mihajlovića (u ovom slučaju majoru Keseroviću). Tekst ovog dokumenta je nečitak (kucan je na pelir papiru) i ima pravopisnih grešaka. Izdvojio sam deo gde se spominje Erac:

«16. septembra 1942 godine.

[…]
II DEPEŠA: Izvestite Cvetića [Dinčić pretpostavlja da je Cvetić komandant Javorskog korpusa JVuO – hijerakul] da su Radulović i Jovanović [kuriri ? – Dinčić] stigli kod mene [kod Draže ? – Dinčić]. i uskoro se vraćaju tamokapetana Jovana Miladinovića [komandant 1. Kosovskog korpusa JVuO ? – Dinčić] sam odredio za komandanta kosovskog korpusa. Odvajajte naoružanje za njegaako budete primili pozajmite mu odmah nešto automatskog oružja. Rajku Popoviću [delegatu Rasinskog korpusa ? – Dinčić] javite da statut Ravne Gore ne objavljuje u vidu letaka. U selu M. Drenova srez Trstenički je narodni guslar Voja Erc ponavljam Voja Erc. Koristite ga za propagandu i šaljite na druge reone.»
__________________________________________

Erakovići imaju i jednog narodnog heroja. To je Eraković Đure Savo – Strahinja.
On je od Erakovića iz okoline Prokuplja. Poreklom su od velike banjanske (Crna Gora) grupacije Erakovića. U knjizi Rada F. Pejović – Erakovića, na 126. str., lako se mogu pronaći Savini – Strahinjini (i Rade koristi ovo Savino ''dvosložno'' ime s tim što u knjizi «Ераковићи у Бањанима» stoji ''САВО-СТРАХИЊА'', a u «Narodni heroji Jugoslavije» ''SAVO – STRAHINJA'') porodica i preci: imao braću Aleksu (učesnik NOR-a, poginuo 1944., nema poroda), Stevana (učesnik NOR-a, ima dva sina) i Petra (ima dva sina); njihov otac Đuro je rođen 1873., deda Petar bio perjanik knjaza Nikole Petrovića (oženjen Anđom Kilibarda), a praded je Gligor Mitrov (od njega se prezivaju i Gligorevići), a Mitar je, opet, sin Marka Stanojevog. Sam Strahinja nije imao dece (poginuo je neoženjen).

«Narodni heroji Jugoslavije», ''Mladost'', Beograd 1975., 1. tom (od A do M), 216. str.:

«Rođen 27-I-1921 u Dobrotiću (zaselak Selište), Prokuplje, Srbija. Podoficir. Član KPJ od jeseni 1941. U NOB stupio 1941. Poginuo 19-III-1944 na Rgajskoj Čuki. Za narodnog heroja proglašen 9-IX-1953.

Po završetku osnovne škole nastavio je školovanje; završio je tri razreda gimnazije i dva razreda trgovačke škole. Bio je odličan učenik, ali zbog siromaštva i udaljenosti od grada nije mogao dalje da se školuje. Gimnaziju i trgovačku školu napustio je 1937 godine. Godinu dana kasnije konkurisao je za vojnu školu. Podoficirsku školu je završio u Ćupriji, a zatim je kao aktivan podoficir ostao u bivšoj jugoslovenskoj vojsci do aprila 1941 godine.
Posle kapitulacije Jugoslavije došao je u svoje selo i stupio u vezu sa organizatorima Narodnooslobodilačkog pokreta u kraju: Ratkom Pavlovićem – Ćićkom (narodni heroj), Vojinom Bajovićem – Vukom i drugima. Počinje ativno da radi za Narodnooslobodilački pokret. Ujesen 1941 godine postaje član KPJ.
Avgusta 1941 godine stupio je u prvu grupu Pasjačkog odreda. Već u prvim oružanim sukobima sa neprijateljem u Žitorađu, u napadima na žandarmerisku stanicu, zatim na Prokuplje ispoljio je primernu hrabrost i požrtvovanost. Zapažen od rukovodstva odreda, ubrzo je postao desetar. Istakao se umešnim rukovođenjem jedinicom i ličnom hrabrošću u borbama na Blacu, Pustoj Reci, Kosančiću, Retkoceru, Kopaoniku, Jastrepcu i Crnoj Gori, kao i mnogim drugim borbama. U Pasjačkom odredu bio je na raznim rukovodećim dužnostima. Zatim je otišao za komandanta Rasinskog partizanskog odreda. Posle toga bio je zamenik, a onda i komandant Druge južnomoravske brigade. Na toj dužnosti je i poginuo.
Pored navedenih borbi, Strahinja je pokazao samopregor i naročitu izdržljivost u poznatom maršu Druge južnomoravske brigade od Puste Reke do Crne Trave. Isticao se i u izviđanju mostova i komunikacija; munjevitim naletima zadavao je teške udarce neprijateljskim snagama.
Marta 1944 godine četnički korpusi Keserovića i Kalabića iznenada su upali na partizansku oslobođenu teritoriju u selima Široke Njive, Statovac, Đurđevac i Rgaje. Druga južnomoravska brigada, pod komandom Strahinje Erakovića, krenula je usiljenim maršem u pravcu Rgaje (Rgajske Čuke) i devetnaestog marta zauzela položaj. Komandant je izdao naređenje da se vatra ne otvara dok se neprijatelj sasvim ne približi. Kada su četnici došli veoma blizu, Strahinja je komandovao paljbu. Za nekoliko minuta četničke snage bile su na svim položajima razbijene, do nogu potučene i delimično zarobljene. Samo na Rgajskoj Čuki borba je duže trajala. Strahinja je hitro napustio komandno mesto i pojurio na vis. Preuzeo je komandu nad dva bataljona i izvršio napad na četnike. Zgrabio je puškomitraljez i iz stojećeg stava pucao u gomilu četnika. Njegov puškomitraljez je postao glavna tačka partizanskog otpora. Neprijatelj je svu svoju vatru koncentrisao na njega, kiša kuršuma letela je prema njemu. Tako je izgubio život Sava Eraković – Strahinja.».

Prof. Dinčić kaže da u izveštaju kapetana Stojanovića (komandanta Topličkog korpusa) piše da je na Trnovačkoj (nedaleko od Rgajske) Čuki poginulo 80 partizana i njihovih aktivista prilikom pokušaja da se spoje sa operativnom divizijom Peka Dapčevića (25.VI 1913 – 1999.).

Što se tiče Erakovića iz doline reke Toplice, zanimljivo je da je brat Petra Rudića (Petar je autor nekoliko knjiga o Petrović Njegošima, među kojima je i delo o opsesivnoj ljubavi pod naslovom «Kako sam se oženio od Erakovića iz Njeguša», Bijelo Polje 1981.; rođen je 1933. god.), Vujadin Rudić (doktor geografskih nauka i docent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu 1981. god.), oženjen Radojkom (Radom) Eraković iz Selišta kod Prokuplja. Sa njom ima sina Srđana i kćerku Tatjanu (Tanju).
__________________________________________

Verovatno da je među (H)erakovićima i (H)eracima bilo, nažalost, i pripadnika ''Ustaše – hrvatskog oslobodilačkog pokreta''. U meni dostupnoj literaturi, naznaku trenutno jedine potvrde za ovo nalazim u 1. tomu «Ustaških zločina genocida», od dr Milana Bulajića, Beograd 1988., str. 268. Međutim, iz konteksta bi se možda pre moglo zaključiti da je kod Herakovića, u tekstu koji sledi, postojala antipavelićevska orijentacija:

«Kotarski predstojnik u Drnišu, dr Stjepan Paštar [fusnota 155 – rođen 22.III 1908. u Brnazima, kotar Sinj, sin Ivana i Marice, rođ. Pavić, Hrvat, sa boravkom u Koprivnici] pored informacija koje je dobijao od svog podređenog osoblja, često puta je razgovarao o ustaškim zločinima sa grko-katoličkim župnikom, Jankom Herakovićem:
''Pomenuti svećenik je mnogo negodovao, zgražavao se na zločine, koje čine ustaše sa svojim vođama, koji su upućeni iz Zagreba od Ministarstva unutrašnjih poslova, radi sprovođenja gorespomenute okružnice [fusnota 156 – Okružnica MUP-a, ''potpisana lično po ondašnjem ministru Artukoviću o hapšenju viđenijih Srba, Židova i Cigana, bez krivice i ispitivanja'']. Na čelu tih ustaša za teren velike župe Pribir i Sidraga sa sedištem u Kninu, rukovodioc ovih ustaša bio je izaslanik Juco Rukavina. Pomenuti Heraković imao je sinovca Nikolu, višeg funkcionera u ustaškoj vlasti u Zagrebu, kod kojeg je odlazio često puta.
Zbog ustaških zločina […] svećenik Heraković je odlazio radi intervencije na Veliku župu u Knin, kao i na samo Ministarstvo unutrašnjih poslova u Zagreb. Po svom povratku iz Zagreba, znao mi je svaki put pričati da je bio u Ministarstvu kod najviših rukovodilaca, što znači da je bio i kod ondašnjeg Ministra unutrašnjih poslova Artukovića, i da im je iznosio nedjela ustaška, koja ovdje čine na tom teritoriju nad nevinim narodom. U vezi ovoga znao je reći da mu je gore obećano da će se stanje popraviti i da će se sa tim prekinuti, ali do toga nije dolazilo […]''.».

__________________________________________

www.forum.krstarica.com/archive/index.php/t-85741.html (2.strana), http://forum.krstarica.com/showthread.php?t=85741 (Forum Krstarice > Društvo > Politika > ОДГОВОР НА ЛАЖИ!) – Osoba pod nick-om ''PAC-PAC'' je 2.IX 2006. iznela važne podatke o savezničkom bombardovanju (koje je, inače, trajalo od 20.X 1943. do 18.IX 1944. godine) većih gradova Srbije. Tekst je verovatno preuzet iz «Srpskog nasleđa» (Istorijske sveske, br. 15, 16, 17; ratno izdanje, jun 1999., «Kako su saveznici bombardovali Srbiju i Crnu Goru: operacija "Nedelja pacova"», piše: Petar Aleksić) - http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1999/06-ratno/article-06.html :

«Tri dana kasnije, 6. septembra [1944. godine – hijerakul] kada se u srpskim crkvama obeležavao rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića, u po bela dana, u 10 časova, usledilo je novo granatiranje.
Stradali su Senjak, Sarajevska ulica, sirotinjske barake pored Save...
Tog dana u Beogradu su se dogodila i tri zemljotresa. Prvi je počeo u 6 časova, 30 minuta i 15,8 sekundi, drugi u 11 časova, 35 minuta i 10,8 sekundi.
U izmoždenom Beogradu najugroženijima je pomagao gotovo svako ko je mogao. Čak i oni koji su i sami bili u jadu i bedi. Ratni zarobljenici koji su se tek vratili iz nemačkih logora odvajali su od svojih usta za decu izbeglica iz Pavelićeve NDH. Čeda Spasić i Vojin Eraković priložili su 11.354 dinara, Nemanja Ostojić 5.978, Radoslav Spremo 4.490, Dobrivoje Mutavdžić 3.466, Stanka Marić 1.590, Milan Trtica 1.190, Zagorica Žarkov 5.150, Zdravko Vragarić, Jovan Sladić i LJubo Kukavica po 990, Jovan Bajić i Svetomir Tanasković po 790, Žarko Milošević 290 dinara.
LJubo Zarić je za postradale radničke porodice dao 10.000 dinara, braća Gođevac i braća Mirković po 5.000, Đorđe Petrić, Vasa Panić i Rade Jovašević po 3.000, stolar Banjac 5.000, Kuzman Nikolić i "Stanićev podrum" po 2.000, Čuturilo Ilić 3.000 dinara. Oglasila su se i mnoga preduzeća. "Kosmaj" je dao 10.000, "Oplenac" 1.000, "Makiš" 50.000, "Kula svetilja" 10.000, "Silesija" 15.000 dinara.»

(October 04, 2008 12:09AM)

Andrija Gavrilović (Svilajnac 1864 – Beograd 1929.) je svojevremeno sakupio biografije 216 poznatih Srba. Devedeset godina posle (1990.), KIZ ''KULTURA'' iz Beograda je njegove publikacije svrstala u jednu knjigu pod naslovom «Знаменити Срби XIX века». Na kraju knjige piše: «Izdavač se zahvaljuje pretplatnicima koji su svojim pretplatama omogućili da se ponovo odštampa, posle skoro jednog veka, ovo značajno delo». Od 416 pretplatnika (među njima su radnici, profesori, lekari, ekonomisti, agronomi, učenici, inženjeri, diplomirani tehničari, projektanti, penzioneri, vozači, razne ustanove itd.), pod rednim brojem 276 stoji:
«Milena (Petar) Heraković, Beograd 14.07.1953., istoričar umetnosti, Beograd».

(July 03, 2008 01:41AM)

Opširniji i detaljniji prikaz podataka do kojih je došao Branislav Đurđev sa saradnicima. [17.VIII 2011.: prikaz možda i jeste opširan ali na nivou dostupnih podataka s obzirom na stanje istraženosti turskih teftera]
Izdvojio sam one crnogorske (brdske) nahije i džemate (džemat – arap. tur. muslimanska verska opština, parohija) u kojima se, 1477. godine, spominje ime Herak.
[17.VIII 2011.: Prethodnu definiciju reči ''džemat'' prepisao sam iz «Школског лексикона страних речи», 1. издање, ЈРЈ, Земун 1997. Nisam znao da je reč mnogo složenija. Branislav Đurđev u «Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена (одабрани радови)», Титоград 1984., na 91., 98., 103., 104., 107., 117., 129. str. sažeto poistovećuje džemat sa njegovom (Đurđevljevom) koncepcijom značenja reči ''katun'' (oko koje je, inače, vodio vatrene rasprave sa P. Šobajićem, Š. Kulišićem a verovatno i sa R. Kovijanićem). Na 116. str. je opširniji: «У херцеговачки дефтер из 1477. године Ровци су уписани као нахија, али и као џемат. Они су за разлику од неких других области пописаних у том дефтеру један џемат и једна нахија. Из пописа Горње Мораче у истом дефтеру знамо да џемат у овим пописима значи катунску организацију.» Na 121. str. u fusnoti 1 piše: «Џемат (cemā'at) значи скупина, група, друштвена и верска група, заједница једног насеља или области, општина. Употребљавала се та реч и у турској војној организацији.», zatim na 126. str.: «Овде ће добро бити да укажемо на то да дефтер за херцеговачки санџак из 1477. године[…] даје податке из којих се јасно види да су власи-сточари који се нису територијализирали пописани у џемате због тога што је код њих још била очувана катунска организација. […] То је време у којем је територијализација катунске организације дала територију племена, […].», a potom na 127. str. u fusnoti 13: «[…] Бјелопавлићи су у дефтер из 1477. уписани [у] џематима, а у скадарски дефтер из 1485. уведени су у три села која стварно представљају делове Бјелопавлића. Интересантно је да су Бјелопавлићи 1570. године уписани по племенским јединицама, а Вражегрмци који спадају у Бјалопавлиће по селима. – Када се упореде ти различити пописи, види се да су турски пописивачи уносили место села код влаха термине џемат или катун (џемат не означава увек баш катун него и групу катуна у једној пописној јединици, влахе једне области у којој имају заједничко име или се појављују као целина у једној локалној области са становишта пописивача), онда када су се катуни кретали, […].» 128. str.: «Већ у нахији Доња Морача је друкчија ситуација. Доња Морача, као што је познато, прилично се разликује од Горње Мораче по својим географским одликама које су могле имати утицаја на односе села и катуна у ово време.». Na 139. str. je deo teksta koji je u radu pod naslovom ''Подаци о Дробњацима у дефтеру за херцеговачки санџак из 1477. године'' čiji su autori B. Đurđev i L. Hadžiosmanović. Tu, u fusnoti 11, piše (kurziv je u izvoru): «Да израз џемат значи у овом попису катун види у овој књизи […] – То је још време у којем се израз катун још није ограничио само на летњи стан (турски yaylak) – као што ће бити касније – него има још увек значење заједнице којој летњи стан даје основу. Управо овај дефтер [iz 1477. za Hercegovinu - hijerakul] је ухватио процес територијализације катунске организације. Иначе израз џемат значи заједница и може имати врло различиту садржину. Благојевић је протумачио реч ''џемат'' као ''општина''. Реч и то значи, али у овом дефтеру је сасвим јасно да ''џемат'' у попису ''влаха Херцегове земље'' значи катун. Благојевић је очигледно био под Шабановићевим утицајем у тумачењу тог појма.»]

http://www.montenet.org/2001/bozo3.html , www.montenet.org > published > 2001 > Bozidar A. Vukcevic: Nahije Komarnica, Moraca, Rovca i dio Bjelopavlica 1477.g (Oct. 2001):

Branislav Đurđev i Lamija Hadžiosmanović

NAHIJA KOMARNICA U VOJNICIMA

Dzemat Nikole sina Djurenova ( Gorenova )

[…] Petar sin Vukce, Rajo brat njegov, Radic sin njegov, Sirmerd brat njegov - musliman. Spomenuti cetiri coveka - sa Sirmerdom muslimanom koji je cetvrti covek - u mestu po imenu Trnova upisani su na bastinama koje su odvajkada drzali. Ali se trnova deli na dva dela. Oni su upisani na dva dela. Tu zimuju. Na mestu Mastrak imaju letnje stanove.
Kuca 56.
Na mestu zvanom Komarnica imaju zimske stanove, a na mestu zvanom Jezera imaju letnje stanove.
Samci: Vuk sin Radivoja, Ivanis sin Milana, Ivanis sin Vlatka, Radivoj sin Djurina, Radic sin Radonje, Herak brat spomenutog, Mahmut sin Sirmeda. Sa bracom su im bastine zajednicke.
Kuca 7.
[…]

Dzemat Radivoja sina kneza Heraka

Radosav sin Ratkov, Vuksa sin Radojice, Dobri sin Radojice, Djurin sin Radojice, Ivanis sin Radojice, Kovac sin Tvrtka, Djurdje sin Ratka, Radic sin Rodice (?), Lukac sin Radula, Steran sin Ivana, Vukasin sin Ivana, Ivanis sin Petkov, Radonja sin Petka, Miodrag sin Petkov, Dobrisa sin Petkov, Stjepan sin Petkov, Vlatko sin Ivka, Vuk sin Radojka, Stjepan sin Vukse, Djuradj sin Vukote, Vukajica sin Dobresina, Radosav sin Nenade, Tihorad sin Bratula, Radosav sin Ratka, Radman sin Pokrajice, Dobrica sin Pokrajice, Milan sin Mikola, Djurdjica sin Djursila, Miroc sin Djurasa, Vlatko sin Vukse, Vlatkoje sin Petka, Djuren sin Radmana, Dobras sin Bogote, Stjepan sin Jovine, Radan sin Borine ( Borete ?), Radosav sin Bogovca, Milko sin Vukoja, Nikola sin Cvetka, Ratko sin Bogosava, Vlatko sin Bogosala, Vukas sin Stevice, Radosav sin Bozidara, Milovac sin Obrada, Bregun sin Obrada, Radovan sin Obrada, Brajan ( Bratan ?) sin Obrada, Radosav sin Stojisava.
Imaju zimske stanove na mestu zvanom Komarnica, a letnje stanove na mestu zvanom Jezera.
Kuca 48 sa glavarom dzemata.
Samci: Mioko sin Vukica, Dancul sin Djurdja, Ivanis sin Milica, Bogdan sin Gudelje.
Kuca 4.
[…]

Dzemat Heraka sina Kovaceva i Velimira

Vukota ( Vukoje ?) sin Milise, Vuksa sin Milise, Vuksan sin Milise, pop Nikola, Bogosav sin Radivoja, Rahoje sin Miluna, Radonja sin Radivoja, Ivan sin Obrada, Radovan sin Branka, Radan sin Pribisila, Radoje sin Pribisila, Bogota sin Petka, Radosav sin Obrada, Radonja sin Obrada, Radovan sin Radmila, Bozidar sin Ostoja, Radovan sin Bogoja, Cekoje sin Bule ( ili Jole), Radman sin Novaka, Bogota sin Raca, Ivko sin Milana, Radenko sin Djuroja, Rahoje sin Milana, Novisa sin Boze, Radovan sin Grujice, Mahmud Musliman, Vukmir sin Vitka, Vukman sin Vitka, Radovan sin Radosala, Radosav sin Radica, Vukmir sin Brajana, Ostoja sin Vuceta, Vukasin sin Kovaca, Radivoj sin Kovaca, Petko sin Bogdana, Ratko sin Stjepka, Dragisa sin Vuka, Radoje sin Selaka, Radivoj sin Djursila, Brajin sin Brajana, Ratko sin Kovaca, Radosav sin Vukasina, Petko sin Graje (?), Radomir sin Mirioca.
Imaju zimske stanove na mestu po imenu Komarnica i letnje stanove na mestu po imenu Jezera.
Spomenuti Herak ima u Onogostu jednu napustenu mezru ( mezre'a) po imenu Orah.
Kuca 45 sa staresinom dzemata.
Samci: Jovan sin Stjepanov, Radica sin Cvetka.
Kuce: 2.
[…]

Dzemat Vukasina sina Radivojeva

Pribil sin Vukce, Vukosav sin Ostoje, Bogavac sin Heraka, Radman sin Heraka, Dobrusko sin Heraka, Stojan sin Ivana, Nikola sin Radivoja, Vukajica sin Radivoja, Gradisav sin Bojka, Djuren sin Radovca, Ratko sin Radovca, Radman sin Tadovca, Bratul sin Dobrila, Dabiziv sin Vojihne, Radosav sin Sisoja, Radoje sin Sisoja, Vukac sin Milosa, Radoje sin Milosa, Radonja sin Milosa, Milan sin Vladete, Vlatko sin Visava, Radilo sin Bogmila, Mijobrad sin Paje (?), Petko sin Ljubisava, Radac sin Radovana, Radman sin Radovana, Cvetko sin Vukosava, Milenko sin Vukosava, Ljubisav sin Dobrasina, Radoje sinradosava, Cvetko sin Petka, Radosav sin Bogosava, Pavko sin Bogosava, Dabiziv sin Bogosava, Radonja sin Bogosava, Bogosav sin Vladica, Pribio sin Vucka, Radosav sin Vukce, Radoje sin Graba, Dobravac sin Ruse, Radovan sin Pribuna, Radivoj sin Milica, Vukac sin Vukosava, Branimio sin Bozidara, Dobrusko sin Brajila, Radonja sin Izgrpolja (?) ( Iz Gropolja ?), Radoje sin Branka, Brajo sin Mijorada, Vukac sin Ostoja, Vukajica sin Radoja.
Imaju zimske stanove na mestu zvanom Bukovica, Poljana i Komarnica, a letnje stanove na mestu zvanom Podgrizje, Brakije i Selac.
Kuca 51 sa staresinom dzemata.
[…]

Dzemat Radosava sina Berkova

Spomenuti, Radonja sin Vukce, Berin sin Miomana, Bogdan sin Bozidara, Ivanis sin Cvetina, Stiljan sin Vukce, Gojcal sin Jagode, Radonja sin Boze, Radojko sin Boze, Boza sin Obrada, Radonja sin Bogosala, Miho sin Olivera, Radoje sin Vladusa, Vukac njegov brat, Radonja sin Radisala, Djuren sin Paskasa, Obrad sin Radine, Miobrad, Vukac sin Ripca, Vuk sin Vukmana, Radin sin Obrada, Radoje sin Kobica, Miladin sin Vukce, Stjepan sin Heraka, Pokrajica sin Radovana, Dobrilo sin Medoja.
Kuca 26.
[…]

ISTRORIJSKI ZAPISI, Godina XIII, Knj. XVII, sv. 1
Dr Branislav Djurdjev
NOVI PODACI O NAJSTARIJOJ ISTORIJI BRDSKIH PLEMENA

NAHIJA GORNJA MORACA

Dzemat vojvode Radosava sina Stjepanova

Vukman sin Vukce, Radivoj sin Radonje, Radic sin Radonje, Bogovac sin Bogoja, Radoje sin Petka, Djuras sin Budisava, Brajko ( ili Branko ) sin Nikole, Radman sin Brajana, Bozidar sin Milovca, Radosav sin Brajana, Ivanis sin Heraka (?), Radosav sin Sladoja, Obrad sin Vukasina, Vlatko ( pis.: Vladko) sin popov, Radonja sin Pribila, Bratko sin Radjelje), Dimitrije sin Radoja, Ratko ( pis.: Radko) sin Radaka, Radenko sin Radmila, Bogdan sin Milovana, Vukosav sin Nikole, Radosav sin ...), Radic sin Vlatka ( pis.: Ivladko), Dobrac sin Vlatka ( pis.: Vladko), Radan sin Radosava, Milosko sin Bratula, Cvetko sin Dobrila, Rajin sin Cvetka, Vukmir sin Stjepana, Milorad sin Radosala, Vukac sin Radoja, Stjepan sin Novaka, Branisav sin Dobrasina, Djurica njegov brat, Grbac sin Dabiziva, Milan sin Ratka ( pis.: Radko), Radosav sin Dabiziva, Radosav sin Djursina (?), Brajin sin Vitasa, Radosav sin Novakov, Radman sin Milka, Radjelja sin Radmilja, Radic sin Radosava, Bogovan sin Milana, Radonja sin Bogoja, Radoje sin Dubravca, Branko sin Radmilja, Paun sin Vlatka ( pis.: Vladko), Radosav sin Zeljana (?), Radovan sin Radosala, Tvrtko ( pis.:Tvrdko) sin Vukce.
Kuca 52 sa glavarom dzemata.
Nevernik po imenu Hlapac (?) sin Nenade ima jedan komad zemlje koji se zove Stub Crkovni.
Samci ( mucerredan):
Obrad sin Bogmila, Branislav sin Radmila, Herak sin Djurasa, Dobrio sin Bogovca, Milobrad sin Petka, Djuran sin Budisava, Djurdje sin Radosava.
Kuca 7.
Zimuju na mestima po imenu Milosevine, Jelica (?), Pristo (?), Bukva, Visoka, Mrtvice, Starce, Puz, Rasko, Bistrica i Opalica ( mozda: Ubalica), a letuju na mestima po imenu Javorje, Kostin Dol, Starceva Kovacevica, Vuceva (?) i Rzaca.
Polje Stube deo u posedu Ivana.
Polje Milocani. - Polovina u posedu Radosava, a druga polovina u posedu nevernika po imenu Tvrtko ( pis.: Tvrdko) sin Vukce. Daju desetinu.
Spomenuti glavar katuna od bivsih begova uzeo je tapijom zemlje koje se nabrajaju: bastinu Vukosava Radunovica sa mlinom, zemljistem i pasnjakom, u selu Ljubovicu Pribilov vinograd i u Moraci Djurasev vinograd. Te spomenute zemlje drzi zajedno sa svojim bratom Hamzom i sa licima po imenu Obrad i Todor.
[…]

(DEO) OD NAHIJE ZETE KOJU ZOVU TAKODJE BJELOPAVLICI

Dzemat vojvode Radosava

Petar sin Brajka ( ili Branka ), Hlapen sin Vlaha ( pis.: Iflah), Brajk njegov sin, Radjelja sin Bogavca, Vukoje sin Gudese (?), Dobrac sin Brajka, Ratko ( pis.: Radko) sin Radovana, Brajilo sin Nikole, Vuca sin Vojina, ... sin Novaka, Radonja brat njegov, Radic sin Dimitrasa, Djuradj sin Bratula, Dimitras sin Petra, Stjepan sin Radica, Djuradj sin Radica, Vuksan sin Heraka, Radosav sin Stojcina ( pis.: Istoycin), Vukosav sin Ratka ( pis.: Radko), Mica (?) sin Progona, Bjeloka sin Mrkse, Vuk sin Vukse, Vuksan sin Dobroga ( pis.: Dobri), Radonja sin Bogdana, Radjelja sin Grube, Radonja sin ..., Ratko ( pis.: Radko) sin Bokce, Miokus sin Vladoja, Radic sin Vladoja, Nikola sin Radoja, Djuras sin Vladoja, Gvozden ( pis.: Igvozden) sin Djina (?), Vukja sin Bogdana, Vukas sin Vejka, Vuleta sin Milica, Vuceta sin Vejka, Petko sin ..., Paun sin Petoja (?), Radic sin Vukse, Ratko ( pis.: Radko) sin Mirka, Dakoje (?) sin Bogdana.
Kuca vojvode Radosava 44 sa glavarom dzemata.

Dzemat sina Nikolina potomka Pavlova ( Cema'ati veledi Nikola ibn Pavli, Dzemat sina Nikolina unuka Pavlova).

Spomenuti, Djuradj sin Grupka, Lazar sin Ratka ( pis.: Radko), Radonja sin Ratka, Radonja sin Rajka, Vukota sin Radica, Djurko sin Vitoja, Vlad sin Vitoja, Bosko ( pis.: Bojko) sin Petra, Bogdan sin Stojse ( pis.: Istoysa), Rajak sin Milana, Bosko sin Rada, Hlapen sin Kalimana, Dragonja sin Grujka, Stjepan sin Radica, Herak sin Vukmila, Radonja sin Ralka ( mozda: Zalka), Dobresin sinBrajana, Andrija sin Stjepana, Radonja sin Kaludjer (? Kalivir) ..., Andrija sin Radonje, Dimitrije sin Bozada, Radosav sin ..., Radjelja kovac, Punos sin Petra, Radic sin Bogosava, Milovac sin Bogoja, Radin sin Bogoja, Bogdan sin Bogoja, Milovac sin Punosa, Miotos sin Radjelje, Radonja sin Bogoja, Dimitrije sin Djurka, Miroje sin Djurka, Radoje sin Miluna, Rasko sin Kala, Dragonja sin Brajka, Radonja sin Nikse, Pedja (?) sin Kaludjer ( ? Kalivir) ..., Radosav sin Brajka, Medun sin Milete, Janko sin Braje, Radosav sin Bozada, Mirko sin Radonje, Radosav sin Radica, Bozidar sin Milana, Ostoja sin Milana, Nikola sin Milana, Ivan sin Vuka, Pavko sin Bozidara, Bosko ( pis.: Bojko) sin Vuka, Bozidar sin Braja, Radosav sin Braja, Vukosav sin Ljesa, Radic sin Nika, Bogic sin Djurdja, Bozidar sin Bogdana, Vuceta sin Bogica, Vukosav sin Bogica, Vladoje njegov brat, Miokus sin Dajkov, Vukac sin Ruze, Vuk sin Djurdja, Radosav sin Vukce, Djuras sin Radonje, Miljko sin Djurdja, Priban sin Ratka ( pis.: Radko).
Kuca 67.
[…]
_________________________________
Postoji mogućnost da su pojedini rodovi i imena u jednom džematu međusobno u srodstvu. Nisam uspeo eksplicitno naći Heraka Vukašinovog kojeg spominje Rade F. Pejović - Eraković (pozivajući se na Branislava Đurđeva) mada moguće da je negde postojao (?), a pored Kovačevog sina Heraka, koji je držao džemat u komarničkoj nahiji, ne stoji u doslovnom smislu prezime Kovačević.

(July 08, 2008 06:29PM)

1. dracevica.org/ratisevina.htm - Др Горан Комар «Ратишевина (српско-православни манастир Потпланина)». G. Komar detaljno iznosi zanimljiv tekst o istoriji predela koji se nalazi iznad Herceg Novog i Boke Kotorske. Možda je naizgled nebitan podatak, ali smatrao sam da jedno ime u ovoj obimnoj studiji – Erkul – može nositi nekakav trag i biti čuvar one tradicije u kojoj je možda i (H)erak, ali koja nam, bar za sada, izmiče velom prošlosti.
«[...] Топљани су активно подржали избор Симеона Кончаревића. Види се то из драгоцјених биљешки почевши од 20. сетенбра 1751. које говоре о даровима босанском владици Гаврилу Мијаиловићу и ерцеговачком владици Аксентију Паликући [fusnota 58 – АХ, ТК, књ. 5, 12], затим из биљешке 1. отонбра 1751. о састанку на Топлој како би се проучила књига и копија од патенте преосвећеног господина Симеона Кончаревића новога владике [fusnota 59 – Isto]. Сљедеће године биљежи се плата ''Еркулу Миоцићу што је преписао шупљику у либро која је предата пресвјетлом. господину. ђенералу Балби за владику – Л .. 6'' [fusnota 60 – АХ, ТК, књ. 5, 13]. Коначно, под 7. сетенбра 1752. помиње се и овај трошак: ''Капетан Гаврило узе за један мјек што је справљена ракија Преосвећеном. Господину. Владици Симеону Кончаревићу каде је пошао у Требиње да се посвети...'' [fusnota 61 – Isto, 14].
У томе преломном времену, Потпланина већ стоји као филијални манастир савински. Но, погледајмо, ко су били свештеници у Мојдежу и Ратишевини у то доба када је Топла настојала на обнови правилне приморске епископије. [...]».

2. http://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/ljetopis-lucica.html - Proto Špiro Lučić «Ljetopis porodice Lučića i Parohije sutorinske od 1680. do 1930. godine», priredio doc. dr Duško V. Lučić:
Hercegovački ustanak 1875-1878 (Sutorinski dobrovoljni Ustaši): «Imena dobrovoljaca ustaša Srba Bokelja i imena ko za njih traži dobrovoljačko prav 1 žena – 2 sin kćer ako su živi. Imena i prezimena starih Srba Bokeških ustaša iz god. 1875-1878: [...] 156. Erak M. Pero, [ime ko moli žena, sin, kćer:] sin Đuro».

3. http://www.rastko.net/rastko-bo/casopis/boka/24/03.pdf - Radoslavka M. Radojević istraživala je 1993. godine pojavu izonimih brakova preko matičnih knjiga venčanih opštine Herceg-Novi.
Tabela 13: 73. str. : LUŠTICA: period 1860-1869. godine = Erak Mićo i Erak Ivana; period 1870-1879. = Erak Milo i Erak Jovana; period 1890-1899. = Erak Božo i Erak Joka.
73-74. str. (istaknute reči su u izvoru):
«Луштица има 41 изоними брак (види табелу 13) и 9 презимена се више пута јављају, као што су ЂУРАШЕВИЋ (3), ТРОЈАНОВИЋ (3), БЕГОВИЋ (5), УРДЕШИЋ (5), МАРОВИЋ (5), ЗАМБЕЛИЋ (5), ЕРАК (3), СЕТЕНЧИЋ (2) и РУСОВИЋ (5). Пет презимена се појавило само по 1 пут.
На полуострву Луштици у XX веку склопљено је само 6 изонимих бракова, док је њихова бројност у прошлом веку била неупоредиво већа.
Познато је од раније да су склапани сроднички бракови, највише код Јевреја, Немаца, Мађара и других народа. Код нас је римокатоличка вера била толерантнија према венчањима између ближих и даљих сродника него православна која је такве бракове забрањивала. До сродничких бракова је долазило да би се сачувало фамилијарно богатство, или да се не би мешали народи и вероисповести. Забране за сродничке бракове су постојале, јер су код потомака таквих бракова запажене појаве већег броја конгениталних малформација, као и других штетних последица. Код нас нема писмених података те врсте истраживања. У неким крајевима наше земље, као што је Војводина, православна црква при венчањима је била врло строга и зато у српским селима, или нема изонимије у појединим периодима, или су ти случајеви врло ретки према Гавриловић Ж. (3-9). Сличне податке, али са нешто већим вредностима дао је и Цекуш Г. (1).
Резултати овог рада показују да само у два села није било случајева изонимије али да се у осталим местима проценат изонимих бракова кретао између 0,24 и 13,17. Коефицијент крвног сродства у херцегновској популацији је 0,0023. 0ва вредност је скоро истоветна са оном у Вршцу коју су нашли Виденовић М. и Гавриловић Ж. (11), а која је износила 0,0024. Гавриловић Ж. (5) у сеоској популацији Шајкаше са највише правослвних становника није нашао ни један случај изонимије, а ми смо добили да је коефицијент консангвинитета 0,0049.
У нашем раду јединствена пропорција за целу популацију износи 0,77 док је према Робертс Д.Ф. и сар. (10) у Нортхумберландској општини била 0,66. У Новом Саду Гавриловић Ж. и сар. (2) су нашли да се вредности јединствене пропорције налазе између 0,47 (1920) и 0,94 (1915). У Херцег-Новом вредности ове пропорције су од 0,73 (1970-1979) до 0,92 (1910-1919).
Према личним именима младенаца са истоветним презименима може се видети да је било највише случајева мешовитим браковима, или међу становницима католичке вере. Поједина презимена се појављују како код припадника разних народности тако и више вероисповести.».

4. www.bibliotekaherceg-novi.org.rs - Васко Костић «Свештенички ''протоколи'' и кртољски поморски капетани»
«[...] Iako se ovaj prilog ne odnosi na Lušticu, potrebno podsjetiti da je u Luštici uvijek bilo više pomorskih kapetana nego u Krtolima. Ne 27, kao što stoji u pomenutoj monografiji, 10) nego bar 4 puta toliko. Nepotpuna istraživanja pokazuju da je realan trocifren broj. I današnjim luštičkim starcima poznate su tradicionalno pomorske kuće sa brodovlasnicima i kapetanima u nizovima generacija, kao što su: Bogetići, Vladnići, Zambelići, Jankovići, Janovići, Kaluđerovići, Kršanci, Legetići, Marići, Marovići, Miževići, Mitrovići, Neverovići, Tripčevići, Trojanovići, Palandačići, Rusovići, Setenčići, Herakovići i drugi. Ovdje nisu pomenuta bratstva sa jednom ili dvije generacije pomorskih kapetana.».

(June 30, 2008 05:38PM)

U Banatu i ostalim delovima Vojvodine je zabeleženo više starih pomena prez-imena Herak i Heraković:

1. http://www.rastko.rs/rastko-ro/istorija/popovic-matic-banat_c.html - D. J. Popović i Sv. Matić «O Banatu i stanovništvu Banata u 17. veku», Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu, sv. 9, 10, 11 i 13; Sremski Karlovci 1933-54.:
«[…] О ранијем пореклу становништва не може се нешто поближе рећи. По презименима се могу утврдити само сеобе чисто локалног значаја. Тако сретамо презимена: […] Херак, Хераковић (Детошево, Варјаш) [kurziv, ''Italic'', je u izvoru – hijerakul]. […].
[…]
Опис Катастига

Овај рукопис сада се налази у Народној библиотеци под бр. 396 (Љ. Стојановић, бр. 542). Рукопис је добио 1877 из пећске патријаршије митрополит Михајло и дао га Народној библиотеци.» Naime, sakupljači novčanih (ili kakvih drugih) prinosa (priloga) za crkvu u dva navrata (1660. i 1666. godine) su išli od mesta do mesta u Banatu i vršili popis pojedinaca i porodica koji su nešto priložili crkvi:
Варъяшъ (1660) - Прїиде къ нам кнез Іованъ Вуићъ, Марїанъ Живковићъ, Вуясинъ Хераковићъ и принесоше от села 5.000 аспри на благословение. Паки Вуясинъ писа брату Божи 80 лит. Попъ Владиславъ писа себе обшти лист, и подручїю Гръкини прос. Оста. Паки Вуясинъ писа брату Вуковою обшти лист.
Варяшъ (1666) - Домаћин кнез Никша писа себе обшти лист. Попъ Иван писа себе обшти лист. Поп Пана писа себе прос. Кнез Вукъ писа себе обшти лист. Проданъ Хераковићъ писа себе обшти лист. Оста 400 аспри. Радомиръ Дъмяновић писа себе прос, и оцу Дъмъяну прос. […]
Детошево (1666) - Домаћин Іовица писа себе обшти лист. Кнез Дмитръ писа себе обшти лист. Станко себе 40 лист. […] Милакь писа себе прос, 170. Радоица 50 аспри. Херак себе 100 лит. […]
Иоцино (1666) - Домаћин кнез Груица писа оцу Томи 40 лит., Деспини 40. Мръћенъ писа себе прос, и брату Сръћену прос. Винка себе 40 лит.[…] Познан себе помен. Вукь Ћурчїа писа себе 40 лит. Херак писа оцу Марку обшти лист. Оста 400. Бранко себе помен. Вуя матери Ружици 40.
Холушь (1666) - […] Вучић писа оцу Раосаву 40 лит., и себе 40 лит. Гвоязден [тако!] оцу Вукою 40 лит. Херак оцу Павлу 40 лит., Авраму помен. Іовица Мил(е)нку 40 лит., Остои 40 лит., Миросаву помен, Мари помен, Раину помен. […]

2. Jovan Erdeljanović «Srbi u Banatu», Novi Sad 1992. (piščeve beleške sredio Rajko Nikolić, a za 2. izdanje redigovao i uredio Nikola L. Gaćeša).: 141. str.= Kusić (jugoistočno od Bele Crkve): Stare familije čije je poreklo utvrđeno: «Heraković-Arvatovi (4, Sv. Nikola), došli iz Hrvatske kao ''nemeši'' i neko vreme držali to nemeštvo.» 251. str. = Čenta: Rodovi poznatog porekla: «(E)rčkovljev – Rčkov, danas Tomin (2, Đurđic), iz Aradca.» 73. str. = Deliblato: Iseljeni rodovi: Erković. 119. = Jarkovac: Izumrli rodovi: Erković, Erski. 384. = Potiski Sveti Nikola (danas Ostojićevo, severozapadno od Kikinde): Iz građe za Letopis o Potiskom Sv. Nikoli: u ''Napisaniju umirаjaščih'' (prezimena osim onih u Domovniku za 1802. god.): «1785. godine: […] Rackov, Batić, Rošu, Živkelić, Manulov, Erkov, […].»

3. D. J. Popović – Ž. Sečanski «Građa za istoriju naselja u Vojvodini od 1695. do 1796.», Novi Sad 1936.: X str. = «[…] Iz Hercegovine je onaj Glamočanin (Glamoschani) i Erluk u Perkati.» 3. str. = «Erak Orsoli (''Valachus'' ''Bosanac'', *8 [osam godina je u Pečuju – hijerakul])» u napuštenom selu koje se zvalo Salante. 13. str. = Grad Šikloš 1695. godine: «Herak Kapitan (Capida). Ukupno 25. Ukupno je bilo 98 domova.»

Antroponim (H)erak je bio čest u dinarskom području:

1.
A) http://www.angelfire.com/dc2/elif/elif9.pdf - «Elif» islamske novine, kulturna baština, strana 6., jun 2005., pripremili N. Mušović i R. Hamidović: Bjelopoljski kraj kroz istoriju (period od kraja XIV do prve polovine XX vijeka):
«[…] Nakon sloma Vuka Brankovića 1396. g. Turci su zaposjeli i djelove Srednjeg Polimlja kojem pripada i oblast bjelopoljskog kraja koji nastavlja dalje da živi pod upravom vojnog zapovjednika Isa-bega Ishakovića. U slivu rijeke Ljuboviđe nailazimo na brojno pleme stočara Vraneši. Turski defteri iz vremena stabilizacije turske vlasti na ovom području bilježe vlašku nahiju kneza Heraka. Popisom Hercegovačkog sandžaka iz 1477. godine, uočava se da je jedan sin kneza Heraka Vraneša islamiziran i u službi je Turaka, a drugi je stajao na čelu dosta brojnog džemata. Povjerenje kod turskih vlasti, knez Herak je sticao odnosom prema toj vlasti kao i njegovi sinovi, knez Đorđe i Ibrahim koji su takođe bili lojalni saradnici Turaka. Pleme Vraneši iz nahije Ljuboviđa, vezali su se za turski feudalni sistem, što je uslovilo da proces islamizacije u XV vijeku zahvati ovaj rod. Istina je, da islamizacija nije zahvatila rod (Vraneši) u cjelini. Prihvatanje nove vjere još je bilo stvar pojedinca, a možda i taktički potez roda ili pojedine porodice da se stečene privilegije očuvaju. Koristeći se saradnjom sa Turcima, pojedini pripadnici ovog roda, posebno islamizirani, sticali su nove timare i posjede druge vrste na širem području Srednjeg Polimlja i Potarja. […]»
Pronašao sam na internetu, tačnije na http://www.mycity.rs/Istorija/Dinastija-Nemanjica.html (autor ''T. Makelele''), podatak da u knjizi «Postanak imena Pavino Polje», muzej Novog Pazara, stoji otprilike ova priča (istaknute reči su u izvoru):
«U doba pada pod tursku vlast u zupi Ljubovici (danas je to na granici Srbije i Crne Gore ) bejase knez HERAK VRANES iz roda Nemanjica-nisam siguran dok ne vidim ali mislim da je iz VUKANOVE loze(brat STEFANA PRVOVENCANOG). On je tu imao svoju kulu i neku vrstu vlasti u toj zupi. Knez Herak je imao vise sinova. Najmladji se zvao LJUBO i bio je pravoslavni svestenik. No kako pripadnost hriscanstvu nije obezbedjivala ranije privilegije islamizacija medju vlastelom uzima sve vise maha. Tako u islam prelazi i LJUBO HERAK i postaje IBRAHIM. U sluzbi je brzo napredovao i postao pasa. Posto je postao pasa IBRAHIM je imao dva sina AHMEDA I SKENDERA. AHMED je skolovan u Carigradu i takodje je dobio polozaj pase u Konji u Maloj Aziji. Ljubav prema rodnom kraju ga je nateralo da zamoli sultana za premestaj. Sultan ga potom postavi za Hercegovackog sandzak-bega cije je sediste bilo u Foci.
Dosavsi jednom prilikom u Vranes na sabor kod crkve Ljubovice, zaduzbine najstarijeg Nemanjinog sina VUKANA, primetio je jednu lepu devojku po imenu PAVA, kcerku Nikole Konjevica iz Bjelog Potoka. Odmah potom je zatrazi za zenu. Na pocetku ona ne htede ali kada on rece da je LJUBOV SIN ona prista ali pod uslovom da ne menja veru. AHMED I PAVA ziveli su lepo u slozi i imali su tri sina: MUSA, HASANA I DAUTA OD KOJIH VODE POREKLO
MUSOVICI [Mušovići – hijerakul]
DAUTOVICI I
HASANBEGOVICI.
TE FAMILIJE SU DANAS MUSLIMANSKE ALI JE OSTALO ZAPISANO DA SU DIREKTNI POTOMCI NEMANJICA.
P.S. Za one koji zele vise da znaju reci cu samo da je dr Ejup Musovic, bivsi direktor muzeja u Novom Pazaru utvrdio da je Pava isla u crkvu na konju sa pozlacenom opremom i da su je sinovi cekali pred svakom pravoslavnom bogomoljom dok se ona molila Bogu. Umiruci na porodjaju PAVA je ostavila amanet(zavestanje) da joj se ime ne zaboravi. Ahmed pasa joj ispuni zelju i najlepsi deo Vranesa dobi ime Pavino Polje. Na njen grob postavljena je dugacka kamena ploca sa lepo uradjenim krstom. Na grob deteta, koje nije dugo zivelo, postavljena je ploca sa uklesanom kolevkom. A kada je Ahmed-beg umro sahranjen je pored Pave sa leve strane. Ploca na njegovom grobu je od crvenkastog kamenja i na njoj je uklesan polumesec. Grobovi su okrenuti istok-zapad. Nadgrobne ploce Pave i Ahmeda stoje tamo i danas, Pavina sa krstom, a Ahmedova sa polumesecom. Napomenuo bi to da se u djamijama u Raskoj-Sandzak i u Bosni nalazi veliki broj spisa sto na arapskom sto na srpskom koji su jako interesantni je r su ondasnje odze pisale sta se sve dogadjalo i tako je i ova prica sacuvana od zaborava.».
C) Na http://www.teofil.cg.yu/Svevidje/SADRZAJ/sadrzaj.html , u «Sveviđu», listu Eparhije budimljansko-nikšićke, piše da postoji knjiga мр Петка Бошковића «Кнез Херак Вранеш».
2. Rade F. Pejović-Eraković «Erakovići u Banjanima», Podgorica 2002., 22. str.: «R. Kovijanić navodi da je u to vreme ime Herak bilo često, pa, pored ostalih navodi: Herak, vidar rana sa Luštice; knez Herak – držao je 1477. godine knežinu u Vranešu u Hercegovini; Herak Bakić, rođak despota Pavla Bakića; kod crkve Sv. Save u Počivalima [kod Velimlja, u Banjanima – hijerakul], građene po narodnom predanju u vrijeme Kosovske bitke, nađena je grobnica sa imenom Heraka Misalića; istočno od Počivala nalazi se Erakova Gradina; Branislav Đurđev našao je u carigradskim izvorima iz 1477. godine više Heraka u postojbini Heraka Đurđa Bogutovića: Herak Đurašev, Herak Vukašinov, Ivaniš Herakov, Vuksan Herakov, Herak Kovačević – imao je katun u Komarnici; knez Herak držao je knežinu Ljubović u Polimlju i dr., […].».
3. www.dlib.si/v2/StreamFile.aspx?URN=URN:NBN:SI:DOC...id , http://www.safaric-safaric.si/hup/hrvat_europejac/Hrvat_Europejac_2%20Dragutin%2021.pdf - Prošlost ili historija Trebinja: «Turci su umjeli da se koriste silama pokorenog naroda. Oni nijesu na prečac dokinuli dosadašnjih običaja i naziva u upravi. Kako malo prije rekosmo, zadržali su naziv vojvode. Do g. 1505. ima čak i kršćana, koji nose naziv vojvode *(Vojvoda je kod Srba stjegonoša, a knez je upravnik grada; dok je na zapadu u Hrvatskoj i u Bosni knez visoki plemić) i kneza. Tako se 1477. spominje trebinjski vojvoda Herak Vraneš, a 1505. vojvoda Radivoj i knez Vuk. U Donjim Vlasima je u to vrijeme knezom Herak Vladisalić».
4. http://www.network54.com/Forum/63400/thread/1139549543/last-1139549543/Spiro+Kulisic-+Etnogeneza+Crnogoraca - Špiro Kulišić, u svom radu «O etnogenezi Crnogoraca», iznosi pored ostalog i ovo (kurziv je u izvoru): «Zanimljivo je da se u spomenutom defteru (1468/9), ''zbog globalnog registriranja, ne spominju veliki džemati'', iako su oni postojali - kako misli Nedim Filipović - kao ''društveno-ekonomski oblici organizacije vlaha'' [fusnota 73 -N. Filipović ''Vlasi i uspostava timarskog sistema u Hercegovini'', God. ANU BiH, Sarajevo 1974, XII; Struktura i organizacija srednjovjekovnog katuna, Simpozijum o srednjovjekovnom katunu, Naučno društvo BiH, posebna izdanja, Sarajevo 1963, II]. Međutim, ne vidi se kakva je bila ta organizacija, dok iz deftera skopskog krajišta, od 1455. godine, doznajemo da su starješine, odnosno ratnici vilajeta Nikšića dobijali timare. Filipović pretpostavlja da su u toj grupi od 8 timara možda svi timarnici bili ''vlasi'' (po njegovom pisanju). Među njima Stepan, sin Nikšića, i Herak sin Vladice sigurno su ''vlasi'', zaključuje Filipović [fusnota 74 - N. Filipović, n. d., 135.], ali mora se naglasiti da su ovi Vlasi već poslovenjeni, sa vlaškim tragom u formaciji imena Herak, prema Skokovoj analizi vlaških imena.».
5. http://www.most.ba/107/077c.aspx - «Most (časopis za obrazovanje, nauku i kulturu)», br. 196, 107 – nova serija, godina XXXI, mart/ožujak 2006., Mostar: Esad Kurtović ''Prilog historiji vlaha Mirilovića'':
«Faktografski pokazatelji o vlasima Mirilovićima poznati su u nekoj vrsti početaka, drugoj polovini XIV, i u kraju srednjeg vijeka, u drugoj polovini XV stoljeća […].
[…]
Uzima se da su prvi poznati predstavnici, ujedno i katunari kod Mirilovića bili Dudoje Mirilović (1365), Njegovan Mirilović (1366) i Novak Mirilović (1392) [fusnota 2 - Д. Ковачевић ''Средњовјековни катун по дубровачким изворима'', 125; Б. Храбак ''Разгранавање катуна и стварање групе катуна, односно племена у некадашњој Херцеговини (XIII-XV век)'', 186.]. Njihovi nasljednici mogu se pratiti kroz patronimike, prezimena Njegovanović, Dudojević i Novaković. Prema prikupljenim pokazateljima stabilne linije se ipak ne daju ispitati. Naime, još uvijek izostaju konkretne potvrde o linijama srodstva. Nije moguće ni odrediti liniju predvodništva među Mirilovićima.
[…]
Početkom maja 1425. g. Vukosav Novaković, Medak Dudojević, Medoje Bojković i Dobre Nikolić, vlasi Mirilovići, ugovaraju prevoz 70 tovara soli do Goražda a 70 do Podborča uz cijenu od isto toliko soli [fusnota 12 - ... (09.05.1425. g.), DAD, Diversa Cancellariae, XLIII, 132-132v.]. […] Januara 1428. g. Dobrica Nikolić, vlah Mirilović se obavezao da će svojim konjima prevesti do Gacka u Samobor 6 tovara robe po cijeni od 3 perpera tovar [fusnota 14 - „Dobriei Nicolich vlachus Mirilouich“ (19.01.1428. g.), DAD, Diversa Cancellariae, XLIV, 219.].Vjerovatno je u pitanju ranije pomenuti Dobre Nikolić.
[…]
Oktobra 1465. g. podignuta je tužba protiv vlaha Mirilovića Vladislava Dobriekovića i njegovog sina Heraka [fusnota 21 - „contra et adversus Vladissauum Dobriecouich et contra et adversus Heracum eiusdem Vladissaui filium de vlachis Mirillouici“ (16.10.1465. g.), М. Динић, Из Дубровачког архива, III, 135.]. Nekoliko godina kasnije, septembra 1468. g. pomenuto je još nekoliko Mirilovića koji su očito sa njima u vezi. To su Borisav Dobrieković i njegova supruga Armenka, te njihovi sinovi Sladoje i Bosav, zatim Boljesav Dobrieković i njegov sin Bogeta [fusnota 22 - „Armencha uxor Borissaui Dobriecouich de vlachis Mirilouichii ... contra dictum Borisauum eius virum et contra Sladoe et Bosauum filios eiusdem Borisaui. Item contra Bogetam nepotem eius dicti Borisaui filium Boglesaui“ (16.09.1468. g.), М. Динић, Из Дубровачког архива, III, 144-145.]. Po svemu sudeći trojica Dobriekovića su braća. Pitanje je da li bi se neko od ranije navođenih Mirilovića mogao povezati sa njima. Prezime Dobrieković bi se moglo izvesti od ranije navođenog Dobrice, Dobre Nikolića.
[…]».
6. http://www.rama-prozor.info/cms/index.php?option=com_content&task=view&id=21&Itemid=26 - Predeo Rame i Prozora (Bosna i Hercegovina), Damir Mišura ''Prezimena Donje Rame'', 2005.:
«54. L i z o p e r c i
Svega su u selu 22 kuće, od kojih dvadeset muslimanskih (22 dom.) i dvije katoličke.
K a t o l i c i – Šudići (1 k.) su se naselili na nekoliko godina prije Omerpaše. Oni su od Šudića u Sovićima (staro prezime Bošnjaci). – Rančić (1 k.) se naselio 1925. a rodom je iz sela Budimira, Ugljana kod Sinja. Izumrli su katolici Martići.
M u s l i m a n i – Rod Šuk (Šćuk) (6 k.) smatra se starincima. – Pozderi (7 k. sa 9 dom.). Jedna grana zove se Hasanovići po jednima, sedmi ili osmi predak je došao iz Prozora, a drugi kažu da su starinom negdje od Banja Luke. – Bajramovići (Bajrići), Barinći, (5 k.). Njihov peti predak došao je, poslije kuge, sa Ravnice na mjesto gdje je bio posljednji od Heraka, Bećir, prije više od sto godina. Oni nisu starinom sa Ravnice. Za vrijeme nekog ratovanja krenu dva brata iz Fatnice u Hercegovini, gdje je treći ostao i jedan iziđe na Udbar a drugi na Ravnicu. – Čolić (1 k.), otac mu je došao, prije nekih sto godina, za sestrom iz Donje Jablanice i ostao u selu. – Munikoza (1 k.) je došao iz Skrobućana 1932. a drži kafanu kod Slatinske Ćuprije.»
7. http://www.rastko.rs/rastko-du/umetnost/knjizevnost/mpantic/mpantic-proslost/mpantic12-budmani.html - Мирослав Пантић «Новопазарски записи Дубровчанина Сима Будманија из 1734. године» (Мирослав Пантић: http://www.rastko.rs/rastko-du/umetnost/knjizevnost/mpantic/mpantic-proslost/index.html , СКЗ, Београд, 1978) (kurziv je u izvoru):
«4
[…]
Ако би се пак поједине речи, разбацане у овим записима, на нарочит начин поређале или сложиле, добила би се из њих доста разговетна слика једне незаобилазне стране живота сваког трговца на Балкану у она времена; то су њихова путовања, са појавама и стварима које они том приликом виђају, на које наилазе или које се пред њих испречавају. Као у неком мозаику, из њих се склапа цела једна прича, понављана тада небројено пута у самој стварности. У њеном је средишту путник, а то је уједно и почетна реч у тако образованом следу. […] Могао је [reč je o Budmaniju ali i o putniku onoga doba – hijerakul], тако исто, да се сусретне с личним именима и да уочи разлике у њиховим облицима у односу на оне које је носио од куће: Ћирко (Cirillo), Рогољан (Соrnеlio), Варвара (Barbara), Васиљ (Basilio), Недјељко (Domenico), Ерак (Eraclio), Драгје, Драгић (Carino), Cpједоје (Mercurio), Новак (Nunzio), да научи поздраве и друге фразе свакодневног саобраћања: […].»

(July 15, 2008 01:57AM)

Čini se, najpoznatiji Herak na Balkanu je onaj čiji će potomci formirati dinastiju Petrovića Njegoša u Crnoj Gori. Nezahvalno je (ali je, naravno, korisno) sačinjavati spisak literature o ovoj problematici zbog ogromnog broja naslova [13.XII 2011.: mislim na ogroman broj naslova o značajnijim Petrovićima], ali je vredno zapaziti da već nekoliko poslednjih decenija knjiga Jovana Erdeljanovića, «Stara Crna Gora» (Srpski etnografski zbornik, SKA, knj. XXXIII, Beograd 1926., reprint izdanje 1978., terenska ispitivanja na Njegušima vršena 1910. godine), dominira kao klasično, standardno štivo za uvod u upoznavanje porekla bilo kog prezimena za koje se iole ''osnovano'' sumnja da je iz Crne Gore. To i nije baš pohvalno jer možda je pokazatelj stagnacije etnografije i etnologije, nauka koje žive, u ovom slučaju, na staroj slavi. Kao i svaka nauka, i pomenute nauke se moraju razvijati u skladu sa modernizaciom, sticanjem novih saznanja, osavremenjivanjem istraživanja itd. (na primer, Erdeljanović, koji je bio vrsni istraživač, ipak nije koristio [30.VIII 2011.: ovo da uopšte nije koristio mletačke i venecijanske spise nije tačno. Ja sam, gore napisano, uvreženo mišljenje imao do februara 2011., kada sam završio čitanje knjige «Постанак и развитак брдских,...» Титоград 1984., od B. Đurđeva. Na 38. str. u fusnoti 92, na 40. str. u f. 97 i na 87. str. saznajem da je čitao Bolicu (1614. god.). Na 175. str. piše: «Служећи се подацима које је објелоданио Ердељановић из которског архивског материјала о првом спомену Озринића у Кчеву, могло би се закључити […]», zatim na 155.: «За разлику од неких садашњих етнолога, Ердељановић се трудио да усклади постигнућа историјске науке са својим истраживањем. Па не само то него се и сам  бавио историјским испитивањима. Служио се чак и дотле непознатим архивским  материјалом.», a onda i na 40.: «Сличних методских застрањивања (већином изразитијих) има код свих наших ''испитивача племена'' – како их зове Шобајић. Има их и код Шобајића, који је, поред Ердељановића (а у извесној мери и више него Ердељановић), водио рачуна о савременим историјским изворима.». Postavljam pitanje (a na osnovu svega ovoga), kako to da Erdeljanović nije naišao na kotorski arhivski spis u kojem se spominju Boguta, Đurađ i Herak (Đurđević, Heraković) pre Kovijanića? Pretpostavljam da sredinom XX veka kotorska arhivska dokumentacija iz XIII, XIV i XV veka nije bila sređena i da se nalazila na različitim mestima u Kotoru ili u arhivi a što je otežavalo istraživačima (bar onim savesnijim) (?)] ili nije znao za masu tek posle njega otkrivenih i prevedenih mletačkih-venecijanskih spisa koji se nalaze po arhivama Kotora, Dubrovnika i drugde u Primorju). Izgleda da je jedna slabo poznata knjiga, pod naslovom «Njeguši kroz vrijeme (XIV-XX vijek)», Podgorica 1999., Muzeji i galerije Podgorice (knjiga ima 396 strana), od autora Dušana Otaševića, u nekom smislu uspela parirati Erdeljanovićevoj «Staroj Crnoj Gori» a možda je i nadmašiti bar po nekom modernijem viđenju stvari.
Naravno, «Stara Crna Gora» nije jedina kompetentna klasična etnološka studija o nekadašnjem stanovništvu prostora današnje Crne Gore. Nije iz jednostavnog razloga jer ''stara Crna Gora'' predstavlja naziv regiona samo od, recimo, severozapadnog predela planine Rumije do manastira Ostrog i Grahova, i od zaleđa Kotora do par kilometara zapadno od Podgorice – što sve predstavlja omanji prostor. O ostalim regionima pisali su Svetozar Tomić (Banjani), Petar Šobajić (Bjelopavlići), Andrija Luburić (Drobnjaci), Petar Mrkonjić (Polimlje i Potarje) i dr. Međutim, što se tiče uvoda u izučavanje njeguških Herakovića, «Stara Crna Gora» je, ipak, jedina relevantna studija od svih ostalih.

Kako saznaje Erdeljanović, braća (traju polemike da li su ova dvojica u srodstvu) Herak (postoje i ''ravnopravni'' oblici Erak i Jerak) i Raič (tu su oblici Raić, Rajić, Rajič) na Njeguše dolaze negde pri kraju XV veka (ni nakon otkrića relativno preciznih mletačkih spisa, različita mišljenja o vremenu naseljavanja za stalno Heraka i Raiča na Njeguše ne jenjavaju). Od njih nastaje razgranato stablo koje se, u globalu, deli na (H)erakoviće – od Heraka i Raičeviće (oblici Rajićević, Rajičević) – od Raiča. Potom se Herakovići dele na Petroviće i Popoviće, mada je i tu problematično jer, koliko sam shvatio (a možda grešim), pitanje je da li su Kaluđerovići (koji bi možda bili neka vrsta ogranka prelazne faze između rodonačelnika Heraka i ranih predaka Popovića i Petrovića) zaživeli negde kao zasebna, treća, grana. Momenat razdvajanja Petrovića i Popovića je još zamršeniji. Postoje verzije da su Popovići nastali od Petrovića ili Petrovići od Popovića – npr. po kazivanju s početka XX veka Andrije Popovića, ili da su od početka postojali kao dve različite grane, a postoji čak i četvrta varijanta (videti 434. str. «Stare Crne Gore») – volšebno istovremeno preplitanje oba prezimena. Ništa bolje stanje saznanja nije ni o drugoj polovini XVII veka, kada se definitivno [30.VIII 2011.: zavisi u kom smislu ''definitivnosti''] počinje formirati dinastija Petrović. Tako je i kod Rajičevića. Ovo je i razumljivo, s obzirom na manjak istorijske građe i s obzirom na pojavu koja se javlja kod gotovo svih evropskih dinasija a to je dokazivanje pripadanja ili, pak, nepripadanja vladajućoj eliti, što ponekad donosi materijalnu korist ili duhovne i simboličke privilegije (što sve otežava naučnu analizu o objektivnom stanju događaja). Rizično je navoditi podatke iz jedne knjige koja se poziva na drugu knjigu, a ova druga na treću itd., a upravo je to izgleda čest slučaj sa istraživanjem njeguških Herakovića i Rajičevića, prilikom čega dolazi do grešaka i kod najsavremenijih i najobaveštenijih autora. Lično se ograđujem od pomisli da su podaci, koje ću sada izneti, sto-procentno precizni, a osim toga, nije mi naravno bila namera da podatke sveobuhvatim do krajnosti.

1. BOGUTA – PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ

Genealoška loza, koju su istraživači upotpunili novim nalazima posle Drugog sv. rata [među njima je i Risto Kovijanić (1895–1990.) – relevantna literatura: «Kotorski medaljoni», Beograd 1980., 119, 125, 133, 135. str.; «Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (XIV – XVI vijek)», knj. I-II, Titograd 1963-1974., recenzenti: dr Ivan Božić, dr Slavko Mijušković; «Književna proučavanja – Njegoš-Mažuranić narodni pesnik», Novi Sad 1986., 17-29. str.; radovi Iva Stjepčevića i Rista Kovijanića ''Prvi pisani pomen o Herakovićima'' i ''Pomen o Šćepcu Herakoviću-Njegošu'', oba rada u «Istorijski zapisi», Cetinje 1953., IX, u svesci br. 2, 519-522. str.] od najstarijih poznatih predaka do, recimo, slavnog Petra II Petrovića Njegoša, izgleda ovako (znaci ''V'' i ''>'' znače strelice – od oca ka sinu):

BOGUTA (možda poreklom iz regiona Zenica – Travnik; rođen verovatno prvom polovinom XIV veka)
V
ĐURAĐ BOGUTOV ili BOGUTOVIĆ (iz Drobnjaka; Kovijanić pretpostavlja njegovo obitavanje negde pri putu Brskovo–Onogošt–Kotor; «Književna proučavanja...», 21. str.: «a Giurech Bogutovich de Dobrignachi et a filiis suis Volchez, Radin, Cherach, Pribil et Ostoia» i u «Pomeni crnogorskih plemena ...»: «pro Giureci bogutovich idrobignachi cum dapcho». U «Književnim proučavanjima ...», na 21. str. piše da Đurađ sa sinovima Vukcem, Radinom, Herakom, Pribilom i Ostojom 1. marta 1399. predaje u depozit 6 srebrnih pojaseva (zavijenih u 6 marama: u «Pomeni crnogorskih plemena ...») težine oko 20 funti (u «Pomeni crnogorskih plemena u ...» se precizira sa 19 i po funti), 2 srebrne posude, 2 ukrašena nakita i 6 nizova bisera [30.VIII 2011.: u  «Književnim proučavanjima...» ne piše (ne znam zašto) da se u depozit predaje, pored već nabrojanog, još i ono što nalazim u «Pomenima crnogorskih plemena ...»: «2 tacne sa izvjesnim srebrnim pucadima, težine 5 unči, takođe 2 kutije i 2 đerdana perla sa svitom i sa četiri puceta perlв, težine u svemu 10 unči.»] kotorskom vlastelinu Dabiši Vasilijevom Bizantiju. Dabiša (ili Dapko) se obavezao da će stvari vratiti kad god zatraže Đurađ i njegovi sinovi (pojedini ili svi skupa i kada pokažu priznanicu), osim ako bi se «ne daj bože», dogodio požar ili pohara, u kojem slučaju on njima ne bi bio dužan ništa. Sastavljanju obavezujućeg akta prisustvovali su sudija Vasilije Nal Sergijev (Grubonja) i auditor Marin Pakov (Paskvalić). Ovaj podatak se nalazi u ''П, 641'' a brojevi predstavljaju knjigu i stranu sudsko-notarnih spisa u Državnom arhivu u Kotoru. Kovijanić smatra da su Đurađ ili sinovi bili možda u pratnji Mare Vuka Brankovića (i njena tri sina) koja je dan ranije u Kotor deponovala srebro kod vlastelina Marka Draga, i otvara pitanje možda nekakve povezanosti Brankovića i Bogutovića. [30.VIII 2011.:  u «Književnim proučavanjima ...», na 22. str., piše još: «Očigledno, porodica Bogutović postupila je u ovom slučaju  po ugledu na porodicu Brankovića. Rukovođeni su istim razlozima; prinudili su ih isti događaji da svoje blago sklone na sigurnije mjesto.[…] S pouzdanjem se može utvrditi da je Đurađ Bogutović imao veze s Kotorom, da je tu imao poznanika i prijatelja, da je bio ugledan i poznat čovjek u svoje vrijeme. Izgleda, imao je veze i sa Vukom Brankovićem, odnosno sa njegovom porodicom; možda i neki od njegovih pet sinova. Sudeći po tome i po deponovanim dragocjenostima, Đurađ Bogutović i njegovi sinovi pripadali su redu vlastele, ali ne visoke. […] Možda su bili i neki posrednici u razmjeni dobara između Kotora i Vuka Brankovića, docnije despota Stevana.»])
V
HERAK ĐURĐEVIĆ (zreo čovek oko 1400. godine; imao braću Vukca, Radina, Pribila i Ostoju; u «Pomenima crnogorskih plemena u ...», Kovijanić piše sledeće: «U drugom dokumentu javljaju se dva brata Vukšića iz Drobnjaka, Pribo i Vlatko (ili Ratko). Smatramo da su to sinovi Vukca Đurđa Bogutovića, jer više činjenica navodi na to. Pribo (Pribil, Pribislav) Vukšić ponio je ime strica, kao što se često običavalo. U trećem dokumentu javljaju se Jovko Radinojev Đurđević i njegov brat Vukac. Biće to sinovi Radina Đurđa Bogutovića. I u tom slučaju jedan brat nosi ime strica, Vukca Đurđeva.»; Johan iz Bazela, švajcarski Nemac koji je u Kotoru radio kao zlatar od 1436. do 1440. «Zajedno sa dva kotorska zlatara, Dubrovčanina, izradio je dva srebrna pojasa za Vukca Đurđa Bogutova, brata Heraka, pretka Njegoševa (1437.).» piše na 125. str. «Kotorskih medaljona»)
V
HERAK HERAKOVIĆ (iz Drobnjaka – rodonačelnik Petrovića i Popovića; «Cherach Cherachovich de Drobgnacis »; sin Heraka Đurđevića; «javlja se u aprilu 1441.[26.IV 1441.: «Pomeni crnogorskih plemena ...» – hijerakul] godine kao jemac za Radiča Dobrijevića [Gorevuka: «Pomeni crnogorskih plemena ...» – hijerakul], brata Gojčinova [Gojčin Đurašević–Crnojević, gospodar lovćenskog područja – hijerakul] carinika Vukašina. Radič se te godine bavio u Trgovištu, kod staroga Rasa, odakle je u dva puta isporučio Mihailu Paltašiću iz Kotora 80.000 funti olova [za 880 dukata – preciznije u «Kotorskim medaljonima» – h.], Herak je jamčio za njega svakako kao dobro poznati čovjek Kotoranima i siguran platiša. Prema ugovoru, ako Radič ne dođe u Kotor, Paltašić je za podmiru imao dati novac i svitu Heraku Herakoviću ili njegovom sinu, onome koji donese pismo od Radiča. Poslije petnaest dana [tačnije 7.V 1441.: «Pomeni crnogorskih plemena...» – h.], Radič je lično primio u Kotoru novac i svitu za isporučeno olovo. Tom prilikom pominje se i Luka Pribilov [Kovijanić na drugim mestima piše ''Luka Pribislavov'' – h.], za kojega je Radič naplatio 2 dukata radi podmire nekih troškova koje je Luka učinio za račun Radiča i Paltašića (VII, 167, 238). […] – Pomenuti Luka Pribilov biće, po svojoj prilici, brat od strica Heraka Herakovića, sin pomenutog Pribila Đurđeva, na što navodi njegovo ime, odomaćeno u potomstvu Đurđa Bogutovića.», izveštava Kovijanić u «Književnim proučavanjima – Njegoš-Mažuranić narodni pesnik», Novi Sad 1986., na 23. strani. Kovijanić u «Pomeni crnogorskih plemena...» piše: «[…] Za glavnog jemca dogovorno je određen Herak Heraković iz Drobnjaka. Ako bi Radič bio spriječen doći u Kotor, onda je Paltašić bio dužan da njegova potraživanja (u novcu i robi) preda Heraku Herakoviću, ili njegovom sinu koji bi došao u Kotor sa Radičevim pismom (cum litera docti Radicii). Ovaj ugovor ovjerili su Trifun Margocijev (Paskvalić), sudija, i Marin Buća – Protovestijar, auditor.». Luka Pautinov, poznati trgovac tog doba koji je održavao veze od Srbije do Italije, trgovao je sa Herakovićima iz Njeguša: «Održavao je veze s despotom Đurđem (preko vojvode Altomana), Jelenom Balšićkom, udovom Sandaljevom […], s Đuraševićima – Crnojevićima, Herakovićima iz Njeguša, Orlovićima u Bajicama […].», 133. str., «Kotorski medaljoni»)
V
STI(J)EPO ili ŠĆEPAC ili ŠĆEPAN HERAKOVIĆ (zreo čovek oko 1480.; «Književna proučavanja...», 24. str. i «Istorijski zapisi», Cetinje 1953., 519-520. str., pod naslovom ''Prvi pisani pomeni o Herakovićima'', autori R. Kovijanić i I. Stjepčević, nalaze se kraći podaci iz Državnog arhiva u Kotoru gde piše o dvojici braće («duos fratres Errachovich») koji se pominju u jednoj parnici (dokument ''XL, 661-7'' u arhivi) Rada Zećanina (Rada iz Zete) protiv Đura Drugovića iz Zalaza na Njegušima, koja se vodila pred kotorskim sudom 5.XII 1534. godine. Pre toga, njih je (dva brata Herakovića, Z/Čavranovića i Tujkoviće) ''sud dobrih ljudi'', 24 ''staraca'', osudio kao saučesnike u otimanju neke trgovačke robe Radeva brata Radiča Zećanina, koju su Drugovići prodali u nekom kraju pod Osmanlijama. «Književna proučavanja...», 24. str.: «Sud dobrih ljudi donio je pomenutu odluku oko 1528. godine, a otimanje robe moglo se dogoditi više godina prije toga.». Postoji mogućnost da su dva brata Herakovića sinovi Heraka Herakovića, a jedan od njih Šćepac. [30.VIII 2011.: ''Prvi pisani pomeni o Herakovićima'': 520. str. (kurziv je u izvoru): «Mislimo, da ''Zauranovich'' prije treba čitati Čavranović nego Zavranović, jer bi to moglo biti pogrešno napisano mjesto Čavoranović, što bi bio predak starinskog njeguškog bratstva Čavor.»])
V
LUKA STIJEPOV ili STIJEPOVIĆ (zreo čovek oko 1510.)
V
ST(I)JEPAN ili STIJEPO ili ŠĆEPAN kaluđer (zreo čovek oko 1540.; imao brata Ivana Lukinog koji se pominje 1580. god. – «Pomeni crnogorskih plemena u ...», knj. I, 47. str.)
V
PETAR KALUĐEROV (zreo čovek oko 1570. «Književna proučavanja...», 24 / 25. str.: nije se u starosti zakaluđerio / rodonačelnik Petrovića, brat popa Đurđa rodonačelnika Popovića)
V
STIJEPO PETRA KALUĐEROVA (imao brata Nikolu za kojeg Erdeljanović nije znao; «Mihailo Bolica, kotorski vlastelin, koji je u drugoj polovini XVI vijeka snabdijevao svitom i svilom glavare obližnjih crnogorskih plemena, dajući robu na veresiju, imao je primiti od turskog vojvode Haluma, sina Sinana Čauša iz Podgorice, 122 talijera, ostatak od većeg iznosa duga. Za taj dug vojvoda Halum založio mu je jednu kutiju sa zlatom i biserom i jednu ukrašenu uzdu. Pošto je bio podmiren od Huseina sluge ''pomenutog Turčina'' sa jednim konjem, Bolica je predao založene stvari Peru Vujkovu iz Njeguša (sinu rodonačelnika današnjih Vujkovića iz njeguške Vrbe), 31. januara 1593, u prisustvu kotorskog sudije i notara. Potvrda je napisana na gradskim vratima koja izlaze na Crnogorski pazar, u prisustvu turskog carinika Vicka Zmajevića iz Njeguša, nastanjenog u Kotoru, Đura Radulova i Stijepa Petrova iz Njeguša, umoljeni da budu svjedoci (LXVII, 90).»; 30.X 1594. zapisano je da su se Stijepo Petrov, Đuro Radulov i Aleksa Radov, iz Njeguša, ranije zadužili kod Mihaila Bolice za 54 dukata i 10 talijera pa je Stijepo podmirio Bolicu, i od njega primio založene stvari: «srebrni poslužavnik, založen za 4,50 i jednu dolamu (''kaftan'') zagasito-ljubičaste boje, postavljenu zagasito-modrom tkaninom i obrubljenu svilom iz Damaska, založenu za druga 4,50 talijera duga i 1 talijer posebnog duga pok. Đura Radulova.»; «[…] Stijepo Petrov i njegov brat Nikola zadužili su se 13.XII 1594., kog Mihaila Bolice 24 srebrna talijera za peču zelene svite, s obavezom da ga podmire krajem idućih mesojeđa (LXVIII, 85).», piše Kovijanić u «Književnim proučavanjima...» na 25. str. Isti Stijepo se, zajedno sa još 13 ljudi, obavezao 25.I 1595. da će Mihailu Bolici platiti (i podmiriti ga na «''srpskom Đurđevu dne''») 84 srebrna talijera za 28 lakata zagasito-ljubičaste svite (LXVIII, 102). 1.VIII 1596., Bolica je podneo prijavu sudu u vezi kupovine jednog konja kotorskog providura od vojvode Haluma Sinanova Čauša iz Podgorice. Da je konj zdrav i da će se u slučaju otkrivanja u roku od 40 dana neke mane konj uzeti natrag i vratiti novac, providuru je jemčio Bolica, a njemu Stijepo Petra Kaluđerova, Tomaš Raoslavčev, Vučeta Rajiča Bogdanova i Peroš Đuričev, sva četvorica iz Njeguša. «Poslije osam dana pokazalo sa da konj pomalo hramlje. Bolica je to rekao Stijepu Petra Kaluđerova. Sud je saslušao svjedoke, koji su potvrdili navode Bolice. Do suđenja nije došlo; po svoj prilici, konj je vraćen prodavcu, a novac kupcu (LXIX, 1063–74).», piše na 26. str. u «Književnim proučavanjima...».
Zanimljivo je da ni Erdeljanović a ni Kovijanić ne pominju, pored pominjanih Stijepa Petrovog i Nikole Petrovog, još jednog brata koji se zvao Vukoslav [30.VIII 2011.: Erdeljanović ga verovatno ne spominje jer je D. Vuksan Vujovo pismo objavio 1940. (14 godina nakon «Старе Црне Горе»), a Kovijanić jer se verovatno prevashodno bavio arhivski zabeleženim XIV, XV, XVI vekom. Tada nisam obratio pažnju na ono što piše na 448. str. «Старе Црне Горе»: ''Исељени Хераковићи и Рајићевићи'': «Од друге [prva je od Šćepca Kaluđerova, odnosno grana koja je dala dinastiju – hijerakul] гране Петровића налазимо једног Петровића-Његуша у Котору: […]; затим род Петровиће у бокешком селу Шкаљарима, […]. Од ове друге гране Петровића биће и Вујовићи на Данилов-граду, за које сам  од поменутог г. Илије Поповића сазнао, да су пореклом од Хераковића а нису Поповићи.». Inače, ovaj podatak da je Vukoslav uopšte rođeni brat Stijepa i Nikole je, u stvari, isključivo moje mišljenje nastalo računanjem pasova zajedno sa uračunatom 1721. godinom.]. Vukoslava pronalazim u časopisu «Zapisi», Glasnik cetinjskog istorijskog društva, knj. XXIV, sv. 1-6, Cetinje 1940., urednik Dušan D. Vuksan, gde na 316-317. str. u svesci br. 5 pod ''Sitni prilozi'' od novembra 1940. stoji naslov ''Зашто су Вујо и Перо Хераковићи предигли с Његуша'' gde izvesni Vujo (H)eraković piše pismo sledeće sadržine: živeli su na Njegušima, u selu Herakovići, tri brata – Vujo, Radoš i Pero (posedovali su planinu Trešnju, Vukovu Dolinu, livadu na Međupuću itd.). Živeli su u slozi sve do trenutka kada je Radoš želeo da preuzme starešinstvo. «Зли људи» podstaknuše Pera da ubije svog brata Radoša što ovaj i učini. Četiri Radoševa sina su se hteli osvetiti, pa su Pero i Vujo morali bežati iz Herakovića te 1721. godine. Njih dvojica su, bežeći od odmazde, došli u Žabljak gde ih gostoprimljivo dočeka dizdar žabljački Kaplan-aga. Vujo, svedok čitave ove priče, piše dalje u pismu:
«И дођоше синови Радошеви с Ераковићима у чету и убише мога брата Пера. А ја, Вујо, остах сам и укопах га под град жабљачки, па отолен дигох и пођох у Подгорицу и настани ме ту Хаџи-паша Османагић. И има Вујо два сина и научи једнога на књигу и узе га Хаџи-паша да му је писар. И по времену убије га Осман-ага Макнић и ја исти Вујо убих за мојега сина Митра истога Осман-агу Макнића и отолен утекох у Спуж и настаних се код Халилагића и код Аџи Абдулах-паше и ту купих кућу и баштину. Но ако ко остане након мене, нека зна од којега је трага и оклен му је старина, зашто јесам ја Вујо Вуксанов, а Вуксан Вукославчев, а Вукослав Петров, а Петар Хераков Хераковић – али који је од Петра они је Петровић.
Сједок: кнез Бего Поповић и поп Грујица Поповић.»
Ispod teksta pisma je komentar a ispod komentara, u kurzivu, ''Д. В.'' (a to će izvesno biti ''Душан Вуксан''):
«Оригинал овога писма није сачуван, већ овјерени препис из доба Владике Рада: ''Виђена и одобрена карта и за више увјерења по заповиједи Господаревој и Правитељствујућега Сената потврђује се данас ова непоколебима карта печатом народњим.
Цетиње, 19. Септембра 1847.''
Д. В.» )
V
PETAR kaluđer (oko 1640.; svetovno ime Radul; zakaluđerio se pod starost)
V
ŠĆEPAC ili SĆEPAC ili STIJEPO ili STEFAN KALUĐEROV (imao brata Ivana; Erdeljanović kaže da se Šćepac pominje [8. septembra – Stjepčević/Kovijanić u ''Pomen o Šćepcu Herakoviću-Njegošu'']1693. kao jedan od glavara Katunske nahije, koji su u Kotoru zaključili sa mletačkim vlastima trgovinski ugovor [o nabavljanju soli – Stjepčević/Kovijanić]: ''Stiepaz Calugerov e Stanissa Popov del Comune di Gnegussi'' – J. Tomić «Crna Gora za Morejskog rata», 362.; grob mu se nalazi sa leve strane od glavnih vrata seoske crkve u Herakovićima. Stjepčević i Kovijanić pronalaze Šćepca Kaluđerova koji se 1.XI 1677. nalazio u dvanaestočlanom ''sudu dobrih ljudi'' radi pomirenja zavađenih strana (iz dva krivična slučaja) nekih Crmničana, Njeguša i Grbljana među kojima je bilo mrtvih i ranjenih. [30.VIII 2011.: ''Pomen o Šćepcu Herakoviću-Njegošu'': 520. str.: «Suđe su se sastali u trpezariji manastira sv. Klare u Kotoru, 1. XI. 1677.»])
V
DAMJAN ŠĆEPČEV ili ŠĆEPČEVIĆ (oko 1720.; Damjan je imao braću Radula ili Rada, Petra, Luku (ne pominje ga Erdeljanović, ali ga zato pominje Ruvarac) i Nika-Nikolu potonjeg vladiku Danila (oko 1670–1735.) i dve sestre nepoznatih imena. Arhimandrit Nićifor Dučić u 1. izdanju «Crne Gore», 1874., kaže da se vladika Danilo sve do svoje smrti potpisivao kao ''Danilo Šćepčev Heraković Njeguš'' [30.VIII 2011.: Erdeljanović izveštava da u 2. izdanju («Književni radovi», knj. 3., 1893.) Dučić, međutim, svuda mesto ''Njeguši'' i ''Njeguš'' piše ''Njegoši'' i ''Njegoš''] a kasnije je nadimak Njeguš transformisao u Njegoš [30.VIII 2011.: Erdeljanović piše: «Milaković, kao što smo dakle videli, sasvim tačno kaže, da se je vladika Danilo tek ''docnije prozvao'' Njegošem.», odnosno tek povodom uspostavljanja veza sa Rusijom 1715. godine]. Dučićevu tvrdnju o potpisivanju vladike Danila sa ''Heraković'' su Erdeljanović i Ruvarac smatrali netačnom. U «Povjesnici Crnogorskoj» se, međutim, ponavlja Dučićeva tvrdnja. Ono što dodatno stvara konfuziju je i Ruvarčevo mišljenje da vladika Danilo nije imao brata Damjana, a tu je i podatak da se vladika Danilo nikada nije potpisao kao Petrović, za razliku od Danilovih sinovaca – videti Ilarion Ruvarac «Montenegrina», 657. str.)
V
MARKO (oko 1750.; imao braću Iva i Mihaila o čijem se potomstvu, kako je rekao Vidak Otović, ništa ne zna)
V
TOMO (oko 1790.; Tomo imao braću Sava (dalje potomstvo izumrlo), Stijepa (jedan od Stijepovih sinova, Stanko, imaće sinove – budućeg crnogorskog knjaza Danila ''Zeka'' I i vojvodu Mirka, a Mirko kralja Nikolu I Petrovića Njegoša), vladiku Petra I Petrovića Njegoša i dve sestre nepoznatih imena)
V
vladika PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ (svetovno ime Radivoj; rođen 1/13.XI 1813. a preminuo 19/31.X 1851.; imao braću Joka (poginuo 1836. na Grahovcu), Pera (bez daljeg potomstva), Pilja [30.VIII 2011.: u nekim rodoslovima Piljo se ne navodi ali se navodi npr. na ili na ], Ćaneta i sestru Mariju)

(July 18, 2008 12:56AM)

Kao što se iz priloženog vidi, konstrukcija Herakovići – Rajičevići je veoma složena, tako da neka zaključivanja s moje strane ne bi bila ozbiljna. Međutim, to me ne sprečava da, ovom prilikom, pokušam skrenuti pažnju na neke momente koji su, tako se bar meni čini, do sada slabo uzimani u obzir.

I
Oduvek mi se nametalo pitanje: ako se iz Bogutovića-Đurđevića do XX veka izdiferencirao zaista impresivni broj različitih većih i manjih prezimena, kako to da na Njegušima nisu postojale osobe koje su nosile prezime (H)eraković a da pritom nisu pripadale ni Petrovićima, ni Popovićima, ni nekoj grani Radonjića – Podubličana – Penda? Čak i Erdeljanović, na 447-448. strani «Stare Crne Gore», pokreće možda istorodno pitanje: «Začudo je, da pre 19. veka, kao što smo napred pokazali, nema nijednog pouzdana spomena o prezimenima ili o selima Herakovićima i Rajićevićima [fusnota 1 – Da se vladika Danilo nije nikada prezivao Heraković, kao što je tvrdio N. Dučić, to je pozdano utvrdio Ruvarac (''Montenegrina'', 141).], mada prema svima predanjima ne može biti sumnje, da su postojala već i u 16. veku.».

Iskre odgovora na ovo pitanje se možda nalaze u sledećim izvorima koje sam do sada uspeo pronaći:
A) u knjizi dr Dušana Lj. Kašića, «Srpska naselja i crkve u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji», Zagreb 1988., na 36-37. strani piše: «Vršeći svoja demografska istraživanja, Radoslav Grujić [njegov je, izgleda, rad «Najstarija srpska naselja po sjevernoj Hrvatskoj», Glasnik srpskog geografskog društva, 1. godina – hijerakul] je prije Prvog svetskog rata došao do zaključka da su, na primer ''Bubanovići, Grubači, Grubačevići i dr. iz Temnića; [...] Na sličan način saznali smo za poreklo mnogih porodica i iz drugih naših oblasti Balkanskog poluostrva, proveravajući rezultate i na somatološkim osobinama tih porodica. [...] Koruge, Purići i dr. od Kolašina; Brdari, Proje, Kljajići i dr. od Bjelopavlića; Heraci, Herakovići i dr. od Njeguša; te Martinovići, Radičevići, Đuraševići, Hasanovići (od Rovaca), Dodoši i dr.».
Da li to znači da ovi Heraci i Herakovići, kojih je bilo u Slavoniji tokom XVIII i XIX veka, dolaskom sa Njeguša nisu nosili prezimena Popović, Petrović itd. već samo i isključivo Herak(ović), ili Kašićev (i Grujićev) podatak o njeguškom poreklu ovih Herak(ović)a nije tačan ?
J. Erdeljanović «Stara Crna Gora», 448. str.: «Popovića (- Herakovića) ima iseljenih u Srbiji u Petrovom Selu (vele 3 – 4 kuće) i u Bugarskoj. A od njih će biti i Herak u ceklinskom selu Dodošima (u Riječkoj Nahiji), za kojeg se kaže: ''Herak je iz Herakovića, s Njeguša'' (slavi Petkov-dan [fusnota 4 – Etn. Zborn. XV, 618.]), i još E r a k o v i ć i u selu Oglađenovcu u valjevskoj Podgorini, o kojima se saopštava, da su ''sa Njeguša u Crnoj Gori'' (slave Sv. Jovana) [fusnota 5 – Etn. Zborn. VIII, 823.]».
Erdeljanović je, očito, informaciju o oglađenovačkim Erakovićima preuzeo iz knjige Ljubomira Popovića [1.IX 2011.: do sada nisam čitao Etnografski zbornik VIII, tako da ne znam izvorni tekst koji je služio Erdeljanoviću. Na http://www.maksimovic.info/literatura/naseljasrpskihzemalja.html piše da se autor knjige «Колубара и Подгорина» (Beograd, 1907. god.) ne preziva Popović već Pavlović. Izgleda da je na internet-prezentaciji, o etnologiji Oglađenovca, [12.X 2011.: bila] štamparska greška.] «Kolubara i Podgorina» (www.crkva.org.yu/selo.htm , http://www.malikorak.org.rs/crkva/selo.htm ): «Pred kraj 17. veka spustile su se 2 porodice današnjih Erakovića iz sela Semegnjeva, u Starom Vlahu, starinom sa Njeguša u Crnoj Gori; njih je po raznim prezimenima: Jankovići, Pejići i Erakovići, slave sv. Jovana. Starog Eraka doveli su Turci i naselili prvo u Jautini pri izvoru Potoka, gde su i danas njegovi potomci.».
S obzirom na nedovoljnu preciznost ove Ljubomirove rečenice, Erakovići su podjednako ubedljivo mogli nastati i na prostoru Srbije i na prostoru Njeguša (sve u zavisnosti gde je tačno Erak dobio decu). Ljubomir Pavlović uopšte ne iznosi kako se taj Erak prezivao, tako da Erdeljanovićevo mišljenje, da su oglađenovački Erakovići pripadali Popovićima, može biti i tačno i netačno. Ostaje da se utvrdi poreklo Erdeljanovićevih povezivanja ''Popovići – oglađenovački Erakovići'' i ''Popovići – Herak iz Dodoša''. Herak iz Dodoša predstavlja, ovde, možda ime a ne prezime (?).

II
Druga stvar koja mi se učinila skrajnutom je problem određenja Rajičevog prezimena. Naime, u predanjima (ili bar u zapisima istoričara XIX veka koji nisu potpuno pouzdani) se Herak i Rajič obično označavaju kao braća. Pošto se sin Heraka Đurđevića, Herak Heraković, obično poistovećuje sa Herakom iz predanja, po logici stvari je i Rajič, onda, sin Heraka Đurđevića. Odatle se izvodi zaključak da i Rajič nosi prezime Heraković. Dakle, Herak Đurđević bi imao dva sina: Heraka Herakovića i Rajiča Herakovića. Ovakav zaključak bi mogao srušiti kompletno tradicionalno shvatanje. Tako, ispada da su Radonjići, Podubličani i Pende takođe Herakovići isto kao i Popovići-Petrovići. Naravno, sve je ovo samo moje opažanje koje se, za sada, ne može naučno potvrditi.

III
A) planina Njegoš (1721 m), zaseoci Počivala i Muževice, C) brdo Erakova Gradina, D) previja («Stara C. G.», 425. str. gore) Zlatna Strana su toponimi koji se vezuju za ime (H)erak i prezime (H)eraković. Svih pet pomenutih toponima se nalaze gotovo jedno do drugog u zapadnom delu Crne Gore, severoistočno od Velimlja.

A) Prve ličnosti koje su a) objektivno i kritički, b) subjektivno i tendenciozno ili c) neutralno izveštavale o bilo kojoj vrsti povezanosti Heraka i Rajiča sa zapadnocrnogorskom planinom Njegoš: 1. vladika Danilo I (oko 1670 - 1735.), vladika Vasilije (1709 - 10.III 1766.; izmislio je [1.IX 2011.: izmislio je po mišljenju R. Kovijanića: 21., 26. i 29. str. u «Književna proučavanja – Njegoš-Mažuranić narodni pesnik»], za rodonačelnika, nekakvog ''vojvodu Njegoša'' a to prihvatili Dušan Vuksan i Isidora Sekulić) i vladika Petar I Petrović (1747-1830.) – pošto su ovi Petrovići prvi počeli upotrebljavati nadimak Njegoš umesto dotadašnjeg Njeguš (a Njeguš su koristili svi, ne samo Petrovići), Erdeljanović pretpostavlja da je to jedan od dokaza postojanja, još u doba ovih Petrovića, predanja o povezanosti Heraka sa planinom Njegoš; 2. Sima Milutinović Sarajlija u «Istorija Crne Gore» 1835. (od njega prepisali

(August 13, 2008 06:48PM)

U «Srpskom rječniku» (1. izdanje 1814/1818., 2. izdanje 1852.) Vuka Stefanovića Karadžića (26.X 1787. – 26.I 1864.), pod odrednicom ''Herak'', piše (za preciznost akcentualizacije ovde, kao i u narednim tekstovima, konsultovati izvor):
«Хèрâк, m. Mansname, nomen viri:
Ни куди Херака, ни хвали Петака: оба су брата једнака».

Trenutno nisam u mogućnosti odrediti geografsko područje nastanka ove izreke, odnosno, područje gde je Vuk pronašao izreku. Pretpostavljam da je u pitanju Crna Gora ili Hercegovina (?).

Zanimljivo je da se u Narodnoj biblioteci na Vračaru nalazi dokument sledećeg naslova:
«ЕРАК И ПЕТАК. КАЛЕНДАР
ЕРАКЬ и ПЕТАКЪ. Србско – народный календаръ. Издао Еремия Обрад. Карађић. год. –2–. –У Београду, у штампарiи Николе Стефановића, – ; 12˚
За просту годину 1865. /са 1 прил./. – /в. г./ ; стр. 24+16»

Dokument se smatra raritetom i, nažalost, teško je dostupan.

Ljubaznošću mog saradnika, Denisa Eraka, saznao sam da kod bosanskih Peraka postoji izreka «Ne hvali Eraka ni kudi Peraka, jer su oba psa jednaka». Očigledna je rasprostranjenost ove izreke koja se pojavljuje u više verzija. Pomislio sam da bi poreklo porodice Perak otkrilo i poreklo same izreke [25.VIII 2012.: ovo zavisi i od toga da li su Peraci izreku nasledili iz svoje starine ili su je čuli tek nedavno]. Saradnik Denis piše: «Ni oni sami ne znaju odakle potiču. Znaju da je njihov djed odnekud došao i udomazetio se u Prisoje [Prisoje se nalazi par kilometara zapadno od Jajca u Bosni – hijerakul] u bogatu porodicu. Slave dvije slave, jednu od te porodice Sv. Stefana 09.01 i od tog Peraka Đurđevdan.».
U knjizi Vukote i Akima Miljanića «Prezimena u Crnoj Gori», Beograd 2002., piše: PERAK, Lepetane (Kotor) – bibliografija: Matična knjiga rođenih, sv. 8, SO Herceg-Novi. To su, ujedno, i jedini zabeleženi Peraci u celoj Crnoj Gori.

Za preciznije određenje porekla Vukove izreke neophodno je istražiti eventualno još neka prezimena (Petaković, Petković) kao i samu Vukovu literaturu.

(August 16, 2008 05:34AM)

Zahvaljujući g. Strahinji Erakoviću, došao sam do celovitijeg (delimični tekst sam prvi put pročitao avgusta 2004. god. u knjizi prof. Tadije Erakovića «Ђеде, причај ми о Ераковићима» na 2. i 3. str.) odlomka knjige «Хиландарска чудотворна икона Богородице Тројеручице», Крушевац, ТДК, 1997. Autor, Milovan Erac, u ''Umesto beleške o autoru'' piše:

«Помени Господе слуге своје

Путујем, знано од 1300. године [фуснота 1], и стигох, вољом и превеликом милошћу Божјом, да књигу ову саставим. Темељ мој је у Некрополи Блатског дола код Стоца. Ту је уснуо у Господу војвода Влатко [ф. 2], међу својим Владиславићима [ф. 3] из катуна Бурмаз [ф. 4]. Ту су корени грофа Саве Владиславића [ф. 5], песника и дипломате Јована Дучића [ф. 6]...
Ту је и данас високи камени крст [ф. 7] последњег доњовлашког кнеза Херака Владиславића [ф. 8], родоначелника Херака, Хераца, Ераца [ф. 9], Хераковића, Ераковића, куће Његоша...

И Хераци се моји по свету растурише и кости своје посејаше по земљи овој. Из Херцеговине своје, Трговачким путем [ф. 10], стигоше сеобе [ф. 11]. И опет су пут свој обележавали људскошћу, да потомцима часно име оставе. Код манастира Жиче једни остадоше [ф. 12], а други наставише пут и настанише се на врху планине, између два манастира, Љубостиње и Каленића, у селу Рајинцу. Па када су Турци исекли све живо у Рајинцу остало је од Ераца двоје мушке деце, од којих је једно отишло у Кнић у Гружи, а друго се доселило у Малу Дренову [ф. 13]. Тај досељеник на крштењу доби име Радивоје [ф. 14]. Касније да би имао ко Малодреновцима одела да шије, Радивоје даде део авлије своје Станоју абаџији да се ту са својима настани [ф. 15]. Радивојев млађи син Радослав [ф. 16] посла свога сина Лазара у Крушевац, где изучи терзијски занат [ф. 17]. Видевши како је лепо писмен бити, Лазар даде њиву [ф. 18] да на њој Малодреновци и Сугубинци саграде школу [ф. 19]. Потом посла свога најстаријег сина Алексу у Чачак код налбантин [ф. 20] постаде [12.IX 2011.: nadam se da sam dobro pročitao Strahinjin rukopis u ovoj rečenici, a prethodno da je Strahinja dobro prepisao – hijerakul]. Војислав најмлађи син Алексе постаде трговац и песник [ф. 21]. Када су опет родољуби гинули и Војислав је стрељан на брду Бубњу код Ниша. Мени, сину његовом, од Бога измољеном, оставио је име часно своје, своју супругу, богобојажљиву мајку моју Јеленку [ф. 22] и гусле на чување [ф. 23].

А ја, недостојни слуга Твој, Tеби се молим Господе, помени слуге своје: Владиславиће, Дучиће, Хераце, Ерце, Хераковиће, Ераковиће, Петровиће и све који ти кличу: Алилуја!»

фуснота 1 – Константин Јиречек ''Историја Срба'', стр. 85.
ф. 2 – У повељи Стевана Твртка, од 1378. године, говори се о Влацку Владиславићу (Monumenta Serbica, 189)
ф. 3 – Владиславићи су били властела и једно од најбројнијих и најпознатијих родова најбројнијег и најпознатијег братства влаха (Др Љубо Михић ''Љубиње са околином'', стр. 144 и 148). Бележени су као Владиславићи, Влаиславићи, Велиславо, Државни архив Дубровника (ДАД) Div. cone. XII, 43.
ф. 4 – Бурмази су имали четири катуна од којих је један био у општини Столац, други у месту Убоско... (ДАД, фол. 62 за 1447. годину). Назив је узет од арбанашког имена Бурмаз, које значи ''велики човек'', а помиње се од 1300. године као једно од најбројнијих и најпознатијих братстава влаха (К. Јиречек, стр. 85). Дакле, ради се о занимању словенских сточара, а не о етничким Власима, о чему сведоче натписи на стећцима православне цркве и културноисторијски споменици (Љ. Михић, стр. 142, 143.)
ф. 5 – Гроф царске Русије (1634–1738).
ф. 6 – У књизи ''Гроф Сава Владиславић'', Јован Дучић наводи да су Дучићи настали од Дуке Владиславића, брата грофа Саве Владиславића...
ф. 7 – У Блатском долу, Дерани, код Бољуна, општина Столац, стоји крст висине 220 cm на коме пише: ''Асе лежи Херак на свом Башчини на племенитом''. Није спорно да је овде сахрањен кнез Херак Владиславић (Љ. Михић, стр. 148)
ф. 8 – Ова породица имала је властелинско право у време српског царства па га је задржала и у почетку отоманске владавине (Леонтије Нинковић ''Монографија манастира Добричева'', Мостар, 1908., 24.) у XV веку у Бурмазима (Бољуни) спомиње се Херак Владиславић, који се у записима Вијећа умољених помиње првих дана 1483. године као кнез Доњих влаха. Кнезови су из рода властеле, а звање је било више од звања жупана (Љ. Михић, стр. 144-148.). Друштвена функција код Влаха била је наследна и остајала је у једној породици рода или братства (Љ. Михић, стр. 147.)
ф. 9 – У овом делу Србије ''х'' се губило, па се говорило леб уместо хлеб и Ерцеговина уместо Херцеговина, па се тако и у презимену Херaца изгубио глас ''х''.
ф. 10 – Дубровник-Љубиње-Столац-Коњиц-Кисељак-Сарајево-Горажде-Пљевља-Сјеница-Митровица,...
ф. 11 – Иво Андрић ''На Дрини ћуприја''
ф. 12 – Код Ушћа и сада постоји фамилија Ераца.
ф. 13 – Тодор Бушетић ''Левач''.
ф. 14 – Ожењен Јованом Наупарац из Медвеђе. Имали су Илију, Тодора и Радивоја [verovatno se misli na Radoslava? – hijerakul]
ф. 15 – По Станоју настала је фамилија Станојевића а по Мијајлу Станојевићу, једна кућа Мијајловића или Михајловића.
ф. 16 – Ожењен Достаном Додић из Милутовца, имали су синове: Лазара, Милића, Мијата и кћи Милеву.
ф. 17 – Ожењен Беком Мамужић из Мале Сугубине, имали су сина Алексу. Бека рано умире, па се Лазар ожени Стаменом Вучић, из Мале Дренове са којом изроди децу Јулку, Даринку, Злату, Жику, Стојана, Андреју и Богомира.
ф. 18 – Имао је мало земље, па је куповао.
ф. 19 – И данас деца уче у тој школи на којој су само прозори измењени.
ф. 20 – Оженио се Јеврином Брашић из Опарића и имали су децу: Катарину, Вукосаву, Лепосаву, Милосаву, Милосава, Душана, Војислава.
ф. 21 – Ожењен Јеленком Станић из Гуче код Чачка. Прво им је дете отишло још нерођено, па две године нису деце имали, Богу се молили и у малодреновску цркву, посвећену Св. Васкрсењу, уље носили, па им се син Милован родио.
ф. 22 – Када су га Немци повели на стрељање, Војислав је погледао супругу Јеленку и рекао: ''Јело, иди кући и чувај Милована'', што она до данас чини.
ф. 23 – Војислава је на двор Карађорђевића водио ујак, генерал Илија Брашић, па је тамо као младић свирао на гуслама. Једном приликом гусле му је поклонио кнез Павле Карађорђевић, које су породична драгоценост.

Bez obzira što je početak prekriven velom nostalgije (samim tim je i smanjena mogućnost postojanja ozbiljnije analize o međusobnoj povezanosti Vladislavića, (H)erakovića, (H)eraca i Petrovića), ostatak teksta poseduje izuzetnu vrednost. Ne samo da se predočavaju kretanja porodice Erac i pojedini segmenti iz njenog života, već je sam tekst dokaz postojanja oblika ''(H)Erac'' pored već poznatog oblika ''(H)Erak''. S obzirom na činjenicu da je prvi oblik znatno ređi od drugog, predstavljaće pravi izazov nadalje istraživati njihov lingvistički i etnološki međuodnos.
Buni podatak da je Vojislav Aleksin streljan, kako piše Milovan, na brdu Bubanj kod Niša, dok se isti Vojislav spominje i kao žrtva ustaškog genocida u Jasenovcu.