Forum
Notifications
Clear all
Topic starter
(July 08, 2008 08:04PM)
5. http://www.njegos.org/boka/kosticbk2.htm - od istog autora, Vaska Kostića, nailazim na tekst pod naslovom «За демократску Црну Гору (са Боком) у демократској Југославији», свеска друга, 2002. Autor na početku piše: «Издање прве свеске из ове едиције (збирке актуелних чланака) омогућили су они који су поменути на 2-гој страни прве свеске. За ову другу свеску дјелимично је помогла продаја прве, а јавили су се и други људи који су прочитали прву свеску и предложили проширење уз спремност да помогну објављивање. Техничку помоћ су пружили Станко и Борис Берберовић», a u Predgovoru stoji: «Претходна свеска објављена 04. 11. 2001. под насловом За демократску Црну Гору (са Боком) у демократској Југославији, није означенa кao "прва" у нади да ће бити довољна сврси којој је намијењена, и да ће на томе остати. За појављивање ове друге свеске под истим насловом (као дериват прве разрађивањем неких поглавља) највише заслуга имају, или, ако некоме боље одговара, највећу кривицу сносе: онај проф. др који је дао врло садржајну анализу о Скупштини Матице Боке, и уредник Побједе који је допустио да се то објави, али не и да се објави ни Проглас, ни Програм Матице Боке».
Dakle, ovde nailazim na sledeći rad kojeg donosim u celini (kurziv i istaknute reči i brojevi su u izvoru; gde je u izvoru pasus uvučen tamo sam stavio crticu na početku pasusa):
Одакле су Петровићи-Његоши (Додатак тексту ''Можемо ли избјећи самоуништење'')
«На стр. 14 прве свеске укратко је поменуто, а на стр. 54. и поновљено да династија Петровић-Његош [вуче] најстарије коријене вуче [старе коријене – u zagrade stavio hijerakul] из централног луштичког села Хераковића, преко огранка пруженог до херцеговачке Габеле, па је разумљиво и њихово понашање. Поменути су и докази проф. др Лаза М. Костића о наглашеном србовању свих угледника те династије. Чак и онда када нису били у добрим односима са владарима (а не са народом) Србије.
Подаци о Његошевом најстаријем бокељском поријеклу, на неке читаоце су дјеловали шокантно и изазвали њихово нервозно реаговање, упркос томе што нису у стању то оспорити. Да су прочитали Хераковићи су Луштичани, и друге аргументоване текстове у збирци истинитих прича (В. К. Подвизи Бокеља, стр. 117-148. Београд, 1992.) имали би више сазнања па их ово не би шокирало. Препоруку за објављивање је дао рецензент збирке проф. др Вук Минић, иако се оградио (а не оспорио) изјавом да се не осјећа квалификованим за оцјењивање у историјском контексту. Поступио је као што би, вјероватно, поступио и неки други рецензент, обзиром да има разних тумачења (ни једно доказано) о поријеклу Петровића-Његоша, а званична наука је допрла само до двије чињенице:
1. да потичу од Хераковића (односно Ераковића) и
2. да су дошли из испод херцеговачке планине Његош и због тога задржали истоимени додатак презимену, а наводно по њима је добило име и мјесто Његуши.
Одакле су дошли под планину Његош? Чудно је зашто су учени Петровићи-Његоши (а већина су такви били) нерадо говорили о свом поријеклу? Тешко је вјеровати да га нису знали. Лакше је повјеровати да су имали неког разлога да то не истичу? Немањићи су много старија династија, па су знали своје поријекло. Многа мање значајна црногорска племена знају своје дубоке коријене. Једино је Његош у писму Осман-паши Скопљаку узгред поменуо:
– Кад је Бајазит Босну покорио...Онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије које нису ту погинуле од Турака, оставиле своје отечество и у овијем горама утекле. (Писмо од 05. 10. 1847.)
Близак династији Петровића-Његош, био је њима одани Лазар Томановић, књижевник, политичар, истраживач, предсједник Црногорске владе, уредник Гласа Црногорца. Позивом и на претходнике истраживаче, поред осталог је записао:
– Дакако да су Хераковићи или Ераковићи из Херцеговине, ал' то се не може лако утаначити по пукој традицији, те ми је с тога овђе приопћити слиједећи натпис, а по њему ће можда испасти ко је био родоначелник или кушумђед од споменутога храброга племена:
– "Асе лежи Радосав Хераковић овд легох на свои племе(ни) тои. Од мирачи а та ие мака. – Га 7033." (по Христу 1525. год.)
"Асе" значи "овдје", "од мирачи" је мјесто од мртваца, а "мака" је блато. Испод натписа је уклесан штит и сабља, слично неким бокељским грбовима. У оно доба нису обични смртници имали уклесане натписе на споменицима. Поготово не на масивним, као што је овај: дуж. 1,85, шир. 0,90 и деб. 0,40 цм. Томановићев је закључак:
– По овоме се може закључити да су данашњи Петровићи старином властела с Поносне Габеле, а такође и Рајичевићи...
(Лазар Томановић Нова Зета, стр. 307-308. текст без наслова, Цетиње, 1889.)
Габела на Неретви била је центар трговине некадашње босанске државе, са плодном околином, привлачна и за трговце и за досељенике. До ње су стизали луштички трговци, тргујући робом коју су доносили поморци. За Луштичане се зна да су емигрирали према Дубровнику и даље до Неретве. А за Хераковиће се зна да су једно од најстаријих луштичких братстава, и да су грчког (боље речено хеленског или античког) поријекла. Луштичанима је омиљена легенда да су Хераковићи потомци бесмртног античког јунака Херакла, сина бога Зевса. Херакло је симбол снаге и чврстине, који је више волио да трпи и ради најтеже послове да би постао бесмртан, насупрот људском ништавилу краљевићу Еуристеју слабићу и кукавици на високом положају, који је иструлио у земљи. Не би било чудно да је у венама Петровића-Његоша текла крв бесмртних великана, па макар не било по традицији коју су стари Луштичани његовали.
Једна од најстаријих цркава у Луштици је црква Светог Николе у селу Радованићи, чији су мјештани и Хераковићи. Према традицији, постојала је као грчка равно стотину година прије него што су је Немањићи обновили. Освештао је лично Свети Сава. Том приликом је био гост у кући Хераковића. Уочио је у Хераковићима неку посебност, благосиљао их и прорекао да ће њихов изданак постати бесмртан као Херакло. У то су Луштичани вјеровали и преносили као аманет предака, али не да се тиме кочопере, јер су управо Луштичани били од старина познати као мирни, тихи, марљиви и скромни људи. Луштица је од старина позната по талентованим самоуким љечницима-видарима и мудрацима-видовњацима. На Луштичком полуострву, можда зато што је било по страни са мјештанима који нису лако попримали туђе утицаје, сачувано је велико усмено духовно благо у легендама и причама, до недавно уопште недовољно сакупљено и вредновано. Неке су толико убједљиве да им се може вјеровати и без писаних доказа. Такве су одвојене од легенди и уврштене у збирке истинитих прича. Луштичани тврде да је било и записа, који се сада препричавају, али су нестали не много давно.
Природна надареност Хераковића није могла остати незапажена у сусједном Дубровнику. Тамо су провјераване њихове способности и школовањем допуњаване. Од надарених, а уз то и школованих луштичких видара, најпознатији је био магистар Херак. Он је био први школовани хирург међу Бокељима старосједиоцима. Не само по усменом предању него и по сачуваним документима у Дубровачком архиву и то из 1425. г. што је равно једно стољеће раније од оног споменика Радосаву Хераковићу из 1525. године.
Магистра Херака, крупног и умног, допало је да служи слабашног владара Зете, Стефана Црнојевића, по мизерном изгледу названог "Стефаница". Да му није сам Бог послао проницљивог (значи и видовитог) магистра, ко зна какве би Стефаница глупости радио, као што их је радио прије Хераковог доласка. У почетку је Херак одлазио из Дубровника код Стефана Црнојевића само по позивима, а касније све чешће и по свом нахођењу. Привлачила га је једна Црнојевићка коју ће касније и оженити. Из захвалности за видање и мудре савјете, а можда и као мираз, Херак је добио неке земље на Ловћену. Хронолошки, тек након тога појављују се Хераковићи на подручју данашњих Његуша. Помиње се нека крвна веза Петровића-Његоша са Црнојевићима. То није могуће доказати, али ни оспорити – бар за сада.
Дон Иво Стјепчевић и проф. Ристо Ковијанић су записали:
– У Државном архиву Котора, наишли смо на први помен Хераковића, Његошевих предака. Године 1534. помињу се два Ераковића. Према томе, сматрамо да је ријеч о синовима Херака, који се по народном предању доселио на Његуше у "доба Иванбегово", "по паду Херцеговине" (1482).
Дакле, у недостатку чвршћих доказа и ту се уважавају народна предања, па зашто не би и луштичка? Битно је упоредити године: Оне са Стефаном Црнојевићем 1425. и ове са Иваном Црнојевићем 1482. Као и ону са гробнице Радосава Хераковића 1525. и ову 1534.
На другом мјесту Ристо Ковијанић је понудио доказе да су и луштички и његушки Калуђеровићи потомци Стјепана Петровог Калуђеровића, који се помиње у писаним споменицима 1593. г. и то у родбинској вези са Хераковићима-Петровићима-Његошима.
Луштички Калуђеровићи и данас сматрају да су у рођачким односима са кућом Петровића-Његоша, о чему је често и у детаљима причао Александар-Лесо Калуђеровић из села Клинаца. Нажалост, он је умро не много давно, али његове приче није нико забиљежио. А за његовог рођака капетана Шпира Петровог Калуђеровића има доста доказа да је био у врло блиским односима и рођакао се са кућом Петровића-Његоша, нарочито са краљем Николом, чији је био врло чест и омиљен гост. (В. К. Шпиро Калуђеровић, лист Бока, бр 507. фебр. 1966.)
Да ли су Петровићи-Његоши од Луштице до Његуша стигли преко Габеле, или краћим и логичнијим путем као потомци магистра Херака, то не мијења суштину: Њима су коријени из српских крајева ван Црне Горе. Према томе, свети Петар цетињски је српски светац, исто као и свети Василије Острошки, који чак није ни рођен у Црној Гори. Али светитељи нису једино што Црногорци од других присвајају.»
Ovaj rad je zgodan za jednu kritičku analizu. S obzirom da do sada niko, koliko znam, nije napravio takvu analizu, pripada mi čast da upravo, na www.rodoslovlje.com, pokušam kratko proanalizirati gornji tekst o poreklu Petrovića-Njegoša. Dakle, sledeće što ću napisati su moja razmišljanja i zapažanja, tako da iza pokušaja analize koja sledi stojim isključivo ja i niko više:
Radova o poreklu Petrovića-Njegoša bilo je do sada veoma mnogo – kako onih ozbiljnih naučnih tako i onih pseudonaučnih. Svaki od ovih radova je specifičan na svoj način. Tekst koji iznosi Vasko Kostić ima svoju svojstvenost. Po čemu se on razlikuje od drugih tekstova? Po mom mišljenju, pre svega po nekoliko konstrukcija koje do sada nigde nisam mogao pronaći osim ovde. Krenuo bih redom.
Nije mi, prvo, dovoljno jasno autorstvo teksta [19.VIII 2011.: ne mogu se sada setiti ali verovatno su me zbunjivala značenja sintagme «Препоруку за објављивање је дао рецензент»; međutim, manja zamršenost proizilazi i iz moje teškoće bibliografskog povezivanja tri naslova: 1. ''Одакле су Петровићи-Његоши'', 2. ''[О] Његошевом најстаријем бокељском поријеклу'' (ukoliko je ovo uopšte naslov nekog teksta?) i 3. ''Хераковићи су Луштичани'']. Da li je «Одакле су Петровићи-Његоши», napisao [19.VIII 2011.: ili sakupio, zabeležio ?] sam Vasko Kostić u svom ranijem radu pod naslovom «Хераковићи су Луштичани» u zbirci istinitih priča «Подвизи Бокеља», стр. 117-148., Београд 1992., ili delo pripada Kostićevom recenzentu prof. dr Vuku Miniću. U svakom slučaju, na samom kraju teksta jasno piše da raznolikost predanja, koja su uz to još i kontradiktorna, ne utiče na suštinu celog teksta. Ta suština je ustvari i povod zašto je tekst napisan, a povod je iznalaženje ''argumentovanih'' podataka za dokaz da je dinastija Njegoš srpska. Međutim, iz teksta bi se pre učinilo da su Petrovići Grci s obzirom na pominjanje Herakla i grčke crkve u Radovanićima, ali autor je, izgleda, to i osetio pa je na tom važnom delu teksta dodao i neku vrstu objašnjenja ili opravdanja u formi ''боље речено хеленског или античког поријекла''.
Dalje, rečenicu ''не би било чудно да је у венама Петровића-Његоша текла крв бесмртних великана, па макар не било по традицији коју су стари Луштичани његовали'' shvatio bih kao racionalni zaključak sučeljavanja neuporedivosti – vrline imaginarnog grčkog heroja Herakla materijalizuju se u ovozemaljske vrline Petrovića. Autor fenomen Herakla zamenjuje (vrši inverziju) fenomenom ''velikana'', što je u skladu sa zaključnom formulom racionalnosti, ali, uprkos tome, ostaje nejasno zašto bi bilo čudno da je u venama, nepobitno slavnih, Petrovića-Njegoša tekla krv sasvim običnih ljudi (svakako da naslednost titule vladarske kuće, posebno ako se uzme još i Kovijanićevo mišljenje da postoji mogućnost da su Đurđevići-Bogutovići bili sitna vlastela, predstavlja neobičnost u odnosu na sva ostala bratstva koja to sebi nisu mogla priuštiti, ali u V. Kostićevoj rečenici je jedna druga vrsta konotacije). U tom kontekstu, zaključna racionalnost nije do kraja obelodanjena.
Ono što je za mene novo je povezivanje Herakovića sa Luštice, Heraka vidara (''тамо су провјераване њихове способности и школовањем допуњаване. Од надарених, а уз то и школованих луштичких видара, најпознатији је био магистар Херак. Он је био први школовани хирург међу Бокељима старосједиоцима''), Herakovića iz donjeg toka Neretve (''за Луштичане се зна да су емигрирали према Дубровнику и даље до Неретве'') i njeguških Herakovića [19.VIII 2011.: «[...] да династија Петровић-Његош најстарије коријене вуче из централног луштичког села Хераковића, преко огранка пруженог до херцеговачке Габеле»]. Prema mom uverenju, autor teksta «Одакле су Петровићи-Његоши» je više intuitivno povezao spomenute podatke koji nisu još do kraja istraženi. Naime, u Dubrovačkom arhivu postoji dosta zabeleženih (H)erakovića čije poreklo i potomstvo tek treba rasvetliti [19.VIII 2011.: i to da li ih ima ''dosta'', kako napisah, takođe treba ''rasvetliti'']. Na primer, pored spomenutog Heraka iz 1425., postoje i zabeleženi (u Dubrovačkom arhivu) Herakovići iz 1436. godine a otprilike se zna da pripadaju plemenu Maleševaca koje nije imalo dodira sa precima Petrovića-Njegoša [19.VIII 2011.: naime, izgleda da je reč o različitim datumima jednih te istih Herakovića (maleševačkih?), ali o tome drugom prilikom].
Paralele između starog bratstva Herakovića koje je obitavalo u donjem toku Neretve (Boljuni, Stolac, Derani, Donji Vlasi) i njeguških Herakovića (Petrovića, Popovića) nije zastupao samo Lazar Tomanović. To su činili još Milan Karanović [12.I 2012.: zajedno sa Sp. Đurićem?] i Vid Vuletić Vukasović, a kritički prema takvom stavu bili su Jovan Erdeljanović, čini mi se Ilarion Ruvarac i drugi.
Za neka buduća istraživanja mislim da je važno utvrditi poreklo i strukturu veoma značajnog predanja, koje postoji na poluostrvu Luštici, o Heraklu i Svetom Savi.
Da zaključim: rad «Одакле су Петровићи-Његоши» je u osnovi odbrambenog karaktera. Autor se trudi da prikaže povezanost Petrovića Njegoša sa srpskim nacionalnim bićem a to se naročito vidi u prvom i poslednjem pasusu. Tom prilikom ponekad zalazi u sferu mitografije. Kaže se da su podaci o najstarijem bokeljskom poreklu Njegoša na neke čitaoce delovali šokantno i da im je reakcija bila nervozna. Ne znam o čemu je reč, pošto se ne iznose detalji ove reakcije. Mogu samo pretpostaviti, i time završavam ovu analizu, da povod objavljivanju rada leži u tendencijama kvaziistoriografije (mitografije) crnogorskih krugova da prikažu dinastiju Petrovića u onom svetlu u kojem su oni bivstvovali daleko od diskursa rada Vaska Kostića.
Posted : 12/01/2012 10:48 am
Topic starter
(August 20, 2008 08:07PM)
Herak ili tragom jedne balkanske misterije
Herak... jedan od stotine miliona evroazijskih antroponima. Fenomen koji opstaje već toliko vekova. Neuspešni su ostajali pokušaji odgonetanja ovog imena. Kako je nastalo, koje je njegovo značenje ?
1.
Ono što se nameće kao prva asocijacija je sazvučnost sa imenima starogrčkih mitoloških ličnosti: polubožanstva Herakla i boginje Here.
A) DO 5. VEKA P. N. E.
Nešto o prošlosti poštovanja Heraklovog i Herinog kulta, kao i o njihovim imenima, piše Francuz Emil Benvenist u «Rečniku indoevropskih ustanova (privreda, srodstvo, društvo, vlast, pravo, religija)», Sremski Karlovci – Novi Sad, 2002. (naslov originala: Emile Benveniste ''Le vocabulaire des institution indo-européennes'', les Editions de Minuit, Paris 1969.); preveo s francuskog i pogovor i dopunske napomene napisao: prof. Aleksandar Loma. Druga knjiga (Rečnik srodstva): Druga glava: Položaj majke i matrilinearna filijacija: na 143. i 144-145. strani (kurziv je u izvoru; za akcente konsultovati izvor):
«Sažetak. – […] Ipak leksika, posebno grčka, čuva uspomenu na sasvim drugačije, i verovatno neindoevropske društvene strukture: postojanje jednog Zevsa Hēraîos-a i drevnog bračnog para Hera : Herakle, […]. No u istorijsko doba to su i tamo samo blede uspomene: […].
[...]
[…] Pogledajmo, na primer, veliki božanski par, sam prauzor bračnog para: Zevsa i Heru, sjedinjene kroz hieròs gámos koji predočava mušku silu supruga, vrhovnog gospodara bogova. Kuk, autor jednog monumentalnog dela o Zevsu, proučio je taj hieròs gámos [A. B. Cook ''Zeus. A Study in Ancient Religion'', Cambridge, I-III, 1914–40., III, str.1025-1065. – hijerakul]. Po njemu, spoj Zevsa i Here nije prvobitan: on se javlja tek oko V veka pre n. e., i to izgleda da bi se doveo u red jedan složeniji vid mita. Ranije, postojala su dva različita para: s jedne strane, Zevs i neka njegova družbenica; sa druge, neki drugi bog i Hera. Dokaz za to nalazi se u atinskom obrednom kalendaru, gde je pomenuta žrtva Zevsu Hēraîos-u […], što je možda jedini slučaj da je neki bog označen imenom svoje žene: u toj mitskoj verziji, Zevs je potčinjen Heri […]. Kuk [* – A. B. Cook ''Who was the wife of Zeus?'', The Classical Review 19/1919, 365; 416.] je prikupio svedočanstva koja kazuju da u Dodoni, najpoštovanijem Zevsovom svetilištu, supruga bogu nije bila Hera, nego Diốnē (Διώνη): Apolodor tvrdi da se kod Dodonjana Hera naziva Dionom. Diốnē je pridev od Zeús. Tobožnja boginja Diona izvedena je iz Zevsovog imena i predstavlja njegovu emanaciju.
Hera je, sa svoje strane, vrhovna boginja, i to osobito u Argu. Lik koji joj je pridružen je Herakle, Herin zet prema najrasprostranjenijoj mitskoj tradiciji. Međutim određena fakta, na primer Herina ljubomora, kao da ukazuju na bračni, a ne materinski odnos. Može se sa verovatnoćom uzeti da je Herakle u neko drevno vreme bio Herin ''princ-suprug''.
Ne postoji, dakle, samo jedan par, nego dva: Zevs i Diona s jedne, Hera i Herakle s druge strane. Oni su se slili u jedan, u kojem je velika boginja postala suprugom velikog boga: Zevs i Hera su nadalje sjedinjeni. Dakle, verovatno je u svom prvobitnom vidu mit čuvao uspomenu na doba kada je ženi pripadala važnija uloga.».
Više istorijskih dokumenata govori da su Stari Grci nekoliko božanstava verovatno primili od drugih naroda i plemena i uvrstli ih u svoj panteon. Među tim božanstvima verovatno bi se mogli ubrajati Heraklo i Hera. Heraklo je kod Grka izgubio funkciju boga i transformisao se u niži mitološki lik – heroja. U poznatom delu N. A. Kuna «Legende i mitovi Stare Grčke», Sarajevo 1963. (naslov originala: ''Легенды и мифы Древней Греции'', Москва 1955.), o Heraklu (Herakleu), na 151. strani, pod fusnotom 96, piše: «[…] Prvobitno su ga poštovali kao boga Sunca; […]. Ali Herakle je bog i heroj koji se nije sretao samo kod Grka; […]. Od njih je naročito interesantan vavilonski Gilgameš i feničanski Melkart; mitovi o njima su uticali na mit o Heraklu; […].». Friedrich Wilhelm Joseph Schelling «Filozofija mitologije», predavanja iz 1842. godine, Zagreb 1997., II tom, 279. str.: Heraklo se ranije smatrao božanskom potencijom, a postojala je i ''Heraklijada'' – antička zbirka pesama i priča koja je bila neka vrsta preteče ''Ilijade i Odiseje''. Mr Vojislav Kršić «Leksikon religija, mitologije i vjerskih sekti», Beograd 2002., 148-150. str.: Etrurska božanstva: «[…] HERKLE – božanstvo životne snage, napretka i sreće».
U UNUTRAŠNJOSTI BALKANA POČETKOM NAŠE ERE
U kasnijim vremenima, Hera i Herakle su poštovani od Trakije i Makedonije, preko trgovačkih puteva zapadne Srbije i Bosne i vojnih garnizona u Panoniji, do Jadranskog primorja i Alpa. Poštovani su kao grčki, rimski ili sinkretički (grčki/rimski i starosedelački) kult. Hera se na votivnim natpisima isključivo piše grčkim slovima i uglavnom je ograničena je na Dalmaciju, južnu Srbiju i Makedoniju (grčki uticaj), dok se Heraklo/Herkul spominje i na grčkim i na latinskim natpisima pa se može smatrati da su ga doneli i Grci i Rimljani. Heraklo se smatrao pokroviteljem atleta (u mitologiji se smatra da je on osnivač Nemejskih igara – možda preteče Olimpijskih), palestre (borilišta, rvališta), lekovitih izvora, lečenja, puteva i putnika. Hera se retko nalazi samostalno na spomenicima a najčešće je u pratnji Zevsa. Na nekoliko latinskih natpisa spominje se izvesna boginja Erakura (''Aeracura''). Neki istraživači su pomišljali da je u pitanju latinska transkripcija tračke Here (Ήρα κυρία). Što se tiče toponima, u Gornjoj Meziji i Panoniji se na više mesta uz velike puteve pominju naselja sa imenom ''ad Herculem'', u Dalmaciji je grad Herakleja (ni do danas nije lokalizovan) kojeg spominje samo hroničar Skilaks. Bitolj je u antičko doba takođe nosio ime Herakleja. Na Balkanu je postojalo više svešteničkih rodova posvećenih određenim božanstvima: auguri, augustali, flamini, flavijali (odnosno titijali i nervijali), pontifici, sacerdoti. Pored njih, postojala su i udruženja poštovalaca određenih kultova, kao što su npr. mercuriales (poštovaoci boga Merkura). U toj ravni, pomišljam da je sasvim bilo moguće postojanje i ''herculiales-a''.
C) TEOFORNA IMENA (TEONIMI)
Postoji i više (pseudo)legendi kao i svedočanstava o (verovatno) psihotičnoj opsednutosti koje govore da je nekoliko istorijskih ličnosti (npr. par rimljanskih careva i vojskovođa) i plemena (npr. Spartanci) nosilo Heraklovo ime ili su bili ubeđeni da su njegova reinkarnacija.
Bitan podatak se nalazi kod Rastislava Marića u knjizi «Antički kultovi u našoj zemlji», Beograd 2003. (reprint izdanje originala iz 1933. godine), gde na 73. strani piše: «Poznato je da je svaki dan u mesecu u grčkom kalendaru bio posvećen nekom božanstvu za koje se mislilo da je tog dana rođeno. Tako je, na primer, Atini bio posvećen 3., Hermesu, Afroditi i Heraklu 4., Artemidi 6., Apolonu 7. dan (Schmidt ''Geburtstag'', 14 id., 87 id.). Zbog toga su i ljudi dobijali imena prema božanstvu dana koga su bili rođeni [Atenodor rođen trećeg, Apolodor i Apolonije sedmog, Artemidor šestog dana meseca – hijerakul]. Zevs i Hera imali su tako isto po jedan dan u mesecu jer su česta teoforna imena Diodor, Diogen, Herodot, Hrostrat [po njemu ''herostratizam'' – želja da se ostane upamćen u istoriji po svaku cenu – hijerakul].». Marić nije naveo kako bi glasilo teoforno ime od ''Herakle''... Međutim, kod Starih Grka i helenizovanog sveta postojala su i imena/nazivi Heraklit (ime ovog efeškog filosofa izgovara se Herakleitos), Heraklion (valentinski gnostik, tumač dela apostola Jovana), Hijerapolis (kasnije Ofiorime, ''Aleja zmija'', grad u Frigiji - Maloj Aziji), Sosianus Hierocles (graditelj u Palmiri odnosno Tadmuru, 210 km severno od Damaska u srcu Sirijske pustinje), a dobro poznati vizantijski car Iraklije (610-641.), koji je bio te sreće da bude vladar u vreme upada Južnih Slovena, imao je ime koje u relativnom originalu glasi Heraklije (Iraklis<Heraklis?
Pitanje da li je transkripcija sa grčkog dobro urađena za ime ove osobe iz Pergama (antički grad na severozapadu Male Azije, danas turski Bergam), ali, u svakom slučaju, ostao je zabeležen kao podatak. [23.XI 2011.: kada sam postavio pitanje tačne transkripcije, pomišljao sam da je autor teksta sa mudrac.ffzg.hr (možda čak i nesvesno) interpolirao južnoslovensko ime Herak u ovaj podatak. Smelijom pretpostavkom pomislio bih da se u autorovom okruženju nalaze ili su se nalazile osobe sa prez-imenom Herak i da bi to mogao biti uticaj. Dok ne naiđem na neke dodatne informacije, neću bliže znati o čemu je reč.]
Veselin Čajkanović u svojoj studiji «O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji», Beograd 1994. (reprint izdanje), na 113. strani, pod naslovom ''Ime i epikleze'', piše: «Mi naime moramo računati sa mogućnošću da su poneka narodna osobena imena u stvari bila nekada teoforna […], i da u sebi kriju, ili čak bez ikakve izmene reprodukuju, imena starih bogova. […]. Kod nas se u ovu kategoriju mogu eventualno ubrojiti imena kakva su Perun (i njegova hipokoristika Pera, koja, međutim, nema veze sa grčko-crkvenim imenom Petar) […].».
[*] – 23.XI 2011.: na http://en.wikipedia.org/wiki/Heraclius piše «'Hράκλειος». O Herakliju nešto više na http://www.istorijskabiblioteka.com/art:iraklije .
[**] – 23.XI 2011.: dugo vremena nisam tačno znao na koga se odnosi poslednji pasus sa 415. strane Erdeljanovićeve «Старе Црне Горе»: «Испитивач херцеговачког села Бјелојевића (у пределу Храсну, у столачком срезу) тврди, како ''сељаци причају да из овог села потичу Петровићи Његоши, који су се, негда звали, као што је познато, Хераковићи'' и како је он на једној тамошњој гробници ''прочитао име Радосав Иераковићь'' [ф. 2 – Етн. Зборн. XII, 340.]. Очевидно је, да је то што сељаци причају о пореклу ''Петровића Његоша'' потекло од наведеног презимена Иераковићь на гробници.», piše Erdeljanović. Privremeno sam usvojio da se ''ispitivač'' odnosi na istraživača koji se spominje u prethodnom pasusu (na 415. strani) a to je Milan Karanović. Tek nakon čitanja Dedijerove ''Херцеговине'' otkrio sam, aprila 2011. god., da se radi o hercegovačkom ispitivaču (obilazio mesta Bjelojevići, Donji Poplat i Žabica) čije je ime «Сп. Ђурић».
2.
HEROJ
Drugo moguće tumačenje imena Herak je kod Milice Grković u njenoj knjizi «Rečnik ličnih imena kod Srba», Beograd 1977. (1. izdanje, tiraž: 1000); urednici: Đorđe Trifunović i Branka Tasić; stručno mišljenje: dr Pavle Ivić, dr Vladeta R. Košutić; izdavač: ''Vuk Karadžić'', K. Marka 9, Beograd; štampa: Beogradski izdavačko-grafički zavod. Na 91. strani piše:
«Ерак, исто име као Херак само је нестало иницијално х * ОП; (14), (34), (43), (56).». Na 203. strani rečnika: «Херак, може бити од грч. ήρως, лат. heros – јунак * ОБ. 68; СП. 110; АС. 358; ЗН. III, 447; КПБ. 35; МСС. 166; ПК. 447; ВР.», «Херко, изведено од Хер(а)+ко * СП. 110.», «Херша, изведено од Хер(а)+ша * ОБ. 226.», «Хорак, варијанта имена Херак * ОБ. 167.».
[23.XI 2011.: oktobra 2011. imao sam više vremena (za razliku od 28.VI 2005. kada sam 1. put listao knjigu) da preciznije prepišem podatke iz «Rečnika» M. Grković.
Objašnjenja skraćenica nalaze se od 11. do 15. strane knjige pod naslovom ''Извори из којих је црпена грађа за овај речник''. Skraćenice vezane za gore navedena imena sledeće su: ОП – ''Острошки поменик'', припремио за штампу Глигор Станојевић; ОБ – Хамид Хашимбеговић, Адем Ханџић, Ешреф Ковачевић ''Област Бранковића, опширни катастарски попис из 1455. године'', Сарајево 1972. (попис је завршен почетком јула 1455.); СП – Стојан Новаковић ''Српски поменици од XV – XVIII века'', Гласник СУД XLII, Београд 1875. («У ову збирку имена унети су следећи поменици: Призренски (крај XIV и почетак XV века); Лесновски (XV век); Пећки (од XV – XVIII века); Крушевски (преписан на крају XV века); Водичнички; Коришки; Крушедолски (XV и XVI век) и Врднички (нешто млађи од Крушедолског).»); АС – Юрiй Венелинъ, ''Влахо–болгарскиiя или дако–славянскiя грамоты'', С. Петербургъ 1840. («У овој публикацији налази се један поменик са српским именима. Он се чува у библиотеци Митрополије у Букурешту, а ту је донет из [... – dalje u rečenici stoji, koliko sam razaznao, nešto poput «век» ali ovaj važni mali deo rečenice gotovo da je izbrisan da li u toku preštampavanja (cela knjiga, bar ovaj primerak koji sam ja koristio, izgleda kao da je fotokopirana a ne štampana pa se valjda zbog toga pojedini delovi pojedinig listova slabo vide) «Rečnika» ili kasnije – hijerakul] манастира из Србије. Писан је на турској хартији и највероватније је да је из XVI века.»); ЗН – Љуб. Стојановић ''Стари српски записи и натписи'', књ. I – VI, Београд – Срем. Карловци 1902 – 1923.; КПБ – Др Хазим Шабановић ''Турски извори за историју Београда'', Књига прва – свеска прва: ''Катастарски пописи Београда и околине 1476 – 1566'', Београд 1964. («[...] У овом попису Београда и околине највише је грађе из смедеревског и сремског санџака. Екавска варијанта је овде доминантна дијалекатска особина личних имена, географских назива и остале лексике.»); МСС – Алекса Ивић ''Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа'', Насеља и порекло становништва, књ. 21, Суботица 1921.; ПК – С. Матић ''Катастиг пећки из 1660 – 1666'', Гласник историјског друштва у Новом Саду, IV, Сремски Карловци 1931.; ВР – Вук Стефановић Караџић ''Српски рјечник'', Беч 1852.
Na 22-23. str. nalazi se tekst koji je pod naslovom ''Упутство за употребу речника'': «[...] После имена је наведено његово порекло или начин грађења. [novi red; dalje ''N.R.'' – hijerakul] У обележавању историјских извора коришћене су словне скраћенице, а број уз њих означава страницу где се име помиње у извору. Када је то било могуће, извори су низани хронолошки. [N.R.] Бројеви упућују на место у коме је у данашње време потврђено постојање одређеног имена. Када се број налази у загради, онда то значи да је име било у одређеном месту познато у прошлости, односно да је име некада у том месту имало лице које више у њему не живи. Дакле, да се тако звало лице које је некада живело у одређеном месту, па се из њега одселило или је умрло. [N.R.] [...] Звездицом су одвојени име и објашњење од ознака извора који се на то име односе, а тачка [misli se na crni kružić, nešto kao ovo: o – hijerakul] уместо звездице да име није било обухваћено упитником, па се за ово није могла добити потпуна слика садашње географске распрострањености.»
Ja isprva nisam baš razumeo o kakvom je upitniku reč mada sam prethodno pročitao da je Grkovićeva poslala, na (ako sam dobro zapamtio) preko 100 određenih adresa, nekoliko pitanja. Sa (isto ako sam dobro zapamtio) 90-ak adresa joj je odgovoreno. Onda sam u knjizi pročitao nekakav spisak od 90-ak područja a pored svakog tog područja jedno ime. Ni to mi nije bilo sasvim jasno sve dok nisam nekako povezao objašnjenje za brojeve u zagradama sa onim spiskom od 90-ak područja. Potom je usledilo ono što je za mene bilo otkriće. Naime, pod imenom Erak su (kao što se gore može videti) brojevi (14), (34), (43) i (56) a to znači: (14) – Travnik i sela na Vlašiću, Adamović Gavro; (34) – Nikšić i okolina, Kilibarda Novak; (43) – Cetinje i okolina, Marković Blagoje; (56) – Zemun, Šugin Dušan. Dakle, Adamović Gavro, Kilibarda Novak i Šugin Dušan potvrdili su (svaki za sebe i za svoje područje) Milici Grković da su znali da je u Travniku i(li) selima na Vlašiću, u Nikšiću i(li) okolini i u Zemunu postojalo ime Erak. Da su ovde kojim slučajem brojevi 14, 34, 43 i 56 bez zagrada (a da se pritom nalaze između dva znaka '';'') onda bi to značilo da osobe sa imenom Erak i danas (70-ih godina XX veka) žive u navedenim područjima. Da li su Adamović G., Kilibarda N. i Marković B. poznavali (iz literature?) predanje o seobi Heraka i Raiča (Travnik/Zenica – planina Njegoš – Njeguši) ili je reč o nečemu sasvim drugom (npr. mešanje imena sa prezimenom (H)erak itd.)? Meni su najzanimljivija dva podatka: 1. Šugin Dušan koji potvrđuje da je na području Zemuna nekada živeo neki Erak. Trenutno znam (a i Milica Grković navodi) da se u starim turskim popisima za ovo područje pojavljuje ovo ime. I ovde uticaj literature?; 2. da je Horak, po mišljenju autorke, verijanta imena Herak.]
Kao što se vidi, nije sasvim pouzdano («може бити од») tumačenje nastanka imena Herak od grčke/latinske reči za ''heroj, junak''. U slučaju tačnosti ovakvog prevoda, mislim da ne treba zanemariti podatak da je kod Tračana (stari narod koji je živeo na prostoru današnje Bugarske) postojao kult ''tračkog Heroja'' odnosno ''tračkog Konjanika''. Na kamenim reljefima (spomenicima) po Bugarskoj, Makedoniji, istočnoj i, delom, severoistočnoj Srbiji, Konjanik je prikazan sa hlamidom koja se leprša, sa kopljem, nekom životinjom ili lirom u ruci, uzdama ili štitom. Pojavljuje se u pratnji jedne ili više žena koje su obučene u duga odela i imaju veo na glavi. Ispred njega je drvo oko kojeg je obavijena zmija, ar na kome su kopita njegovog konja, psi koji obično jure divljeg vepra ili oboren sud iz kojeg teče voda. Na okviru ovih reljefa često su ispisani votivni natpisi Apolonu, Asklepiju, Silvanu, Plutonu,... najčešće Heroju ili Heronu (''Heroni''). Rastislav Marić izveštava (u gore navedenom delu) da se Konjanik spominje «na jednom latinskom votivnom natpisu iz Beograda pod imenom ''Deus Hero''». Veselin Čajkanović u «O vrhovnom bogu...», u 3. knjizi, kaže sledeće: «Kao »heroj« ima on htoničnu prirodu, i to je, doista, njegova najvažnija karakteristika [...]; ali on je u isto vreme, možda kao apstrakcija, pleroma svih heroja [...] i svih mrtvih, postao najveći bog mrtvih [...], i najveći nacionalni bog, [...]. Da je doista najveći trački bog, može se utvrditi i iz njegovog jako razgranatog kulta [jedna od potvrda je, piše Čajkanović, i veliki broj nađenih spomenika: preko 1100 reljefa nađenih u 332 mesta – hijerakul]. [...]. Od najvećeg značaja, međutim, jeste misterija spasa, koja je vezana za ličnost Tračkog heroja. Kao velikom nacionalnom bogu, mrtvi idu njemu, [...], ako se sjedine s njim, postanu isto što i on. [...], i to je bio pravi razlog što je na mnogobrojnim reljefima pokojnik predstavljen kao Trački heroj.». Frižani, koji su po Čajkanoviću srodni sa Tračanima, svoje pokojnike su «identifikovali sa bogovima (upor. Ramsay ''Aberdeen Stud.'', 20, 1906, 270 idd. – po O. Gruppe, [...], i Richard Wünsch [...]); i to je razlog što se po pravilu svaki pokojnik kod Tračana naziva herojem (v. primere u Roscher ''Mythol. Lex.'', I, 2551, i Sam Wide ''Chthonische und himmlische Götter'', ARW, 10, 1907, 263). […]. Prema ovome, mi bismo u Tračkom heroju imali najpotpuniji i najjasnije sačuvani tip indoevropskog nacionalnog boga, a u njegovoj religiji najstariji primer za indoevropsku misteriju spasa.». Čajkanović obaveštava da se i trački Hermes nazivao ήρως (heroj).
3.
ISTOK EVROPE
Trag, potom, vodi u prostranstva istočne Evrope, pa i dalje...
A)
Stari Sloveni su znali za božanstvа pod imenom Hors (starorus. Хърсъ) i Semargl (starorus. Семерьглъ, Симарьглъ, Сим-Рьглъ). «Slovenska mitologija (enciklopedijski rečnik)», Beograd 2001., redaktori: Svetlana M. Tolstoj i Ljubinko Radenković, glavni i odgovorni urednik: Slavka Ilić, urednik: dr Bojan Jović, izdavač: ''Zepter book world – Beograd'', 491. i 566-567. str. (uglaste zagrade i podvučene reči sam ja ispisao):
1. Hors = V. V. Ivanov i V. N. Toporov pišu da se dovodi u vezu sa Perunom, suncem i Dažbogom «što se takođe obično interpretira time da obojica [Hors i Dažbog – hijerakul] spadaju u solarna božanstva»; u starom ''Kulikovskom ciklusu'' Hors je zabeležen kao ''Гурсъ'', ''Гуркъ'', ''Гусъ''; «Izvan Rusije, kod drugih Slovena H[ors] nije poznat (postoji starosrpsko lično ime Хрьрсь). […]». A. Loma piše dalje: «Poređenje imena Хърсъ sa xūršēd < st. pers. xvaršet < avest. hvare xšaētem ''blistavo Sunce'' ili ''Sunce-car'', koliko god bilo primamljivo, suočava se sa problemom neobjašnjivog otpadanja završnog sloga u slov[enskom] obliku; ovoj etimologiji konkurišu i druge, od kojih su pomena vredne opet dve iranske: od ir. reči za ''petla'' (pers. horuz < pehl. xros), ili od prideva ''dobar'' (oset. xorz / xwarc, odatle možda i rus. хороший). Prva dva tumačenja podrazumevaju solarni karakter H[orsa] (petao je Sunčeva ptica). […] Bez obzira na sve neizvesnosti, ostaje verovatno iransko poreklo ovog teonima i kulta. Konkretnije se njegovo širenje među Slovenima pripisuje doseljenicima iz Horezma, pripadnicima (hipotetičnog hazarskog garnizona u Kijevu (Toporov), ili, s više verovatnoće, sarmatsko-alanskom stanovništvu severnog pribrežja Crnog mora (neki u tom smislu tumače izraz ''Hors židovin'', budući da se Alanija tada nalazila u sklopu države Hazara, koji su ispovedali judaizam). Najskorije, Vasiljev bogove Horsa i Semargla pripisuje Antima, nosiocima penjkovske kulture V–VII v., ponikle, po Sedovu, iz podoljsko-dnjeparskog varijeteta černjahovske kulture II-IV stoleća koji je nastao mešanjem Slovena na jugoistočnom rubu njihove tadašnje teritorije sa skitsko-sarmatskim elementom. Kako je to područje i razdoblje početne slavizacije prvobitno sarmatskih plemena Srba i Hrvata, starosrpsko lično ime Хрьсь (prez. Хрьсовићь, up. i toponim Rsovci [videti i podatak o selu Hrskovic, Hrckovic ili Herackovici u XVI veku u Pješivcima – hijerakul]) moglo bi imati neke veze s imenom boga H[orsa] ili s njegovom iranskom apelativnom osnovom.».
2. Semargl = oko nastanka imena ovog božanstva u nauci ne postoji slaganje; dva (gore navedena) autora pišu: «Karakteristično je da je u nekim tekstovima ''Kulikovskog ciklusa'' ime S[emargla] izobličeno u Раклий i da se to božanstvo shvata kao ''pagansko'', tatarsko.». A. Loma piše: «[…] S lingvističko-filološkog aspekta najprihvatljivijom se čini pretpostavka da letopisno Семарьгла (akuz.) predstavlja dvočlanu oznaku istog mitološkog lika: Сема-Рьгла, gde je drugi član izobličeno ime grčkog Herakla (up. gore navedeni oblik Раклий!), a Семъ – odraz iranskog S(y)ama-, jednog od imena analognog junaka u iranskoj mitologiji – Sama-Krsaspe. Tu bi onda bila reč o slovenskoj pozajmici/nasleđu iz antičke mitologije Skita i Sarmata. Sinkretički kult ''skitskog Herakla'' dobro je posvedočen pisanim i arheološkim izvorima, a skitska onomastika svedoči da je on nastao upravo ukrštanjem obogotvorenog grčkog heroja sa iranskim Krsaspom.».
Na ( http://protobulgarians.com/ ) http://www.protobulgarians.com/PODSTRANITSA_NA_DR_ZHIVKO_VOYNIKOV/BAALGARI_I_SLAVYANI_NA_BALKANITE.htm ime Erak se vezuje za ime reke «Днепър» (Dnjepar), dok na http://www.protobulgarians.com/Kniga_na_Aleksandaar_Bayar/BAJAR-KNIGA-CHAST-2.htm Erak stoji uz ime reke «Днестър» (Dnjestar). Bez obzira da li je reč o Dnjepru ili Dnjestru (obe reke su u Ukrajni), izgleda da je Erak (ili slično) bio prvobitni naziv jedne od tih reka ili naziv neke od njihovih pritoka. [23.XI 2011.: ništa od toga nego je Erak, izgleda, reka koja se nalazi tačno između Dnjepra i Dnjestra. Sada se naziva Tiligul. Neki linkovi koji imena Erak i Tiligul povezuju sa jednom rekom: http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BB_%28%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%B0%29 ; ''Глава IV. ГУННО-АНТСКИЙ ПЕРИОД (370-558 гг.)'' > ''Гуннское вторжение и гото-антская война'' > http://www.gumer.info/bibliotek_Buks/History/ver/04.php ; http://www.rojdenierus.ru/forum/viewtopic.php?p=80266&sid=733905c06f951fed2ae2fb7d319d2dad > 375. год. ; http: //traditio.ru/wiki/Хронология_истории_России > takođe pod 375. god. ali ovde sa upitnikom ; http://sites.google.com/site/hazarskijinformograf/home/hronologia/dankir-obsaa-hronologia-hazar-po-vsem-istocnikam > pod prvom, četvrtom i petom odrednicom za 375. godinu.]
C)
Možda najdragoceniji podatak za istraživanje pojave antroponima (H)erak u istočnoj Evropi / zapadnoj Aziji donosi А. М. Байрамкулов u svom radu pod naslovom «К истории аланской ономастики и топонимики», Карачаево-Черкесское книжное издательство, 1995. Autor navodi veliki broj alanskih (o Alanima videti http://sh.wikipedia.org/wiki/Osetijci ) ličnih ili plemenskih imena i toponima i pokušava im odgonetnuti značenje. Među njima su i ova (skraćenice sam preveo (ne znam da li gramatički ispravno) u cele reči i stavio u uglaste zagrade; osim toga promenio sam oblik navodnika): za ''Ерак'' (ГЛАВА II > ИСТОРИКО-ЛИНГВИСТИЧЕСКИЙ МАТЕРИАЛ (часть3) > НАЗВАНИЯ, СОДЕРЖАЩИЕ ЭТНОНИМЫ АЛАН И АС > ИМЕНА, КОТОРЫЕ СЧИТАЮТСЯ ОСЕТИНСКИМИ > 146-147. str.); za ''Ерос'' ( http://real-alania.narod.ru/alanialand/history/B/istory2.htm > ГЛАВА II > ИСТОРИКО-ЛИНГВИСТИЧЕСКИЙ МАТЕРИАЛ > (часть2) > НАЗВАНИЯ, ЗАФИКСИРОВАННЫЕ НА КАВКАЗЕ > 87. str.)
«Ерос — [название] племени на Кавказе в VI в. Некоторые авторы считают, что еросы были аланским племенем (Иордан, 243)- Вероятно, из [древнетюркский] и об.-т. ер — ''мужчина, муж; герой'' -f ас — ''асы''.»
«Ерак (Ирак, Херак) — имя аланского переводчика в Фанагории в начале III в. Возводят к иранскому айрыака (Абаев [naučnik V. I. Abaev – hijerakul], 156; ВСА, 78). Вероятнее, это тюрк, имя, образованное из [древнетюркский] ер (ДТС, 175) — ''мужчина, муж; герой'' и первый [компонент], множества [древнетюркский имя собственное] +акъ — [древнетюркский] и межтюрк, аф. (ДТС, 650). При помощиэтого аффикса в [карачаево-балкарский] языке образовано много [имя собственное] (Хабичев [naučnik M. A. Habičev – hijerakul], 76—78). Ир является первым [компонент] более 150 древнечув. [имя собственное] (МЧ, 45—46). О его тюрк, происхождении свидетельствует начальный х в варианте Херак (см. этнонимы халани, халана). На караимском языке сохранились фамилии Эрак (Ерак), Эрака (Ерака) (см. кар.-русск.-польск. словарь, стр. 680).»
Tekst se može naći na http://real-alania.narod.ru/alanialand/history/B/istory3.htm ( http://real-alania.narod.ru/alanialand/history/B/content.htm ).
D)
Ići dublje, u srednju i jugozapadnu Aziju, izgleda da nema smisla jer se otkriva impresivni broj toponima sa imenom Herak i slično. Samo su u severozapadnom Avganistanu reka Heri, gradovi Herat, Herak (ili Hirak) i Tagab-i-Herak, potom Eraka itd. Dušan Vukotić spominje, pored ostalog, i ostrvo Harak u Persijskom moru: ''Ero – Gospodar sveta'': pod naslovom ''Alhesiras'': «Konačno, u Per(a)sijskom Moru nailazimo na ostrvo Harak(!), odakle bi se moglo pretpostaviti da se nekada Persijskо More nazivalo Herak, po bogu Serbonu, baš kao što je Sredozemno More bilo Belak po bogu Belu.».
4.
*ERS-, *WERS-, HÉRKOS, HÓRKOS, HIERÓS, HERA-KLÉOS, *Ĝ(H)ER-, *KORYO-, GÉRAS, KHÊROS, *uiHro-, *YĒRĀ, MEIRÁKION
Etimologija predstavlja vrlo složenu naučnu oblast. Jedna reč može u svojim najvećim dubinama biti povezana sa stotinu drugih reči (naizgled) različitog značenja. Reči koje slede izvučene su iz knjige E. Benvenista «Rečnik indoevropskih ustanova» (za akcente konsultovati izvor).
A) *ers- i *wers- su praindoevropske imenske osnove i vezuju se za životinjski svet. Prva osnova je dala avestijsku (avesta – stari jezik iranske visoravni) reč ''(v)arәšan-'' i dve grčke reči ''ársēn/árrēn'' i služi za označavanje fizičkog pojma mužjaka neke domaće životinje; druga osnova je dala latinsku ''uerrēs'', persijsku ''gušan'' i dve grčke reči ''eérsē/hérsai'' koje označavaju funkcionalni pojam oploditelja. hérkos – grč. reč i znači ''ograda, pregrada''.
C) hórkos – Stari Grci su ovu reč različito interpretirali (povezujući je sa strahom, nekim sveštenim materijalnim predmetom ili mitskim likom Horkom) ali se uglavnom svodi na zakletvu; 362. str.: «Mitska uobrazilja samo je personifikovala pojam prisutan u samom značenju reči, dočaravajući Horka kao razornu silu, koja se oslobađa u slučaju neispunjenja zakletve, jer imenica hórkos označava stvar nabijenu pogubnim činima, samostalnu božansku moć koja kažnjava krivokletstvo […].». 370. str.: naučnik Szemerenyi pretpostavljao je za hórkos praoblik *suor-kos (mada se upućuje na koren *sorkos), dok su Gamkrelidze i Ivanov zastupali tezu o praindoevropskom *serk[h]; «R. Lazzeroni […] vraća se na vezu sa έρκος ''ograda'', pretpostavljajući da je όρκος prvobitno značio ''zalog'', tj. ono u šta se kune, kao kalk prema upotrebi het[itskog] arha/irha ''granica'' u istom značenju.»
D) hierós/hiarόs – ova grčka reč ima paralelu u vedskom (vede - staroindijski književni jezik) pridevu ''işirah'' (značenja: vatren, snažan, brz, osvežavajući žrtveni / svešteni napitak, biti živ, itd.; izvedeno od ''işayati'' = ''oživljava, snaži'') i u drevnom mikenskom govoru (*i-ro, pored i-e-ro). Stari Grci su reč hierόs koristili uz najraznovrsnije društvene pojave i okolnosti ali uvek u kontekstu «sveštenog»: npr. izraz ''ίερά νόσος'' znači ''sveta bolest'' – epileptična padavica (praktikovale su je sveštenice iz delfskog proročišta), dok je ''tà hierá'' - žrtvoprinošenje. 390. str.: «Konačno, hierόs i hágios jasno očituju pozitivni i negativni aspekt pojma: s jedne strane – ono što je oživljeno svetom pokretačkom silom, a s druge – ono što je zabranjeno, sa čim se ne sme imati dodira.». Hierόs dakle predstavlja prožetost božanskom moću, dok hágios označava isključivo zabranu ljudskog dodira. 382./439. str.: naučnik C. J. Ruijgh (u ''Linear B'', Louvain-la-Neuve, 1985., 143-) smatrao je da postoji mogućnost da su reči poput ''ίερòς'' i ''ίερή'' odražavale dvorsku titulaturu mikenskog (predgrčkog) doba.
E) narodna tradicija u Heladi objašnjavala je poreklo Heraklovog imena otprilike na sledeći način: Herakle je bio rođen da proslavi Herino ime pa otuda spoj Hera + kléos (slava) = ''onaj koji proslavlja Herino ime''. 287. str.: međutim, ''kléos'' često u starogrčkim epovima stoji u formulaičnom izrazu ''kléwos áphthiton'' (''nepropadljiva slava'') «koji označava najveću nagradu ratniku, onu ''nepropadljivu slavu'' za kojom indoevropski junak žudi više od svega, za koju bi dao i život. Tu imamo jedno od svedočanstava, dosta retkih, o postojanju ako već ne jednog epskog jezika, a ono bar osveštanih pesničkih izraza u praindoevropsko doba […].».
F) *ĝ(h)er- – ''uživati u nečemu'', praindoevropski koren; verovatno prvobitno žrtveni termin (''háryati'') u smislu ugađanja i darovanja određenom božanstvu; iz njega su nastali: grč. koren khar-, staroind. har(ya)-, italski her- (hor-) ''hteti, hrabriti nekoga na nešto'', germanski *ger- (nem. gern ''rado'').
G) *koryo-nos – praoblik od kojeg su ''Herr'' = vojska (oblik ''herr'' je dao starogermanskom bogu Odinu ime ili nadimak ''Herjan'' što znači ''vođa, zapovednik vojske, vojvoda'', dok su Einherjar mrtvi ratnici u Valhali) i grč. ''koiranos'' = poglavar, vođa (72./130. str.: problem porekla i značenja ove starogrčke reči je daleko složeniji a to napominje i Benvenist; na dosta mesta koίranos nije poistovećen sa vojskovođom; često je to samo onaj koji prekoreva; G. Bonfante računa sa ''trojanskim'' poreklom grčke reči, A. Lubotsky prosuđuje frigijsku kuryuaneyon kao pozajmljenicu mikenskog doba od grčke κοιρανέων, A. Heubeck «pomišlja na izvedenicu od reči *koira- < *korya-, odražene, u eolskom obliku *κόρρα, u tesalskim ličnim imenima Κορρίμαχος, Μενέκορρος, […]. Veza sa slov[enskom] *koriti se čini verovatna, u svetlu B. definicije uloge homerskog koίranos-a, koja bi se sastojala u prekorevanju (réprimander) jednih a podsticanju drugih.»). Tu je i gotska reč ''harjis'' – vojska, srednjevisokonemačka ''heri-zogo'' (kasnije titula herzog, herceg) ''koji vodi vojsku'' (kalk ''zogo'' verovatno od ''strategos''), zatim srednj.vis.nem. ''hari'' (u germanskim ličnim imenima prisutno kao Hario-, Chario-), a keltska reč ''harja'' se poklapa sa srednjeirskim ''cuire'' (od praindoevropskog *koryo-, trag koji upućuje na prastare družine neoženjenih mladića koji su sebe zvali ''vucima''). Pored toga, u islandskom reč ''herja'', srednj.vis.nem. ''herian'', nem. ''heeren, verheeren'' znači i pljačkati, pustošiti. Kod Starih Germana postojale su grupacije ''drauhti-harjis'' koje su označavale muškarce posvećene ratovanju.
H) géras – od pra oblika *gerar; u mikenskom jeziku ova grčka reč je posvedočena kao ''ke-ra''; 279. str.: «U načelu, radi se o izuzetnim davanjima na koja pravo polažu samo kraljevi, naročito o posebnom delu plena i materijalnim pogodnostima dodeljenim od strane naroda [podanika – hijerakul]: počasnom mestu, najboljem komadu mesa, peharima vina.». Samim tim, géras je simbol kraljevskog dostojanstva. 277./280./281. str.: «Tvrdi se da je géras srodno sa gérōn ''starac''. Taj pojam se, dakle, definiše kao povlastica vezana sa životnom dobi, kao počast odavana starcima; […]. […] Nema, dakle, ničeg što bi ukazivalo na srodstvo između géras ''povlastica'' i gérōn ''starac''. Formula u kojoj su ta dva termina združena ne pretpostavlja nikakvu etimološku vezu među njima. […] Osim toga, poznato je da su reči gérōn ''starac'' i gêras ''starost'' etimološki povezane sa stind. jarati ''stareti'', jarant- ''starac'', avest. zarvan- ''starost''. Oblici izvedeni iz tog korena označavaju samo telesno opadanje i nikada se ne vezuju sa pojmom počasti: […].». Zanimljivo je da Petar Skok, autor jedinog do sada etomološkog rečnika kod nas, navodi (mada nije siguran) da reč ''erak'' (genitiv erka), koja verovatno potiče od turskog ''yarak = oružje'', stoji, u jednom izvoru, uz značenje ''osvojenog oružja''. I géras i Skokov erak se ovde dovode u vezu sa plenom.
I) khêros (''lišen jednog od roditelja'') je pridev od grč. reči khērōstếs (hērēs) (latinski pridev ''hērēd-'' = ''naslednik'') koja se prevodi kao ''pobočni naslednik''. Naime, reč je o tome da se naslednikom u starim indoevropskim društvima naziva bilo ko ko nasledstvo preuzima u slučaju da sin ne postoji. U slučaju da sin postoji, on se nije nazivao naslednikom jer za takvo označavanje nije bilo potrebe. 128. str.: G. Dunkel ''hērēs'' (χηροσταί) svodi na praindoevropsku složenicu iz terminologije običajnog prava *ĝherEro-Eed-, s glagolom ''jesti'' u drugom delu, povezujući staru indoevropsku metaforu ''jedenja'' nasledstva u slučaju kada imovinu ne nasleđuje rođeni sin.
J) *uiHro- – od ovog pra korena pretpostavlja se da je nastala umbrijska (umbrijski jezik pripada italskoj porodici jezika u kojoj je i latinski) reč uirōs = ljudi, na latinskom ueiro; u podeli ljudskog društva, u jednom spisu (''Iguvinske tablice''), pored glavara i sveštenika, polja i plodova, stoji formula ''ueiro pequo'' = ''ljudi-stoka'' što odgovara avestijskom ''pasu vīra'' (vīra s vremena na vreme znači i rob, čovek iz kuće, sluga); 33. str.: «Odatle proizilazi da je umbrijski rečju uiro u spoju sa pequo označavao ljude zadužene da se staraju o stoci [na latinskom ''pastores pecuaquaque'' – hijerakul].»; osim toga, na latinskom se suprug označavo sa ''uir'' = muškarac.
K) 183. str.: Odri (J. Haudry), u «E. Benveniste aujourd'hui», II, tumači Zevsovo ime «kao ''dnevno nebo'' a Heru kao ''toplo godišnje doba'' (Ήρη < praie. *yērā ~ sl. jarъ ''proleće'' itd.): motiv njihove ''sveštene svadbe'' bio bi, po njemu, ne sredozemnog, nego subpolarnog porekla […].» i time kritikuje Kukovo i Benvenistovo shvatanje Zevsa Ήραίος-a kao supruga matrijarhalne Velike Boginje.
L) 162. str.: «Već odavno je upoređena skupina termina koji se od duboke davnine primenjuju, sa izvesnim formalnim varijacijama, kako na devojku, tako i na mladića: posebno grč. meīrax (μειραξ) ''devojka'', sekundarno ''dečak'', meirákion (μειράκιον) ''dečak, momak''.». Srodne reči su latinski termin ''marītus'' (muž) i *mari- (verovatno devojka za udaju), indoiranski ''marya-'' (mladić koji je prosac, ljubavnik; u avestijskim tekstovima marya- označava drskog mladića, ratnika, razbojnika). «Druge potvrde svedoče da se i u iranskom čuvalo staro značenje, posebno pehl. [pehlevi je srednjepersijski dijalekat – hijerakul] mērak ''mladoženja''; mērak i odgovarajući naziv za nevestu ziyānak su familijarni, afektivni termini [o tome više pisao St. Wikander – hijerakul].». Ovo su stari termini s obzirom da je još u XIV veku p.n.e. posvedočeno, u tekstovima iz prednjeazijskog kraljevstva Mitani, postojanje ''maryanni-a'', u značenju ratničkog staleža.
5.
REZIME
Zaključak je da nema zaključka. Bar za sada. Izgleda da je neuporedivo lakše dokučiti najdublje slojeve imena Herak negoli otkriti nešto istorijski bliže kao što je npr. doba njegovog formiranja. Uz rizik da ću pogrešiti, pišem da etimologija imena Herak, iščitavajući gore navedeni tekst, teži ka onim značenjima koja obuhvataju termine poput svetlosti, toplote, vatre, snage, života, živ(ahn)osti, brzine, moći, svetosti, muževnosti, mnoštva, sile, htenja, zdravlja, plodnosti.
Potpuno maglovito deluje epoha prve pojave oblika ''Herak'' na Balkanu. S obzirom na tu nepoznanicu, dopuštam sebi pravo da izvedem nekoliko različitih hipoteza:
1. balkansko ime Herak nastalo od oblika ''Heraklo, Herakle(s), Herkul(es)'' skraćenjem poslednjih slogova:
a) – od Herakla čiji su kult početkom nove ere doneli Grci i/ili Rimljani (teonim se raširio u narod možda posredstvom Heraklovih sveštenika ili udruženja poštovalaca Heraklovog kulta);
b) – od Herakla čiji je kult donešen iz crnomorske stepe čija je obala bila kolonizovana od strane antičkih Grka;
c) – od Herakla čiji je kult postojao u unutrašnjosti Balkana pre formiranja grčke i rimske civilizacije;
2. nastalo od univerzalnog patrijarhalnog indoevropskog/srednjeazijskog pojma za muškarca, muža, čoveka, junaka, ratnika:
a) – grčko-rimski izvor: heroicus, heros, eros;
b) – iranski izvor: айрыака, uirōs/vīra, mērak, itd.;
c) – staroturski izvor: er;
d) – starogermanski izvor: herr, harja, harjis, cuire, herian, itd.;
3. nastalo od titularnih (vladarskih) naziva, simbola iz mikenske civilizacije: ίερòς, ίερή, ke-ra;
4. nastalo od reči za sveto, svešteno:
a) – starogrčki izvor: hierós;
b) – indoiranski izvor: işirah (jedno od značenja);
c) – mikenski izvor: *i-ro, i-e-ro;
5. nastalo od mitoloških solarnih termina: xūršēd, xvaršet , ''hvare xšaētem'', horuz, xros, helios.
...
Sasvim drugačiju problematiku iziskuje otkrivanje etniciteta prvih nosilaca pomenutog imena. Petar Skok je izgleda u knjigama «Češka knjiga o vlaškom pravu» (GZM, Sarajevo 1918.)» i «Iz rumunske literature o balkanskim vlasima» (Glasnik Skopskog naučnog društva, Skoplje 1928.)» negde napisao da postoji vlaški trag u formaciji imena Herak. Ne postoji konsenzus među istraživačima o definiciji Vlaha. Uglavnom se misli da su nastali asimilacijom došljačkog i domicilnog (starosedelačkog) stanovništva [23.XI 2011.: mislim da se čak i sa ovim neobaveznim uopštavajućim svođenjem komplikuju neke složenosti oko pitanja Vlaha/vlaha; problem nije samo sam pojam već i način prilaženja problemu; izgleda da nije jasno čak ni koliko ima vrsta problema ovog pojma]. Ukoliko je Skok bio u pravu, onda se otvara novo pitanje: da li je ime Herak nastalo i negovano kod romanizovanih ''starosedelaca'' (npr. Tračana, Ilira, Kelta; [17.XII 2011.: navedeni narodi-plemena uslovno su nazvani starosedeocima premda je sasvim jasno da je na Balkanu i pre njih bilo ljudi]), slovenizovanih poromanjenih starosedelaca, slovenizovanog romanskog stanovništva, ''tračanizovanih'' Romana ili Slovena, romanizovanih Helena, ili helenizovanih starosedelaca itd....? Možda postoji mogućnost da se, ukoliko se dokaže da je Herak proizvod neke starije starosedelačke baštine, potvrdi hipoteza o zastupljenosti solarnog božanskog para Herakla i Here među plemenima unutrašnjeg Balkana daleko pre začetka helenske (grčke) a pogotovo pre romanske civilizacije (a propo Kukovom istraživanju). Samim tim, ukazao bi se i viševekovni kontinuitet ovog fenomena.
Međutim, pre bilo kakvih pretpostavki potrebno je uočiti prirodu istorijskog (istoriografskog) pojavljivanja svih imena i prezimena proisteklih iz oblika ''Herak'':
1. kao što se iz priloženih delova deftera da videti, u XVI veku je bio priličan broj zabeleženih Heraka, a to ukazuje da ih je verovatno bilo i u XIII, XIV veku;
2. važno je utvrditi na koje načine su zapisivana stara prez-imena: Errachovich, Cherach Cherachovich, Eraclio (ovaj izuzetno vredan oblik је kod Miroslava Pantića u knjizi «Iz književne prošlosti – studije i ogledi», Beograd 1978., SKZ), Хераковићъ, Иераковићь, Jerak, Cherachouich, Heracum, Еракь,...
3. brojčani odnos je vrlo bitan: na osnovu uzorka iz Telefonskog imenika (''Bele strane'', 2005. godina) za područje 011, pod prezimenom Eraković bilo je registrovano oko 127 različitih osoba, kod Eraka 25, Herakovića 4, a kod Heraka 2 osobe. Ukupno, dakle, oko 158. Procentualno to iznosi: ERAKOVIĆ – 80.37%, ERAK – 15.82%, HERAKOVIĆ – 2.53%, HERAK – 1.26%. Pošto je područje sa telefonskim pozivom 011 (Beograd i šira okolina) najgušće naseljeni deo južnoslovenskog prostora, dobijeni podatak u procentima možda, u određenom smislu, odgovara stanju za ceo balkanski prostor, ali daleko od toga da je model realnog stanja;
4. teško je utvrditi koja su danas srodna prezimena sa oblikom ''Herak''. Dosta njih je poteklo od latinskog Hieronimus-Jeronim (Jerko, Jerčić i sl. [23.XI 2011.: ovu konstataciju sam preuzeo sa http://www.ogorje.net/prezime/jercic/62.html a slično je i sa prezimenom Jerković: http://jerkovic.webs.com/ ; različiti oblici: http://imehrvatsko.net/namepages/view/first_name/jeronim . Međutim, na http://www.vid.hr/vid/Prezimena%20sela%20Vid%20u%20Neretvanskoj%20krajini-Domagoj%20Vidovic.pdf , pod naslovom ''Prezimena sela Vid u Neretvanskoj krajini'' autora Domagoja Vidovića, pronašao sam jedan zanimljiv podatak: ''2.5. Opći osvrt na vidonjski prezimenski sustav'': «Najveći je broj vidonjskih prezimena motiviran osobnim imenom […], od čega je više od 2/3 […] motivirano kršćanskim imenom, što je posljedica provođenja odredaba Tridentskoga koncila (1545. – 1563.). […]». Čitajući ovo palo mi je na pamet da su oblici Jerk(o), Jer(i)č i sl. institucionalizovani kao hrišćanska imena što od grčke osnove ''hieros'' (preko Hieronimos i preko Jerotej (grčko ime Ίερόυεος = ''bogom osvećen'')), što od hebrejskih Jeremija (Iirměįāhū = ''bog podiže'') i Jevrem (Έfraįm – hebrejsko ime možda sirijskog porekla – za gore navedeno videti M. Grković), ali da bi ''poreklom'' bila nehrišćanska, možda staroslovenska, poput Jarilo, Jaroslav, Jarko, Jarac, Jaro, dok u ''Српском презименику'' piše još i da je postojalo bugarsko ime Ярчо, zatim poljsko Jarek a da je u Hrvatskoj i drugde bilo (ili ih još ima) Jar(i)čevića, Jaričića, Jarčeva, Jarčića i Jarčova. Sa zvučnošću ''paganskih'' rituala, možda su kao takva posebno bila na udaru ''hrišćanizacije''... (11.VII 2013.: demantuje me jedan podatak iz ''Презимена ужичког краја'' od Radeta V. Poznanovića, Užice 1996., 95.str.: «ЈАРЧЕВИЋ - По ономе што се могло запазити из старих црквених протокола ово презиме је првобитно гласило Јерчевић, а то је исто као и Ерчевић, дакле Ере. Гостинци, Губин До, Каран.».)]), od nemačkog i ugarskog ''erceg'' [11.VII 2013.: do 17.X 2012. nisam znao za sledeće: Petar Šimunović ''Naša prezimena'', Zagreb 1985., 134.str.: «[…] Ta je imenica poslužila u izvođenju mnogih toponima: Hercegowina (= vojvodina), Herceg-Novi, i prezimena (H)ercegovac, (H)ercegović, (H)erceglija, (H)ercigonja, a preko hipokorističnog oblika (H)ero (= Hercegovac) nastala su prezimena Erić, Erac i sl.»]. S druge strane, neka prez-imena poput Berak, Perak, Ilak, Elak, veoma blisko zvuče. Da li je kod ''Elak'' (danas postoje Elakovići ali i Eleci(?)) došlo do transformacije iz ''r'' u ''l'' (što se, inače, često dešavalo kod vokalnog ''r'') ? U «Šematizmu pravoslavne mitropolije i arhidijeceze dabro-bosanske za 1884, 1885. i 1886.godinu», Sarajevo 1886., pronađena su i zabeležena relativno retka prezimena (ne imena, ne nadimci) kao što su ERA (živeli u regionu Sarajeva, Rogatice, Maglaja, Visokog i Travnika), ERO (u regionu Vlasenice) i HERA (kod Visokog i Sarajeva). Možda su ''Ere'' dobile nadimak/simbol po umbrijsko-latinskoj formuli ''ueiro pequo'' ili po nekoj ratničkoj odrednici (a ne po Hercegovini kako se smatra) ? Međutim, ne postoji li i ovde mogućnost uticaja religijsko-mitološkog faktora na postanak još jednog teonima ?...
Posted : 12/01/2012 11:06 am
Topic starter
(October 06, 2008 01:07PM)
«Užička gimnazija 1839-1989. godine», dr Stevan Ignjić, dr Milutin Pašić, mr Vojislav Lazović, Dragutin Korać, 1989. Na 643. strani pod naslovom ''Učenici završnih razreda srednje škole 'Miodrag Milanović Lune' koji su položili ispit provere stručne osposobljenosti u periodu od 1984/85. do 1988/89.'' piše:
«Za potrebe RO ''Desa Petronijević'' izvršena je prekvalifikacija za IV stepen spreme Prirodno-tehničarska struka (1988/89.): Eraković B. Ana».
http://www.svetisava.net/documents/Glasnik5-6-web-pdf - Eraković Nikola i Mirko (''European Butcher Boy'' 7542, Edmonds, Burnaby; tel: (604) 522-4941;14681, 108 Ave, Surrey; tel: (604) 588-6440) – jedni od mnogobrojnih darodavaca «Glasnika», časopisa CŠO Svetog Save u Vankuveru; glavni i odgovorni urednici časopisa: protojerej Miroslav Dejanov i protojerej Savo M. Arsenijević; e-mail: [email protected] , web site: http://www.svetisava.net/ , štampa: Grafički centar Interagent, Kragujevac.
Nekoliko (H)erak(ović)a, autora različitih pisanih projekata:
1. Dr Herak Janko «Vježbe iz opće i analitičke kemije (za srednje škole)», Zagreb 1956.; stručni recenzenti: Cecilija Emrović i Marija Jurman; crteže izradio: Ladislav Ivanček; opremio: Slavko Grčko; odobrio Savjet za prosvjetu NRH, rješenjem br. 3374 od 4.V 1956. – Izdavač: ''Školska knjiga'', poduzeće za izdavanje školskih knjiga i udžbenika, Zagreb, Prilaz JNA 2. – Stručni redaktor: S. Šeparović – Tehnički urednik: F. Poje – Lektor: M. Pindulić – Korektor: J. Vončina – Štampanje završeno decembra 1956. Obr. 3549. Dr Herak u kratkom predgovoru ove knjižice od 192 strane piše:
«U ovoj sam knjizi obradio niz pokusa iz opće kemije pridržavajući se programa za više razrede srednjih škola. Pritom sam pazio, da obuhvatim u prvom redu one pokuse, koji nisu eksperimentalno razrađeni u postojećim udžbenicima. Neka sam kraća poglavlja dodao da bi knjiga činila određenu zaokruženu cjelinu. U vezi s tim treba istaći da svi obrađeni pokusi nisu obavezni za srednje škole. Nastavnici neka odaberu one pokuse, za koje smatraju da ih treba izvesti radi uklanjanja verbalizma iz nastave kemije. [novi red; dalje ''N.R.'' – hijerakul] Da bi učenici srednjih škola dobili uvid u analitičku kemiju, obradio sam i iz tog područja nekoliko vježbi prepuštajući nastavnicima i u ovom slučaju izbor, koji će ovisiti kako o sredstvima, tako i o vremenu, koje je predviđeno za praktični rad. [N.R.] Budući da su pokusi temelj svake eksperimentalne znanosti, dakle i kemije, nastojao sam izvesti opće zaključke (zakone) iz pokusa, ili sam unaprijed iznijete opće zaključke (zakone) potvrdio pokusima. Time sam želio otkloniti memoriranje definicija, odnosno omogućiti ispravno razumijevanje temeljnih pojmova i zakona kemije. [N.R.] Zagreb, svibnja 1956.»
Isti autor je ranije napisao i «Kemijske pokuse» (u saradnji sa Ivezić S.), Zagreb 1949. i «Uvod u kemiju za studente VPŠ», Zagreb 1952., a potom i «Građu prirode» – kemija za VII raz. o.š. Zagreb 1960., «Opću anorgansku kemiji» itd.
2. Herak Marko «Algebra za II raz. gimnazije»
3. Dr Janko Herak, Mira Herak, dr Marko Herak «Fizikalna kemija» za gimnazije prirodnoslovno-matematičkog i pedagoškog smera, 1965.
4. Herak Milan «Geologija», Zagreb 1973. Napisao još: «Geologija Somborskog gorja» 1956., «Geologija i hidrogeologija sliva reke Save» 1969., «Neke specifičnosti Dinarskog krša» 1971., «Zemlja» 1976., «Geologija otoka Hvara», Zagreb 1976. itd. Kraća biografija ovog slavnog akademika: http://info.hazu.hr/milan_herak_biografija i http://info.hazu.hr/milan_herak_bibliografija .
5. Herak Mira, Mihajlo J. Marković, Ljerka Kušec... «Fizička kemija», 1976.
6. Prof. dr. sc. Mirjana Herak Ćustić, Agronomski fakultet Sveučilišta u Zagrebu – zajedno sa kolegama (Lepomir Čoga, Tomislav Ćosić, Ivan Šimunić, Vesna Jurkić, Sanja Slunjski, Milan Poljak, Marko Petek, Dragica Radman, Nina Toth, Ksenija Karlović i drugi) radi na «Agronomskom glasniku», glasilu Hrvatskog agronomskog društva, 4 (2006).
7. R. M. Herak, Lj. M. Manojlović, G. M. Zorčić «Prilog poznavanja sistema UO2 – V2O2», Beograd-Vinča, Institut za nuklearne nauke ''Boris Kidrič'', 1965.
8. Herak-Sabo Janja «II Kongres IPPF za Evropu, Bliski Istok i Afriku» 1960.; «Međunarodna konferencija o problemu i suzbijanju pobačaja», Zagreb 1960.
9. Erak Zoran uredio sa Milom Todićem «Mladi radnik samoupravljač», 1972.
10. Erak Zoran, reporter i novinar ''Ilustrovane Politike'', piše od ekoloških do ratnih tema. «Tada je [zajedno sa mnogim svojim kolegama 90-ih – hijerakul] Zoran Erak pisao o otcepljenju Slovenije, putovao po Kordunu i izveštavao o zborovima […]» - http://www.politika.rs/ilustro/2081/osmi.htm .
11. Dr Erak Petar, dr Zrinka Kalafatić «Akutne infantilne hemiplegije nepoznate etiologije», 1954. Napisao još: «Prehrana dojenčadi», Zagreb 1960.; «Epidemiološki aspekti pobola i pomora dojenčadi i male djece u S.R. Hrvatskoj», 1965. (rezime na engleskom).
12. Dr Erak Roza prevodilac knjige Gvida Fankonija «Udžbenik pedijatrije», 1972.
13. Erak Tomislav «Kronika zločina talijanskog fašističkog okupatora u Šibeniku i njegovu kraju 1941-1943.», 1972.
14. Ing. Heraković Vladimir «Spomenica poljoprivredne škole u Slavonskoj Požegi», 1966.
15. Heraković Danica, Milena Momčilović «Magnetofonska vežbanja u udžbeniku engleskog jezika za V razred», Beograd 1969.
16. Heraković Dušan, Milan Milivojević «Planum – građevinsko preduzeće Beograd-Zemun 1948/68.», Beograd 1968., na nemačkom i francuskom jeziku. Napisao sa Mihajlović Slobodanom i «Tunel ''Zlatibor'' 1970.», Biro za studije projektovanja i nadzor građenja Z.T.P. ''Beograd'', 1970. Na 62. strani ove poslednje knjige-monografije piše:
''Učesnici na građenju tunela: A. – investitor, B. – nadzor građenja, C. – građenje tunela''. C. – građenje tunela: «Projektant organizacije građenja tunela i tehnološkog procesa = Heraković Dušan, dipl. građ. inž. od 1961. do 1970. godine».
17. Prof. Eraković Borislava «O prevođenju urbanog američkog supstandarda na primerima romana ''Lovac u raži'' Dž. D. Selindžera i ''Na putu'' Dž. Keruaka». O profesorki engleskog jezika i književnosti videti na http://apv-nauka.ns.ac.rs/vece/dokumenti/spisakkonacanLink.htm , http://www.ff.ns.ac.yu/fakultet/ljudi/fakultet_odseci_anglistika_borislava_erakovic.htm .
18. Eraković Dejan «Istočna Evropa predvodi u reformama za lakše poslovanje», članak časopisa ''Novine'' iz Toronta, broj 1069, 8. septembar 2006., http://www.novine.ca/arhiva/2006/1069/srbija.asp
19. Eraković Jasminka, prevodilac knjige Richarda Kleina «Cigarete su veličanstvene», izdavač ''Edicije Božičević'', Zagreb 2004.
«Richard Klein sveučilišni je profesor francuskog jezika i književnosti koji se prihvatio pisanja knjige u slavu cigaretama, a sa paradoksalnim ciljem da se istih pokuša riješiti. Oba svoja nauma vrlo je uspješno sproveo u djelo - iako se lupajući po tastaturi pušenja uspio okaniti , njegova knjiga ipak je svojevrsna književna elegija cigaretama. […]».
20. Eraković Milenko, glavni urednik mesečnih informativnih novina «Narodna stvarnost», br. 1, 28.IV 2005., Šabac (Koste Abraševića 2)
21. Eraković Milenko «Rasplet...i dalje» (Biblioteka Svet proze), Beograd, Čigoja štampa, 2002. ISBN 978-86-7558-107-9. br.,165 S.,20 cm., 13,00 Euro.
«[…] Knjiga "Rasplet... i dalje" Milenka Erakovića, koja se pojavila prošle godine, završni je deo trilogije (prethodili su: "Između života''- 1999. i "Odron" - 2001). "Eraković je opor pisac koji razotkriva ružne strane ljudske prirode i ljudskih sudbina... Za trilogiju u celini bi se moglo reći da je to roman o tranzicionoj drami, a o ovoj poslednjoj bi se marketinški moglo reći da je to roman o hapšenju Slobodana Miloševića. Junaci Erakovićevih romana suočavaju se sa izazovima života i stvarnosti koju živimo", rečeno je na promociji [izdavačke kuće Čigoja štampa]» - http://www.danas.co.yu/20030220/kultura.htm
22. Mr Eraković Radoslav «Studija o Domanovićevom smehu», prikaz knjige Gorana Maksimovića ''Domanovićev smijeh'', Beograd 2000., Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. 49, sv. 1-2 (2001), str. 280-282.; «Hronotop zlatnog grada: istorijska inverzija u romanu ''Sekund večnosti'' Dragutina Ilića», ''Sveske'', god. 14, br. 68 (jun 2003), str. 218-222.; «Роман Драгутина Илића» - Панчево : Мали Немо, 2004 (Београд : ВМД). - 171 стр. : ауторова слика ; 21 cm. - (Библиотека Мала академија); «Izabrane pesme» Vojislav Ilić (priredio Radoslav Eraković. – Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2007.).
Biografija magistra i asistenta Radoslava Erakovića (rođ. 1973. u Vrbasu, Srbija) može se videti na http://apv-nauka.ns.ac.rs/vece/dokumenti/spisakkonacanLink.htm .
23. Eraković Stjepan «Dobar je bog»; pripovjest; Zagreb 1905.
24. Dr Eraković Tadija «Ličnost deteta i psihomotorika», Dnevnik, Novi Sad 1987. Napisao još: a) «Kaligrafija (osvrt na istorijski razvoj pismovnih oblika kaligrafije i tipografije)», Sombor 1995., izdavač: Učiteljski fakultet u Somboru, uređivački odbor: dr Đ. Đurić, dr S. Berber, dr J. Kosanović, dr J. Malešević, dr J. Pinter, recenzenti: prof. M. Nedeljković, akadem. slikar i grafičar mr D. Grbić, filolog R. Nišavić; b) «Osnovi specijalne pedagogije sa metodikom», Učiteljski fakultet, Sombor 1999.; c) «Đede, kaži mi nešto: 'oću obraza mi», Novi Sad, izdavač: DOO ''Educa'' SA PO, za izdavača: M. Buiša, ilustracije: M. Buiša, lektor: prof. O. Ilić, prof. Srpsko-hrvatskog jez. i književnosti Ljiljana Eraković udata Bulatović, recenzenti: prof. Dr Spasoje Grahovac i Ljiljana Bulatović, korektura: M. Dearovski; d) «Đede, pričaj mi o Erakovićima: priče i zapisi po sećanju, mom i mojih bratstvenika», N. Sad 2001., stručni konsultanti i korektura: Ljiljana Bulatović, Radojica Eraković; e) «Poučnik za očuvanje mentalnog zdravlja (mentalna higijena – zanemarena disciplina u obrazovanju)», Novi Sad 2004., štamparija ''Budićnost'' N. Sad, za izdavača: Novak Vukotić, tehnički urednik: Radomir Injac; itd. Gospodin Tadija (rođ. 1934.) je, inače, veliki dobrotvor i šaljivdžija. Poreklom je iz Banjana.
25. «Pesme, pripovetke, eseji» za studente Beogradskog univerziteta. Priredili (redakcija): Danilo Nikolić, Vukašin Eraković, Momčilo Krković.
Pripovetke: «Neotkupljivo pleme» (odlomak iz filmskog scenarija po epu ''Smrt Smail-age Čengića'' od Ivana Mažuranića). Napisao Vukašin Eraković. Pripovetka je podeljena po slikama. Ima 21 stranu.
Posted : 12/01/2012 11:52 am
Topic starter
(October 13, 2008 03:50AM)
Tuzlanski Erakovići
O ovim Erakovićima imam malo podataka.
I
Simo Eraković
Najznačajniji (za sada poznati) bosanskohercegovački Eraković novijeg doba je neopravdano zaboravljen. Simo je bio jedan od prijatelja i kolega velikog Petra Kočića (29.VI 1877. – 27.VIII 1916.). Živeo je u teškom turbulentnom vremenu onog dela istorije Bosne i Hercegovine kada je intelektualna elita bila predvodnica masama siromašnih slojeva ka socijaldemokratskom razvoju.
Ukratko ću navesti istorijske prilike u kojima je živeo i radio Simo Eraković.
Austro-Ugarska je odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine okupirala Bosnu i Hercegovinu. Krajnji cilj tog čina sastojao se u što potpunijem iskorišćavanju prirodnih bogatstava BiH. «Bogatstvo u sirovinama i jeftina radna snaga omogućili su izgradnju velikog broja fabrika […]. Ubrzani privredni razvoj BiH krajem XIX veka i početkom XX veka omogućio je razvoj domaće buržoazije, a osobito srpske trgovačke buržoazije. […], u Bosni su držani jaki vojni garnizoni, policija i veliki birokratski aparat, a sve je to služilo učvršćavanju okupatorske vlasti. […] Austro-Ugarska je 1908. okončala okupaciju i proglasila aneksiju BiH, koje su na taj način postale deo austrougarske državne teritorije. Car Franja Josif je 1910. dao Ustav BiH, kojim je bio uspostavljen parlament – Bosanski sabor. Poslanici Sabora birani su u tri izborne grupe: prvu grupu sačinjavali su bogati zemljoposednici, građani i inteligencija, u drugoj su bili ostali građani, a u trećoj seljaci. […] Osim toga, zemaljska vlada nije bila odgovorna Saboru, a njegova zakonodavna delatnost bila je veoma ograničena. […] Pobede srpske vojske u balkanskim ratovima izazvale su političke potrese u BiH. […] Državne vlasti u BiH počinju da vladaju sve više zastrašivanjem i podmićivanjem, a to je izazvalo još veće nezadovoljstvo naroda» (prepisano iz ''Istorije'' za 8. razred osnovne škole, Beograd 1996).
Slede segmenti koje sam uspeo pronaći razbacane po internetu - http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-prepiska.html , http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-jazavac_l.html , http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-tamnica_l.html , http://www.znanje.org/lektire/i25/11/05iv110508lekt/nastavak.htm , http://www.krajinaforce.com/smf/index.php?topic=5925.0;wap2 , http://www.ikum.org.rs/files/kistorija/2009/Knjizevna%20istorija-tekstovi%20139%202009.pdf , http://www.geocites.com/gimn1gradacac/bhknjz19st/bh19st2.htm , http://hjem.get2net.dk/VRBAS/pedia/jezik.html ( http://personal.inet.fi/cool/blt/jezik.pdf ) , http://opstinaugljevik.tripod.com/facke.htm , http://www.geocities.com/gimn1gradacac/izborna/selimovic_sjecanja.htm , http://www.filozof.org/pdf/sarsrb/filoloske_nauke/sava_ceklic_20.pdf .
Pokušao sam ih hronološki numerisati kako bi se donekle sklopila celovita slika o Erakoviću. Neke segmente nisam želeo skraćivati kako ne bih narušio izvornu koncepciju a i iz poštovanja prema Kočiću.
1)
http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-prepiska.html : fusnota 39 – «Симо Ераковић (1872–?) је Кочићев друг са студија у Бечу, касније правник и политички радник. Као посланик у Босанском сабору био је Кочићев сарадник.»
2)
Pismo Petra Kočića Milki Vukmanović u Banja Luku:
«Загреб, 25 /V 1901.
Драга моја Милко,
Пет пуних дана у нестрпљењу и грозничавости очекујем од тебе писмо; очекујем одговор ма какав био. Мила моја Милко, ти не знаш како је то тешко чекати у далекој туђини одговор од свог љубљеног и милог створења. Ја сам од цијелог свијета остављен. Са оцем сам се због тебе завадио, брат ми ништа не пише, а пријатеља каквих и немам, те сам тако остављен без иђе иког свога. Ја сам несрећан, мене је свак од себе одбацио, још ме једина болна нада тјеши да ме ти нећеш у овим тешким данима мога живота изневјерити и оставити. Ја бих се убио кад би ме и ти напустила. Али ти опет кажем, ако мислиш и тврдо вјерујеш да ћеш с другим моћи бити сретна, ти ме остави и предај мојој несретној судбини. Срећа твоја – то је срећа моја.
Бављењем с тобом у Јошавци, она њежна твоја брига о мени и о нашој срећи, учинила да данас ни о чем другом не мислим већ о теби. Онај тихи и мирни породични живот за она четири дана у Јошавци мене је чисто преобразио, – ја данас друкчије мислим него што сам досад мислио. Мени и сад лебди пред очима она слика: како ја сједим за столом, а ти улазиш на врата и носиш вечеру…
Послије вечере ти долазиш на мој кревет, па се разговарамо, грлимо и љубимо…
То се можда никад више неће вратити. Ја сам ти вјеран, до гроба вјеран постао послије доласка свог у Јошавку с тобом у колима. Али ти си могла опазити да се ја ни о чем не бринем, да сам безбрижан, али си у исто доба могла увидјети да сам до крајности поштен. Ја ништа немам осим поштења и жарке љубави према теби.
Мене цијела Бања Лука мрзи што ја тебе волим. Многи ми је трговац приговорио и питао ме зашто сам – знаш онда са Симом – долазио тамо . Али нек ме мрзи ако ће цио свијет, – мени је свеједно, само ако ме ти искрено и одано волиш.
Ја се данас патим и мучим са школом, само да теби и себи извојујем добар положај у друштву. Али треба да и ово знаш: да ћу ја можда и по затворима и апсанама провести већи дио свог живота, јер ћемо ми сви ђаци отпочети борбу против Швабе, који гули наш народ, отима му слободу и убија срећу. Ако си на све приправна, можеш поћи за ме; ако ниси, онда је боље да ме оставиш, па са мном шта буде.
Иако ћу бити некад господин професор и доктор филозофије, ипак ће можда доћи вријеме кад ћу на твојим вратима закуцати. Ти ћеш познати некадашњег свог драгана у одрпаним хаљинама, па ћеш му удијелити корицу крува.
Ти можда не вјерујеш да то може бити, али ја у то једва могу сумњати, јер така ће времена неминовно доћи. Како ми се цијепа срце кад на то помислим!
Како ме болно тишти кад помислим да ће моја рођена дјеца обијати туђе прагове.
Ја бих теби о много чему писао, али не смијем, јер се бојим да ме нећеш право онако како треба разумјети. Укратко ти кажем да највише волим тебе, па онда мој несретни и заробљени народ. Борићу се до краја свог живота за твоју срећу и за срећу и напредак свог милог народа. Ако волиш свој народ и ако му желиш бољу и љепшу будућност, загрли се са мном, да се кроз цијели свој живот за сиротињу боримо, јер смо и нас двоје убоге сироте. Зато ће нас народ и сиротиња благосиљати.
Док добијем од тебе одговор, писаћу опширно писмо твом оцу. Прича ми један мој друг – Марко Краљевић![12]– да се с твојим оцем виђао у Србији, у ман. Петковици. Стево[13] је мене врло много хвалио.
Поздрав свима, а особито теби, једина моја срећо!
Грли те и жарко љуби твој растужени
Петар.
Адреса: Петар Кочић, студ. фил.
Загреб, Свеучилиште.»
3)
http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-jazavac_l.html - «I svoje najpopularnije djelo Kočić je napisao u vrijeme svojih studentskih dana u Beču. Napisao ga je 1903. godine, a objavio ga u svojoj II knjizi "S planine i ispod planine" (Zagreb, 1904). O tome kako je nastao "Jazavac" postoje zanimljiva svjedočanstva.
Na osnovu sjećanja Kočićevog druga Sime Erakovića, M. Selimović je iznio niz pojedinosti u vezi s tim. Po Erakovićevom sjećanju, jedno vrijeme Kočića se nigdje nije moglo pronaći, a kada ga je ipak otkrio u nekom sirotinjskom stanu na periferiji, Kočićevo raspoloženje je silno odudaralo od zapuštenosti njegova izgleda i nereda koji ga je okruživao. "Bio je vedar''. Uhvatio je Erakovića za ruku i gledao ga smešeći se. "Za noć sam napisao, za jednu noć!" A posle dužeg uzdaha rekao je: "To je priča o Davidu Štrpcu što tuži prokletog jazavca u onom našem nesretnom kraju." (M. Selimović: Kako je stvoren Kočićev "Jazavac pred sudom", Vreme, HHI/1941. br. 6858, str. 13) [na http://www.znanje.org/lektire/i25/11/05iv110508lekt/nastavak.htm piše: «Prema Erakoviću , Kočića dugo nisu mogli pronaći, a kada je konačno otkriven u nekom sirotinjskom stanu na periferiji, raspoloženje mu je odudaralo od zapuštenosti njegovog izgleda. ''Bio je'', veli Eraković, ''vedar...Za noć sam napisao, za jednu noć!...To je priča o Davidu Štrpcu što tuži prokletog jazavca u onom našem nesretnom kraju''.» – hijerakul].
U prvoj verziji "Jazavac" je bio napisan u obliku pripovijetke. Kočić ga je čitao 28. novembra 1903. godine u srpskom akademskom društvu "Zora" u Beču, uz burnu političku diskusiju u vezi sa Kočićevim invektivama ne samo protiv tuđinske vlade nego i protiv kompromisnih sklonosti domaćih vođa autonomne borbe. (Vidjeti o tom: V. Ćorović: Jazavac pred sudom u "Zori", Portreti dela, Beograd 1920, str. 131-138).»
4)
А – Станиша Војиновић (Београд) «САРАДНИЦИ ЧАСОПИСА БОСАНСКА ВИЛА (1885-1914)» : Ераковић Симо (1906, 1908, епархијски референт у Доњој Тузли; 1910, Тузла);
B – Сава Ћеклић (Педагошки факултет, Бијељина) «ОСВРТ НА КУЛТУРНУ ДЈЕЛАТНОСТ БОРИВОЈА ЈЕФТИЋА» : «Вјерни пратилиоци књижевних и културних збивања за вријеме аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини били су, узмеђу осталих, "Преглед" , "Босанска вила", "Зора", "Српски вјесник" и други листови око којих су се окупљала најзначајнија имена Димитрије Митриновић, Никола Кашиковић, Нико Бесаревић, Симо Ераковић, Светозар Ћоровић, Петар Кочић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Боривоје Јефтић и други.».
C – Šimun Musa «KNJIŽEVNI RAD U BOSNI I HERCEGOVINI POTKRAJ 19. I POČETKOM 20. ST.», Čitanka 3, Mostar, 2001.: ''Književnost bh. Srba'': «[…] Petar Kočić (1877 -1916.) prozni je pisac odan idealu narodnog i socijalnog oslobođenja, okrenut bosanskom seljaku krajišniku. Zatim slijede Savo Skarić, Simo Eraković, Vaso Kondić i dr.»
D – http://hjem.get2net.dk/VRBAS/pedia/jezik.html - Knjizevnost od 1878 - 1918.: «Srbi su imali najvise pisaca koji su objavljivali. Probudjena srpska nacionalna svijest dovela je do prave poplave pisaca u doba okupacije BiH, jer je knjizevnost tada znacila otpor novoj, katolickoj kulturi. U pocetku su znacajni oni pisci koji djeluju putem literarnih casopisa: Nikola Kasikovic, Mihajlo Milanovic, Milan Bugarinovic, Vid Vuletic-Vukosavljevic, Risto Cajkanovic, Stevan Delic i Niko Besarovic. Ipak, tek sljedeca generacija ostavlja pravi trag u literarnom nasljedju: Aleksa Santic, Jovan Ducic, Petar Kocic i Svetozar Corovic, a uz njih su: Jakov Santic, Stevan Besevic, Borivoj Jevtic, Mihajlo Miron, Dimitrij Mitrovic, Jovan Varagic i Milos Vidakovic. Osim gore navedenih pisaca, prozu su pisali i: Drago Radovic, Simo Erakovic, Vaso Kondic, Stevo Kaludjercic, Radovan Perovic Tunguz - Nevesinjski, a kao feljtonista najzancajniji je Savo Skaric.».
5)
A – http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-prepiska.html : Pismo Petra Kočića (kao politički zatvorenik u zatvoru je proveo od 6.XII 1907. do 6.XII 1908.) Milki Kočić u Banja Luku (Milka Vukmanović udata Kočić (1882-1966) bila je Petrova supruga):
«Доња Тузла, 2. IV 1908. по н. к.
[...]
Кад смо се кренули у Доњу Тузлу, долетје један стар Швабо на прозор мога купеа. (Сигурно је од неког чуо ко сам и куда путујем.) Он ми пружи једну бочицу ракије и земичку, али га капралица неуљудно службено одби. То му је било врло тешко, па љутито добаци укочено-званичном жандару: "Der Hernn kenn` ich. Er is kein gemeiner Verbrecher!" (Познајем ја господина. Он није прост злочинац).
"Ja, mein Herr, промрмљах ја кроз зубе – so sicht die custodia honesta einer hohen Landesegierung fur Bosnien und die Herzegovina! " (Да, мој господине, така ти је то custodia honesta босанске владе!)
Доброћудни Швабо оде покуњен у свој купе, псујући жандаре и још неког: "Ein Chefredacteur und die hubshen bosnischen Gendarmen" (Главни уредник и лијепи босански жандари!).
У 12 сати 28/III стигли смо у Доњу Тузлу, гдје нас је дочекао Симо и керкермајстор, коме су ме жандари здрава и читава предали. Иза тога је одмах Симо [fusnota 39] дошао у тавницу и ту смо се споразумјели за јело и друге ствари. Јело ми долази из неке кафане и сад засад добро је.
Тог истог дана уведен сам свечано у сјајне просторије custodia honestе, које су се састојале из једне собе са једним прозором. Зидови собе прљави су, нечисти и изровани, те су на ме учинили немио и одвратан утисак. С лијеве стране врата, кад се уђе, стајала је стара, изанђала и Lehnsthul-а, која је немилосрдно заударала на тавнички трулеж. Мало даље према прозору прост, напукао канцеларијски орман, а иза њега, управо до прозора, уздигао се тавнички, болнички кревет као дјетињи гроб од гвожђа, црн и зарђао, да га је страхота било погледати! У њему једна тврда сламњача са деком и два тврда јастука као камен, – то је све. С десне стране прозора пружио се искрзан и искрхан подугачак "дневничарски" сто, прекривен дебелим папиром. Крај стола биједно и тужно дријемају двије тавничке столице, једна стара а друга половна. До стола се дигло једно страшило, рачвасто и раскречено, за које керкермајстор рече да се зове клајдершток (за хаљине). Ја сам му вјеровао.
Како видиш драга моја Милко, све старо, изанђало, зарђало, скрпљено и скупљено са свију божјих страна! Ето, то ти је, ако почем ниси знала, custodia honesta босанске владе.
Кад ти још додам да сам увијек под кључем осим сат прије подне, а сат послијв подне, онда можеш појмити како ми је. Ни с ким се не састајем, нити се смијем састати ни ријеч проговорити. Кад шећем, увијек ми је један кључар или пред очима или за леђима. То ме тако нервозира да ме до лудила доводи. Г президенту [fusnota 40 – «Приликом цензурисања прецртано.»] сам у два маха изјавио да бих се желио вратити натраг у Црну кућу и обући робијашко одијело, јер би ми било много лакше него овдје.
[...]
Друго засад ништа.
Топло те и искрено поздравља
Твој Петар Кочић.»
B – Postoji još jedna verzija gore napisanog pisma (tačnije Kočićevih zatvorskih beleški – detaljnije na http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-tamnica_l.html ):
«"28/3 doveli su me žandarmi u apsanu i predali kerkermajstoru, koji me je odmah uveo u jednu sobu, koja je više ličila kakvoj jazbini nego li sobi, i koja je na mene učinila gadan i odvratan utisak, tako da ga nikad neću zaboraviti. S lijeve strane vrata, kad se uđe stajala je stara, izanđala Lehnstul-a koja je zaudarala na tamnički trulež. Zatim je bio u sobi jedan star, prost, polupan orman, i iza njega star bolnički krevet od gvožđa, crn i zarđao, da ga je strahota bilo pogledati. Jedna tvrda slamnjača i dva jastuka, napunjena sa slamom, to je sve. Kraj prozora je stajao star, iskrzan i iskrhan sto prekriven debelim papirom. Kraj stola dvije proste stolice, jedna stara, a druga polovna. Bio je i jedan klajderštok. Sve staro, izanđalo, skršeno i skupljeno – to je custodia honesta ministra Burijana i njegove vlade [fusnota 20 – «Ovaj zapis Kočić je delimično koristio uz značajne ispravke u poznatom tekstu Pismo iz zatvora 2–IV–1908 koji je prvi put obelodanjen u Spomenici Petra Kočića 1928, a potom i u drugoj knjizi Kočićevih celokupnih dela (''Biblioteka srpskih pisaca") 1930.»].
Istog dana u 7. sati uveče, kad sam ležao u krevetu, došao je predsednik suda s kerkermajstorom. Nešto su razgovarali, dok se ne javi predsednik:
Kako ću reći, ste viteli (ovo "kako ću reći“ izgleda mu je uzrečica).
Nešto me još zapitkivao, ali sam bio dremovan, te sam mu nerado odgovarao na pitanja. Samo sam mu rekao: da ovo nije "custodia honesta.“
Utisak predsednikov, koji je učinio na me nejasan je i neodređen . Činio mi se kao dobričina, plašljiv u zvaničnom poslu, dok se kerkermajstor prema njemu vrlo slobodno ponašao. Tog istog dana u 3 sata poslije podne pohodio me moj prijatelj Simo Eraković. S njim sam razgovarao o jelu i dr. stvarima i izjadao mu se na ovu mizernu custodia-u honest-u.
Sjutra dan 29.3. po n k. u 4 sata popodne pohodio me i doktor tavnice, koji je na mene učinio dosta rđav utisak, ali sve mi se čini da je i on dobričina i čovjek nesamostalan.
Naredbe o izdržavanju kazne ne zna ni on ni prezident. Lijepa parada, (tri reči nečitke, prim. N. Ljubinković).
Tog istog dana u 2 sata pohodio me je i bogoslov Petrović i pitao za jelo i druge stvari i t d.
Dalje tog istog dana u 7" sati priređene su u blizini tavnice ovacije, koje nisu dugo trajale. Otpevana je jedna strofa iz pjesme "Orao klikće“ i nekoliko puta se čulo Živio, ali ko živio, nisam mogao razumjeti! Po tankim glasovima moglo se raspoznati da su u ovacijama učestvovali mladići i t d.
Ja sam u prvi mah mislio da Stevo Stefanović iz Sarajeva dolazi, pa mu omladina priređuje ovacije [fusnota 21 – «List 29 verso i recto (ovo je zbog poštovanja naknadne paginacije), list 28 verso i recto (do polovine stranice).»].»
6)
http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-tamnica_l.html : «Velika radost. Šest prvih dana moga tamnovanja u D. Tuzli bio sam vječito pod ključem, osim sat prije podne, i sat poslije podne. Za to sve vrijeme nisam ni s kim osim s jednim vrlo [fusnota 23 – «23. list, verso stranica.»] glupim ključarem – riječ progovorio. Na prljavom stolu stajala je samo nova optužnica i poziv Vrh. Suda za usmenu raspravu i ništa drugo. To su bile sve moje knjige, koje sam ih slab sto puta uzimao da čitam.
O, kakve radosti kad pod kraj šestog dana dobih dvije knjige Dela. To je bio najslađi i najsvečaniji dan u mom teškom tavnovanju i proganjanju. Čisto sam gutao ne samo riječi i rečenice, nego čitave strane na jedanput. I s moje duše svalio se nješto teška očaja i ona jadnica kao da propjeva...[fusnota 24 – «27. list, recto stranica.»]
Ovi su me pohodili: Simo Eraković, Bogdan Petrović, Šćepan Grđić, Milan Maksimović, Vaso Crnogorčević, Miško Jovanović, Veljko Vujasinović, Veljko Pantić (?).
………….. čuo sam prvo put ………….»
7)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Доња Тузла, 20. IV 1908. по н. к.
Драга моја Милко,
сретно сам се повратио овамо. Уз пут, и тамо и отуда, није ми било, што се тиче оружане пратње, неугодно и тешко као кад су ме први пут отуда бањолучки жандари спровели. Ови доњотузлански жандари поступали су са мном врло лијепо и уљудно. У првом реду за то имам да захвалим овдашњем г. предсједнику Окружног суда, који је жандаре преко њиховог старјешине упутио да са мном човјечно и уљудно поступају. Осим тога и вођа садашње патроле био је прилично образован и вјешт човјек у екскортирању, па ми је и са те стране много олакшано. У путу ми је допустио и да пијем и да пушим. Зато сам и могао примити као част од једног непознатог човјека понуђено пиће и цигарете у Приједору. И газда Јако Меворах, најбогатији Јеврејин у Приједору, нудио ме је пићем, али сам то уљудно одбио, јер нисам могао пити.
Данас ми је долазио Симо и питао ме да ли ми што треба. Казао сам му, по твом савјету, да ми донесе самљевене каве, пошто имам машину.
Твој пакет до Д. Тузле нисам отварао, јер нисам био гладан, али сам отворио газде Митра [fusnota 43 – «Митар Дабовић је бањалучки трговац.»]. Богами, лијеп ми је поклон учинио. Хвала му! И писмено ћу му се захвалити што је данас.
Мени сад засад ништа не треба. Само ти могу рећи да ме је овај пут, дуги пут, ипак доста уморио и да ми је врло тешко пао поновни растанак од тебе и од наше Бање Луке. Волио бих да нисам морао ни долазити. Мени је наша Црна кућа постала као моја рођена кућа, и ја се у њој не осјећам као затворен. Ова, пак, доњотузланска тавница мртва је и пуна чамотиње као каква заробљена и поробљена земља, којој би могло бити име и Босна. Бадава, ми се Крајишници ипак у нечем разликујемо од наше посавске браће, која су врло погодан и подесан елеменат за робовање и тавновање.
Ти би могла доћи једном овамо са Стевом, да се видимо. То би ми врло мило било.
[…]
(Видио Д. Т. 2I/4. 08. Васовиž.)»
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Доња Тузла, 12. V 1908. по н. к.
Драга моја Милко,
Знам да увијек са нестрпљењем очекујеш од мене писмо. Сама знаш да ти ништа ново немам јавити, јер је у затвору увијек и непрекидно све старо.
Прекјуче сам добио једну вијест од Светозара, који је овдје био и походио ме. Он каже да је Стево Стефановић пуштен на слободу јер је одлежао прву казну од три мјесеца. Затим ми Светозар рече да ће Стефановић остале своје казне издржавати овдје, јер је и њему призната custodia honesta. Даље Светозар вели да ће Стефановић овамо доћи на 1. јуна по новом кал. Та ме је вијест унеколико обеселила, јер нећу бити сам.
Још сам са Светозаром разговарао о својој овамошњој храни и трошку и замолио сам га да од старог одбора "Отаџбине" тражи с тобом заједно да барем за ме плате храну кад ми не дају цијеле плате.
То ти с правом од њих тражи и немој да би се понизила пред тим ћифтама, којима је новац и Бог и Отаџбина. Ако не могнеш код њих ништа успјети – то не чини ништа. Главно је да човјек чува свој понос. Ја да свог поноса и карактера нисам чувао, сигурно не би овдје данас лежао, него бих се проводио и веселио у слободи.
Ја сам Светозару казао да он са Симом Ераковићем овдје види рачун и да ти га понесе. Зато ти од оно пара што сам добио од Академије наука пошаљи Сими онолико колико му је потребно да исплати моју храну и остале ситне трошкове. Симо ми је главе ваљао и да њега није било, ја бих се у свачем грдно напатио.
Пошто је Стефановић пуштен на слободу, иако има још неколико казни да издржи – то се и ја надам и тврдо држим да ће и мене на 22. јуна, дакле кроз 40 дана пустити на слободу. И та ме је вијест о Стефановићу унеколико расположила, те жељно и нужно очекујем да ћу видјети своју малу кућицу, тебе, Лепу, Јеку и све друге, којих сам се много и премного зажелио!
Поздрави све, а нарочито Стеву, Јеку, Љепу и друге који се мене сјећају.
Тебе топло и искрено поздравља твој
Петар.
(Видио Д. Т. 13/5. 08. Васовић.)
Колико будем у четвртак 14. маја осуђен, јавићу ти телеграфски.
Да ли је Илија икако долазио?»
9)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić ( http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-tamnica_l.html ):
«Donja Tuzla, 17. V 1908 po n. k.
Draga moja Milko,
Primio sam danas tvoju kartu, ali je nisam mogao potpuno razumjeti. Šta hoće to gazda Mitar [fusnota 11 – «Mitar Dabović, trgovac u Banja Luki»] i onaj alčak što ima dobru glavu? Piši mi o tome malo jasnije i otvorenije, jer ti pišeš nejasno o nečem što bi meni moglo naškoditi. Dakle javi mi o tom odmah jasno i opširno, jer su oni obojica lukavi ljudi, pa ih se treba čuvati.
Juče je bio kod mene Simo [fusnota 12 – «Simo Eraković, pravnik. Kočiće[v] veliki prijatelj.»] i rekao mi je, da ti ja javim na tvoje pismo, da na njegovo ime u ime mog ovdašnjeg troška pošalješ 100 kruna. Toliko će, drži Simo, biti do 1. juna dosta, a sigurno će nešto i ostati. Sve što je potrošeno do 1. maja, plaćeno je.
Ti si nekako nezgodno tražila od Sime račun, kao da je on birtaš, pa ga je to, ako hoćeš, malo i uvrijedilo. Iz njegovog se jučerašnjeg govora vidi da je on to shvatio kao neko nepovjerenje prema njemu od strane tvoje. Za to ti njemu piši, da si ti samo tražila da ti on naznači od prilike sumu novaca, koja je potrebna za pokriće ovdašnjih mojih troškova [fusnota 13 – «U tamničkoj beležnici Kočićevoj postoji nešto drugačiji koncept ovoga pisma. Vidi 23. list verso i recto u Kočićevoj tamničkoj beležnici koja se ovde objavljuje kao treći deo, nakon folklornih zapisa i pisama upućenih supruzi.»: «Draga moja Milka, [novi red – hijerakul] Kartu sam tvoju primio, ali ja nisam potpuno razumio. Za to ti je vraćam da mi je razumljivije objasniš, jer u nekoliko sam shvatio da bi to isto gazda Mitar i onaj alčak što ima dobru glavu, preduzimaju moglo meni naškoditi. Molim te odmah mi piši jasno i otvoreno u čemu je stvar. Ti si htjela da imituješ govor gazda Mitra [fusnota 28 – «23. list, verso stranica.»] ali ti nije pošlo za rukom, te je karta zato nejasna ispala. Juče je Simo bio kod mene i rekao je d ti ja pišem, da pošalješ 100 kruna u ime mog troška. Ti si tražila od njega kao neki račun kao da je on birtaš, pa ga je to ako hoćeš, i uvrijedilo. Dakle ti pošalji odmah 100 kruna. Ako nešto bude manje ili više, to ćemo vidjeti, kad izađem iz zatvora [fusnota 29 – «23. list, recto stranica.»]»].
Koliko sam osuđen na 14. maja, još nikako ne znam, jer mi gosp. Dimović [fusnota 14 – «Dr Danilo Dimović, advokat u Sarajevu i Kočićev branilac na sudu.»] ništa ne javlja. Sjutra ću ga telegrafično pitati.
Što se tiče zdravlja, ja sam potpuno tjelesno zdrav, jer mi zdravlje nije da državni tužilac gosp. Frano Lubačevski, koji naređuje da se i protiv mrtvih ljudi istraga vodi, nego neko više Proviđenje. Pored svega toga osjećam neku bolnu duševnu utučenost, koja je pošljedica, valjda, samotnog zatvora.
Dok dobijem dopisnih karata, učiniću ti ljubav i zahvaliti se dainici.
Javi mi da li je bilo suđenje onima u gradu i koliko su osuđeni. Mene nisu preslušavali, a ti si mi pisala, da će me kao svjedoka preslušati.
Pozdravi sve, a naročito mog dragog Stevu i Jeku, Ljepu, Vukicu i ostale. Šta radi Svetozar i da li će on ovamo ili neće? Pozdravi ga. (Od mene nije tražio nikakve preporuke.)
Još mi ostaje ovdje samo 5 nedjelja ili 35 dana, pa sam slobodan, makar za kratko vrijeme! Kako je draga sloboda, i ne prolivala se krv ljudska za nju!
Sve vas toplo pozdravlja, grli i ljubi Vaš
Petar Kočić,
pol. kažnjenik»
10)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Доња Тузла, 1. јула 1908. по н. к.
Драга моја Милко,
примио сам твоју карту, и видим да сте се сретно повратили кући. Хвала и теби и тати на посјети!
Сими ћу писати што је сутра да се побрине за стан.
Сама си бар унеколико могла увидјети и осјетити како је овдје и како загушљив ваздух струји у керкермајсторовој канцеларији, онако па руски! Не може никако лијепо бити нити може на част служити данашњој модерној управи у нашој земљи да се књижевници туку и вријеђају.
За себе могу рећи да би ми много лакше било да ме не турише у политичке кривце. Чак ми је забрањено да не смијем ни са кључарима коју ријеч измијенити. И то у закону стоји!
Али све ће бити и проћи.
Поздрав теби и Љепој од вашег Петра, који вас жељно ишчекује.
NB. Прочитао сам шесто издање "Јазавца пред судом". На жалост, нашао сам много штампарских погрешака, које кваре смисао; иначе је ово издање прилично укусно и лијепо.»
11)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Tuzlu:
«Доње Соли, 18. јула 1908.
Драги моји и мили Цоцо,
предајем ти ово писмо за Америку и књижевни оглас "Јазавац пред судом". Писмо за Америку, као и оно прво, препиши и пошаљи. За књижевни оглас "Јазавац пред судом" могла би се договорити са Симом и послати га у новине. У исто вријеме могла би с њим заједно писати којој штампарији да штампа седмо издање. Ако ти не би хтјела са Симом то учинити, онда бих ја могао писати којој штампарији за штампање, и то бих морао учинити преко суда. Уосталом, ми ћемо се још о том усмено договорити.
Драги мој и мили Цоцо, ја сам се тебе много, премного зажелио. Ти немој жалити новаца и немој се патити. Као што год мени чиниш, чини и себи и Љепој. По свему изгледа да ја немам никог на овом свијету него вас двије. Ја се тебе увијек сјећам, и у дану и у ноћи, и увијек на те мислим, Теби би можда много лакше било да си остала у Бањој Луци, јер овдје немаш никог познатог, па ти је врло тешко. То ја врло добро знам, па ми је тешко што се због мене патиш и мучиш, али ће све бити и проћи.
Поздрав Љепој.
Тебе жарко и искрено љуби и грли
твој заробљени Петар.
Мени је твоје јело врло добро и слатко, па откад си дошла, ја сам се много и душевно и тјелесно опоравио. Само теби то имам да захвалим.»
12)
Pismo Sima Erakovića iz Tuzle Petru Kočiću:
«Тузла, 10. јануара 1909.
Драги Петре,
Јавља ми се Павле [pretpostavljam da je reč o osobi pod fusnotom 10: «Павле Лагарић (1865–1942) је у време Кочићевих студија био студент технике и касније архитекта. Интересовао се за књижевност и бавио критиком. И сам је писао приповијетке. Имао је утицаја на Кочића онда када је творац „Пјесмарице од Давида Штрпца" чинио прве кораке у литератури. Кочић га је сматрао својим учитељем.» – hijerakul] из Беча и пита за те. Нисам му ништа могао позитивно јавити, јер ни сам те не смијем упитати. Како живиш и шта радиш? Знам како ти је. Овдје се очекује, има неколико мјесеци, да једна чифутка огласи продају књижаре и штампарије. Стокановић ако је купи, можда би тебе позвао да књижару усавршиш и да књижевни лист покренеш. Још није ништа сигурно, ама ја око тога играм.
Желимо вам свима, ја и моји, здравље и срећу!
Ваш Симо [fusnota 76]»
13)
Kočić je još početkom 1909. izrazio želju da se bavi antropogeografskim i etnografskim radom pišući igumanu manastira Moštanice, Petru S. Ivančeviću (1864–1914). Eraković o tome, izgleda, još nije bio obavešten. Zna se da je Cvijić Kočiću počeo slati (radi uputstva za terenska istraživanja) instrukcije od 4.V 1909. godine, a samo prikupljanje etnološkog materijala krenulo je verovatno dva-tri meseca kasnije.
Denis Erak mi je marta ove godine (2008.) napisao:
«E tog Simu Erakovića sam našao u knjizi Vladimira Vulina ''ZATOČENICI SLOBODE Sa Zmijanja i oko Zmijanja''. Petrov drug, Simo Eraković. Momak guste, crne kose i tankih nausnica. Nekoliko dana po preobraženju [19.VIII] – Petar (Kočić), Dimitrije Zakić i Simo Eraković, obilaziše sela i zaseoke Zmijanja, upoznavahu viđenije domaćine i momke. Ispitivahu život, porijeklo i običaje Zmijanja po uputstvu Jovana Cvijića».
14)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Сарајево, дне 29. Х 1910.
Драга моја Милка,
од тебе још не добих одговора на моју пошљедњу карту, (па не знам како сте и је ли наш мили и мали Слободан [fusnota 58 – «Слободан је Кочићев син, рођен септембра 1910. године. Био је кратког вијека (умро 1913). Његова смрт је Кочића веома тешко погодила и допринијела његовој болести.»] здрав. Ја увијек мислим на вас све, а нарочито на мог малог Слободанчића.
Молим те, јави ми како сте и како живите. Мени је врло необично без вас.
Драга моја Милка, немој да се патиш и немој да сувише штедиш па да се напатиш. Пази добро дијете.
Симо је овдје. Криво му што му нисмо јавили рођење Слободаново. Да смо га позвали, био би нам и кум. Ја сам куму честитао крсно име. Јеси ли ти код њих ишла?
Димовић се још није вратио из Беча, па нисам могао о оној ствари разговарати са њим.
Ако би какво важно писмо тамо дошло за ме, молим те да га овамо пошаљеш.
Овдје нема ништа ново. Саборске сједнице теку сад засад мирно. Шта ће послије бити, не знам.
Пиши ми!
Све вас топло и искрено грли и љуби, а нарочито свог Слободана
ваш Петар.»
15)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Сарајево, 23. XI 1910.
Драга моја Милка,
данас сам примио од Кунића одијело, које ми се је допало јер је врло топло. Кошта према његовом рачуну 94 круне. Молим те плати му то.
Говори се да ће Сабор бити кроз 15 дана одгођен. Ја мислим тражити допуст кроз који дан да вас походим јер сам вас свију зажелио, нарочито тебе и мог драгог Слободана. Како је он? Је ли здрав? Гуче ли?
Симо је овдје, па смо увијек заједно. Једемо сви код Авакума. Мој стан није најбољи, али се може трпити.
Неки дан сам ти послао 250 круна од дневнице. Врло скромно живим, да би се могло што заштедити.
Све вас, нарочито тебе и Слободана, љуби и грли ваш Петар, који вас увијек осјећа.
љуби те
твој Кочо.»
16)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Сарајево, 29. XI 1910. по нов.
Драга моја Милка,
већ неколико дана прође а ја не добих од тебе никаква одговора на своја два писма. Да ли си примила 250 круна?
Очекујемо да ће се кроз 7 дана Сабор одгодити. Ја сам хтио тражити допуст, али је Сабор закључио да се ником не може дати допуст. Дедијер [fusnota 59 – «Јевто Дедијер (1879–1918) је био чиновник Земаљског музеја у Сарајеву и професор географије на Београдском универзитету.»] је позван из Београда и није му дат допуст. Симо [fusnota 60 – «То је Симо Ераковић.»] и Круљ [fusnota 61 – «Урош Круљ (1875–1961) Мостарац, љекар и народни посланик у Босанском сабору, који је био ожењен кћерком Пере, најстаријег брата А. Шантића. Оснивач и власник листа ''Народ'' у Мостару, касније у Сарајеву.»] силно су се завадили и потукли.
Како је мали Слободан? Одмах ми одговори.
Поздрав Љепој, Вуки и Ђорђи.
Тебе и Слободана топло и искрено грли и љуби
твој П. Кочић.»
17)
Босанска Вила
Број 23 и 24
Сарајево, децембар 1910.
Година XXV
Уредници: НИКОЛА Т. КАШИКОВИЋ, Др ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ
Редакциони одбор: Петар Кочић, Алекса Шантић, др Милан Прелог, Јован Дучић, Димитрије Митриновић, Вељко Петровић, Марко Цар, Симо Ераковић, Милорад Павловић, Пера Талетов
18)
Pismo Sima Erakovića iz Tuzle Petru Kočiću (kurziv je u izvoru):
«Тузла, 14. XII. 1910.
Драги мој Петре,
пошто ја сам намјеравам изнијети разлоге мога иступа из Срп. клуба, као и разлоге зашто се нисам хтио у Клуб повратити, то мислим да би била излишна ваша изјава којом вас неколицина увјерава моје бираче, односно јавност, да сам ја дужности народног посланика најсавјесније вршио итд. Нико није још у то посумњао да ли сам ја вршио савјесно дужност или не. Ако кога интересира мој иступ, то би желио да чује за разлоге. Желио би да зна какав је то Клуб и шта ја имам против Клуба па сам иступио!. Ко је пратио рад Сабора, могао је видјети шта сам и ја говорио и радио, могао се је увјерити да сам радио савјесно. Хоћу ли и даље радити савјесно и честито, хоћу ли ваљано моћи и хтјети бранити и даље њихове интересе, видјеће свак из моје изјаве. То би свијет још боље видио из једне ваше изјаве, кад би је ви издали у оном смислу као што си у првом писму рекао: "У тој изјави морали би нагласити све што мислимо о Срп. клубу и констатовати факат да ћеш ти и даље као и досад одважно и поштено заступати своје бираче и њихове интересе, као и интересе свега нашег народа''.
Наравно да је неконзеквентна и остати чланом Клуба и опет изјавити све што мислиш о Клубу! То се не може, то је неприродно. Природно би само било да се ви одлучите на иступ из Клуба, јер већ видите и знате шта Клуб ради и намјерава, па да то објавите и своје разлоге наведете. Ваши би се разлози углавном подударали са мојима, и утолико би био оправдан мој ранији иступ. Иначе, ако ви останете у Клубу, моја ће изјава погодити и вас и ми даље нисмо једно, нити можемо бити. Посљедица је да ја усамљен не бих могао радити, морао бих повући консеквенце, тј. положити мандат. Уосталом, "Рад" је објавио твој и Ристин [možda je reč o osobi pod fusnotom 42: «Ристо Радуловић (1880–1915) је био публициста и политичар. Уређивао је листове Народ и Преглед. Умро је у аустријској тамници за вријеме Првог свјетског рата.» – hijerakul] иступ. Вас сте двојица такође приморани или да демантујете свој иступ, или да га оправдате једном изјавом.
Стога, ако с ваше стране неће бити никакве друге изјаве односно иступа, ја не пристајем ни да се о мени онако изјављујете, јербо не звони ни нашто друго него на оно шокачко: "Смилуј му се Господине".
Објаснићу и своју аферу с Круљом. Ја је се нимало не стидим. Ја бих се само стидио својих, не дај боже, недјела или протународних дјела, а никако недавања "ритерских" задовољштина. Ја ћу и даље давати задовољштине својим шакама како могнем и умједнем.
Свијет је давно чуо за ту аферу и одобравања су на мојој страни. А тако се исто ни мој иступ из Клуба у народу никако лоше не коментарише (осим међу чиновништвом).
Ја ћу са својим изјавама кренути док видим шта ћете ви учинити, а дотле да сте здраво и весело своме
Сими.»
OBJAŠNJENJE:
Fusnota 76: «Из Српског клуба иступио је први Симо Ераковић због сукоба с др У. Круљем при гласању о допусту посланика др Ј. Дедијера, за кога се тврдило да није болестан, пошто као доцент држи предавања на Универзитету у Београду. Супротно ставу Српског клуба, Ераковић је гласао против одобравања допуста Дедијеру, и тим изазвао Круља.»
Fusnota 82: «Др Јевто Дедијер (1879–1918), једно вријеме чиновник Земаљског музеја у Сарајеву, а од 1910. доцент за географију на београдском Универзитету. Објавио је више научних радова у Академијиним издањима. [...]»
19)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Сарајево, II/24. јануара 1911.
Драга Милка,
сретно сам допутовао овамо са Костом. Ону ствар са осигурацијом уредићу данас. Прије нисам могао јер је радња била затворена. Данас ћу такође ићи ради оне друге ствари и др Васићу [fusnota 61 – «Димитрије Васић, (1880–1964) био је чиновник у Великом управном савету. Касније је постао посланик (припадао је Димовићевој групи).»].
Сабор је јуче отворен. Ми смо Срби противни влади, Турци и католици су уз владу, па може бити свашта.
Ништа друго ново немам да ти одовуд јавим.
Симо још није дошао. По свему изгледа да ће се он и захвалити на мандату. Ко би то још знао? Можда и неће. Види ваљда да ће се и Сабор распустити.
Поздрави ми и пољуби мог драгог Слободана.
Поздрав теби, Лепој и Борћи. Тебе и Слободана увијек љуби и грли
ваш П. Кочић.»
20)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Сарајево, 29. I 1911.
Драга моја Милка,
примио сам данас твоју карту у којој ми јављаш да си опет нешто слаба и да и Слободан није најбоље. Молим те, припази на се, а још више на малог. Знам да те неспавање и неуредан живог сатра, али шта ћеш, мора се трпјети док Слободан мало одрасте. И он ће ваљда постати мало бољи него што је данас.
Иако је у Сарајеву велика студен, ја се не могу никако да одлучим да купим капут, јер држим да ова зима неће дуго трајати.
Симу сам обилазио у болести. Мало му је боље. Био је презебао. Сад се придигао. Како изгледа, Сабор ће подуље трајати, и ја ћу вас можда кроз 10 дана опет походити.
Драга Милка моја, пази на се и Слободана. Ја вас се увијек сјећам и на вас мислим.
Грли вас и љуби
Ваш П. Кочић.»
21)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«(Сарајево, фебруар 1911)
Драга моја Милка,
синоћ сам сретно приспио у Сарајево. У путу ми је било прилично хладно. Нисам вам ради тога могао писати ни из Бочца ни из Јајца, као обично што сам чинио.
Овдје нема ништа ново што би требало да ти опширно јавим. Само ти јављам да се је Симо разболио. Данас идем да га обиђем. Пази на Слободана и на своје здравље, и буди увјерена да вас се ја увијек сјећам и на вас само мислим.
О Сабору самом не могу ти ништа посигурно јавити. Колико ће још радити и кад ће се распустити, ни то се не зна. Католици и Турци су против нас. Шта ће напосљетку бити, ни ми сами не знамо. Тебе искрено и Слободана љуби и грли ваш
Петар.
Оном трома поздрав.»
22)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«(Сарајево) 24. II 1911.
Драга моја Милка,
Хвала ти на твојој карти, јер ме је твоје ћутање било унеколико забринуло. Кроз неколико дана, док се сврши дебата о буџету, ја ћу вас походити. Сад не могу, јер морамо сви на окупу бити ради гласања против буџета. Симо је био само два дана у Тузли, и то је отишао кад сам се ја вратио из Бање Луке. Сви смо овдје на окупу, осим дра Божића, који је сада тамо.
Драга моја Милко, припази на се и Слободана. Изведи га напоље, јер је тамо, како чујем, врло лијепо вријеме! Све вас топло поздравља и грли ваш Петар. Нарочито тебе и Слободана.
Љуби те твој Петар.»
23)
http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-sabor_l.html - Kočić je na 1. zasedanju LXXX sednice, o agrarnoj politici bosanske vlade, 27.marta 1911. u Saboru rekao:
«[…]
Treće zlo koje tare i ubija našu narodnu privredu jeste, kako sam naprijed spomenuo, zastarjeli i nepravedni poreski sistem. Neću da se upuštam u detaljno razlaganje našeg poreskog sistema, jer, strogo uzevši, ova tema i ne spada u današnju debatu. Samo ću naglasiti da su porezi koje plaćaju zemljoradnici vrlo teški i potpuno nepravedni prema porezima koje plaćaju nezemljoradnici-varošani.
Tako je lanjske godine [1910. – hijerakul] u svom odličnom govoru u budžetskoj generalnoj debati konstatovao moj prijatelj Simo Eraković da naši težaci plaćaju 10% državnog budžeta kao prinos od plodova sa zemlje. U Austriji taj prinos iznosi 3,6% budžeta, a u agrikulturnoj Ugarskoj 6%, gdje je zemlja i mnogo plodnija i gdje se mnogo racionalnije obrađuje, gdje su komunikacije mnogo življe i razvijenije nego u nas. Naši su varošani mnogo slabije oporezovani od težaka. Svaki je težački prihod oporezovan, dok u varošana, na primjer, nije oporezovana renta i neki drugi prihodi od kapitala. I aginski hak, koji je u samoj stvari jedan siguran, fundiran prihod, nije oporezovan. To je jedna velika nepravda, koja se može samo istorijom objasniti. Istorijom se takođe mogu objasniti i ovi veliki porezi koje plaća seosko, zemljoradničko stanovništvo. Prije okupacije dominantan je položaj imalo varoško stanovništvo, koje se poglavito sastojalo iz povlašćenog muslimanskog elementa. To se je stanovništvo branilo od poreskog tereta, bacajući sve poreze i namete na bespravno seosko stanovništvo, koje je u većini svojoj bilo nemuslimansko, dakle pravoslavno i katoličko. Sličnih slučajeva bilo je u istoriji. Jedna društvena grupa, osjećajući se dovoljno jakom u svom povlaštenom položaju, izvlačila se u prošlosti često puta ispod poreske dužnosti. […]».
24)
http://opstinaugljevik.tripod.com/facke.htm :
«Poslije Filipa Višnjića, Maksim Đurković (1880 - 1930) je druga ličnost iznjedrena u ovom siromašnom i po dugogodišnjim nevoljama poznatom selu Trnova. Maksima, u vrijeme austrougarske tiranije, seljačke mase u Bosanski sabor dovedoše gdje će toj silnoj carevini staviti do znanja da su bosonogi, i u opanke obuveni, seljaci snaga od koje moraju drhtati duše vlastodržaca.
Politička karijera Maksima Đurkovića započinje u vrijeme kada Austro-Ugarska svojim nasilnim aktom 1908. godine anketira Bosnu i Hercegovinu. Uznemireni i potreseni bosansko-hercegovački patrioti sakupiše svu građansku hrabrost i otvoreno istupiše protiv toga čina. Među njima je i Maksim Đurković sa svojim najbližim drugovima.
I dok je drugo zasjedanje Sabora prošlo u trzavicama, neslaganju i međusobnom optuživanju, u narodu su se zapazili plodovi Kočićevog djelovanja. Srpski klub je pokazivao sve veće slabosti, pa se oko Kočića okuplja progresivna grupa poslanika i preuzima bitku, ne samo protiv austrougarske uprave nego i protiv svih ljigavaca i skutonoša vlasti. "Interesovanje naroda za prilike kod Srba poslanika izrazilo se krajem 1911. godine kada je u naknadnim izborima za izborni srez zvornički, vlasenički i srebrenički težak Maksim Đurković pobjedio Atanasija Šalu, zvorničkog kandidata Srpskog kluba."
[…]
Saznavši sve o njemu, stariji su ga objeručke prihvatili, a omladina zanesena idealima slobode "apostolski krenu u pomoć Kočićevom jednomišljeniku". Čim se saznalo za kandidaturu, "Otadžbina« je pisala: "Mi bismo željeli da jednom vidimo u Saboru, koji je podijeljen u klase i kurije i pravog zastupnika svoje klase. On istina neće umjeti toliko lagati i politizirati, ali neće izdavati živote i imanje braće..." U svom vanrednom izdanju "Otadžbina" je objavila da u užem izboru od kandidata ni jedan nije dobio potrebnu većinu pa je sa svojim ljudima povela živu kampanju za kandidata- težaka..." U predizbornu aktivnost uključiše se i Petar Kočić i Simo Eraković. I dr Đorđe Lazarević iz Zvornika je bio vrlo aktivan. On "na ovećoj političkoj skupštini obiju grupa, u Zvorniku, svojim držanjem odlučuje pobjedu narodnog kandidata Maksima Đurkovića. Motivisana rezultatima prvog izbora, "Otadžbina" u članku "Narod progovara" kaže: "Naš izmučeni, prevareni i prodani, ali bistri i pronicljivi težak, prvi se odupro njihovom (austro-ugarskom) apsolutizmu. On, koga su svi htjeli i mislili da mogu zavoditi pa ga kao stoku prodavati vladi i agama, vratio je svima ono što su zaslužili... Narod sudi brzo, ali kad sudi, sudi jasno i odlučno..."
Kočic je gotovo cijelo vrijeme između prvog i drugog izbora proveo sa narodom. Učestvovao je i u radu skupštine u Zvorniku. Prema jednoj verziji posjetio je Maksima u Trnovi a prema drugoj "Petar Kočić i Simo Eraković su se sa Maksimom Đurkovićem sastali u Semberiji za vrijeme izborne kampanje..."
I Srpski klub je žestoko agitovao za svoga kandidata Atanasiju Šolu.
U toj oštroj borbi pobijedio je seljački kandidat, dobivši 5835 glasova, a njegov protivnik 3676. "Ovoga se puta - pise tim povodom »Otadžbina« -nije radilo samo o tome ko će dobiti jedan mandat, ovoga puta je narod trebao da izrekne svoj sud o dosadašnjoj politici Srba poslanika".
I, sud je zaista izrečen. Narod je kazao svoje.
Izborom seljaka iz Trnove u Bosanski sabor, proširio se i Klub Srba poslanika okupljenih oko »Otadžbine« ili takozvana Kočićeva grupa. U njoj su dr. Živko Nježić, potpredsjednik, Simo Eraković, Kosta Majkić, Vaso R. Crnogorčević, Maksim Đurković, dr. Đorđe Lazarević, sekretar, i Petar Kočić predsjednik. Ova grupa vodi sasvim samostalnu politiku. Proširena izborom jednog seljaka, njen program je pun socijalnih pitanja.
U jednom broju od 12. marta 1912. godine, Adam Pribičević u ''Otadžbini" je pisao: ''Odluka Kočićeve grupe da težaka između sebe biraju, kao jednoga od vodećih, uistinu je prvi znak šire demokratije, demokratije privredne koja se u ovom narodnom delu poče pojavljivati. Ulazak prvog radnika u parlament morao je moralno dići radništvo. Ulazak naših seljaka u nj mora moralno dići naše seljaštvo i naš, jer naši interesi ne ukrštaju se..." A Branko Čubrilović kaže: ''Kočićevci su prešli neosetno sa liberalno-demokratskog shvatanja u politici na ekonomsko-socijalno i političko razrađivanje te politike. Težaci tu ne postaju jedna demagoška parola koliko stvaran političko-privredni činilac. Oni su odmah kao stalež i klasa, uneli u sve političke akcije stvarnost, izbjegavajući teorije apstraktnog politikanstva..." ».
25)
Mehmed-Meša Selimović (26.IV 1910 - 11.VII 1982.) je napisao jedan autobiografski tekst sa naslovom ''Sjećanja'' (videti: http://www.geocities.com/gimn1gradacac/izborna/selimovic_sjecanja.htm ) u kojem, između ostalog, stoji:
«ZAVIČAJNO NASELJE TUŠANJ
Naselje gdje sam se rodio i gdje smo prije rata stanovali, čudnog imena Tušanj, nalazi se na zapadnoj strani Tuzle. Ima tri mahale, svaka ispod jednog brda: Donja mahala ispod Šarampova [fusnota 1 – Šarampov - ostaci ustaničkih rovova iz 1878., odatle takvo ime.], Gomja [verovatno treba ''Gornja'' – hijerakul] mahala ispod Piskavice i Dragodo ispod Deminca. Sva tri brda su prelazila u slobodnu prirodu, u divne šume u neposrednoj blizini Tuzle. U sve tri mahale, a naročito u Gornjoj, stanovali su rudari, koji su radili u rudniku Kreka. To je bilo naselje sirotinje koja je živjela u ružnim kućercima, bez ikakvih sanitamih instalacija, sa skromnim mutvacima sklepanim od starih dasaka i pleha, s malim baštama u kojima se gajilo povrće i cvijeće, što je skrivalo sirotinjski izgled naselja. Bile su samo tri bogatije porodice u Tušnju, naša, pa Žilića, trgovačka, i činovnička porodica Sime Erakovića, poznatog člana «Mlade Bosne» i Kočićeva prijatelja [fusnota 2 – Po pričanju Sime Erakovića napisao sam zanimIjiv rad o Petru Kočiću, koji mi je poslužio kao originalan uvod u moj profesorski pismeni rad. 1938. g. profesor Pavle Stevanović me tada pozvao za asistenta za predmet Jugoslovenska književnost - Realizam. Zahvalio sam mu, žaleći što nisam mogao da prihvatim ponudu, ali nisam mogao da ostavim majku, sestru i brata, nijedno od njih nije bilo zaposleno, morao sam da ih izdržavam, i nije mi bilo teško]. Škole u Tušnju nije bilo, pa smo išli u školu na Pazaru, uvijek zajedno, jer su nas djeca iz ostalih gradskih naselja prezirala i napadala. Nismo se plašili, bili smo solidami, i često smo se tukli. (Osjećao sam se društveno ugroženim, kao i ostala tušanjska djeca, i rano se u meni pobudilo osjećanje mržnje i zajedničke solidarnosti kao odbrane.)»
26)
Literatura u kojoj bi se (možda) moglo naći nešto o Simu Erakoviću:
a) Аноним: ''Група: Кочић, Љешић, Ераковић на Босанском сабору'' – Ново време, 1911, II, бр. 200, стр. 2.
b) Зрелец Мартин ''Кочићевим стопама. Са конференције пријатеља Отаџбине'' – Отаџбина, 17. септембар 1937, II, бр. 21, стр. 2 (У духу Слободе, Истине, Правде – идеја Петра Кочића; и о судбини кочићеваца).
c) Бановић Гојко: ''Кочићев пријатељ'' – Политика, 27. јануар 1956, LIII, бр. 15351 (Разговор са Симом Ераковићем о Петру Кочићу).
d) Посебна издања: Пабирци о Петру Кочићу (Радован Јовановић, према казивању Симе Ераковића); Изабрана дела. За штампу приредио Голуб Добрашиновић. – Београд, Народна књига 1958; стр. 382 + (5); 8° Школска лектира
e) Изабрана дела. За штампу приредио Голуб Добрашиновић. 2. издање. – Београд, Народна књига, 1962; стр. 382 + (5); 8°; Јовановић Радован ''Пабирци о Петру Кочићу (По казивању Симе Ераковића)'' – Петар Кочић: Изабрана дела, Београд, Народна књига, 1962, стр. 341–342; 1966, стр. 398 + (1); 8°
f) Бановић Гојко ''Кочићев пријатељ'' – Политика, 27. јануар 1966, LXIII, стр. 6.
g) Будимир Милан ''Кочићев месијанизам'' – Са балканских источника, Београд, Српска књижевна задруга, 1969, Српска књижевна задруга, коло LXII, књ. 417, стр. 219–242 (О вези месијанизма Достојевског и Красинског са Кочићевим).
h) Влатковић Драгољуб ''Одметнуо се да би писао Јазавца. Откривамо мало познате детаље о делу Петра Кочића'' – Политика Експрес, 26. јун 1977, XV, бр. 4220, стр. 9.
Iz priloženog se vidi da je porodica Sima Erakovića bila iz rodnog mesta Meše Selimovića. Ne znam kada se Eraković upoznao sa Kočićem ali se zna da su već bili prijatelji na studijama u Beču. Iz pisama se takođe može pročitati da se Simo sa kolegama hranio «kod Avakuma», da je bio prilično bolestan januara-februara 1911. godine, da je krajem 1911. bio aktivan u predizbornoj kampanji Maksima Đurkovića u Semberiji itd. Posebno je zanimljiva Kočićeva rečenica upućena Milki u pismu od 29.X 1910.: «Симо је овдје. Криво му што му нисмо јавили рођење Слободаново. Да смо га позвали, био би нам и кум. Ја сам куму честитао крсно име. Јеси ли ти код њих ишла?». S obzirom da Simo nije, jel, bio kum malog Slobodana, postavlja se pitanje kome je, onda, Kočić čestitao krsno ime. Ako je Kočić za kuma (kojem je čestitao krsnu slavu) ipak smatrao Simu (bar simbolično), to bi onda značilo da je krsna slava ovom tuzlanskom Erakoviću bila ili Mitrovdan (26.X po starom kalendaru) ili Petkovdan- sv. Petka (27.X po novom kalendaru). Pošto su Južni Sloveni novi kalendar prihvatili tek oko 1919. godine [5.XII 2011.: za ovo sam prvi put saznao čitajući ''Политикин забавник'' br. 2501 od 14.I 2000., gde na 12. strani piše: «Грегоријански календар нису одмах прихватиле све земље. После Италије, календар исте године постаје званичан у Шпанији, Португалији, Пољској, Француској. У Пруској је на снази од 1610. године, у Великој Британији и САД од 1752, а у Краљевини СХС, за територију Србије, Црне Горе и Македоније, од 1919. године.»], pre će biti da je u pitanju Mitrovdan.
Selimović piše da je Eraković bio član «Mlade Bosne». Ovo je iznenađujuće ali nije i čudno – sam Ivo Andrić je bio član ove revolucionarne organizacije [5.XII 2011.: izgleda da istoričari nisu baš načisto s tim šta je ''Mlada Bosna'' uopšte predstavljala].
Ne zna se kada je Simo Eraković umro. Pošto je Selimović 1938. napisao profesorski pismeni rad, mislim da Simo nije mogao preminuti pre 1930. godine, a izgleda da je Banović Gojko 27.I 1956. u ''Politici'' izneo intervju napravljenim upravo sa ovim čovekom.
To je sve. Ukoliko neko zna više, slobodno neka napiše na ovim stranicama ili mi prosledi podatke a ja ću ih onda staviti na internet.
Posted : 12/01/2012 12:27 pm
Topic starter
(July 06, 2008 03:27PM)
Vlajko Palavestra «Historijska usmena predanja iz Bosne i Hercegovine (studija-zbornik-komentari)», Beograd 2003., priredio Miroslav Niškanović, Etnološka biblioteka – posebna izdanja knj. 1, izdavač: ''Srpski genealoški centar'', Strugarska 4, Beograd. Na 191. i 379. str. nalazi se tekst pod naslovom ''Kako su Heraci dobili spahiluk''. Tekst koji sledi prepisan je iz nešto opširnijeg izdanja iz 2004. godine čiji su izdavači ''Buybook - Sarajevo'' i ''Most Art - Zemun'' (Biblioteka ''Baština''; urednik: Goran Samardžić; izdanje priredio: Dragan Stojković; Sarajevo-Zemun 2004., prvo izdanje).
Drugi dio (''Zbornik predanja sa komentarima''): V (''Islamizacija i privilegije (Starosjedioci - Doseljejni Turci - Islamizirana domaća vlastela - Islamizirani seoski rodovi - Danak u krvi - Sticanje privilegija)''): 333-334. str.: ''165. Kako su Heraci dobili spahiluk'':
«Bio je neki Hamza Herak, u selu Batovu kod Goražda. I on je bio u turskoj vojsci pod Ozijom. Pa sastale se velike sile, neprijateljska i turska. Onda su kroz ordiju lagani telali zavikali: ''Da l’ je majka rodila junaka, da obuče ćefkin odijelo, da izjede krvav pilav, pa podjaše konja, da udari među njiha, a i mi ćemo odovuda – valja ratovati''. Klanjali rani sabah, oni su udarali i onda je taj Hamza naš pogin’o. Kada se je tudi pisalo ko će udariti na Oziju, pitali su ga koga ima od famelije. A im’o je on sina Osmana od pola godine. I kada je Hamza pogin'o, sin mu je stig’o spahiluk. Stig’o na tog njegova malog sina Osmana. A dotada Hamza Herak nije bio spahija, bio je kmet.
a) FAZM, terenska sveska Gornje Podrinje, 107 (Batovo kod Čajniča 1973, VP [27.X 2011.: 543. str.: ''Skraćenice imena istraživača koji su zabilježili neobjavljene arhivske primjere predanja u Zborniku predanja'': «VP - Vlajko Palavestra, saradnik bivšeg Instituta za proučavanje folklora i Zemaljskog muzeja, [...].». Međutim, pod ovom skraćenicom ne stoji i broj 165. Stoji pod skraćenicom «VP, terenska sveska - Vlajko Palavestra, (terenski zapisi), [...].». Osim toga, nisam uspeo saznati šta znači ''FAZM''. (11.VII 2013.: saznah da je to ''Folklorni arhiv Zemaljskog muzeja'') - hijerakul]), kazivao Herak Fehim;
b) o nagrađivanju pojedinih muslimanskih seoskih rodova za učinjene usluge u doba turske vladavine, govore brojna predanja koja se nalaze rasuta po antropogeografskim monografijama iz Bosne i Hercegovine, a publikovane su u Srpskom etnografskom zborniku. [...];
c) za sada historija ne raspolaže nikakvim vjerodostojnim podacima o povlaštenom položaju pojedinih muslimanskih seoskih porodica u vrijeme turske vladavine, iako će, možda, neobjavljeni dokumenti, a o kojima je već bilo govora u prethodnom primjeru, je za sada izuzetak koji govori u prilog ovoj pretpostavci.»
''Kazivači usmenih predanja i redni brojevi njihovih priloga'': 545. str.: «Herak Fehim iz Batova (Goražde), r[ođen] 1905, (165)»
Treći dio (''Prilozi''): ''Izvori i literatura'': 521. str.: «[...] 1967 - Horak, J.: Remarks on the Relation between Folk-Tales and Legends, Fabula 9, 1-3, Berlin 1967.»
Posted : 18/01/2012 7:46 am
Topic starter
(October 27, 2008 06:22AM)
Banjanski borci
Tekst koji sledi nalazi se (u sličnoj ali opširnijoj formi) i u knjizi prof. dr Tadije Erakovića «Đede, pričaj mi o Erakovićima (priče i zapisi po sećanju, mom i mojih bratstvenika)», Novi Sad 2001. Tadija je takođe koristio svedočanstvo Boža Kilibarde i svedočanstvo Jevta Radovića.
http://www.revijad.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=2&datum=2008-06-04&brojms=310&clanak=361 : ''RevijaD'', 04.06.2008., broj 310:
«Nikšićanin Božo Kilibarda o ratnim danima i pogbiji četničkog komadanta Sima Erakovića
[…]
Mnoge istine o bratoubilačkoj tragediji Drugog svjetskog rata na ovim prostorima ni nakon više od pola vijeka nijesu izašle na vidjelo. Ova zemlja je prepuna neotkrivenih grobova i natopljena je krvlju mnogih očeva, sinova, rođaka, prijatelja i kumova, a vapaj za pravdom nikad ne umire. On neprekidno dopire negdje iz tamne prošlosti i kao da opominje da istina nikad ne može i ne smije ostati neobjelodanjena. Jedna od priča koja nam ukazuje upravo na to je i ova koju nam je osamdesetpetogodišnji Božo Kilibarda iz Nikšića ispričao o svom bivšem saborcu, poznatom četničkom komandantu banjskog bataljona Simu Erakoviću. Bio je to, kako kaže Kilibarda, jedan od najuglednijih ljudi u Banjanima i cijeloj Hercegovini, čija se dobra djela i danas prepričavaju u narodu. Samo zbog toga što je bio u četnicima ubijen je 22. novembra 1944. godine na planini Jelovici pod do danas nerazjašnjenim okolnostima. Tada je s mrtvog Sima uzeto svo njegovo naoružanje, među kojim i jedan pištolj, niklovani „valter“, od kojeg se Eraković nikad nije odvajao. Priča Kilibarda da se jedan partizan iz Nikšića poslije rata posebno hvalio da je baš on likvidirao Sima Erakovića i uzeo mu pištolj, ali ni slutio nije da će u njegovoj porodici mnogo godina kasnije, baš iz tog pištolja kojeg je uzeo od mrtvog Sima, biti izvršeno stravično ubistvo i da će ''ratni trofej'' biti upotrijebljen u jednoj porodičnoj tragediji.
– Kada je 1941. godine izbio rat i kad su ustaše počele da prave nezapamćene zločine nad srpskim življem u Hercegovini, Simo Eraković je organizovao četu od oko 80 vojnika, koji u to vrijeme nijesu imali ni partizanska, ni četnička obilježja, već su samostalno otišli da se bore protiv crnokošuljaša. Stizao je njegov odred na sve strane. Borio se protiv ustaša i tukao ih oko Bileće, Gacka, Nevesinja, Ljubinja, Stoca, Fazlagića Kule... Bio je toliko nemilosrdan prema njima da su se mnoge ustaše zaricale da će odrubiti glavu Simu Erakoviću i odnijeti je Paveliću u Zagreb. Mnoga srpska sela u Hercegovini spasio je od zločina i mnogi Hercegovci ga danas spominju kao jednog od najvećih rodoljuba koji je branio Srbe u tom kraju. Zna se i to da nijednog ratnog zarobljenika nije ubio, već je prema njima postupao izuzetno korektno. Strogo je zabranjivao pljačku. Uvijek je štitio obični svijet, bez obzira na naciju i vjeru. Bio je pravi časni vojnik, priča Kilibarda.
Po povratku iz Hercegovine u Crnu Goru, negdje početkom 1942. godine, Simo Eraković je najprije stupio u partizane. Povezao se sa Savom Kovačevićem i bio njegov vrlo blizak saradnik. U tom periodu i naš sagovornik Božo Kilibarda priključio se jedinicama Sima Erakovića. Međutim, kada su partizani, prema Kilibardinim riječima, napravili neke zločine nad civilima u okrugu Grahova, Vilusa i Banjana, među kojima su ubili i velikog Simovog prijatelja popa Jaramaza, Simo je odlučio da baci petokraku i priključi se četnicima Ivana Janičića.
– Postao je komandant banjskog bataljona. Sjećam se da je iz nikšićkog komiteta odmah stigla naredba da se Simo Eraković pod hitno mora likvidirati, jer su komunisti znali da je vrlo ugledan čovjek i da će dosta naroda povući za sobom, što se i desilo. Ipak, komunisti u tom periodu nijesu uspjeli da ga ubiju, iako su mu mnoge zasjede pravili [Dok je još bio u partizanima izgleda da je potajno osuđen na smrt. «Prilikom borbi u Hercegovini negdje kod Borča Sima su gađali s leđa i pogodila ga u lakat. [...] Pošto Simo nije bio smrtno pogođen, mnogi su to zataškali i Sima brzo previli i poslali na liječenje u Velimlje.», ''Đede, pričaj mi o Erakovićima'', 73. str. – hijerakul]. Ja sam, takođe, odlučio da idem za Simom i stupim u četnike. Bili smo zajedno sve do oktobra 1944. kada su nas partizani opkolili u Grahovskom bloku. Teška su to vremena bila za nas u četničkom pokretu. Bili smo u sukobu i s Njemcima i sa partizanima. Očekivali smo da u Risan dođu saveznički engleski brodovi i da nam Englezi pomognu, ali i oni su nam okrenuli leđa. Simo je vidio šta nas čeka i rekao je svima koji misle da se nijesu zamjerili partizanima da im se predaju, a ostali da krenu za njim prema planini Goliji. Mene je kao brata savjetovao da se predam komunistima, što sam i uradio i nijesu mi učinili ništa. Ipak, bilo je tada mnogo drugih četnika i njihovih članova porodica koji su ni krivi, ni dužni pobijeni od strane partizana i grob im se i danas ne zna. Simo Eraković uspio je da izbjegne smrt na grahovskom stratištu i uputio se ka Goliji kako bi se povezao s četničkim vojvodom, popom Perišićem. Međutim, na planini Jelovici mu je napravljena zasjeda [Obaveštajci Knoja su 1944. i kasnije uhodili, u svrhu likvidacije, razbijene četničke grupice koje su partizani nazivali ''škriparima'', a među ''škriparima'' se nalazio i Simo – hijerakul]. Prema mojim saznanjima, kada je Simo Eraković vidio da se našao u obruču i da mu izlaza nema izvršio je samoubistvo kako ne bi pao u ruke partizanima, koji su kasnije tvrdili da su ga oni ubili [Jevto Radović smatra da je veća verovatnoća da je Simo, kada se našao opkoljen, izvršio samoubistvo a ne da ga je ubio Leko Mićović kako se pričalo – ''Đede, pričaj mi o Erakovićima'', 74. str. – hijerakul]. Pjevali su tada komunisti: „Među ove čuke dvije Simova se čapra vije, slobodno se reći smije, nema Sime krvopije“. S njega mrtvog uzeli su svo oružje i zatrpali ga negdje u planini. Hvalio se jedan Nikšićanin tada da je baš on likvidirao čuvenog četničkog komandanta Sima Erakovića i uzeo mu pištolj, koji je kući odnio kao ratni trofej. Ali kako se to u narodu kaže – oteto-prokleto. Baš u toj kući je prije nekoliko godina iz tog pištolja izvršeno stravično ubistvo i kao da je Božja kazna stigla za zločin učinjen prije više od pola vijeka, priča Kilibarda.
Ovu priču potvrđuje nam i sin Sima Erakovića, Ilija Eraković, koji danas živi u Nikšiću, ali koji je imao svega sedam godina kad mu je otac ubijen. Kako kaže, skoro čitavog života bio je obilježen kao dijete državnog neprijatelja, iako su mu mnogi ljudi krišom govorili da je njegov otac bio jedan od najvećih junaka ove zemlje, a ne izdajnik.
– Tek prije dvadeset godina sam prvi put u životu, krišom, otišao na planinu Jelovicu, od jednog mještanina saznao gdje mi je otac ubijen, otkopao tu humku i u jednom rancu njegove kosti prenio u selo Štrpci kod Velimlja, gdje sam nakon toliko godina dostojno sahranio očeve kosti. Na tom mjestu 2002. godine podignut mu je i spomenik. U ono komunističko doba njegovo ime se nije smjelo javno spomenuti. Ipak, vremena su se promijenila i istina je pobjedila laži, pa danas s ponosom mogu reći ko je bio moj otac Simo Eraković, zaključuje Ilija.
Toma Zeković
Vojinov grob i danas neznan
– Samo dva dana nakon tragične smrti komandanta Sima Erakovića, negje u okolini Nikšića partizani su strijeljali i Simovog brata Vojina Erakovića, kojem se grob ni danas ne zna. Njegova kćerka je dugo godina pokušavala da nađe kosti svog oca, ali ih nikad nije pronašla. Pretpostavlja se samo da je Vojin Eraković ubijen negdje u blizini sela Riđani kod Slanog jezera, priča Kilibarda.
Junačka osveta za očevo ubistvo
– Simo Eraković nije bio samo moj saborac u četnicima, već mi je bio i brat od tetke. Rođen je u Velimlju 1893. Još za vrijeme Prvog svjetskog rata priključio se komitama i borio se protiv austrougarskog okupatora koji je u Banjanima počinio strašna zvjerstva. Nakon oslobođenja 1918. otišao je da uči žandarmerijsku školu u Peći. Bio je zagovornik ujedinjenja sa Srbijom, pa su mu zbog toga komite, koji su bili za samostalnu Crnu Goru, 1919. ubili oca Mijajla, a majku Jovanu [rođena Kilibarda – hijerakul] teško ranili [U ovom ubistvu su učestvovali Vaso Stanojević i Majo Vujović koji su terorisali više imućnih i žandarskih porodica. «Možda nijesu imali namjeru da ubiju Mijajla, ali su tražili da im predaju Sima uz pretnje i teror. Kako se priča Mijajlo je pružao otpor i rekao da on nikada neće nagovoriti sina da im se preda ili napusti službu. [...] Izgleda, po pričanju mog oca [verovatno se misli na oca Boža Kilibarde – hijerakul], Majo Vujović je bio protiv da ubiju Mijajla.», ''Đede, pričaj mi o Erakovićima'', 64. str. – hijerakul]. Kad je u Peći čuo šta se dogodilo, ni časa nije čekao, odmah se vratio u Banjane i poručio komiti koji mu je ubio oca da će ga kad-tad pronaći i osvetiti se, ali da ga neće ubiti mučki, već će ga dozvati prije nego što bude pucao u njega. Tako je i bilo. Simo Eraković se na junački način osvetio ubici svog oca i nakon toga je stekao veliki ugled među Banjanima. Ljudi su ga izuzetno voljeli, cijenili i poštovali, kaže Kilibarda.
Spasio život i Dr. Niku Miljaniću
– Negdje krajem 1942. u Banjane su stigli gatački četnici sa zadatkom da ubiju poznatog partizana dr Nika Miljanića, po kojem nikšićka bolnica danas nosi ime. Međutim, on je već sa svojim bratom Pavlom i djecom bio izbjegao u planinu Njegoš, gdje se skrivao u jednoj pećini. U porodičnoj kući Miljanića ostala je samo baba Darinka i Nikova medicinska sestra Danijela Mešter. Kad su gatački četnici krenuli prema kući, preduhitrio ih je Simo Eraković, koji im je rekao da je on tamo već ulazio i da u kući nema nikoga. Tako ih je vješto prevario, a potom ih odveo da navodno traže Nikovo skrovište, ali ih je uputio na potpuno drugu stranu od planine Njegoš, gdje se Niko skrivao. Tim činom je Simo Eraković spasio život svom bivšem partizanskom saborcu Niku Miljaniću i njegovoj porodici, zbog čega su mu Miljanići kasnije bili zahvalni. Bilo je još mnogo ovakvih i sličnih primjera čojstva i junaštva Sima Erakovića, kazuje njegov saborac Božo Kilibarda.
Poznavao atentatora na Sekulu Drljevića
– Vaso Janjić je bio izaslanik hercegovačkih četnika kod Ivana Janičića. Međutim, od svih četnika u Vučedolskoj brigadi on je najviše volio Sima Erakovića i najviše vremena je provodio s njim. Tako sam i ja imao priliku da ga upoznam. Bio je to dobar čovjek, ali, bogami, i opasan. Komunisti pred kraj rata nijesu uspjeli da ga uhvate. Uspio je da emigrira negdje u inostranstvo i baš on je u Austriji organizovao atentat na crnogorskog ustašu Sekulu Drljevića, ističe Kilibarda.»
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B1%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%B4%D0%B0 , http://www.pogledi.co.rs/cgcetnici/jedinice.html kao i http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BC%D0%BE_%D0%95%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B :
«Никшићки корпус
Командант: мајор Бошко Павић (до 22. октобра 1943), затим мајор Радојица Мијушковић (до 11. јула 1944), и потпуковник Симо Ђукановић
Срез: Никшићки
Бригаде: Никшићка и Вучедолска (током 1944. још једна).
Вучедолску бригаду чине: граховски батаљон, командује резервни поручник Никола Вујачић; бањски батаљон, командује резервни жандармеријски поручник Симо Ераковић; опутно - рудински батаљон, командује резервни поручник Душан Алексић; рудинско - трепачки батаљон, командује резервни поручник Рако Лалић, касније Ђоко Гардашевић. Командант бригаде је капетан Иван Јаничић, замјеник капетан Стеван Мићовић.
Срез: Велимски
Бројно стање: око 2.800 људи под оружјем»
Akcije Erakovićevog dobrovoljačkog odreda su ako ne direktno onda posredno uticale na pokretanje i organizovanje ustanka srpskog življa u Hercegovini u Drugom svetskom ratu.
Otac mu se zvao Mijajlo, deda Lazar, a pradeda Krsto (1811–1901., nadimak Sulja pa mu se potomci svrstavaju pod Suljiće-Erakoviće). Simo je imao tri deteta: Lazara (1934–1992.), Slobodana (1936–1983.) i Iliju (rođ. 1938.).
__________________________________________
Erakovići iz Banjana imaju još i: Sima Đokaša Belova, Milorada Vasa Jakovova, Mirka Rada Milutinova, njegovu suprugu Nadu Savić – svi nosioci ''Partizanske spomenice'', i drugi.
Posted : 18/01/2012 10:14 am
Topic starter
Pozdrav!
Na samom početku ću reći da ne posedujem konkretne podatke koji bi kazivali o najdaljoj istoriji severnodalmatinskih Erakovića, ali ću i reći da dosta toga još nisam pročitao.
Navešću kojim podacima uopšte raspolažem, kako bi bar posredno mogao izvesti privremene zaključke, a razjašnjavanjem porekla i grananja Erakovića sv. Nikole biće, mislim, dosta toga drugog rešeno.
Sada sam u fazi prikupljanja tako da su ovo samo delimični rezultati (kurziv i istaknute reči i brojevi su u izvoru):
1.
''Породице далматинских Срба'' Александар Бачко, Београд 2008., 170. стр.:
«Ераковић Братишковци св. Никола 76 (11) Спадају у старије насељенике у Братишковцима, досељене после Вулиновића, Лалића и Огњеновића. Њихово насељавање се одиграло крајем 17. или на самом почетку 18. века. Постоји мишљење које није проверено, да су пореклом Црногорци.
Глигорије и Петар Ераковић из Братишковаца су били међу ђацима прве генерације братишковачке школе 1847. године. Глигорије је био један од црквених тутора у Братишковцима пре Првог светског рата. Имају породичне надимке: Кувачовићи (Кувачевићи) [, – hijerakul] Глигорићи, Либрине, Поткршани, Симићи и Алексићи. 303:108; 25:272, 278, 292, 295, 296, 299, 300; 211: 291; 14:234; 278:156; 76:111, 132, 133, 134; 151:157; I; Б.МА; К.В.
Ераковић Скрадин / Међу Србима исељеним 1758. године из Далмације у Русију био је Марко Ераковић из Скрадина. Нема их више. 105:222; 103:82; 151:157
Ераковић Штиково св. Ђорђе 112 (17) Преци ове породице насељени су из Босне. Њихово досељавање свакако се одиграло крајем 17. века, а не ''после 1750. године'', како се у појединој литератури наводи. 303:108; 211: 289; 161:50; 151:157; I; II; Г.И.»
487. – 503. – 505. стр.:
''Публиковани извори'':
303) Шарић Борислав ''Буковица и Котари'' Београд 1998.
25) Бјелановић Живко ''Рјечник антропонима Буковице'' САНУ, Одељ. jез. и књиж., Ономатолошки прилози, књ. 10, Београд 1989.
211) ''Попис досад утврђених имена епархија српскоправославне епархије далматинске који су страдали за време II светског рата од 1941. до 1945. године'', Косовска народна читанка 1989., Далматинско Косово, Шибеник – Београд 1989.
14) Бабић Иван ''Скрадин и његово подручје у прошлости'', Скрадин 1986.
278) Урукало Миливој М. ''Виноградарска лексика Братишковаца'', Институт за јужнословенске језике Филозофксог факултета у Новом Саду, Нови Сад 1982.
76) Доброта Радослав ''Братишковачка парохија'', Богословље, издаје Православни богословски факултет у Београду, год. XX (XXXV), св. 1 и 2, Београд 1976.
151) ''Лексик презимена С.Р. Хрватске'', 1976.
105) Јачов Марко ''Сеобе Срба из Далмације у Русију 1758. године'', Београд 1986.
103) Јачов Марко ''Венеција и Срби у Далмацији у 18. веку'', Земун 1987.
161) Марковић Мирко ''Динара као сезонска планина сточара сјеверне Далмације'', Зборник за народни живот и обичаје, књ. 51, Загреб 1989.
''Подаци са интернет презентација'':
II – vrlika.free.fr/ime
''Информатори'':
Б.МА – Бјелић Марко, родом из Брибира
К.В. – Кубат Вељко, родом из Жегара
Г.И. – Граовац Илија, родом из Штикова
Do oktobra 2009. mislio sam da je među tamošnjim Erakovićima zastupljena isključivo slava sv. Đorđe. Opet, do pre čitanja knjige g. Bačka (30.I 2012.), pretpostavljao sam da je slava sv. Nikola neuporedivo manje zastupljena od sv. Đorđa ali se ispostavilo da je skoro jednaka kao i da su ove dve slave Erakovića, prema gore iznesenim podacima, precizno raspodeljene na dva mesta: Bratiškovce i Štikovo.
2.
Zahvalan sam iznetim podacima na http://stikovo.org/latinica/sajt/pg000.html gde piše sledeće:
«Za Erakoviće se priča da su se naselili iz Crne gore sa Njeguša iz jednog dela koji se i danas zove Eraci [izvesno, reč je o njeguškom selu Erakovići – hijerakul]. Njeguši se nalaze ispod Lovćena na putu Kotor – Cetinje (700 m n/v). Postoji i priča da su oni u Štikovo došli dosta pre Vujevića i živeli na mestu današnjih Erakovića i kod Jezera u Kozjaku. Nazivali su se Serdari. Međutim zadesila ih je neka bolest od koje su skoro svi pomrli a oni što su ostali odselili su u okolinu Zenice (BiH) odakle je jedan od njih bio oženjen. U ovoj verziji priča se da su se Erakovići posle nekog vremena (pominje se 100 godina) vratili na svoja imanja u Štikovu.»
Interesantno je da se u ''Шематизму православне митрополије и архидијецезе дабро-босанске за 1884, 1885 и 1886. годину'' (Сарајево 1886.), jedini Erakovići čija je slava sv. Nikola nalaze u Travniku (u to vreme u Travniku su živeli još Erakovići sv. Stefana, Eraci sv. Nikole i Jeraci sv. Stefana). Iz tog razloga pomišljam da ovo odseljavanje «u okolinu Zenice» možda stoji u nekoj vezi sa prebivanjem u Travniku 80-ih god. 19. veka.
3.
http://www.franjevci-split.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=711&Itemid=7 (istaknute reči i godine sam ja istakao):
«U Hrvace je kasnije stigao Petar Kekez(ović) s 20 osoba u nekoliko obitelji. On je obnovio kuću i obradio zemlje u Zelopčićima i u Vojvodinu docu (50 kanapa). U ispravi općeg providura (1697.) granice su bile: od istoka Jezero i Jankovića kuće, sa zapada brdo, a sa sjevera zemlje Filipa Marasovića, koji je stigao prije Kekeza i Filjevića (iz Livna), a s juga Mate Zoričić (Zorica) iz banderije Mušterića.
To nije bilo po volji Mušteriću, a ni Cvitkoviću. Stoga su mu htjeli oduzeti posjed i dati ga Tomi Erakoviću. Kako je Knezović sagradio utvrdu od suhozidine ("sarampol") i dvije kule, državna je vlast zabranila diranje u njegov posjed.
U seobi Hercegovaca u Sinjsku krajinu (iza 1691. g.) naselio se i harambaša Cvitković, gdje je nastavio službu vođe naroda, iako se dio njegova naroda naselio u Satriću i Potravlju. S njim je moguće stigla obitelj Lovrić (braća Vinko, Pavao i Frano), vjerojatno iz Mostarskog blata i smjestila se iznad Mušterića kuće, gdje su i danas. Godine 1697. dobili su male zidine i samo deset kanapa zemlje iznad puta prema Plišivici.
Ako bismo usporedili prezimena u Hrvacima s obiteljima u Hercegovini 1743. godine, odatle su stigle ove obitelji: Cvitković, Kekezović, Bošnjak, Babić, Vuletić, Ančić-Aničić, Lončar, a iz Livanjske krajine Romići, iz Poljica Pletikosići, Ban(ovci) i Pezeljevići, a moguće i Žulji.
Prema katastru mjernika Piera Rossija, ban-derija Hrvace bila je 1693. godine pod vlasti harambaše Grgura Cvitkovića, a obuhvaćala je 1025 kanapa obradive zemlje.
Mir u Srijemskim Karlovcima (1699) značio je, doduše, prekid razaranja i ubijanja, ali je granica, osobito Cetinskim krajem, bila neprirodna: išla je ravnom crtom od Vrlike prema Sinju, tako da je veliki dio sela Hrvaca vraćen Turskom carstvu, i to njegov plodniji dio. Stoga je dio stanovništva Hrvaca, a i Glavica, prešao na Muć pod vodstvom harambaše Cvitkovića, kako je upisano u katastru iz 1709. godine. To su bili Vinko Lovrić "siromah", Ivan Stipanović, Knezović, Božinović, Doljanin, Terzić, Vukman, Bošnjak, Romić, Šarić, Ra-danović, Strmić, Ćurčija, Lončar, Babić, Lalić reč., Armanda, Eraković, Pletikosić, Crnčević, Banović, Mušterić, Buljac, Malovan, Kekezović. Na Muću su dobili malo zemlje, tek toliko da se prehrane.»
4.
DUSAN T. STULIC ''SPISAK POJEDINIH SRPSKIH PRAVOSLAVNIH POSJEDNIKA I PAROHIJANA U BUKOVICU, KOJI SE POMINJU U DOKUMENTIMA U XVI, XVII, XVIII I XIX STOLJECU…''
«E
92. ERACOVICH IOAN, RODJ. OKO 1730, POMINJE SE NA DOKUMENTIMA 1757, 1776, 1778 I 1779 GODINE.»
5.
«Na Ilindan 1758 godine, krenula je prva kolona iz Popine prema Rusiji koju je predvodio episkop Simeon. Prema izvorima koje je objavio Marko Jacov u svojoj knjizi *Venecija i Srbi u Dalmaciji u 18 veku* tom prilikom je sa episkopom krenulo 126 Srba iz Dalmacije medu kojima se pominju Nikola Dobrović i Petar Mandić iz Bratiškovaca. Gledajući porjeklo prezimena, samo na prvi pogled se ne bi složili sa ovom činjenicom, ali kada se zna da je bratiškovacka parohija u tom periodu pa i mnogo kasnije u svom sastavu obuhvatala i selo Čista Mala onda je sve mnogo jasnije.
U istom izvoru se pominje i da je iz Skradina put daleke Rusije krenuo Marko Eraković, zatim Jovan Dragićević zvani Manojlović i sveštenik Dobrota Misailović. Samo u domenu pretpostavke, ali ne i nemogućeg se može staviti znak jednakosti između ove dvojice zadnje pomenutih i sveštenika Jovana Manojlovića koji je protjeran iz Bratiškovaca i zatvoren i Misaila Dobrote, rodonačelnika svešteničke loze Dobrota.»
6.
«Prema našem ljetopisu iz 1892 [možda iz 1792. ? – hijerakul] godine poslije Vulinovića doselili su se Lalici, koji su imali svoje posjede i u selu Gorice, tako da od njih potiču sve porodice Lalica u Goricama. Nakon njih dolaze Ognjenovici, koji danas žive u Kaknju,pa zatim Dobrote,Erakovici,Manojlovići,Kricke i još svi ostali, Karbuve, Trobonjače, Vrcka, Skrobonje, Urukalo, Lemići, Pjevalice,Baljci tako da je pocetkom 18 vjeka bilo formirano selo Bratiškovci. Ovdje trebamo napomenuti da prezimena Lemić i Vrcka nisu više zastupljena u selu i selo trenutno sačinjava 12 prezimena.»
7.
14. 02. 2010. 02:24h
KRIČKA
«Po molbi porodice Krička, poreklom iz sela Bratiškovci, zaleđe Skradina, opština Šibenik, koji slave Svetog Nikolu, saradnici “Vesti“ su ispitali njihove korene.
U razglednici rodnog sela Bratiškovaca dobili smo ono najdragocenije - popis porodica i prezimena sa krsnim slavama koje su iz njega potekle: Dobrota, 8 porodica, slava Sv. Nikola, Manojlović, 10 porodica, slava Sv. Nikola, Eraković, 10 porodica
[jedno domaćinstvo manje u odnosu na podatak iz popisa u Hrvatskoj iz 1948. (''Leksik prezimena S.R. Hrvatske'') – hijerakul], slava Sv. Nikola, Trobonjača, 8 porodica, slava Sv. Nikola, Urukalo, 15 porodica, slava Sv. Nikola, Skrobonja, 9 porodica, slava Sv. Nikola, Karabuva, 8 porodica, slava Sv. Nikola, Lalić, 2 porodica, slava Sv. Đurađ, Baljak, 8 porodica, slava Sv. Đurađ, Pjevalica, 8 porodica, slava Sv. Jovan i Kričke - najbrojniji sa 25 porodica i slavom Sv. Nikola.»
Posted : 17/08/2012 8:28 pm
Topic starter
Neka pitanja o Erakovićima sa slavom sv. Nikola
I
Erdeljanović je svojevremeno u Banatu, kod Bele Crkve, pronašao Herakoviće-Arvatove iz Hrvatske čija je slava sv. Nikola. Kako je politika Vojne Krajine bila takva da oficirske porodice često budu premeštane u potpuno suprotne krajeve, tako sam pomislio da su žumberački Herakovići pre ''Unije'' [11.VII 2013.: do nedavno sam poistovećivao unijaćenje i grkokatoličanstvo, ali to je odraz mog nepoznavanja istorijskih procesa] imali slavu sv. Nikola, pod pretpostavkom da su pomenuti južnobanatski Herakovići uopšte poreklom sa Žumberka, ako se već zna da su iz Hrvatske (januara-februara 2010., u facebook-grupi ''Bratstvo Eraković'', Aleksandra Saša Eraković je izvela jednu zanimljivu hipotezu: «Hrvatski izvori navode ime IVAN Erakovic a neki drugi JOVAN Erakovic, najverovatnije se radi o istom.
[…] nash chukundeda zvao se Ivan Erakovic, da bi posle njegovom praunuchetu-prvom pa drugom (mojim strichevima..) takodje dali to ime ali sad ne Ivan vec Jovan. […] moguce je da neki od Erakovica koji danas slave Sv. Jovana Krstitelja su u stvari isti ovi koje austrijski izvori navode kao Uskoke iz reda Templara - Sv. Jovana, tzv "Johanitere".» i time otvorila pitanje povezivosti žumberačkih(?) Herakovića i Erakovića iz okoline Šapca i Koceljeve čija je slava sv. Jovan).
Pošto se u porodičnim predanjima tvrdi da su Erakovići Bratiškovaca i Štikova istog porekla (iako različitih slava), onda otpada moje ranije mišljenje da bi današnji severodalmatinski Erakovići sv. Nikole bili možda ''ostatak'' jedne prastare migracije Herakovića koja je započeta recimo negde u 15-16. ili 17. veku iz Hercegovine, koja bi zatim išla preko severne Dalmacije i Like, da bi se završila na Žumberačkom gorju gde je dala plemiće. Nije isključeno da je takva migacija ipak postojala (V. Skarić, E. Ljubović) ali da nije imala dodirnih tačaka sa istosmernom migracijom predaka (štikovljansko-)bratiškovačkih Erakovića.
Pored navedenih fragmenata (kao što su podaci o Herakovićima iz Kusića (Bela Crkva, Banat) – Sv. Nikola, o Erakovićima iz Travnika – Sv. Nikola, i Erakovićima iz Bratiškovaca – Sv. Nikola), postoje još dva možda i najznačajnija podatka:
1. Savo Nakićenović u svojoj knjizi o Boki Kotorskoj navodi da Eraci iz Radovanića (Luštica; u nekim izvorima piše i ''Radovanovići'') slave sv. Nikolu, da su došli iz Hercegovine oko 1620. godine i da su se ranije nazivali i Erakovićima. Pod uslovom da slava nije menjana (iako su temelji crkve Sv. Nikole u Radovanićima još iz, ako se ne varam, 12. ili 13. veka, to mislim ne mora značiti da su Eraci u Boku došli sa nekom drugom slavom koja nije sv. Nikola), a prethodno da su Nakićenovićeva obaveštenja tačna, to bi značilo da su u 17. veku na potezu Boka – Hercegovina postojali Erakovići čija je slava sv. Nikola. Ono što je slabije uočljivo jeste da u knjizi Eraci i Bosnići uvek stoje zajedno. Možda je to bilo uslovljeno samim položajem (Bosnići kao najbliže komšije Eraka?), ali mogao bi se steći i utisak da su Bosnići i Eraci možda u nekom srodstvu. Iako bi Bosnići u Boku došli 50 godina nakon Erak(ović)a i to iz Bosne, to ne bi odmah značilo da je (potencijalno) srodstvo nastalo kasnije, orođavanjem, usled blizine stanovanja na Luštici. To me je navelo da počnem tražiti sve o bosanskom poreklu prezimena Bosnić kako bi pokušao pronaći, ako ništa drugo, bar posredne elemente koji bi se mogli odnositi na daleku prošlost luštičkih Eraka.
- U ''Презимена у Црној Гори'', na 165. strani, pronalazim nekoliko detalja koji mi nisu najjasniji: «ЕРАК, у 16. в., раније ЕРАКОВИЋ, сишли из Бањана у Радовановиће (Тиват); Б: Б 275, 357; Херцег-Нови; Б: чет, ХНР.». Iako se jasno vidi da su podaci preuzeti iz Nakićenovićevog rada, nejasno je zašto je stavljen 16. vek ako je Nakićenović naveo 280 godina kao odrednicu dolaska porodice Erak u Boku. Računanjem 1900(kada Nakićenović istražuje Boku) minus 280 dobija se približna 1620. godina. Razumljivo je možda ako je 16. vek uzet kao neki duži period koji je blizu u odnosu na tek započeti 17. vek. Drugo, Nakićenović nigde ne povezuje Erake (a ni Bosniće) sa konkretnim predelom kao što su Banjani, već samo navodi Hercegovinu, što je širi pojam. Problematika je specifična ako se iza ''из Бањана'' (V. Miljanić) i ''из Херцеговине'' (S. Nakićenović) krije direktno povezivanje porekla luštičkih Eraka sa poreklom njeguških (H)erakovića, mada u tom slučaju podaci zalaze u protivrečnost direktnog povezivanja 16. veka sa Njegušima odnosno 1620. godine sa Hercegovinom, s obzirom na poznate pretpostavljene lokacije prebivanja Bogutovića-Đurđevića tokom 14-15. veka. ''чет'' znači, izgleda, «Чет – Мирко Барјактаревић, О ПЛАВУ ЧЕТРНАЕСТОГА ВИЈЕКА, ауторско издање.», dok je «ХНР – Регистар матичне књиге рођених, католици, Скупштина општине Херцег-Нови.». Da li to znači da se u Barjaktarevićevoj (još ne objavljenoj?) knjizi upravo nalaze Banjani kao predeo koji se odnosi na luštičke Erake? U tom nekom slučaju, u Banjanima su možda ipak, u 16.–17. veku, postojali neki Erakovići Sv. Nikole ali se o njima još uvek ništa ne zna.
- Još nisu razjašnjeni tragovi izvesnih Herakovića iz Lješevića (Grbalj), a koji se smeštaju u 1. polovinu 16. veka (R. Kovijanić ''Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (XIV-XVI vijek)'', 1. knj., 48., 49. str.). Iako se sam Kovijanić nije usuđivao da definitivno poveže Lješevićevske sa Njeguškim Herakovićima (postoji određeni broj zajedničkih segmenata koji zaista upravo na to upućuju), ima se utisak da su u nekim radovima, kao na primer kod V. Kostića ili u Miljanićevom leksikonu o prezimenima (možda baš preko ''у 16. веку'' ?), upravo ove dve grupe Herakovića (u Lješevićima i u Njegušima) gotovo poistovećene. Ostaje da se utvrdi postoji li i veza između Nakićenovićevih Erakovića iz Hercegovine i Herakovića iz Lješevića.
2. Aleksa Ivić – sve je počelo 1.IV 2008. kada je prof. Nikola Laketa na www.trazimo.info, u temi pod naslovom ''ERAKović'', napisao: «ERAKOVIC,su porijeklom iz Cadjara pod Orlinom.Tu [/ = u značenju novog reda - hijerakul] su dosli da zive u drugoj polovini 14 vijeka ili u prvoj [/] polovini 15 vijeka,prije nego sto su ispod planine [/] Njegos otisli da zive na Cetinje. Mozda je neki clan [/] ove porodice ERAKOVIC otselio u Zumberak medju [/] 350 srpskih porodica koje su se tamo naselile nakon [/] turskih osvajanja tokom 16 i 17 vijeka.». Tada sam prvi put saznao za Čarađu i Orlinu.
Drugo otkriće je usledio 31.VIII 2008. pismom g. Bratislava M. Đurovića u kojem su bili izvodi iz knjige "Српске породице војводства Светог Саве" od prof. Novaka Mandića Studa: «"Heraković su iz Čarađa pod Orlinom, gdje su u drugoj polovini XIV i u prvoj polovini XV vijeka boravili prije nego što su "ispod Njegoš planine" оdselili na Cetinje. Možda su neki iz Čarađa odselili u Žumberak. U Žumberku se pominju i druge porodice iz Hercegove zemlje a koje se javljaju i u dubrovačkim izvorima:.......". [/] /ovde se poziva na izvor: Aleksa Ivić, "O prvoj srpskoj seobi u Žumberak", Zagreb , 1920, 8"»
Drugo otkriće je usledio 31.VIII 2008. pismom g. Bratislava M. Đurovića u kojem su bili izvodi iz knjige "Српске породице војводства Светог Саве" od prof. Novaka Mandića Studa: «"Heraković su iz Čarađa pod Orlinom, gdje su u drugoj polovini XIV i u prvoj polovini XV vijeka boravili prije nego što su "ispod Njegoš planine" оdselili na Cetinje. Možda su neki iz Čarađa odselili u Žumberak. U Žumberku se pominju i druge porodice iz Hercegove zemlje a koje se javljaju i u dubrovačkim izvorima:.......". [/] /ovde se poziva na izvor: Aleksa Ivić, "O prvoj srpskoj seobi u Žumberak", Zagreb , 1920, 8"»
Nakon toga sam, čini mi se negde na internetu, saznao i za Vladislava Skarića koji je takođe istraživao naseljavanje Žumberka i koji takođe spominje naše prezime.
Trenutno pokušavam prikupiti građu pomenutih autora.
Kroz prethodnu hipotezu o svetom Nikoli kao staroj slavi žumberačkih Herakovića, a onda i preko Nakićenovićevih Erakovića iz Hercegovine koji bi takođe imali istu slavu, postavio bih pitanje da li je reč o istom rodu, tj. da li bi Herakovići iz Žumberka i Eraci iz Radovanića mogli zajedno poticati iz Čarađe?...
Posted : 17/08/2012 9:20 pm
Da li ste upoznati sa matičnim knjigama originalnim Srpske Pravoslavne Crkve koje su dostupne za istraživanje besplatno preko interneta na portaluwww.familysearch.org ?
Uz ovako detaljno istraživanje porekla porodice valjalo bi da se sve matice od interesa pregledaju i napravi indeks osoba sa vašim prezimenima koje su u njima dokumentovane.
Napravite spisak parohija koje vas zanimaju pa ću proveriti šta je dostupno, a ako želite sami da istražujete pogledajte ovde je objašnjeno:
spisak parohija ( vodite računa da ovaj spisak ne odgovara stvarnim parohijama SPC, već je nekakav miks lokacija dodeljenih na osnovu matičnih kancelarija iz vremena SFRJ iz kojih su knjige bile poslate u arhive). Morate biti registrovani i ulogovani da biste videli snimke i listali stranice. Registrovati se možete ovde, za javni nalog (FamilySearch Account) :
https://ident.familysearch.org/cis-web/pages/registration/registration.html
*parohije* tj. mesne kancelarije:
- Babina Rijeka
- Bedenik
- Beli Manastir
- Benkovac
- Bijela
- Bijelo Brdo
- Biljane
- Biočić
- Biskupija
- Bjelopolje
- Bjelovar
- Blagaj
- Bobota
- Bodegraji
- Bojna
- Bolč
- Bolfan
- Bolomače
- Borojevići
- Borova Suhopoljska
- Borovo
- Bračevci
- Branjina
- Bratiškovci
- Brestovac Požeški
- Brezovo Polje
- Bršadin
- Bršljanica
- Bučje
- Bunić
- Čakovci
- Čečavac
- Čepin
- Ceranje
- Cetin Grad
- Četvrtkovac
- Cjepidlake
- Crkveni Bok
- Čukovec
- Dabar
- Dalj
- Darda
- Daruvar
- Davor
- Debelo Brdo
- Dicmo Donje
- Divoselo
- Dobropoljci
- Doljani
- Donja Suvaja
- Donji Gračac
- Donji Lapac
- Donji Mekinjar
- Donji Meljani
- Dopsin
- Dragotina
- Dragović
- Drežnica
- Drežnik
- Drniš
- Dubrovnik
- Erdut
- Ervenik
- Gaboš
- Gaćište
- Glavina Donja
- Glina
- Gomirje
- Gornja Ploča
- Gornje Vrhovine
- Gornji Gračac
- Gornji Miholjac
- Gospić
- Gradište Bekteško
- Grahovljani
- Gređani
- Hajtić
- Ivoševci
- Jagodnjak
- Jasenovac
- Javoranj
- Jošan
- Jurkovac
- Kamensko (Slavonska Požega)
- Kapelna
- Karin
- Karlovac
- Kik
- Kistanje
- Klasnić
- Klašnjica
- Klokoč
- Klokočevik
- Kneževi Vinogradi
- Knin
- Kninsko Polje
- Kolarić
- Komić
- Korenica
- Kosinj
- Kostajnica
- Krbavica
- Krstinja
- Krupa
- Kućanci
- Kukunjevac
- Kula Atlagić
- Kupirovo
- Kusonje
- Laze
- Lepavina
- Ličko Petrovo Selo
- Lipovčani-Graberje
- Ljubina
- Londžica
- Luščani
- Mali Gradac
- Marinci (Vinkovci)
- Marindol
- Markovac
- Markušica
- Mašvina
- Medak
- Medari
- Medinci
- Meljani
- Mikluševci
- Mirkovci
- Mogorić
- Mokro Polje
- Mutilić
- Narta
- Nebljusi
- Negoslavci
- Nova Gradiška
- Novi Pavljani
- Novo Topolje
- Novoseljani
- Obljaj (Glina)
- Obradovci
- Obrovac
- Okučani
- Opatovac (Vukovar)
- Osijek
- Osredci
- Ostrovo
- Ostrvica (Gospič)
- Otišić
- Oton
- Pačetin
- Paka
- Pakrac
- Pađene
- Perna
- Peroj
- Petrinja
- Petrovci
- Petrovsko
- Plavno
- Počitelj
- Podlapača
- Podravska Slatina
- Poganac
- Ponikve
- Popovac (Beli Manastir)
- Požega
- Pribudić
- Prokike
- Raduč
- Radučić
- Ratkovac
- Rausovac
- Rijeka
- Rogolji
- Rovišće
- Rujevac
- Šarengrad
- Sarvaš
- Severin
- Široka Kula
- Škare
- Skradin
- Slavonski Brod
- Slavonski Kobaš
- Sloboština
- Smiljan
- Smoljanovci
- Sotin
- Srb
- Srpske Moravice
- Stara Gradiška
- Staro Selo
- Striježevica
- Strmica
- Stupovača
- Šumetlica
- Svinica
- Tenja (Osijek)
- Toranj
- Tovarnik
- Tremušnjak
- Treštanovci
- Trojeglava
- Trpinja
- Trst
- Tuk
- Tušilović
- Uljanik
- Utinja
- Varaždin
- Velika Gradusa
- Velika Mučna
- Velika Pisanica
- Velika Popina
- Veliki Bastaji
- Veliki Pašijan
- Veliki Zdenci
- Vera
- Vetovo
- Vinkovci
- Visuć
- Vlaška Kapela
- Vodnjan
- Vodotec
- Vojakovac
- Vojnić
- Vrbnik (Knin)
- Vrbovljani
- Vrebac
- Vrlika
- Vukoševac
- Vukovar
- Zadar, Sv. Ilja
- Zagreb
- Žagrović
- Žegar
- Žirovac
- Zrmanja
- Zverinac (Knin)
- Ðevrske
Takođe veliki broj civilnih matičnih knjiga i onih pod nazivom vojne (Military) su u stvari knjige sa pravoslavnih područja.
primeri iz matica koje bi vama bile zanimljive
- Skradin protokol krštenih 1780. godina:
-Bratiškovci protokol krštenih 1779 - 1812:
Posted : 31/10/2012 8:57 am
pogledajte moj kometar dole o protokolima SPC koji su dostupni preko interneta i istražite i dokumentujte svoje pretke pregledajući originalne matične knjige. Pošto je najraniji protokol za Bratiškovac pisan mešavinom glagoljice i ćirilice, ako vam je potreban pomoć javite se slobodno. Takođe molimo ako pravite istoriju svoje porodice da usput napravite i prikaz svih prezimena koja se mogu naći u protokolima parohija koje istražite - tako ćete pomoći i drugima čiji su preci sa istog područja.
Primer detaljnog dokumentovanja pregledanih matica je rad našeg saradnika Petra Demića na protokolima sela Gline :
http://www.rodoslovlje.com/forum/glina-municipality-serbian-orthodox-church-records
koristite bazu podatak "Privrednik" da odredite kućni broj porodice koji je takođe upisan u većinu protokola iz XIX veka :
http://www.rodoslovlje.com/documentation/serbian-trade-association-privrednik-merchant-database
Posted : 31/10/2012 9:28 am
Što se tiče samog izvora - portala "FamilySearch" koji je kontraverzan zbog politike mormonske crkve koja je sprovela snimanje ovih knjiga bez dozvole SPC u periodu osadesetih i devedesetih godina - stanje je nažalost takvo da su njihovi tako stečeni snimci koji su sada dostupni putem interneta uglavnom jedini javno dostupan izvor. Brojni upiti arhivama i matičnim uredim u Hrvatskoj ostaju bez odgovora čak i kada imamo podatke da matične knjige za period koji tražimo postoje , da su sačuvane i da se nalaze kod njih. U nekoliko ekstremnih slučajeva imamo podatke da su pravoslavne matične knjige iz XVIII i XIX veka poslate iz matičnog ureda da budu uništene kao smeće nakon navodnog prepisivanja podataka *u kompjuter* prilikom koga su izostavljena čitava sela.
Uz blagoslov nekoliko eparhija SPC mi ovaj izvor koristimo u istraživanjima u saradnji sa njima da pomognemo da se dokumentuje poreklo i tradicija Srba iz Hrvatske, jer čak i njihovim sveštenicima nije dozvoljen pristup u arhive. Ponekad kao u slučaju originalnog protokola krštenja Nikole Tesle, prvi put i predstavnicima SPC i u javnost iznosimo dokumente od izuzetnog istorijskog značaja.
Sve u svemu - moj savet je - budite obazrivi i ne ostavljajte svoje podatke o precima nigde gde vam se nude besplatni strani portali za to - jer su većina takvih sajtova u vlasništvu mormonske crkve, a njihova dogma je da *pokrštavaju* obredno u svoju veru sve dokumentovane individue koje su u porodičnom stablu njihovih članova. Nekoliko klikova mišem i vaš navodni rođak ako je pripadnik mormonske crkve može da prekopira podatke i da stavi sve vaše zajedničke pretke na listu za obredno pokrštavanje.
"Rodoslovlje" ne sarađuje sa mormonskom crkvom ni u kom obliku, niti odobrava činjenicu da su ove matične knjige bez saglasnosti autora otuđene i predate na digitalizaciju bilo kome i podržavamo zahteve SPC da im se vrate u vlasništvo svi otuđeni protokoli - kao što su vraćeni drugim verskim zajednicama u Hrvatskoj. Dok čekamo razrešenje ove situacije, našim članovima i korisnicima pomažemo da ono što je dostupno iskoriste za svoja istraživanja porodice, a nažalost u ovom trenutku to su samo ovi protokoli koji su dostupni putem interneta, kao i veći deo tada snimljenih koji još nije na internetu nego samo dostupan putem pregledanja mikrofilmova u "FamilySearch" centrima. ( Najbliži takvi centri postoje u Zagrebu i Budimpešti, a katalog svih pravoslavnih knjiga SPC koje su snimljene na mikrofilmove pogledajte ovde: https://familysearch.org/search/search/index/catalog-search#searchType=catalog&filtered=true&collectionId=&fed=false&page=1&catSearchType=author&searchCriteria=&placeName=&author_givenName=&author_surname=pravoslavna)
ARHINET digitalni arhiv Hrvatske je od 332 matične knjige koje do sada objavio uspeo da "čak" jedna nije matična knjiga rimokatolika, što samo dodatno ilustruje odnos prema nasleđu drugih konfesija:
http://arhinet.arhiv.hr/_Generated/Pages/MaticneKnjige.PublicBrowse.aspx
332 matične knjige
od toga
331 Rimokatolici
Tim tempom i manirom objavljivanja desetine hiljada matičnih knjiga SPC u Hrvatskoj biće dostupne javnosti negde u idućem veku najranije.
O kojoj količini arhivske građe je reč možete pročitati ovde:
Ako imate još neke nedoumice ili pitanja slobodno se obratite ili meni ili administratorima.
Posted : 31/10/2012 10:19 am
«Српска православна митрополија Карловачка», уредник Мата Косовац, Сремски Карловци 1910. Podaci u ovoj knjizi izvorno su iz 1905. godine.
U mestu pod imenom Velika Pisanica: «Škola u Zrinjskoj, komunalna, sazidana 1829. godine. Učitelj Vladimir Herak.».
Ovaj Vladimir Herak je moj deda stric, tj rodjeni vbrat mog dede Jovana M. Heraka
Posted : 23/01/2013 9:32 pm
Topic starter
Kako još uvek nemam adekvatni računar, tako trenutno nisam u mogućnosti pregledati potreban opseg priloženih linkova. Dodatna teškoća jeste moje katastrofalno čitanje tuđeg rukopisa i onako teško čitljivih matičnih knjiga.
Ipak, uspeo sam nekako srediti podatke za Babinu Rijeku i Bedenik, što sam vam i prosledio, kao skroman doprinos obimnoj materiji - http://www.rodoslovlje.com/forum/croatia/babina-rijeka-and-bedenik-surname-index
Za sada sam skoro isključivo na terenu bibliotečke građe.
S obzirom na udes istorije (sa kojom bi se mogao uhvatiti u koštac jedino neko Hajdegerovog reda, a možda ne ni on), pod znakom velike Ostavljenosti, to više ne može biti predmetom entuzijazma već dužnosti. Zato je potreba kritike čak i dosadašnjem naporu ali je zato i umesno pitati za razloge retke privrženosti...
U svakom slučaju, pretpostavljam da je potrebno videti u kojim sve literaturama je već korišćena rečena građa matičnih knjiga ali i sačiniti sintezu rezultata dosadašnjih istraživača...
Hvala vam za sve, Jugoslava!
Posted : 11/07/2013 12:34 pm
Topic starter
Hvala g. Herak!
Zamolio bih vas ako ste u mogućnosti da napišete o najdaljem poreklu vaših Heraka, koliko znate, kao i gde ste se sve raseljavali tokom vremena.
Posted : 11/07/2013 12:44 pm
Zanima me da li imate ikakvih informacija o erakovicima koji su stigli u dalmaciju i naselili se u bratiskovcima,ja znam za dva brata aleksa i gligorije koji su dosli u bratiskovce,poslje njih znam za sva koljena,a kazu da je treci brat otisao u stikovo kod knina i od njega su erakovici iz stikova.
Slavimo slavu sv.nikola!
zanima me prije toga da li neko nesto zna?
hvala, pozdrav,zivjeli!