(11.VII 2013.)

II
Sa facebook-grupe ''Bratstvo Eraković'':

Svetlana Erakovic (4.I 2009.)<span lang="SR" style="
">: [...] Ja sam potomak Erakovica iz Hrvatske - selo Stikovo.<span lang="SR" style="
"> [/] Jos kao detetu su mi rekli da poticemo iz Crne Gore, a po nekim predanjima, ta linija ide ovako: u vreme stavaranja Austro - ugarske krajine. Ugarska Monarhija je iskoristila desavanja na Balkanu, tacnije iskoristila je desavanja posle ustanka koji je pokusao patrijarh Arsenije IV Jovanovic. Turska osveta je bila strasna, paljeni su manastiri i crkve, sacuvani su samo oni koji su se nalazili na najnedostupnijim mestima, a stanovnistvo je delom poprimalo Tursku veru, a drugi deo je bezao, smatra se da je to jedna od vecih seoba Srba. Ovaj put ka Ugarskoj Monarhiji, koja je to iskoristila - nastanjujuci to stanovnistvo u predeo nazvan tzv. "vojnom krajinom" koja je sluzila za odbranu od Turaka. <span lang="SR" style="
">[/] Gorski Vjenac opisuje "istragu poturica" a vremenski desavanja opisana u Gorskom Vjencu i pokusaj ustanka patrijarha Jovanovica se podudaraju. <span lang="SR" style="
">[/] Tako da nekim strazivanjima, i podudarnostima imena, krsne slave, da se selo Stikovo nalazi u podrucju koje je nekada bilo "vojna krajina" zaista se smatra da nam je poreklo iz Crne Gore. <span lang="SR" style="
">[/] Krsna slava je Djurdjevdan, a od 17 porodicnih kuca, se zapravo svodi na 4 ili 5 porodica, sve ostalo su potomci tih prvih 4 ili 5 Erakovica. <span lang="SR" style="
">[/] Mozda moje povezivanje porekla nije najbolje, ali s obzirom da je crkva Sv. Luka sazidana u selu 1816 godine, tako da ni sam nastanak sela se vezuje za pocetak 19. - tog veka. <span lang="SR" style="
">[/] Pokusaj Ptrijarhove pobune je bio 1734-te, a dogadjaji koje opisuje Petar Petrovic Njegos u Gorskom Vjencu se vezuju za period oko 1780 - te godine.<span lang="SR" style="
"> [/]<span lang="SR" style="
"> Moj deda se zvao Ilija, drugi deda Petar (jer sam ja 2x Erakovic : I mamino devojacko prezime je Erakovic) jedan pradeda Djuro drugi Gligorije (ili Luka), i mislim da se ta imena smenjuju u porodici, s obzirom da se prvorodjenom sinu davalo uvek dedino ime.
Sasa Erakovic (6.I 2009.): <span lang="SR" style="
">[...] ja sam iz Bratiskovaca.zanimljivo mi je ovo sto si spomenula gligorija.ja koliko znam,tri brata su dosla negdje od hercegovine(crne gore),dva brata aleksa i gligorije su otisli u bratiskovce a treci brat prema kninu u stikovo.znao sam i njegovo ime ali moram da provjerim.<span lang="SR" style="
">[...]
[...]
Edita Erakovic (27.IX 2009.): <span lang="SR" style="
">[...] Ja sam potomak Erakovica iz sela Stikovo u Dalmaciji smatramo od davnina da <span lang="SR" style="
">[/]<span lang="SR" style="
"> smo porijeklom iz Crne Gore sto je Svetlana vec opisala.Djed se zvao Dusan njegov otac Spiro a njegov Krsto. Svima nam je slava Durdevdan.
Milan Erakovic (7.X 2009.): <span lang="SR" style="
">Moj stari je iz Bratiškovaca Ilija djed mi je Đuro znam da mi i Erakovići iz Stikova potičemo od iste loze ali kad smo počeli slaviti sv. Nikolu a ne Đurđevdan i zašto?
<span lang="SR" style="
">[...]
Milan Erakovic (7.X 2009.): I Erak prezime u Šibeniku i oklici potiču iz Bratškovaca. Jedan se Eraković "udao" u Zloselo današnji Pirovac i promjenivši vjeru promjenio je i prezime.
[...]
Milan Erakovic (28.X 2009.): <span lang="SR" style="
">Da naša slava je sveti Nikola isto kao i crkva u selu. Mozda tu lezi razlog promjene slave. Znam da smo od iste loze kao i Erakovići od Stikova kraj Knina. Dva brata dolaze u Bratiskovce(gornji i donji Erakovići) a jedan u Stikovo.
[...]
Milan Erakovic (26.V 2012.): <span id="yui_3_7_2_110_1373530785618_125" lang="SR" style="
">Ja bih opet da se vratim na poveznicu Erakovići Bratiškovci - Štikovo. Naime prema mojim saznanjima oni dolaze zajedno u Dalmaciju kao tri rođena brata. Jedan odlazi u Štikovo kraj Knina a dva brata u Bratiškovce (gornji i donji Erakovići). Crkava u Bratiškovcima je posvećena Sv. Nikoli. Po mojim saznanjima Sv. Nikola je slava svih pravoslavnih obitelji u Bratiškovcima pretpostavka je da su svi preslavljali Sv.Nikolu i izgubila se porodična slava u slučaju Erakovića slava sv.Đorđa. Znam da su naši sveštenici jedno vreme radi sukoba sa katolicima koji su svojatali tog sveca nagovarali narod da uzme slavu sv. Nikolu. Zanima me kada je došlo do toga da su sve pravoslavne obitelji u Brtiškovcima uzeli Sv. Nikolu kao slavu. [...]
_________________________________________

Neka dalja istraživanja doneće odgovore, ali za sada su moguća možda 3 slučaja: 1) Erakovići Bratiškovaca i Erakovići Štikova nemaju zajedničko poreklo, 2) imaju zajedničko poreklo i razdvojili su se mnogo davno (možda već na Njegušima u npr. 17. veku), 3) imaju zajedničko poreklo i razdvojili su se relativno skoro (npr. tek dolaskom u Dalmaciju)...
 

III
80-tak godina nakon Velike sinteze objavljene u ''Старој Црној Гори'', postalo je već sasvim uočljivo da tekst ''Исељени Хераковићи и Рајићевићи'' zahteva nekolike (neke) drastične korekcije i dopune.
Sa današnje tačke gledišta, izgleda je da je osim (H)erakovića Štikova, Bratiškovaca, Skradina i Žumberka, u celom zapadnom pojasu Vojne Krajine bilo još nekoliko grupacija doseljenih sa Njeguša ili drugh crnogorskih i hercegovačkih predela. To se, čini mi se, nije moglo sasvim znati sve do 1990. kada je prvi put štampana jedna druga Nakićenovićeva knjiga, ''Книнска крајина'', nastajala posle Prvog svetskog rata i koja nikada nije završena jer je autora pretekla bolest i 1926. godine smrt.
Fascinanto je da nigde(?) nisu prepoznati kao otkrića od (potencijalno) dalekosežnog značaja (naročito za rekonstrukciju iseljavanja njeguškog plemena) sledeći podaci:

1.
''Книнска крајина'' прота Саво Накићеновић, Београд – Книн 1990.; за издавача: Милан Милинковић (директор АРТЕЛ-а) и Јован Опачић (председник СКД ''Зора''); уредник издања и приређивач: Вељко Мишина Ђурић; лектор и коректор: Светлана Марковић; графичка обрада: АРТЕЛ – Београд; штампа: КУМ – Београд; тираж: 3000 :

- Православне породице у Книну: 90. стр.:
«Радонић, (1 [kuća]), дошли из Косова [Dalmatinsko Kosovo – hijerakul] од скора, а на Косово с Његуша (Црна Гора) побјегли од крви у XVII в. славе Никољ-дан;»
- Полача: 108. стр.:
«Црногорац, (20). Када је Турска напала Црну Гору, назад 200 година, веле, да су с Његуша пребјегли овамо и да се звали прије Петровићи. Код њих има 1 задруга. Славе св. Арх. Михајла;»
- Риђане: 115. стр.:
«Црногорац, (1), дошао из Полаче назад 60 година, славе св. Стевана;»

U pomenutoj knjizi su još i podaci o prezimenima: Popović (95. str.: iz Glamoča 1689.god. u Biskupiju, 90. str.: iz Biskupije u Knin; slava Nikolj-dan), Radonić (Nikolj-dan; 106. str.), Petrović (u Plavnu; slava sv. Đorđe; «Савиће, Петровиће и Маринковиће зову Зорићи, јер се тако некад звали, а по браћи Саву, Петру и Маринку прозвати данашњим презименима.»; 111. str.), Popović (u Radljevcu bliže Otonu; sv. Đorđe; iz Bosne u XVI veku (po A. Bačku verovatno iz Bjelajskog Polja-Bosna 1692.); 113. str.), Radović (Riđane; sv. Jovan; 115. str.), Radonić (u Turiću – Markovcu; «(1), славе св. Ђурђа, дошли из Босне у XVI и XVII в., а у Босну из Старе Србије;»; 119. str.),  Petrović (Uzdolje; «(15), славе св. Ђурђа;». Preci svih meštana Uzdolja «су дошли из Босне у XVI и XVII в.»; 120. str.),...
Pošto se pored ovih rodova ne navodi da potiču sa Njeguša ili iz Crne Gore, jako je onda teško pretpostaviti da li se zaista radi o iseljenim Herakovićima i Rajičevićima.

2.
Međutim, i u drugim retkim i novijim radovima mogu se izgleda pronaći svedočanstva starih iseljavanja u severnu Dalmaciju.

''Далматинско Косово (етно-грађа)'' Илија Смиљанић, Београд 2006.; издавачи: СКД ''Зора'', Книн-Београд, Удружење Срба из Хрватске; за издавача: Никола Церовац; уредници: Здравко Крстановић и Милојко Будимир. Navešću samo one podatke koje trenutno ne nalazim kod Nakićenovića:
- Звјеринац: 278. стр.:
«Св. Ђурђа, 6. маја, славе: Зарачи, Кнежевићи, Петровићи, Плавше, Плавшићи.»
- Орлић: 279. стр.:
«Св. Ђурђа, 6. маја, славе: Дегенеци, Лулићи, Марићи, Радоњићи, Рњаци.»

3.
''Породице далматинских Срба'' Александар Бачко, Београд 2008.:

330. стр.:
«Његуш Дрниш 4 (2) Помињу се и под презименом Његош. Јован Његуш ''за кратко'' поунијаћени Србин у Дрнишу у првој половини 19. века. Јовица Његуш (Giovitza Gnegus) међу православнима које је 1832. године римокатолички шибенски викар оптужио за ''тешкоће око прелажења на унију''. Судећи по њеном презимену, ова породица је вероватно непосредним или посредним пореклом из Старе Црне Горе, из племена Његуши.
Из те породице је био црногорски митрополит Никанор, као и Неофит, архимандрит манастира Крке. Међу претплатницима на књиге Српске књижевна задруге 1892. године појављује се и поменути отац Неофит Његуш, за кога је назначено да је из ''Кистањ(а)''. 216:249; 226:13, 36; 211:295; 267:71; 191:LXI; I
Његуш Кољане / Нема их више. Нема сумње да су били сродни Његушима у Дрнишу. 211:300; 151:464
Његуш Шибеник 1 (1) [...] Свакако су сродни са истоименом дрнишком фамилијом. 97:?; 94:101; 95:148 - 149; 96:187»

354. – 356. str.: prezime Petrović zabeleženo je u Vrlici, zatim u Drnišu («Нема их више. Највероватније су нестали у Другом светском рату.»), onda u Zadru, Kninu, Miljevcima (iz ''Milovca''?, spominje se u dokumentu iz 1649. jedan  kaluđer iz manastira Krke; «Петровића више нема у том месту.»), u Miočićima, Plavnu (slava sv. Đorđe; starije prezime im je Zorić; daljom starinom iz Bjelaja u Bosni – 17. vek; «Имају исељенике у Мајуру код Шапца. Они сматрају да су старином ''из Мазина, из Црне Горе'' (Мазин се налази у Лици).»), u Skradinu (nadgrobni spomenik datira iz 1780. godine), u Uzdolju (slava sv. Đorđe; 15 domaćinstava 1920.god.; «Досељени су из Босне, највероватније крајем 17. века.»).

355. стр.:
«Петровић Отишић св. Арханђел Михаило 106 (19) Петровићи свакако воде порекло из Црне Горе, тачније из области Старе Црне Горе или њеног непосредног суседства (шира околина Цетиња). Они су у време млетачко - турских ратова, крајем 17. века или почетком 18. века, досељени у Отишић код Врлике. Са отишићким Петровићима су можда род Црногорци у Полачи. Они су запамтили, да су се раније презивали Петровић, а тек по свом досељењу из Црне Горе у Далмацију прозвани су својим данашњим презименом.
Петровићи се помињу у православним отишићким матичним књигама, које су се очувале (1845 - 1863. године). Њихово досељавање у Ливањско Поље се највероватније одиграло крајем 18. века. Имају исељенике у Челебићу и Пржинама (Ливањско Поље), који славе исту славу. Из Ливањског Поља су неки од њих прелазили даље у Гламочко Поље, где се презивају Петровићи и Шпоње. Други огранци овог рода су променили славу и данас славе Ђурђевдан и св. Враче. Предање о даљем пореклу из Црне Горе сачувало се код ове фамилије у Отишићу и код готово свих огранака ове породице исељених у Ливањско Поље. 303:115; 81:149; 183:108; 201:70, 74 - 77; 211:302; 301:190; 161:45; 151:505; 145: 97; I; II; IV; Н.Ж.; П.М.»

''Публиковани извори'':
216) Радека Милан ''Прилози о споменицама културе код Срба у сјеверној Далмацији'', Алманах, Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1989.
226) Рашковић Душан, Зорица Славко ''Дрнишка Крајина, људи и догађаји'', Београд-Дрниш 1994.
267) Стојанчевић Владимир ''Из историје унијаћења Срба у Далмацији 1831 – 1836'', САНУ, Зборник о Србима у Хрватској, 3, Београд 1995.
191) Обрадовић Доситеј ''Живот и прикљученија Димитрија Обрадовича нареченога у калуђерству Доситеја'', I, СКЗ, 1, Београд 1892.
94 – 97) Имена г.г. предчисленика (пренумераната) ''Србско-далматински алманах'', Љубитељ просвештенија, бр.3, Задар, 1838.; бр.4, Задар, 1839.; бр.5, Задар, 1840.; бр.1, Карлштадт (Карловац), 1836.
81) Ердељановић Јован ''О пореклу Буњеваца''
183) Накићеновић С. ''Книнска Крајина''
201) Петрић Марио ''Поријекло становништва'', Ливањско Поље, Сарајево 1961.
301) Чулиновић - Константиновић Весна ''Живот и социјална култура сточарског становништва под Динаром'', ЈАЗУ, Зборник за народни живот и обичаје, књ. 51, Загреб 1989.
145) Кривошић Никола Н. ''Посвета моме селу'', Београд 2004.
 
''Подаци са интернет презентација'':
IV – Бачко Александар ''Отишићки Петровићи'', www.srpskidespot.org.yu

''Информатори'':
Н.Ж. – Ненадић Жељко, родом из Дабра
П.М. – Петровић Милан, пореклом из Отишића

364. – 365. str.: detalji kojih, čini mi se, nema kod Nakićenovića: prezime Popović u Koljanima Donjim, u Korlatu (Miholjdan), Mokrom Polju (verovatno iz Bjelajskog Polja, slava sv. Luka; izgleda ogranak Opačića), Pristegu (verovatno iz Jagodnje Gornje), u Skradinu, iz Čiste Male (slava sv. Nikola), u Šibeniku (nadgrobni spomenik iz 1789.)

364. стр.:
«Поповић Мирање 7 (1) Из Мирања код Бенковца је, у априлу 1646. године, православни свештеник Петар Поповић превео у ''околину Задра'' 20 породица са 156 душа, од тога 50 ратника. Седамдесетих или осамдесетих година 18. века мирањски парох је био Андрија Поповић, звани Џелатовић [Popovića-Dželetovića bilo je i na Njegušima – hijerakul]. 107:130; 211:319; 103:112; 106:245»
«Поповић Полача (Книн) / Нема их више. Вероватно су нестали током Другог светског рата. 211:311; 151:523»

380. стр.:
«Радонић Книн св. Никола 3 (1) Дошли су са Далматинског Косова почетком 20. века, ''а на Косово с Његуша (Црна Гора), побјегли од крви у 17. веку''. Њихови сродници у Орлићу имају предање, да су пореклом из Босне (видети Радониће у Орлићу и Турић - Марковцу). Било их је 1 домаћинство око 1920. године. 183:90; 151:546
Радонић Орлић св. Ђорђе 15 (3) Бележени су у литератури и као Радоњићи. Сматра се, да су пореклом из Босне. Код њихових рођака у Книну забележено је предање, да су пореклом из Његуша у Црној Гори (видети Радониће у Книну и Турић - Марковцу). Биле су их 2 куће око 1920. године.
[...] 303:116; 183:106; 211:306 - 307; 151:546; 246:279; I
Радонић Турић - Марковац св. Ђорђе / Пореклом су из Босне. Тврђење, да су даљим пореклом ''из Старе Србије'' није утемељено (видети Радониће у Книну и Орлићу). Било их је 1 домаћинство око 1920. године. Нема их више. 183:119; 151:546; 246:278»

''Публиковани извори'':
246) Смиљанић И. ''Далматинско Косово''

Na primeru Radonjića iz Turića–Markovca i Orlića (Đurđevdan), gde se navodi Bosna kao odredište porekla, pretpostavljam da se može odgonetnuti i značenje naseljavanja Erakovića u Štikovo. Za ove Erakoviće se takođe navodi Bosna, ali postoji verovatnoća da su zapravo sa Njeguša. Tu je i podatak interesantnog nepoklapanja (porodičnog) predanja Radonjića iz Knina i iz Orlića.

457. стр.:
«Црногорац Книн св. Арханђел Михаило 1 (1) 1 (-) Несумњиво представљају огранак бројног рода Црногораца из Мале Полаче (видети). 303:120; 151:100; I
Црногорац Мала Полача (книнска) св. Арханђел Михаило 114 (24) [...]. Њихово топономастичко презиме иде у прилог наведеној традицији о пореклу из Црне Горе. [...] 183:108; 211:311; 161:39; 151:100; I
Црногорац Риђане св. Стефан / Дошли су из (Мале) Полаче око 1860. године. Било их је 1 домаћинство око 1920. године. Нема их више. 183:115; 151:100»

383. стр.:
«Раичевић Биовично Село / Нема их више. Вероватно су нестали у Другом светском рату. Несумњиво су били у сродству са Раичевићима у Ђеврскама (видети). 211:289; 151:548 - 549
Раичевић Ђеврске / Нема их више. Вероватно су нестали у Другом светском рату, а свакако су били сродни са својим презимењацима у Биовичном Селу. 211:295 – 296; 151:548 - 549»
_________________________________________

Ako Erdeljanović i nije mogao biti upoznat sa Nakićenovićevim radom o Kninskoj krajini ili ako iz nekog drugog razloga nije bio u stanju dopuniti (evenutalno kasnije otkrivenim podacima) već odštampanu ''Staru Crnu Goru'', onda je zbunjujuće bar to da neke podatke iz Dedijerove ''Hercegovine'' (1. izdanje iz 1909. godine; ) nije ni uzimao u obzir za odeljak o iseljenim Herakovićima i Rajičevićima. S obzirom da je morao (za informaciju o izvesnim pričama o bjelojevićkom poreklu Petrovića Njegoša) koristiti Etnografski zbornik br. XII, verovatno je nehotice preskočio ono što piše na 353. strani a odnosi se na selo Grab u Ljubuškom kotaru (zapadna Hercegovina):

«[...] У селу живе 22 ''племена'':
Грбавци (или Грабовци) причају да су поријеклом од Стипана Високог. Они су, веле, род с кућом Петровићима на Цетињу, јер су ови поријеклом од Петра млађег сина Цара Лазара! Најприје су стали у Водицама код Клобука, а на Пећи им је било скупиште. Одавде су побјегли у Сињ, па у Ливно, па опет у Сињ, па из Сиња овдје. Дошао им дјед као дијете; дјед је живио 80 година, а умро прије 60 година. Веле да их има у Сињу 80 кућа, затим Шиповачи, Витини, Ардомељама, Драчеву (Габела), Вељацима, и овдје 12 кућа.»

O starinama okoline sela Grab, piše sledeće:
«На мјесту Костеници веле били су манастир и црква Херцега Стјепана, на Граду причају за град Цара Лазара! На Гувнинама било је много стећака па их изразбијали. [...]»

Dalje pronalazim:
- Оровља: 354. стр.:
«Дошлић (Грбавац) је са Шиповаче. Дошао му прадјед на ширину. Има их 2 куће.»
- Вељаци: 355. стр.:
«Грбавчев дјед дошао је из Граба. Има их 4 куће.»
- Витина: 360. стр.:
махала Зелена Гора: «Грабовац (1 кућа) је давно из Шиповаче.»
махала Утица: «Грбавац (1 кућа), живи овдје и у Грабу.»
махала Грабово Врило: «Грбавац (2 куће).»
махала Доци: «Грбавци (4 куће)»
махала Гавранова Мала: «Грбавци (1 кућа).»
- Клобук: 362. стр.:
«Грабовац је прије 20 до 30 година прешао из Граба на траву, па га бег укметио. Има их 4 куће.»
- Шиповача: 362. стр.:
«Прадједи Грбавчеви  су из ближег далматинског села Ора. Има их 17 кућа.»

Mesta Grab, Veljaci, Vitina, Klobuk i Šipovača ispitivao je sam Jevto Dedijer dok za Orovlju ne piše ništa ali najverovatnije da ga je takođe posetio Dedijer. Ardomelje ne nalazim u knjizi, a u Dračevu (kod Gabele) nema prezimena Grbavac/Grabovac.

Drugi potencijalno njeguški rodovi:
Hercegovina = Dželeti ili Dželetović (u selu Rast i u Blagaju s Podgrađem; iz Podprisoja u Čepelici; Jovanj-dan; 264./285. str.), Raičević (selo Rast; «је дошао прије 10 год. с Меке Груде. Славе Ђурђев-дан.»; 264. str.), Pende (Popovo: Poljice; srodnici Milića, Mačuga, Goluba, Batinića i Penda(?); predak jednih Penda je izgleda Simo iz Veličana koji je bio rođeni brat Vida i trećeg brata nepoznatog imena; dalja starina iz Riđana kod Nikšića; 315. str.),...
Šuma = Basori (Gola Glavica; «Постанак села и порекло становништва. Да је ово село врло старо, тврде грчка гробља, затим број локава – 4 као једна староседелачка породица. Још се прича да је овде била стара породица Басори који су пре 150 година отишли у Требиње. Досељеници су из краја XVII или почетка XVIII века.»; 508. str.),...
Zubci = Tice (selo Konjsko; slava Đurđevdan; preci im Raičevići iz Grahova u Crnoj Gori; 557. str.), Spaići (564. str. = selo Tuli, slava Jovanjdan (7.I) a prisluga Velika Gospođa (na 570.str. piše ''Mala Gospođa''), potiču od Raičevića a od njih i Raičevići u Policama kod Trebinja, dalja starina u Rovcima. 570. str. = izgleda isti Spaići žive i u selu Grab, srodnici Asanovića)...

Grbavce/Grabovce i njihovu vezu sa Petrovićima na Cetinju otkrio sam 12.IV 2011.
Sve stranice navedene su iz sledećeg izdanja:
Јевто Дедијер / Обрен Ђурић-Козић ''Херцеговина / Шума, Површ и Зупци у Херцеговини (антропогеографске студије)'', Београд 2001.; издавач: Књижевна заједница ''Јован Дучић'', Требиње; приређивачи: Душан Петковић и Радослав Таминџија; цртежи и предговор: Момо Капор; графички дизајн: Предраг Петковић; компјутерска обрада текста: Бојан Поповић, МЕДЕОН – Подгорица; лектор: Биљана Самарџић; штампа: Војна штампарија – Београд (Генерал Жданова 40 б); тираж: 500.
_________________________________________

''Glasnik Zemaljskog muzeja'', sveska za etnologiju, Sarajevo 1960/1961. god.:
Etnološka i folkloristička ispitivanja u Livanjskom Polju > Mario Petrić ''Porijeklo stanovništva'' > Poseban dio*  (* - «Ispitivanja narodne tradicije o porijeklu stanovništva Livanjskog polja započeo je bivši Institut za proučavanje folklora u oktobru 1957 god. (R. Filipović) a nastavili su članovi Etnografskog odeljenja Zemaljskog muzeja u julu (V. Palavestra) i septembru 1958 god. (M. Petrić), te u maju 1959 god. (V. Palavestra i M. Petrić).»):

46. str.:
«Vržerala – Selo je smješteno usred ravnice koja veže Srđevačko i Bilo Polje, a proteže se u smjeru JI-SZ. [...]
Današnji rodovi su: [...]; G r a b o v c i – došli od Imotskog (Dalmacija), najprije u Grabovcu, odatle u Miše, pa u Vržerala. Neki fra Frano Grabovac (kapelan), rođen je u Vržeralama 1834. godine [fusnota 43 – (N.N.) ''Hrvatske katoličke škole i učitelji u Livnu'', (bez mjesta i godine), str. 38.]. Grabovci u Sinju tvrde da su porijeklom iz Rame. Ima ih kod Vitine, blizu Ljubuškog (Hercegovina) [f. 44 – Б.Ж. Милојевић ''Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко Поље'', СЕЗб, књ.25, Београд 1923., стр. 326.] i u Klobuku kod Ljubuškog [f. 45 – isto, str. 328.]; [...]»
76. – 77. str.:
«Gubin [...]. Smješten je u podnožju Dinare, ispod samog Troglava. [...]
Stanovnici Gubina su Srbi ijekavci. Važno je napomenuti da je put doseljavanja iz Vrličke krajine (u Dalmaciji) u sjeverni dio Livanjskog polja vodio preko Dinare na Gubin. Poslije II svjetskog rata odselio je 12 porodica u Tovariševo (kod Bačke Palanke). [...]
[...] P e t r o v i ć i – doselili iz Otišića kod Vrlike (Dalmacija); pričaju da su starinom iz Crne Gore. Slave sv. Đurđa; [...]»
_________________________________________

Tragajući za jednim člankom g. prof Željka Vujadinovića, objavljenog u ''Даници за 1999.'', Београд 1998., 175-199. стр., sasvim slučajno sam 11.VI 2011.naišao na tekst jednog drugog autora u knjizi objavljenoj za jednu drugu godinu:

''Даница (српски народни календар за годину 2000)'', Београд 1999.; уредници: Миодраг Матицки и Нада Милошевић – Ђорђевић:
127. – 147. стр.: Раде Михаљчић ''Мара Хребељановић'': 130. – 131. стр. (курзив је у извору):
«Као што су се за славне личности отимала многа места и родови, тако су се за славна владарска презимена вештачки везивале феудалне породице, понекад и авантуристи неостварених амбиција. Више родослова настало је са провидним циљем да се феудалне породице повежу са светородном династијом Немањића. Нису поштеђени ни Хребељановићи и Лазаревићи. Породица Грабачића код Сиња издавала се за потомке кнеза Лазара. На силу се тражила сличност између Грабачића и Гребљановића, односно Хребељановића. [фуснота 13 – V. Mošin ''Ćirilski rukopisi Jugoslavenske akademije'' I, JAZU 1955, br. 37.]»
_________________________________________

U okviru jedne druge problematike, problematike iseljavanja iz Dalmacije, izdvojio bih jedan važan podatak do kojeg je došao kolega Denis, a koji mi je prvi put predočen 26.IX 2008.
Tog datuma sam saznao za postojanje Eraka sa slavom sv. Đorđe. Živeli su u Previji (južno od Ključa i zapadno od Mrkonjić Grada, zapadna Bosna) a danas ih ima i u Kikindi (Banat).

Nešto je o tome izgleda već bilo reči na http://www.trazimo.info/read.asp?kat=1&id=3332 :
zarko veselinovic – sacburg austrija (17.X 2006.): ERAK familija koja je bila kod nas u krajini u selu Kljevci kod sanskog mosta su se doslili iz Hrvatske tacnije od sela golubic kod knina.nadam se da sam ti mogao pomoci
Martic – B.LUKA (6.XI 2006.): Ja sam iz Kljevaca i skoro svi su tamo bili iz Dalmacije porjeklom.Familija Erak je iz sela Bratiskovci i tamo se prezivaju Erakovic,a moji po majci su Veselinovici porjeklom iz Golubica opstina Obrovac.Ako zatreba nesto cujemo se.
Sasa Erakovic – amerika (20.VII 2012.): ti eraci u Kljevcu su moji daljni rodjaci,ja sam iz bratiskovaca Erakovic.
javite se da povezemo dje smo i kud smo.

(11.VII 2013.)

Ераковићи Светог архиђакона Стефана

 

1.
Кузмин (Сремска Митровица)

С обзиром да потичем од ових Ераковића, ред је да што год напишем и о њима...

(31.XII 2013.)

Ераковићи Светог Јована Крститеља (западна Србија)

Свакако као део шире области: ''(Х)ераковићи (и (Х)ераци ?) западне Србије''.
Примери или евентуалне назнаке за ту област:
1. село Ераковићи код Љубовије
2. Ераковићи св. Ђорђа у Слатини
3. његушки родови = В.С. Радовановић ''Шабачка Посавна и Поцерина'': село Лојанице: 109.стр.: «– ''Мала'' (зове се тако што је у средини села): Радоњићи (4 к., Ђурђиц). 3 к. овде, 1к. у Сатни Бари (1 к. у Београду – чиновник). Из Мачве, из Совљака, дошао поп Живојин пре око 80 година. Населио се онда у шуми под гробљем. У Совљаку Радоњића има око 10 кућа. Старином су из Црне Горе, са Његуша, још пре Карађорђа дошли. –»; А. Бачко ''Малешевци (род који слави св. Игњатија)'', Београд 2007.: 174.стр.: Шумадија: Таково: «Чаворовићи или Чавори у таковским Прањанима славе св. Игњатија. [...] Прањански Чаворовићи вероватно предстваљају огранак драгачевских Чворака. У племену Његушима у Старој Црној Гори и данас живи пордица Чавор. [...] Чавори у Његушима представљају огранак породице Радоњић. Данас се не може поуздано рећи, да ли су они у сродству са таковским Чаворовићима. Уколико јесу, то би значило, да су Чаворовићи у Прањанима променили славу и да нису по мушкој линији од рода Малешеваца. [...]»
4. велестовски родови = осим појединих породица Ераковића из херцеговачких Бањана, такође и: П. Пејовић ''Озринићи (племе Старе Црне Горе)'': исељеници у Залужје и Међулужје код Ваљева, Чечевци у Горњем Лајковцу, Максимовићи (Илићи и Завишићи) у Међулужју на Космају;
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=8645 :
Владан Марјановић (8.6.2007., 11:47:27): Tragam za poreklom prezimena Marajanović? / Moji preci su se doselili na Zlatibor, ne znam kada i slavimo Đurđevdan! / Ako neko ima bilo kakva saznanja koja mogu pomoći neka prosledi. / Unapred zahvalan, V. Marjanović
Радомир Ераковић (30.12.2007., 17:10:43): ZA VLADANA MARJANOVICA / PREMA MOJIM PODACIMA VI STE OD ERAKOVICA, OZRINICA IZ VELESTOVA. KAD IZDAM KNJIGU KUPITE JE I BICE VAM SVE JASNO
5. бјелопавлићки родови = изгледа поједине породице Бубића–Ераковића и Брајовића–Ераковића = нпр. 166.стр. ''Презимена у Црној Гори'': «[...] САВЕЉИЋ. Од њих су у Подгорини (Ваљево) и Самокову (Русија); [...]» > међутим, не сећам се да сам овај детаљ за Подгорину нашао и код Шобајића
6. Морача/Миоцка/Лубница = неки од бројних расељених лубничких Обрадовића и других родова: Дидановићи у Краљевој Гори код Ужица – Златибор, можда и Обрадовићи «из Мартинића (Бјелопавлићи), сродници Шуковића одселили се у Попадиће, уз Колубару (Србија)»? (''Презимена у Црној Гори'', 328.стр.)

За Ераковиће св. Јована сазнајем 9. и 13. II 2002., када први пут у рукама држим Ердељановићеву ''Стару Црну Гору''. Да и данас живе око Ваљева и Коцељеве откривам од 2002. (можда и од 1997-98.), а да је реч о потомцима оних који се (не) помињу код Ердељановића, отприлике откривам од 19.V 2008.

1.
Љубомир Павловић ''Колубара и Подгорина'', Ваљево 1991. (фототипско издање); 1. издање: Насеља српских земаља (књига 4) - СЕЗ (књига VIII), Београд 1907.

О селу Оглађеновцу од 820. до 824. стране:

820.стр.:
«81. Оглађеновац
Положај села. – [...]
Изворима је село врло богато, нарочито је богат северни и средњи крај. Око Уба има доста извора, сви су слаби и преко лета пресушују. Главни су извори: Стублина, Изворац, Чесма, Ашковића Бунар, Јанковића Бунар и др. Од текућих река су: Уб, који пролази северним делом села и долази из суседне Миличинице; Река, која изворе [извире – hijerakul] под Дивљаном изнад Г. Буковице; Јаућански поток, који протиче поред Ераковића џемата и утиче у реку. Сви потоци пресушују преко лета, због чега да није извора, и у последње доба бунара, село би трпело знатну оскудицу.
[...]»

821.стр.:
«Тип села. – Оглађеновац је село разбијеног типа. Сеоске су куће раздељене по џематима. Џемати су велики, куће су им на растојању од 30–50 m, с великим окућницама и обично око извора и њихових потока. Џемати су или близу један другог или и сувише удаљени, средње растојање варира од 50–1,5 km. Главни џемати су пошавши од Јаутине, па на запад: Ераковићи, Бражђани, Дубљани и Кесери. Ова 4 џемата су на десној обали р. Уба и чине за се прави Оглађеновац, а на левој страни р. Уба је пети џемат Влашчић, који је сав у Влашчићу и најрастуренији. У Ераковићима су Ераковићи (29 кућа). У Бражђанима су: Петровићи (8 кућа), Тимотићи (7 кућа), Ристивојевићи (5 куће), [...]
У селу је, као и по целој Подгорини, доста развијен задружан живот. Има подоста задруга, али с преко 25 душа мало је задруга. Највеће су задруге: Милисављевићи у Ераковића 2, Ашковића 1, Теофиловића 1, Спасојевића 1 и др.»

822.стр.:
«[...]
Име селу. – [...]
Имена џемата добила су имена по месту насеља или по презименима појединих породица. [...] Влашчић је име по насељу у Влашчићу, источној коси планине Влашића, чија се највиша тачка Коњски Гроб налази над овим селом и Бресницом из окр. подринског. Ераковићи и Кесери су презименска имена.
Порекло становништва и оснивање села. – Оглађеновац има своју велику прошлост, јер га већ налазимо у списку села ваљевског округа из 1737. год. [фуснота 2 – Langer. Serbien etc. Стр. 247.]. Као најстарији крај села рачуна се Влашић и сматра се, да је одвојен од Оглађеновца [фуснота 3], и да су се старе оглађеновачке породице иселиле у Тамнаву и Срем. [...]»

823.стр.:
«[...]
Пред крај XVII столећа спустиле су се 2 породице данашњих Ераковића из села Семегњева, у Ст. Влаху, старином са Његуша у Црној Гори; њих је под разним презименима: Јанковићи [фуснота 1 – Из ове је породице Мали Јанко, којега Прота Матија помиње на неколико места у својим ''Мемоарима'', за којега вели да је 1788. год., као заповедник једног одељења аустријске војске, освојио Чачак и Ваљево, за тим да је војевао и против Француза. – Мемоари 10. и 15.], Пејићи и Ераковићи 27 кућа, славе св. Јована. Старог Ерака довели су Турци и населили прво у Јаутини при извору Потока, где су и данас његови потомци.
[...]
Сви су остали познији досељеници, досељени после 1820. год. – [...] – Грујић је из Чајетине у Ст. Влаху и призетио се у Ераковиће, слави Н. Годину и св. Јована. – Марковић се призетио у Јанковиће (Ераковиће) а доселио се из Кремена [изнад другог ''е'' неко је изгледа додао оловком слово ''а'' па би према томе гласило ''из Кремана'' – hijerakul], слави св. Николу и св. Јована. – [...]»

Такође и на http://www.malikorak.org.rs/crkva/selo.htm у нешто слободнијем препису.

2.
Љубомир Павловић ''Антропогеографија ваљевске Тамнаве'', Београд 1998., приређивачи: В. Вулетић, Р. Бели Марковић и Б. Рајшић; 1. издање: Насеља српских земаља (књига - СЕЗ (књига XVIII), Београд 1912.

48/49.стр.:
«Бресница је на десној страни Тамнаве, испод Коњског Гроба и јужно од Коцељеве; брдовито, страновито село с кућама изнетим на плећа сеоских брда и разређеним у два повећа џемата: Ераковину и Пешиће, где је Ераковина при извору Реснице, а Пешићи при извору Бреснице.»

75.стр.:
«Разбијање и растурање тамнавских села отпочело је у почетку XIX века и потпомогло га је нагло насељавање појединих породица из Колубаре, Подгорине, Рађевине, Јадра и Осата и других области. Нове породице нису могле заузимати обзираћена имања и ливаде, него су заузимале шумске и неистребљене делове, који су дотле били општа сеоска својина.»

102-103.стр.:
8. Имена. –
«Б. Имена српског порекла.
а) Српска имена, која су постала од презимена распоређених породица или од мушких и женских имена и надимака јесу: Бајевац[фуснота 1], Бровић[ф. 2], Бошњак, Вукићевица[ф. 3], [...], Ратковац (Свилеуха), Ераковица (Јошева), Цајинац (Кожухар), [...].»

128.стр.:
«Села која су постала као засеоци од других села пре 200 година, била би: Бело Поље од Звечке, Радљево од Бргула, Шарбане од Бргула, Јошева од Љубинића, [...].
Села, која су постала као раселице других села пре 200 година била би: Бровић раселица Пиромана, [...].»

159.стр.:
1. Презимена породица / 2. Село у којима су данас / 3. Доба досељавања / 4. Области и места одакле су досељене / 5. Број домова у селу / 6. Слава (крсно име) / 7. Напомена

1. Ераковићи[ф. 1] / 2. Бресница / 3. II пол. XVIII в. / 4. Оглађеновац у Подгорини / 5. 7 / 6. 7. јануар (по старом), 20. јануар (по новом календару)
1. Ераковићи / 2. Пироман / 3. II пол. XVIII в. / 4. Оглађеновац у Подгорини / 5. 10 / 6. 7. јануар
1. Ераковићи / 2. Слатина / 3. II пол. XVIII в. / 4. Мокра Гора у Ст. Влаху / 5. 2 / 6. 23. април (по старом), 6. мај (по новом календару)
1. Ераковићи / 2. Коцељева / 3. после 1827. г. / 4. Бресница / 5. 1 / 6. 7. јануар

[ф. 1 – Ераковићи су с Ераковине на Његушима у Црној Гори, прво дошли у Кремна, па после у Оглађеновац. Њихови су сродници и Ераковићи у Пироману и Коцељеви.]

3.
Д-р Јован Ердељановић ''Стара Црна Гора (етничка прошлост и формирање црногорских племена)'', Београд 1926. (теренска истраживања 1910. год.), Насеља и порекло становништва (књига 24) - СЕЗ (књига XXXIX)

448.стр.:
«Исељени Хераковићи и Рајићевићи.
[...]
П о п о в и ћ а (- Х е р а к о в и ћ а) има исељених у Србији у Петровом Селу (веле 3–4 куће) и у Бугарској. А од њих ће бити и Херак у цеклинском селу Додошима (у Ријечкој Нахији), за којег се каже: ''Херак је из Хераковића, с Његуша'' (слави Петков-дан) [фуснота 4], и још Е р а к о в и ћ и у селу Оглађеновцу у ваљевској Подгорини, о којима се саопштава, да су ''са Његуша у Црној Гори'' (славе Св. Јована) [ф. 5 – Етнографски Зборник VIII, 823.стр.].»

4.
Владислав Скарић ''Изабрана дјела (прилози за историју Босне и Херцеговине и југословенских народа)'', Нови Сад 1985., књ. III
82.стр.:
«[...] Из других крајева спомињем [...] и данашње Хераковиће у ваљевској Тамнави, од којих су једни из ваљевске Подгорине, а други с Мокре горе у Старом Влаху. Свакако су ови тамнавски Хераци из још веће даљине, а Подгорина и Мокра гора су само етапе у њиховом селењу.»

5.
Војислав С. Радовановић ''Шабачка Посавина и Поцерина (антропогеографска испитивања)'', из теренских биљежница грађу приредила Миљана Радовановић, 1994. (теренска истраживања вршена 1947., 1948. и 1949. год.)

О селу Бобовику од 99. до 102. стране:

100.стр.:
«[...]
У Средњој мали, на лубењачкој страни спрам Јаловика, око 300 до 400 метара од Водице, има на месту званом Дело, старо римско гробље, а и данашње сеоско гробље. Има и данас ''римских'' каменова – ''римско пише''! На том месту је, близу гробља, с ову страну пута, на њиви Живановића (сад Павловића, из Љубовије, ''ерско'' – пре десетак година) ископан ћуп среберних танких пара пре 40 година. [...]
У Средњој мали, код Водице, било раније чувано ограђено место са старим сеоским чардаком, кошем за кукуруз. Од турског рата село престало да меће кукуруз у њега; последњи пут 1912/13, и 1914/15, за време кметовања Паје Секулића, Живојина Глишића и Драгутина Ераковића. То није наређивала власт, већ је само ''село'' то чинило да има резерве за храну (само кукуруз у клипу). [...]
[...]»

101.стр.:
«[...] . – Средња мала: Ераковићи (18 к., Јовањдан). 11к. овде и 7 у Горњој мали. Они су са Његуша из Црне Горе. Четири брата дошла, два у Бобовик (Која и још један), трећи остао у Бресници код Коцељева (има их тамо 17 кућа) а четврти отишао у Купиново (замрли). – [...]»

102.стр.:
«[...]. – Ђуровић Стојадин (1к., Аранђеловдан). Од Косјерића, село Брајковић, 1921. дошао као слуга у Ераковиће, и код других служио. – [...]»

Проверио сам (у истој књизи) фамилије из Владимираца али тамо се 1947-1949.год. не спомињу Ераковићи.

6.
''Шабац у прошлости'' 1, 2, 3
____________________________________________________

Једно од најинспиративнијих познанстава на пољу ераколошке теорије, стекао сам са Александром Сашом Ераковић. Ова с(амо)уверена, виспрена и надасве паметна жена (за коју држим да је достојна потомкиња славног имена његушких Хераковића, мада се Саша са овом мојом констатацијом, изгледно, никако неће сложити), предочила ми је у досадашњој дописци више значајних података и личних веома сложених (често истиче да су релативне и привремене) претпоставки.
Покушао сам их тематски и хронолошки систематизовати али сам сасвим сигуран да у томе нисам успео нити сам их адекватно разумео.
Иако се њено интересовање шири и на раздобље пре досељавања Хераковића на Његуше, овде ће сада бити обрађено само касније раздобље.
Како сам податак о Морачи узео као кључан, поменуто касније раздобље поделио сам на три хронолошке целине: 1) период условно разграничен и назван ''предморачки'', 2) период условно разграничен и назван ''његушко–морачки'', 3) период условно разграничен и назван ''постморачки''. Међутим, претходно (заправо након тога?) сам морао открити постојање нечега што представаља, чини ми се, једну почетну Сашину хипотезу а која би се налазила унутар ''предморачке'' целине и која би јој давала идејни садржај. Структура те тајновите и интересантне хипотезе је, мислим, суптилно везана за неке токове мени тешко ухватљивих Сашиних идеја–слика о пред-историји његушких Хераковића (са доста сложеним карактеролошко-религијско-ратничко-економско-метафизичким референцама), али ипак изгледа лакше уочљивих кроз Сашину (тако ми се чини) дефинисану фразеологију (измешану са, њој својственом, анегдотском асоцијацијом и стоиком) чија је основа изникла из крактерисања најближих предака у Мачви и проширена у два правца – на праисторију његушких Хераковића и на, до сада, с њене стране, изгледа једину целовитије изграђену хипотезу о историји након Његуша (исељавање у Лику) – умрежавајући их у једну раван. Пример, у којем је поменута структура најуочљивија, можда је следећи:

15.I 2010.:
«''Uskočki je vojvoda Ivan Heraković, zbog vojnih zasluga u borbi protiv Turaka na prostoru Primorske vojne krajine, od cara Maksimilijana II. dobio carsko plemstvo i grbu Beču, 5. kolovoza 1569. godine.
[...]
Živjeli su u Senju i bili članovi senjske vojne posade. Nakon završetka Uskočkog rata i potpisivanja mira u Madridu 1617. godine, mnoge su uskočke obitelji morale, prema odlukama tog mira, napustiti Senj i naseliti se što dalje od uskočkoga Senja. ''
''Osmanlijski ratni pohodi na ovom podru... Mehr anzeigenčje posebno su se intenzivirali u prvoj polovini 16. vijeka, kada je kraj oko Senja posve opustio, a sam grad postao utočište brojnim izbjeglicama sa okupiranih područja. Od izbjeglica se formiraju vojne jedinice, znameniti senjski uskoci, koji će do početka 20-ih godina 17. vijeka uspješno braniti Senj i nanositi teške gubitke vojskama Osmanlijskog carstva i Venecije. Za potrebe odbrane na brdu Trbušnjak 1558. godine završena je izgradnja tvrđave Nehaj u koju je bila smještena uskočka posada. Zbog junačkog otpora višestruko jačem neprijatelju ovi su hrabri borci ušli u legendu i narodnu pjesmu, a zbog novonastalih političkih prilika u 17. vijeku, postali smetnja i opasnost za novu, miroljubiviju politiku Habsburške Monarhije prema Osmanlijskom carstvu i Veneciji, te su bili raseljeni po ostalim hrvatskim krajevima. '' [Као и: Александра (7.III 2013.): «Ko je proterao, pitash, senjske /Zumberachke Uskoke? Pa mladi Habsburzi, kada su sklopili savez sa Turcimao nenapadanju i kada su time ukinuli Vojnu krajinu, tada su svi nashi junaci uglavnom nagrabusili, nisu znali shta i kuda sa tim svojim, vec u venama, ratnishtvom . / tako ispada.»]
znam pouzdano iz rodoslova nekih srpskih plemickih porodica doseljenih pred najezdom Turaka sa Kosova u Knin, da nisu mogli zadrzhati plemicku titulu , u sluchaju da odbiju primiti katolichanstvo, tako da, zanima me da li su tako i Erakovici morali preuzeti katolichanstvo, a ako jesu, imaju li veze sa danashnjima,pravoslavnim, koji po Dalmaciji slave krsnu slavu Sv. Georgija ?
Hrvatski izvori navode ime IVAN Erakovic a neki drugi JOVAN Erakovic, najverovatnije se radi o istom.
da li je moguce da se ogranak Eraklovica iz CG ''odmetnuo'' u Dalmaciju i izgradio svoju osobenu geneologiju identiteta koja se samim tim chinom gubi i da li je to jedan od razloga shto mnogi Erakovici danas ne mogu da prate svoju geneologiju u kontinumu ? [Упоредити: Александра (7.XI 2008.): «Dalje, interesantno je ZA SVE ERAKOVICE da se jako brzo ''odrode'', tj. chim negde, bilo gde steknu novonastale porodice gube kontakt sa ostalima.Poshto sam par godina i sama zhivela na Cetinju, imam utisak da je to deo uticaja koji ZHENA-MAJKA ima u kuci kroz odgoj dece jer se u srcu CG-re jasno vidi da su deca u kuci uvek okrenuta tz. ''vuchevini'', tj. majchinoj rodbini i uloga zhene - majke u kuci je nezamenjiva, razume se da su svi uslovi nastanka takvih odnosa pogodovali istim(CG gaji i dan danas matrijerhat samo pod zastavom patrijerhata) / Nalazim da je to glavni razalog zbog chega se Erakovici NIKADA nisu ujedinjavali oko svoga stabla kao neki drugi . / To shto ''nalazim'' ne znachi da i podadjam u centar, naravno:) » као и са деловима коментара из 27.V 2008. и 15.I 2009.]
pokatolichavanje i ponovno vracanje na vjeru pradjedovsku , da li je bilo toga, zanima me ?
[...]»
6.II 2010.:
«[...]
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BA
http://images.google.de/images?hl=de&safe=off&um=1&q=bobovik&ndsp=18&ie=UTF-8&sa=N&tab=wi
da li je moguce da je jedan deo Erakovica otishao u Hrvatsku Krajinu ''U Uskoke'', boravio tamo dok se moglo a onda produzhio put daljih borbi protiv Turaka - put boja na Misharu, ali preko CG, koja je u tom sluchaju bila Katarza ?
toponimi ''Bobovik'' koji se srecu u okolini Zadra i u okolini Shapca, imaju li jedan s drugim veze ?
moji su znali i tvrdili 100%no da su poreklom sa Njegusha koje su opisivali kao i to da su ikonu sv. Jovana Krsttitelja koju i danas chuvaju doneli iz manastira Moracha , poshavshi za Srbiju.
nash chukundeda zvao se Ivan Erakovic, da bi posle njegovom praunuchetu-prvom pa drugom (mojim strichevima..) takodje dali to ime ali sad ne Ivan vec Jovan.
[...]»
7.II 2010.:
http://opus.kobv.de/ubp/volltexte/2008/2130/pdf/mgfn_12_2008_01_Btr02.pdf
za one koji znaju nemachki ...
potrudicu se da pronadjem josh po neshto u biblioteci Hofburg ;
moguce je da neki od Erakovica koji danas slave Sv. Jovana Krstitelja su ustvari isti ovi koje austrijski izvori navode kao Uskoke iz reda Templara - Sv. Jovana, tzv ''Johanitere''.
a mozhda je to sve koincidencija ...
nadam se ipak da postoje ovde ljudi koji puno vishe od mene znaju , dotle cu videti da se potrudim najvishe moguce , da prikupim shto vishe podataka.»

Покушај анализе слојева и кључних елемената претходног:
– а) сучељеност постојања православних (св. Ђорђе) и гркокатоличких (Х)Ераковића у Приморској војној крајини [Александра (10.IV 2013.): «u hrvatskim izvorima, kad god se govori o herakovicima ili heracima kazhe se da su doseljeni za borbu protiv turaka, nikad se ne pominju kao njihovi»] + б) постојање имена Иван/Јован + в) паралела далматинског и мачванског бобовика (у ''Гласнику земаљског музеја'', Сарајево 1968., налазим да је ''бобовик'', Sedum maximum (L) Hoffm., лековита биљка која се користи као чај против чира на стомаку) = где, код све 3 ставке, скривену и главну улогу имају можда: 1) паралела ''позивања'' од стране Аустрије (у Сењ) / Карађорђа (на Мишар); као и 2) економски разлог промене вере = обе ставке у вези са помишљањем о досадашњем одржању (опстајању) трговачко-војничке традиције владимирачко-бобовичких Ераковића а делимично одатле, изгледа, питање настанка парадокса ''прекида'' континуума генеологије идентитета с обзиром на претходну тезу одржања традиције.
– елемент ''ред јоханитера'' (Ordo militiae S. Johannis Baptistae hospitalis Hierosolimitani, Ред светог Јована Јерусалимског од Родоса и од Малте,...) можда би могао бити чинилац покушаја објашњења настајања славе св. Јована Крститеља, као исхода оног периода када су, приликом доласка у Војну крајину, неке струје Ераковић-традиције престајане и настављане, али остаје нејасно шта одређује да ''враћање на вјеру прађедовску'' конституише разлику настајања с једне стране далматинских Ераковића (св. Ђорђе) а с друге стране св. Јована (Морача).
– ''Распуштање'' и насилно расељавање војних посада око Сења али и својевољно ''настављање пута'' (настављање ратничке традиције) ка Мишару, овде чини се да стоји у некаквој вези могућег настајања далматинских Ераковића који ''вараћају'' стару првобитну славу св. Ђорђе (самим тим вероватно и ''остајања'' у грко-католичанству неких Хераковића ?) али је код Александре то изгледа остало неразрађено. Овде је важно (заправо и најважније) уочити мистичне потаје (развијености) Александриних промишљања природе сродности балканских Ераковића.
– Правац ''вараћања'' преко Црне Горе покушај је подешавања породичног предања које говори о Његушима али не и о Приморској војној крајини, али је и прилика за искоришћење претходног ''распуштања'' војних посада као елемента. За сада ми није јасна функција ''катарзе'' мада извор (Његуши), код Александре, има могућност узроковања метаноје археа (атавизма?) (такође с тим и опис личног усхићења приликом посете Његуша). Очито да је то тренутак дефинитивног пре-узимања славе светог Јована Крститеља. [6.I 2014.: враћање на Његуше у Александриној хипотези је свраћање, кратак боравак (између Војне крајине и Мораче) на истима; податак да је Иво ''са Његуша'' мислим да не мора бити у супротности да су Ераковићи до 1806. можда већ неко време боравили у Морачи, тј. да су напустили Његуше много пре 1806. године; од 1607. (потписивање мира у Мадриду) до 1806. могло се догодити да се жумберачки Хераковићи поделе на 2 групе (на једне који ће остати и на друге који се враћају на Његуше – Саша у хипотези не објашњава зашто се нису сви сењски Хераковићи после 1607. вратили на Његуше), да живе на Његушима, и да са Његуша оду у Морачу. Међутим, ако се претпостави да је Иво заправо рођен у Оглађеновцу, тј. да је истина да је Крађорђе позвао Ераковиће на Мишар али не са Његуша већ из Оглађеновца, зашто је Морача морала бити интерполирана у предање о Мишару ?]
Не бих се сложио са аксиоматичношћу тенденција неких делова хипотезе. Доста тога је, мислим, подложно другачијем објашњењу и осмишљавању.

Александрин фантастични осећај за питања о генеологији идентитета, о не–могућности (континуираног) праћења континуитета генеологије, о сједињењу родословља итд., биће да је на трагу нечега што се изгледа већ дужи низ деценија очитује као једна од најзначајнијих поставки у повести еракологије. Оно стоји у реду са питањем Андрије Лубурића (''Поријекло и прошлост династије Петровића'', Београд 1940, књ.1, 7.стр.: «У прилог овој претпоставци иде и чињеница, што је владика Василије Петровић [...], изоставио овог Ерака и потурио се под измишљеног ''војводу Његоша'' [...], као да га се стидио због нечега, [...]») и са застрашујућим запажањем г. Васка Костића: «Чудно је зашто су учени Петровићи-Његоши (а већина су такви били) нерадо говорили о свом поријеклу? Тешко је вјеровати да га нису знали. Лакше је повјеровати да су имали неког разлога да то не истичу? Немањићи су много старија династија, па су знали своје поријекло. Многа мање значајна црногорска племена знају своје дубоке коријене.».

Да ли сво троје говоре слично о различитоме, друго је питање...

21.I 2014.:

–

1. Milenko Eraković (26.IV 2012.): Dacho, koliko ja znam i koliko se secam predanja koje mi je preneo moj pokojni otac, Erakovici su kao prezime mnogo, mnogo stariji od njeguskih potomaka porodice Erakovic- rec je o porodicama Petrovic, Popovic, Raicevic i dr. Inace na Njegusima postoji samo selo koje nosi naziv i crkva u kojoj je sahranjen neki od znamenitijih Erakovica tog doba. A da budem precizniji-od pocetka 18 veka, a verovatno i ranije na Njegusima prezime Erakovic ne postoji. Postoji samo toponim-selo i postoji jako izrazeno secanje kod pomenutih njeguskih porodica da su im preci Erakovici. Moj otac mi je pricao da postoji legenda da je rec o krvnoj osveti i da su neki zbog toga pobegli noseci sa sobom samo prezime, a oni koji su ostali uzeli su prezimena po blizim precima. Ove podatke nisam nigde uspeo da proverim, ali je nedvosmisleno da Erakovica na Njegusima nema i nedvosmisleno je da svi Erakovici u Crnoj gori u poslednjih 300 do 400 godina vode poreklo od Erakovica iz Banjana. Koliko su puta pre toga napustali Banjane i koliko su se puta ponovo vracali, treba istrazivati, tek izvesno je da svi Erakovici Banjana znaju da su dolazili i odlazili iz ovog kraja i da su mu se definitivno vratili u 16 ili 17. veku. Toliko. Pozdrav
2. Mirolsav-Turo Eraković (10.VI 2012.): Bio sam na oporavak Prčanj u Boku Kotorsku 1963.i tamo upoznao jednu devojku iz porodice Djurović.Upoznala me je sa njenim dedom i prilikom upoznavanja starina u kapetanskoj uniformi penzionisanog pomorca prilikom izgovaranja svog prezimena skide kapu sa glave pokloni se i htede da mi poljubi ruku što me je tada iznenadilo otrgo sam ruku i r3kao da to kod nas nije običaj i da me je postideo.Deda koji je tada imao preko 70 godina rekao mi je da se netreba da se stidim jer si ti plemićkog porekla.Pitao sam ga otkud mu to a on mi reče:da je njemu pričo njegov deda koji se družio sa Vladikom Radom PP NJegošem koji se odmaro više puta u Prčnju i da smo negde oko 1650.godine zbog neprihvatanja da promenimo prezime kolektivno napustili selo Erakoviće i otselili pod NJegoš.Ovo sam morao da zapišem jer bi to bilo zaboravljeno,a možda pomogne u odgonetanju istine o nama...

2)
Период ''Његуши – Морача''

а)
http://www.trazimo.info/read.asp?kat=1&id=6791 > Herak, Erakovic, Herakovic, Erak
A. Erakovic – Crna Gora / Budva (19.V 2008.): [...] Kotorski arhiv ili knjiga dr. Jovana Erdeljanovica o istoriji stare Crne Gore , svejedno, ako mozhete vashu porodichnu prichu koju su vam vashi stari "kazivali", prenoseci je s` kolena na koleno, da smestite u dat nacrt kolazha
Ja sam jednostavno rasla uz tu prichu, saznajuci polagano sve vishe i vishe, od svojih u prvom redu . Opisivali su mi Njegushe do tanchina stvarajuci nestvarno lepu sliku koja je i te kako umela da me ponese. Sliku krsha podno Lovcena
Moji su taj ogranak koji dr. Erdeljanovic navodi kao Erakovice koji su se odselili u Ogladjenovac kod Valjeva, tachnije - odselili su se u Vladimirce i slave sv. Jovana Krstitelja, a preslavljaju sv. Trojicu. Svratili su u manastir Moracha i otuda poneli ikonu Sv. Jovana Krstitelja . Navodno su otishli u Srbiju kao ispomoc u borbi protiv Turaka, za boj na Misharu . Zaista ne znam i ne mogu sa sigurnoshcu da tvrdim koliko je to tachno.Samo znam gde su se nastanili i odakle su doshli .
[...]
Draga Svetlana, jeste,obichaj je da se detetu daje ime djeda, a ako je to vec dato, onda djedovoga brata.
Isto tako, verujem da su se tvoji sigurno doselili iz CG jer Erakovici su stara loza a toliko nas je danas ipak malo ...
Sve vas puno pozdravljam !
D. Erakovic – Crna Gora (21.V 2008.): [...] Izrecicu sada jednu mozda «jereticku» hipotezu koja, naravno, nemora biti tacna: Erdeljanovic je spontano pogresio povezujuci Eraka (rodonacelnika ogladjenovackih Erakovica sv. Jovana) sa Herakovicima-Petrovicima Njegosima.Objasnicu: posto su Turci doveli Eraka u Jautinu, to znaci da se tek u Jautini formiralo prezime Erakovic (kada se kaze da su se spustili iz Semegnjeva, to mozda znaci da su se spustili preci koji ce tek kasnije izroditi prezime Erakovic).Osim, naravno, ako se Erak sam prezivao Erakovic.Posto, dakle pretpostavimo da prvi Erakovici sv. Jovana nastaju u Jautini, a ako znamo da je Erak dosao sa Njegusa, dolazimo do pretpostavke da se Erak na Njegusima nije prezivao Erakovic vec nekako drugacije.Ime (H)erak je bilo cesto u dinarskom regionu.
Sada vec imamo elemente koje mozemo povezati: Njegusi – Moraca (uzimaju ikonu Jovana Krstitelja, mozda Erak sa svojom bracom? ) – Semegnjevo – Jautina, Vladimirci, Ogladjenovac.Zanimljiv je podatak o Misaru, kojeg spominjete.Bitka na Misaru se dogodila 1806. god. (dakle, 1. srpski ustanak).Posto se Erakovici oko Ogladjenovca spominju vec krajem 17. veka (kako kaze Lj. Popovic), to znaci da postoji jedan vek jaza izmedju ova dva dogadjaja.Valjalo bi to podrobnije istraziti. [...]
A. Erakovic – Crna Gora / Budva (27.V 2008.): [...] Moguce je da se jedan deo nashe loze doselio pre nas u Ogladjenovac a drugi deo kasnije u vreme bitke na misharu. Moj deda je rodjen 1898. godine i govorio je ijekavski , delom i ekavski.U Vladimircima NIJE gde imao da nauchi ijekavski nego mu je to ostalo od oca i dJeda. Tako da, nisu se davnih dana doselili, vec najpre u doba bitke na Misharu. To sa Erakom koga pominju da su doveli Turci, ne mora da znachi nishta, zar se nije mogao u Erakovicima roditi neko kome su opet dali ime Erakovic.
Njegushi su selo , a Erakovici zaseok istog sela i nalaze se u centru Njegusha, red kuca , pa su ga zvali i "varosh Njegushka".
[...]
kao i to da se za rodoslovlje Erakovica najvishe interesuju zhene, odive erakovica, moguce shto se samom udajom osecamo istrgnutima iz konteksta, na neki nachin "zanemarenima", neko ko ne nastavlja lozu itd. Mushkarci , bar u mom ogranku nisu nikada trazhili nishta afirmativno apropo toga , kao da im je ta "uloga" sama po sebi bila dovoljna ... ne znam zaista. Dr. Erdeljanovic navodi da je stari Erak sa Njegusha bio trgovac ; moji su po toj lozi vekovima , neprekidno ,trgovci i umetnici, do dana danas. Sluchajnost ili ne, ne znam ... [...]
Erakovic Slobodan – Srbija, Koceljeva (11.VI 2008.): Ne znam kako, ali verovatno ste nas svrstali pod neke druga vama pribliznije Erakovice. Postoje Erakovici u Koceljevi, selo Bresnica. Jedan deo tog sela naseljavaju Erakovici familija. Sredinom 18 veka doselili su se tu i zanimljivo je sto se ni cm. nisu pomerili. Tacnije, zna se sama parcela na kojoj su prvi sator podigli Erakovici koji su stigli na nju.

б)
facebook-grupa ''Bratstvo Eraković''
Aleksandra Erakovic (15.I 2009.): [...] mojih od kojih sam chula da smo iz Crne Gore doshli za Boj na Misharu, 1806.,u Vladimirce kod Shapca, tachnije - Bobovik iznad Vladimiraca. Preslavljamo Sv. Trojicu .Ikonu Sv. Jovana Krstitelja (krsna slava) koju u kuci imaju poneli su iz manastira Moracha a opis Njegushkog polja mi je do tanchina prenet - ochev stric Milorad prichao mi je prichu koju je kao mali slushao od svog djeda Iva(na) Erakovica ...
Svi do mog oca, po mojoj liniji bavili su se trgovinom.
Generalno, od onih sam kojima se josh uvek ne zna ni krs` ni kraj , shto se tiche rodoslova ... otac Janko, djed Milan, pradjed - Srecko, chukundjed - Ivan , a ostalo im nisht` ne verujem jer slabo koji muhkarac iz moje loze da je zainteresovan za ochev rod, shto je opet razumljivo jer kao u svakoj CG familiji i kod nas se negovao kult zhene - MAJKE, te su tako deca gajena ''po vuchevini'', a djed Milan je bio poslednji iz loze koji se u govoru josh koristio ijekavicom.Umro je pochetkom sedamdesetih u svojoj 83 godini i gledajuci po spomenicima, je nazhalost najdugovechniji meni poznati Erakovic od ogranka koji navodim. [...]
Aleksandra Erakovic (6.V 2012.): Milenko Eraković :''Erakovici su starosedeoci u Boboviku, kod Vladimiraca, u Bresnici kod Koceljeve, u nekim selima u Macvi, a ima ih u znacajnom broju starosedelaca u Sapcu, u Valjevu i dr. '' - prirodno da je tako, posto su (ako se zna da... su dosli u taj kraj kao pozvani za Boj na Misaru 1806.) nakon oslobodjenja od Turaka mogli u odnosu na sve druge, biti samo starosedeoci. Naravno ne samo Erakovici. Zanimljivo je da sam taj podatak o doseljenju mojih Erakovica cula od majcinog dede, koji je po rodu Pivljanin. Negde jeste zapisano, da je Karadjordje za boj na Misaru doveo direktno iz Crne Gore Crnogorce na koje je mogao da se osloni. Bili su celnici te bitke, ali i pozadina, tada u tom istorijskom stivu zabelezeno, parafraziracu: zaduzeni za to da Srbi bitku ne ''napuste''. Od mojih Erakovica nisam nikada nista cula sto bi licilo na samohvalu (iako je moj deda izasao iz prvog svetskog rata sa svojih 20 godina i ordenom kao invalid u desnu ruku) , ali mi je majcim deda, koji je istoriju imao u malom prstu, znao cesto reci, da se ponosim mojim Erakovicima, naglasavajuci da sam Crnogorka iz narocite familije.

в)
– Александра (5.XII 2012.): moji su prichali da su doselili iz Njegusha i da su po polasku svratili u manastir Moracha odakle su uzeli ikonu
opisivali su stari Njegushe do zadnjeg kamena
mislila sam neko vreme da se nisu sluchajno u medjuvremenu nastanili u Senj, jerse moj chukundeda zvao Ivan Erakovic....da su, uzevshi plemstvo od cara Maksimilijana, uzeli na neko vreme i katolichanstvo(jer kao plemici nisu mogli biti pravoslavni)
[...]
– ја (5.XII 2012.): a jel spominjali neke druge toponime njeguša?
– Александра: osim sela Erakovic, nista / interesantno je da su selo koje su kod Sapca i vladimiraca naselili nazvali BOBOVIK, tako se zove i jedno selo na otoku u Hrvatskoj na otoku Viru
[...]
– ја: [hoćeš] reći da erakovići sv. jovana imaju veze sa herakovićima iz žumberka?
– Александра: ne znam za druge, ali kod nas postoji selo Bobovik(kao u Hrvatskoj) i ime Ivan Erakovic, mada moj deda je govorio dIJete, sa Cetinjskim akcentom, niti sa bosanskim niti sa hrvatskim
nije nikada obichavao reci ''dEte''
i josh par izraza sam videla da akcentuju kao na cetinje
ne bi me chudilo da su menjali veru zarad polozhaja, a bili su ratnici, neustrashivi, pre stoici no ikakvi hrishcani
nisu bili mnogo privrzheni crkvi, mada nisu imali ni protiv
rat i trgovina, to ih je zanimalo a svi su nadareni za umetnost, sto su [o]dlike esencije Njegusha
[...]
– Александра: moji su vazda IZ LIKE uzimali ljude koji su kod nas radili i sluzhili / zanimljivo
– ја: nisi mi rekla kako su ti preci opisivali njeguše
– Александра: ne, nisu ih opisivali kao Bobovik na Viru:))) / zbilja kao Njegushe...kao mesto odakle se valja popeti malo na vidikovac odakle se pruzha beskrajan pogled na more pod sobom
– ја (13.XII 2012.): Erdeljanović: Erakovići sv. Jovana su od Popovića s Njeguša?
– Александра (13.XII 2012.): ne znam, imam eRdeljanovica Istorija Stare CG i Primorja ali na to nisam nabasala / mislish da su pomenili prezime u Popovic pa onda vratili ponovo Erakovic?
– ја: to ti je u ''Raseljeni H. i R.'' / To je u direktnoj koliziji s tezom porekla s Žumberka...
– Александра: odlichno, nekad ''antiteze'' josh bolje uchvrshcuju teze / ali chinjenica je da su moji Erakovici bili puno vishe okrenuti zapadnom delu bivshe Jugoslavije nego recimo juzhno-istochnim krajevima [...] promaklo mi to, osim njegove tvrdnje da Erakovici koji slave Sv. Jovana iz Ogladjenovca su u ustvari iz nJegusha / moji su pominjali samo Njegushe / a Ogladjenovac jako blizu
– Александра (14.XII 2012., 12:51): da, moji su prichali o Njegushima, dedin rodjeni brat Milorad Erakovic, sjajan stolar(izradio ceo ikonostas u crkvi) i jedini izgleda crkvi privrzhen, pripovedao mi je, dajuci mi svaki dan u podne po 3 velike kashike domaceg meda, govreci ''grizi med'', da ti budu zubi jaki i zdravi kao kod svih Erakovica shto su...tada bih ga ja pitala odakle su Erakovici doshli (majchin deda a moj pradeda, Pivljanin mi je vec isprichao da su Erakovici Crnogorci koje je Kradjordje doveo sa njegusha kao najbolje junake za boj na mIsharu), jer sam htela njegovu podrobniju verziju koja se ticala nechega shto storija sigurno nije belezhila...on bi se zagledao negde u shiroku daljinu, prebacivshi svoj ogled dalko iznad i preko mene...''crtajuci'' mi Njegushe...grizla sam med, osecajuci kako mi zubi rastu erakovicki-vuchiji, i rasla zajedno sa opisom krajolika ... kada sam prvi put, nakon mnogo godina, otishla na nJegushe sa mojim suprugom, Cetinjaninom, izashli smo iz auta, na mestu odakle se iz pravca Cetinje vide Njegushi, nad selom ... provalile u iz mene slike, kao bujica, nekontrolisane ... prave. Za razliku od svih drugih iz CG, moji sa sobom nisu poneli gusle vec diple/dvojnice koje su svi u kuci u to doba svirali, moj pradeda Srecko najvishe...diple se tradicionalno sviraju ne u srbiji gde su se doselili, vec u selu Majstori podno Lovcena-odrzhava se svake godine takmichenje u sviranju dvojnica. [Александра (10.III 2013.): «Iz Crne gore su doneli dvojnice/diple, malo nekarakteristichno za Crnogorce. Obichno su nosili gusle sa sobom. Dvojnice ili diple se tardicionalno sviraju u podlovcenskom kraju, odrzhava se chak i takmichenje u selu Majstori pod Lovcenom »]
– ја (8.III 2013.): [...] Tvoji da (mada nije isključeno da su mogli od nekog i da čuju za Njeguše), ali moji, pa banjanci, pa dalmatinski, pa banijski...niko ne pamti da su sa Nj[eguša]
– Александра (8.III 2013.): Nisu chuli ni od koga do od starog Iva koji je bio zadnji u njegushe / On I'm je tachno preneo sliku Njegusha, znachi neverovatan opis. / Kao mala, nisam chekirala" vladalachku kucu(iz priche) vec PREDEO...krajolik..meni je TO znachilo iznad svega. [...] [Александра (13.XII 2012.): «isto tako, sami od sebe su bili dosta samouvereni, u srzhi srecni i zadovoljni , tako da im nije bila potrebna potpora o ''njegushkom poreklu'' bilo kakve konotacije, da im uzvisi ego / ili bilo shta slichno / sta god da su radili, chime god da su se bavili, osecali su se kao vladari-svog zhivota ! a to je alfa i omega ; (21.I 2013.): ni ja nijedno mesto osim Njegusha ne osecam svojim da bi se sa njim identifikovala...za nJegushe sam chula kao za nashu postojbinu pre no mi je otac rekao da se tamo vladika rodio, tako da je to u mojoj svesti pre moje no ''vladichansko'')) »]
– ја: Kako znaš da je upravo I[vo] taj koji je sa Nj[eguša] i da li je Karađorđe tražio ljude baš sa Nj[eguša] ili iz Morače?
– Александра: Nisu moji iz Morache doshli, tamo su SVRATILI da uzmu ikonu / Tako mi je dedin brat rekao kad sam imala 6 godina, da je Ivo zadnji bio u Njegushe. [Александра (5.XII 2012.): «moj deda je umro kad mi je bilo 4 godine, ili 5 tako da sa njim o tom nisam prichala, vec sa njegovim bratom, njemu je otac i djed prichao o Njegushima, stari Ivo je bio kazhu otuda»]
– ја: Shvatam ja da nisu iz M. ali zar nisu mogli npr. u Morači živeti 1,2,3 generacije pre dolaska u Mačvu?
– Александра: mogli su / to je to shto sam i ja mislila, gde su bili u medjuvremenu? / mada, mogli su biti i u Njegushima / svejedno
– ја: [...] E, a da te pitam kako razumevaš (hipotetički) zašto drugi E. svetog jovana tvrde da su došli u 17-18.v., dakle pre vas?
– Александра: koji?
– ја: Bresnica, Oglađenovac, Koceljeva, Piroman...oni o kojima ne znaš...pitam samo tvoju hipotetičku rekonstrukciju dešavanja s obzirom da ne znamo ni ti ni ja o tome ništa
– Александра: [...] ti E. tvrde to jer su ranije i doshli / najverovatnije. / moj pradeda po majci mi je rekao da je Karadjordje iz Njegusha doveo moje. A on je znao pisanu istoriju, knjishki moljac je bio.
– ја: Misliš npr. da se u 17.v. sa Nj[eguša] odvojila grupa i pošla u Srbiju a da je manji deo (tvoji) ostali malo duže pa i oni krenuli?
– Александра: tako nekako. / Moji su bili trgovci. / Kada sam dedu pitala "od kada", rekao je "od uvek"! / Gde su shta /chime imali da trguju , u sluchaju da rata nije bilo, tamo bi bili. [...] [Александра (10.IV 2013.): «mozhda su Ogladjenovachki otishli onim redom a moji zatim kad ih je Karadjordje doveo sa Njegusha, tako je bilo u istorijskim starim knjigama napisano, prichao mi pradeda / da su bili tunjavi ne bi ih vodio i ja bih danas bila na Njegushe / tja.... »]
– ја: [...] e sad, da li mi možeš kazati gde bi on mogao tako nešto pročitati...neka škola, arhiv loznički...bilo šta?
– Александра: [...] Mislish na mog pradedu od majke ? ne znam, stalno je chitao kojekakve "istorije", bio ktitor pri crkvi, sa sveshtenicima i ljudima koji mnogo prichaju o istoriji i ratovima, bitkama, chesto. / Imao je i gde prochitati i od koga chuti.
[...]
– ја: Juče pročitah o jednim kulićima (od kuča) koji promeniše slavu svoju kučku u jovanjdan jer je celo polimlje [31.XII 2013.: моја грешка – треба: Пива] slavilo sv.jovana...
– Александра: sv. Jovana slave mnogi / sve je moguce / ne bi me chudilo da su moji uzeli slavu sv. Jovana dabi se moguce mogli posecivati tada sa drugim Erakovicima, nisu oni tada ipak bili toliko drchni kao kasniji narashtaji . Mislim da su u Srbiji ogrubeli. / Meni su banjanski Erakovici mnogo pitomiji / melemni su u odnosu na nas / nas na ranu da previjesh, rana bi ti izgorela [...]
– ја: Simptomatično je da je jedan Eraković-Obradović (vasilijevdan) negde u 17-18.v. dao da se napravi jedna velika ikona i poklonio je moračkom manastiru. To je ostalo u sećanju Obradovića iz Lubnica (berane)
– Александра: Red je da i ja neshto poklonim manastirima u CG, a bice / Zanimljivo je to, mozhda im je morachki manastir bio etapno odmaralishte na putu za Srbiju, ishlo se u ljuti boj, moguce da su ih tamo pricheshcivali kao na put za Kosovo
– ја: ako su tek krenuli sa njeguša, zašto bi tako brzo promenili sveca? / Osim da su ili dugo bili u polimlju ili da su [pre 1806.] krenuli sa Nj[eguša]
– Александра: vidish, zbog nekih stvari sam mislila da su bili u Dalmaciji, da su se moguce i pokatolichili pa onda nanovo vrativshi veru, uzeli novog svetca, sv. Jovana / bili su jako shirokih shvatanja po pitanju drugih vera, svi ti moji stari, jako "tolerantni". / Dedin brat je bio vishe u crkvi, deda je radije prijateljevao sa sveshtenikom i druzhio se sa njim, bio je to tada sveshtenik Blazha Jovanovic, iz CG. / Majchini su bili vishe pri crkvi , za crkvu, Erakovici su bili najvishe za sebe, osecajuci se gotovo kao institucija. deda je kao invalid u jednu celu ruku bio sposobniji od njih resta, kuce i okoline.
– ја: i to pod uslovom da su žumberački grkokatolički Herakovići isto što i bratiškovački Erakovići sv.đorđa i sv.nikole
– Александра: da
[...]
– ја: Ako ste tako dugo bili na nj[egušima] (moji ako su uopšte iz nj. nisu bili tu još od 1760., banjanci još od 1750.-velestovo), zašto se onda neprezivate popović,petrović? Poslednji erakovići su dugo živeli na njegušima ne postavši popovićima/petr.?
– Александра: [...] Mislish- zbog chega nismo promenili prezime ? / Zbog NARCIZMA, podrazumeva se. / Moji su prezaljubljeni u sebe da osim sebe nikogane vide.

3)
Период после Мораче

– Александра мени (7.XI 2008.): [...] Shaljem Vam ovom prilikom neshto shto sam dobila od jednog Erakovica iz CG, na forumu ''Erakovici'' na facebooku :
''nema podataka kada su Erakovici sa Kosova , ne iz Hercegovine, dosli u CG i odkud u Banjanima. Naime poslje kosovske bitke 1389 godine i teskog stanja u Srbiji, Erakovici su se naselili u Njeguse sve do Sv. Petra Cetinjskog (1784-1830). U tom period Sv. Petar je uputio Vukotu i njegovu bracu Radula i Stanoja u Banjane. Banjani su u tom periodu bili strateska pozicija u kojoj se stalno ratovalo sa Turcima, sve do bitke na Vucijem Dolu 1789 [1876. – hijerakul], kada se i proslavio Cetko Pejovic.''
U tu prichu se lako uklapa predanje mojih da su za bitku na Misharu, 1806. doshli u shabachki kraj. [...]
– Александра (13.XI 2012.): [...] moji su bili preokupirani drugim stvarima, moja baba je dedi bila poslednja zhena koju je ozhenio kad mu je bilo 40 godina, tako da je star gajio punu kucu dece, vodio ogromno gazdinstvo vec od svoje 16e godine i [h]ranio nebrojeno mnogo usta-ko god da mu se priblizhio nije bio gladan; bio je nosilac ordena iz 1. sv. rata, iz istog invalid u desnu ruku(ceo sazher mu proshao kroz podlakticu) sto ga nije omelo da bude jedan od najuspeshnijih trgovaca i domacina u tom kraju; u bici naBastavu je bio ranjen ali zahvaljujuci njemu je srpska vojska krenula dalje--danima su chekali kao ukopani dok ih je austrijska vojska smanjivala za glavu...definitivni poraz se blizhio i komandant je energichno odbio njegovu zhelju da sam ode austrijancima s ledja i skochi im u bunker. To je za koju noc uradio na svoju ruku, ceo bunker pochistio i srpska vojska je jurnula dalje. Za neposlushnost u vojsci se dobija metak, on je dobio orden i chin narednika, i tada sa svojih 18 godina i izashao definitivno iz vojske, u nemogucnosti da se dalje bori. Na nosilima je pevao , od bola najverovatnije, pesma je lepsha od jauka, u svakom sluchaju. [Александра (5.II 2013.): «[...] moj deda je uradio na svoju ruku protiv svih komandi, chak kad je rekao glavnokomandujucem shta hoce ovaj mu je oshtro zapretio da to ni sluchajno ne chini. / on je to ipak uchinio. / to je taj pogon mimo svih zahteva okoline. / posle nije nikada kukao ni na koga./ / a protiv svakog je ''ustao'' protiv koga je bio. / ''komunistima'' je davao porez ne bash koliko su mu ''narezali'', jer bi se od njegovog prekora mesni (oci) ujeli za jezik. [...]»]
– ја (5.XII 2012.): a jel ste čuvali staru ikonu? [...]
– Александра (5.XII 2012.): jesu, eno je kod mog brata od strica u Boboviku, izvishe Vladimiraca. Nashe zemljishte ide od Vladimiraca, preko Bobovika do Jalovika / tako da su nam kuce u centru [...]
– ја (16.XII 2012.): Da ne zaboravim da te pitam posle: kako su se prezivali Krajišnici koji su radili na vašem imanju, da li možda znaš? Ne?
– Александра (16.XII 2012.): ne, bili su Lichani, to znam / deda bi odlazio u Liku po njih, sluzhili bi ceo vek kod nas, na ugovor o radu / kad podju zauvek od nas, na kraju, deda bi ih spremio po dogovoru / nisu radili narochito teshe poslove, chuvali stoku i sredjivali shtalu, to je
– Александра (24.I 2013.): ne bih, moj djed je umeo da diferencira...kad je hteo umreti, pita ga moj otac da kazhe za vreme kojeg vladara je zhiveo najbolje. / rekao je, shto se zarade tiche-za vreme Franje josifa, isto tako chim je pocheo rat. krenuo sam medju prvima, tako je normalno. / moji Erakovici nisu nikada u nikakvom (dvo)boju bili slabija strana, nisu nikada ni kukali niti se samosazhaljevali, tako sam se valjda i ja podigla. / Tako i zhivim. Ne mozhe tudjin do tebe doci nikad toliko blizu kao tvoj, niti od tudjina ishta ochekujesh. / meni su svi, djed, pradjed Srecko, chukundjed Ivo, svi, bili trgovci, saradjivali-trgovali sa Austrijom, djed je sa Stjepanom Radicem bio ''na ti'' .... no se nisu nikada osecali ''malima'' ni pred kim, tako ni pred njima. / nakon rata, 2. svetskog, djeda su odveli u zatvor jer su smatrali tobozh da im nije predao sve zhito koje je imao... [...]
– Александра (10.III 2013.): Moj chukundjed Ivo, takodje trgovac (i veleposednik) je obichavao da svako veche kad se kochijama vraca iz kafane kraj puta ima sluge koje mu drzhe zapaljene svece, pretecha ulichnog osvetljenja. / Nije bio alkoholichar ali je voleo kao svaki CG , da se "chojka" u kafani sa ljudima. Tako je profuckao , sa ljudima a i davajuci ukucanima udoban zhivot bez neshto rada, placajuci SVE shto se njimanije radilo, gotovo celih 40-50 hektara koje su dobili na poklon zarad boja na Misharu. / Moj deda Milan je bio dete od svojih 16 godina kada je chukundeda Ivo prodao gotovo sve i na jednoj licitaciji, iznese vishe para iz dzhepa nego svi seljani, vishe nego i njegov otac - pradeda Srecko, koji je isto bio trgovac. / Tada je Milan Erakovic , sa 16 godina starosti postao gazda cele njihove tadashnje "zadruge", i otac srecko i deda Ivo su mu predali gazdinstvo. [...] [Александра (11.IV 2013.): «Kad su se bitke slegle izvrshena je podela zemlje, [m]ajchini su dobili najbolji deo nekadashnjeg turskog naselja odmah uz put i drinu, to shto je kasnije bilo i najskuplje, zbog zasluga u ratovima. bili su to vec ljudi sa etapne stanice Piva (mslim inache da su majchini i u CG doshli sa Kosova, mada liche izgledom na juzhne Crnogorce, izjashnjavali su se uvek kao Srbi) / Erakovici su dobili takodje veliki zemljishni posed na kome se nikada nisu bazirale njihove finansije. Od te same zemlje nije nikada bilo isuvishe vajde.»]
– ја (18.III 2013.): Stjepan Radić? Đed ti tvoj s njim bio "na ti"? Kako ga je upoznao i šta je sa njim "činjeo"?
– Александра (18.III 2013.): Da. / Deda Milan je bio trgovac sa Austrijom, kasnije sa Zagrebom i Ljubljanom. / On mu je davao dozvole za trgovinu. / Deda je bio rodjen 1880 i neke, pre njega je deda Srecko trgovao sa Austrijom i deda Ivo.
– ја: Hvala. Misliš na Austriju kao "ono" iznad Slovenije ili i na Austro-Ugarsku (srem, bačka, slavonija, zemun...)?
– Александра: mislim na Zagreb i Ljubljanu koji su tada bili centri austrougarske provincije , tamo je odlazio po te dokumente a i da se provede usput. / U Rumi bi ga chekao jedan Nemac koji bi preuzimao stoku od gonicha, tovario na voz i vozio za Austriju. / Deda Srecko bi vozom vozio stoku (par sluga bi ishlo s njima uvek) do tamo, dok je bila Austrija, kako kad.
____________________________________________________

Једно од можда највеличанственијих предања балканских Ераковића, у баштини је Ераковића св. Јована!
Присност предања о пореклу са Његуша, овде, код Ераковића из Бобовика, у најмању руку је запрепашћујућа!
Такво, оно се (како ствари стоје) не може наћи код мојих из Кузмина, нити код братишковачко–штиковских Ераковића (и поред тога што је традиција о црногорском пореклу опстала, она, чини ми се, није одржала називе одређених места или можда не у онаквој форми као у Бобовику, али то још не знам са сигурношћу), нити код Ераковића из Бањана (овде, уз изузетно развијена везивања за његушки предео, стоје и неке интересантне контрадикције). Ераковићи Свинице имају додуше Цетиње као детаљ, али могуће и да је реч о (спољашњем, вештачком) фактору династичне значајности везе Хераковића и Петровића?
Саша и ја смо дуго расправљали око овог изузетно значајног проблема постанка њеног предања. Ја сам (махом) скептично остајао при могућности да је реч о неком каснијем конструкту, а Саша (уз ограду да не може бити потпуно сигурна) да не постоје разлози сумњама да је предање изворно и истинито.
Сам облик предања је мало чудан, као и мотив детаљног памћења Његуша. Не рачунајући тезе о живљењу у Војној крајини, најстарији слој/детаљ чини боравак на Његушима све до Карађорђевог позива (''полажење'' са Његуша / ''довођење'' на Мишар); следећи је ''свраћање'' у манастир Морача где узимају икону свеца–заштитника; трећи је учешће (са ''посебним'' задужењима) у бици на Мишару 1806. године; четврти и најмлађи детаљ је добијање на поклон 40–50 ha земље. Заправо, преко мишљења и уверења да јој ближи преци (после Ива) никада нису лично боравили на Његушима а затим и преко сведочења да су се до деде ијекавица и акценат (сличан цетињском) одржали унутар другачије средине, фантастично прецизни опис његушког пејзажа (као аманет, готово као иницијација у коју је Александра уведена као мала), и скори долазак у Мачву, потпуно руше целокупну консталацију слике Његуша на којима упоредо са презименима Петровић/Поповић не егзистира и презиме Ераковић!
Како ми се неприхватљивим чини ''мишљење'' да је намера била ''остати'' на Његушима да се, којим случајем, није догодио Карађорђев ''позив'', остаје питање како то да је са Карађорђем отишла искључиво у целости она група која је носила баш презиме Ераковић (јер, евидентно, нема сведочанстава да је на Његушима било презимена Ераковић макар (и) неколико година после 1806. године) ? У овом случају, остаје ми да помислим како је или на Његушима постојала потпуно(?) засебна група Ераковића која се до 1806. године свела на рецимо само једног потомка (да ли је то онај нејасни траг да је у Оглађеновцу насељен ''Ерак'' ?), или да је свраћање у манастир Морача траг неког старог промењеног/заборављеног сећања о нечему што се није односило само на ''свраћање'', или да је доласком у Мачву презиме Петровић/Поповић (једно од могућих консеквенци ''Рудић–Ердељановић'' класификација ?) потиснуто враћањем старог назива/презимена Ераковић. При (али не и искључиво) последњој могућности, данашње презиме бобовичких Ераковића било би симболичко али питање је да ли би се, притом, тај симбол односио на географску припадност његушком селу Ераковићи или на фамилијарну припадност његушком братству (Х)Ераковић.
Можда је порекло збиља из Лике (нпр. нарочити трговински односи ка Западу и узимање радника на домаћинству, нејасни податак о (Х)Ерак–овићима св. Јована код Милана Радеке), па би Александра била у праву за Војну крајину невезано за основне поставке. Али како онда разумети податак о Морачи?
Да ствар буде сложенија, ту је и истраживање Љубомира Павловића у ''Колубари и Подгорини'', где се оглађеновачким Ераковићима приписују и слава св. Јован и Његуши. Крај 17. века (као и податак о 1788. години у Ненадовићевиом ''Мемоарима''), као одредница досељења, овде је у неслагању са директним долажењем (око) 1806. године, а разлика је и у субјекту долажења Ераковића – Турци/Карађорђе – али може бити да је некаква подударност у томе што довођење уопште има иницијатора. Александрино предање не познаје Оглађеновац док се, с друге стране, у ''Антропогеографији ваљевске Тамнаве'' не наводе Владимирци/Бобовик као места расељавања оглађеновачких Ераковића. У ''Шабачка Посавина и Поцерина'' пише о браћи која насељавају (без одређења века) Бобовик и Бресницу (разлика ''крај 17. века – 1806. год.'' могла би навести на некакво таласно насељавање у западну Србију, али овај податак, о браћи тј. о истом колену, то негира). У ''Антропогеографији ваљевске Тамнаве'' за Бресницу стоји 2. половина 18. века (г. Слободан Ераковић: средина 18. века). За проблематику етапности насељавања, занимљива је код Павловића једна недоследност: у монографији о Тамнави каже се да су Ераковићи пре Оглађеновца боравили у Кремни док се у књизи о Колубари и Подгорини наводи да је пре Оглађеновца било Семегњево (Кремна се овде везује за Марковиће). Могуће да су Семегњево и Кремна овде поистовећени? Можда је епско свраћање у манастир Морачу траг неког прастарог сећања на етапну сеобу управо преко Семегњева/Кремне ?...
У доста сложеној мрежи села, заселака, група кућа, крајева валовитог побрежја слива Колубаре, на појединим картама и у књигама, разазанају се топоними као што су: Ераковићи (код Јаућанског потока – Оглађеновац), Ераковина (у Бресници), Ераковица (у засеоку Јошева, село Љубинићи). На http://mapy.mk.cvut.cz/data/Jugoslavie-Yugoslavia/Serbia/Serbia_topo_1.100000/imagepages/image24.html (у квадрату за Ваљево), проналазим топониме са, како каже Симо, ''Ераковић у корену'': Ераковићи, Доња Ераковина, Горња Ераковина и Ерачко гробље. Симо наводи да је (на једној другој карти такође за подручје Ваљева) успео пронаћи и поток Ераковац. Како постоји, на пример, Ерковина (вртача у Заруби), могуће да је понегде долазило и до случајних замена назива у чијој основи стоји, заправо, Јерко–вић а не Ерак–овић и обрнуто. Кроз своја генеолошка сакупљања, Симо помишља да можда постоји могућност ''свежине'' повезивости бањанских са посавинским Ераковићима-староседеоцима. Ипак, присутност оближњег тамнавског села Бањани (а то је и Александри симптоматично) биће да нема значаја с обзиром да се село помиње још 1719. и 1735. године у периоду док је Велестово (за претке бањанских Ераковића) вероватно још било језгро. Додуше, известан број тамнавских породица (међу њима и фамилија Александрине баке) досељавао се управо из херцеговачких Бањана.
Иво, последњи његушки Ераковић, Александрин је чукундеда. Од ранијих Ераковића помиње се и име Крстивоја (претка владимирачких Ераковића) чије место у родослову, изгледа, није потпуно разјашњено. Међутим, о самом родослову Ераковића св. Јована, присутна су одређена неслагања. Различите тврдње, о истом или различитом пореклу (спомиње се адопција и, можда, изонимија), Александра помишља да се могу сагледати кроз карактеролошко тумачење (са, од њене стране, изгледа примарном жељом да родослов једним заједничким претком има обједињеност), али да ли је збиља у целости реч о томе?
У склопу (можда секундарних) разлика {од временовања насељавања (17. век – 1806. година), преко квалификовања природе сродности (у неком случају, овде би можда евентуално била присутна потиснутост старог сећања о разликовању две различите групе Ераковића који би имали исту славу али не и истог родоначелника)}, можда стоји и чињеница да су, у периоду док је језгро Ераковића још увек било у Оглађеновцу, постојали случајеви неких призећивања (Грујић, Марковић) али и умножавања огранака (Јанковић, Пејић). Трагове неких вероватно генеолошких кретања можда је изводљиво уочити чак и пре Оглађеновца јер ми за сада није јасна улога села Ераковићи код Бродарева у Полимљу (улазило би у путању сеобе ''црногорска брда – Златибор''), као ни истоименог села (којег не налазим ни после 6 прочитаних књига о подрињској области) код Љубовије (готово је у радијусу троугла ''северних'' Ераковића: Тузла – Кузмин – Посавина), затим подвојености на 2 породице у Семегњеву (Љ. Павловић), али у првом реду улога слатинских Ераковића светог Ђорђа (тиме и везе ''Мокра Гора – Семегњево/Кремна/Морача'').
Због тога и тајанствена Ердељановићева накана да родови нејасних родослова (или можда ван родослова Петровића-Његоша) бивају класификовани у Поповиће {нпр. Херак у Додошима, Ераковићи у Оглађеновцу, можда и порекло Зораниног предања о вези са Ерацима светог Николе (овде бих међутим поставио питање, а кроз критику г. Петра Рудића, да ли је хипотетичко Ердељановићево ''поповићизовање'' уопште било истоврсно и за (нпр.) Торомане и за Додоше–Оглађеновац ?); из ове веома сложене проблематике могуће да су и неки детаљи са 460. стране ''Презимена у Црној Гори'', где се, изгледа не случајно, једна до друге наводе конструкције ''Хераковић-Петровић'', ''Петровић-Хераковић'', ''Хераковић-Поповић'', ''Поповић-Хераковић'' (из истраживања П. Рудића чини ми се и: ''Петровић-Поповић'', ''Поповић-Петровић'')...трагови сличне схематике могуће да су били уочљиви још код Ердељановића}, додатно изискују нека сложенија тумачења...

Како је Морача историјски важна и с друге стране, наредна проблематика нешто и о томе...

(31.XII 2013.)

Ераковићи Светог Василија Великог (и други родови)

I

Љубо Р. Обрадовић ''Обрадовићи из Тепаца испод Дурмитора'', Подгорица 1997.; издавач: ИТП ''УНИРЕКС'', Подгорица; за издавача: Јанко Брајковић; рецензент: проф. др Жарко Обрадовић; лектор: проф. Момир Секулић; коректор: Ковиљка Љ. Обрадовић; технички уредник: Бранислава Вељковић; компјутерска припрема: Нађа Харовић; тираж: 500; штампа: ''СЛОВО'', Краљево; библиотека ''Есеји, критике и студије''

5.стр.:
«Ову књигу посвећујем
братству и драгим родитељима
Радовану и Кати»

34. – 37. стр.:

«ПОРИЈЕКЛО ОБРАДОВИЋА У ЦРНОЈ ГОРИ
[...]
Према Ристу Ковијанићу (књига ''Црногорска племена у которским споменицима''), најстарији познати предак групације која је испод планине Његоша доспјела на Његуше био је Богута, па затим Ђурађ Богута, Херак Ђурђевић 1400. године. Њега Ковијaнић узима као родоначелника Хераковића. Од њега води поријекло више братстава која су по неком свом истакнутом претку, односно његовом имену узимали свој презимена. Поред Хераковића, на Његуше и просторе Катунске нахије доселила се приближно у исто вријеме још једна групација која се, опет, по истакнутом и познатом претку звала Раичковићи. Од Хераковића и Раичковића, временом, настао је највећи дио братства на просторима Катунске нахије (назив добила зато што је њен простор, прије досељавања поменутих скупина, представљао за Зећане и друга племена катуне).
Братство Обрадовића са простора Црне Горе, као и његови дјелови који су се одселили на друге локалитете, у цјелини води поријекло од Хераковића с Његуша из Катунске нахије. Презиме су добили по Обраду Хераку. Он је родоначелник Обрадовића.
О Обраду Хераку и његовом живљењу на Његушима говори др Јован Ердељановић. У књизи ''Стара Црна Гора'', на страни 373, поред осталог, он пише: ''Ниже куће Петровића у Његушима мјесто се зове Обрадовина''. У истој књизи, стране 353, 351, 412, 413, 478, као и у Алманаху Зетске бановине, страна 51. и 240, набрајају се и топоними у Ћеклићима: Обрадске рупе, Обрадска страна, Обрадов до. У селу Рваши, које се налази између Царева лаза и Ријеке Црнојевића, помиње се Обрадова пећина. У тестаменту Тома Петровића, оца владике Рада, којим завјештава имовину својим најближим сродницима, у три случаја помињу се називи парцела Обрадовина. Иначе, он је живио 104 године.
Народно предање, казивања појединих добрих памтиша, па и школованих људи, свједоче да братство Обрадовића с подручја Црне Горе води поријекло од Хераковића с Његуша и да је своје презиме добило по Обраду Хераку. Оваква казивања до нас су допрла из више уста наших предака, и то из свих мјеста гдје живе и гдје су живјели наши стари, а нарочито с подручја Лубница, Горњих Села и Тепаца испод Дурмитора. Оцијенио сам да је непотребно наводити свако појединачно пошто су међусобно слична и са занемарљивим разликама. Одлучио сам да наведем, по својој оцјени, најсликовитије и највјеродостојније предање братственика Богдана из Лубница, а добио сам га од братсвеника професора Мираша Обрадовића из Подгорице.
Богдан је, као угледан и учен човјек у свом крају и братсву, ишао два пута на Цетиње књазу Николи Петровићу, у делегацији, свакако, илегално, будући да су ови крајеви били још под турском влашћу.
Није тешко закључити зашто је он ишао на Цетиње. У ствари, циљ је био да се одржава стална веза са Црном Гором, својом матицом, и да се спремно дочекају будући дани, дани заједничке борбе за коначно особођење од Турака. Први пут, по Богдановом казивању, био је код књаза Николе у саставу једне доста бројне делегације. Делегацију је предводио Драго Милетин Обрадовић, барјактар. Пошто су обавили разговор и са Николом Петровићем постигли договор, барјактар Драго се обратио Господару са молбом да му омогући да нешто више сазна о поријеклу братства Обрадовића, будући да њихово братственичко предање казује да воде поријекло са Његуша. Књаз му је одговорио да и он о томе понешто зна, али ће задужити митрополита Цетињског манастира да ово испита, па ће му тачан одговор дати други пут када дође на Цетиње. Кад су други пут били на Цетињу, по завршеном договору у двору, књаз је рекао барјактару Драгу: ''Митрополит ме је обавијестио да братство Обрадовића у цијелини води поријекло од Хераковића са Његуша, као и још нека братства. Предак ваш по којем сте добили презиме звао се Обрад Херак. Он је због убиства, бојећи се крвне освете, морао да се са цијелим потомством одсели са његушких простора''. Господар је саопштио барјактару Драгу и осталима да га је митрополит обавијестио да су сви Обрадовићи на Његушима, славили Светога Ђорђија, а прислуживали Светога Арханђела. Рекао им је да зна да Обрадовићи у Лубницама славе Светога Василија. Значи, да су узели другу славу и да, он ако то они желе, може преко митрополита да среди да у будуће славе своју славу - Ђурђевдан. Барјактар Драго је захвалио господару на спремности да им помогне, али је рекао да не може прихватити такву понуду, ''јер остали братственици неће се с тим сагласити, будући да су са крстом светога Василија у рукама постигли више побједа у борбама са Турцима.''
Скоро у потпуности слично казивање о овом питању записао је аутор овог рада 1955. године од Стева Новичина из лозе Стевановића из Тепаца. Стево је живио и радио у Београду, био је у ситуцији да консултује разну документацију и важио је као жива историја братства Обрадовића у Црној Гори, па и Обрадовића из Тепаца.
Да би избјегли крвну освету, Обрад Херак и његово потомство напуштају Његуше. Било је појединачних сеоба. Њих је тешко, готово немогуће пратити, и по правцу кретања и по презимену. За ово постоје два разлога: једни су страдали на селидбеном путу, а други су мијењали презиме. И сеобе у мањим групама често су доживљавале судбину појединачних сеоба.
Једна бројнија група на своме селидбеном путу стигла је чак и на просторе између Словеније и Хрватске. Тамо и данас постоји насеље које се зове Ераковићи у којему живе становници са презименом Обрадовић. Овај податак је оставио Александар Леко Обрадовић, бивши дипломата. Ови Обрадовићи су ван сваке сумње поријеклом од Хераковића са Његуша. (Слово х се временом изгубило због лабилне артикулације.)
У мањим групама на неким локалитетима у Ћеклићима и другим, извјесно удаљеним од Његуша, боравили су, неки дуже а неки краће, наши преци, напросто, размишљајући у којим правцима да се селе. Многи су се од њих тада, а и касније са простора Лубница и Тепаца одселили за Србију, Босну, Лику и Косово. Мања група се одселила у Боку у мјесто звано Камено код Херцег Новог гдје и данас живе. Податке о овој групи доставио ми је Обрад Петров Обрадовић, истраживач прошлости ових Обрадовића.
Обрад Херак са својом породицом и једном групом ближих сродника, да би избјегао крву освету, склонио се у Рвашима. О томе рјечито говори народно предање и локалитет у томе мјесту са именом Обрадова пећина.
Обрад са својом групом, како каже народно предање, али не само оно, био приморан да се досели и склони у Спуж код Турака. Највјероватније што није хтио да пређе у ислам, Турци су га подозриво и неповјерљиво гледали и њему и његовим сродницима правили разне сметње и незгоде. Најпослије су му убили једног сина по једној верзији, а по другој једног блиског сродника, што га је, као и све његове, јако ожалостило и опредијелило да се освете и одселе из Спужа. Жртва њихове мудре освете био је један турски бег који је и био виновник убиства Обрадовог сродника или сина.
Турци нијесу одмах знали ко је бегов убица, поред осталог, и што су постојали разлози да се посумња у међусобни обрачун између два турска братства у Спужу. Бојећи се да спушки Турци не сазнају праву истину о беговој погибији, Обрад и његово потомство почињу да се селе са спушког простора.
Једна група, предвођена Обрадовим сином Вујошем, од милоште су га звали Вујо, пође пут Котора. Од ње је постало братство Вујовића. Породично предање овог братства чува име Вујоша од заборава и преноси га са генерације на генерацију. Презиме, највјероватније, промјенили су бојећи се крвне освете, [...].
Други Обрадов син, које му је према једној верзији народног, односно братственичког предања Обрадовића из Лубница, било име Радош, а по другој Милутин, како је забиљежио професор Мираш Обрадовић, доселио се на позив свога рођака Михаила, који је био калуђер у мјесту Фочје, близу манастира у Морачи.
[...]»

39. – 43. стр.:

«ПОРИЈЕКЛО И ДОСЕЉАВАЊЕ ОБРАДОВИЋА ИЗ ТЕПАЦА
Наши преци са Његуша, због крвне освете, кренули су у мањим или већим групама у више праваца крајем шеснаестог вијека. Једна група Обрадових потомака дошла је или боље речено доселила се на просторе Ћеклића. О њиховом боравку у Ћеклићима најречитије говоре поједини тамошњи топоними, на примјер: Обрадске рупе, Обрадска страна и Обрадов до. Ове наводе потврђује и народно предање људи са овога простора. Правац кретања ове Ћеклићке, да је тако назовем, групе одредио је познати истраживач прошлости, Светозар Томић у свом раду ''Дробњак'' 1902. године. У његовом табеларном прегледу има пет рубрика у које су унесени подаци о свим породицама са наших простора. За наше братство Обрадовића каже да живе у Тепцима, да су доселили из Роваца, да славе Ђурђевдан, да прислужују Аранђеловдан. Значи, да су наши преци дошли на ове просторе и да су задржали славу коју су славили прије сеобе са Његуша. Овај податак је веома значајан када се утврђује поријекло било којег братства, јер је славски дан био јако уважаван, а нарочито са религиознога аспекта, па је тешко, изузетно тешко, долазило до тога да једно братство мијења своју славу.
Што Томић не помиње Његуше, него Ровце, разлог треба тражити, највероватније, у његовој окренутости и сконцентрисаности његове пажње на Дробњак као предмет његовог проучавања, па није ишао у ширину, већ је Ровца означио као станицу са које су се представници - преци нашег братства Обрадовића доселили на тепачке просторе.
Друга верзија о досељавању братства Обрадовића са Његуша на тепачке просторе, по народном предању, а нарочито оном које чувају наши презимењаци из Лубница, састоји се у томе да се Обрад, са најмлађим сином и осталим члановима породице, из Спужа доселио у Ровца. Пошто су у Ровцима били веома оскудни услови за живот, а изгледи за стално насељавање веома мали, Обрад са својима напушта Ровца, досели се и насели на просторе између Пирлитора и Штуоца.
И прва и друга верзија о поријеклу нашег братства су врло блиске једна другој, разлике су незнатне, суштински не мијењају стање и ни у ком погледу не доводе у питање његушко поријекло братства Обрадовића у цјелини, па ни поријекло Обрадовића из Тепаца као ни његовог дијела.
Дошавши на ове просторе касније Обрадовићи су нашли на локалитетима: Селини, Пирлитору, Међужваљу, Нинковићима, Борју и Кочадолу своје саплеменике који су се овдје доселили са Мокрога и њему сусједних локалитета код Шавника. Сви су били дио групације Трепчана, која је такође била дио великог српског племена Новљана. Овакво су име добили по мјесту Трепчама у Никшићким рудинама. Њихово досељавање из Дробњака на просторе Језера, која су дуго сматрана катуни, трајало је доста дуго из више разлога.
[...]
Наши преци, по досељавању из Ровца, заједно са осталим житељима Пирлитора, Међужваља, Селине, Врела, Нинковића, Борја и других сусједних локалитета били су се доста прилично осамосталили у односу на турску власт преко Таре и у Санџаку. Постоји могућноста да су некад ометали нормалан и миран пролаз робе. Некад, опет, робу су и плијенили, као и да су упадали на територију са десне стране ријеке Таре и чинили разне незгоде турској власти. [...]
[...]
Братствима која су живјела на: Пирлитору, Селини, Међужваљу, Врелима, Нинковићима, Борју, Кочадолу, као и другим сусједним мјестима, придружило се досељавањем из Роваца и наше братство Обрадовића.
Њих је изненада напала велика турска војска. По Љ. Стојановићу (књига В, страна 48 ''Записи и натписи''), а и по народном казивању и предању, то је могло бити у првим годинама Кандијског рата, негдје око 1651. године. Војску је предводио Али - паша Ченгић, или у народу познат као Зли паша. Турска војска је оставила иза себе праву пустош. [...]
[...]
Овај обрачун Тепчана, уз помоћ Баја Пивљанина и његове хајдучке дружине са башама у Тепцима, временски пада нешто раније од обрачуна Дробњака с бишћанским шеовима, а знатно раније него је владика Данило организовао истрагу потурица у Црној Гори 1709. године.
Злу 1651. годину, када је турска казнена експедиција готово истријебила српски живаљ са лијеве стране ријеке Таре, преживјела је, избјегавајући турске потјере, једна мања група становништва. По Светозару Томићу, то су биле фамилије браће Обрада, Стојана и Раича, а по Андрији Лубурићу и народном предању, у животу су остали Стојан и његови синовци Раич и Станиша, са породицама. Нећу улазити у анализу и коментарисање различитих мишљења у вези са именима и сродству преживјелог становништва, иако се зна да је ово вријеме када су сва братства имала своја презимена, али сам слободан да устврдим, на основу досадашњег казивања о поријеклу Обрадовића, да је наш предак Станиша презиме донио у Тепца и овако се презивао прије него се доселио на просторе лијево од ријеке Таре. Своја презимена, свакако, имали су прије досељавања у Тепца и Стојан и Раич.
Послије погрома 1651. године, Стојан, Раич и Станиша, сви су изгледи, једно вријеме су се скривали по забитим мјестима, измичући испред турске казнене експедиције, све док се ситуација донекле смирила, када се насељавају на једно веће проширење са лијеве стране ријеке Таре, звано Козила, које ће се по њиховом заједничком племенском презимену Трепчани назвати Тепца.
Сви досадашњи истраживачи прошлости ових наших простора сматрају да су први стални становници Тепаца били: Стојан, Раич и Станиша. [...]
Степен сродства Стојана, Раича и Станише не може се поуздано разјаснити. Но, ипак сам склон, када је ријеч о њиховом сродству, да устврдим да они нијесу сродници првог или другог степена, већ прије случајно преживјели становници који су се приликом турског напада нашли заједно. На овакав закључак, поред осталог, опредијелила ме чињеница што су одмах по доласку у Козила - Тепца извршили подјелу земљишта на три дјела: Смољан, Бејовину и Потоци, што блиски сродници ово не би радили с обзиром на ситуацију у којој су се налазили. [...]
Од ова три Трепчанина настале су све тепачке породице, осим оних који су се касније доселиле и ускоке. Наше братство обнови своје презиме по Станишину сину Обраду које је имало док је боравило на Његушима, Ћеклићима, Ровцима и Нинковићима. Готово је сигурно да су преживјели Трепчани морали једно вријеме скривати своја презимена која су имали прије турског напада 1651. године. Ово су морали радити и наши Обрадовићи, па су се једно краће вријеме презивали Станишићи по претку Станиши. Коначно, по његовом сину Обраду узели су презиме са којим су се доселили на ове просторе.
[...]»

45.стр.: «Нијесам био у могућности да прикупим непоходне податке за неше братственике који су се одселили са тепачких простора, али остајем у нади да ће неко од наших млађих изданака ово прочути и посебно обрадити.»

163.стр. (такође и 43.стр.):
«Скица 1. – Досељавање Обрадовића у Тепца
У овој скици дато је кретање групације Новљана, од којих води поријекло и наше братство. Они су се кретали – селили зависно од историјских, економских и других разлога.
Почетак, који се може тачно утврдити је била околина Травника, одакле се један дио племена Новљана доселио испод планине Његоша и у Бањане. Сљедеће мјесто миграција једног дијела Новљана је Мокро код Шавника, а другог од којег води поријекло наше братство су: Његуши, а касније Ћеклићи, Ровци, Нинковићи и Тепца био је негдје око 1651. године.»
На самој скици бр. 1 пише:
«1. Travnik ( Bosna )
2. Planina Njegoš Banjani i Trepča
3. Mokro ( kod Šavnika ) gdje se doselio dio Novljana
[...]»

173.стр.:
«ОБРАДОВИЋИ СА КЕМЕНОГ ИЗНАД ХЕРЦЕГ–НОВОГ
Сазнавши да радим на прикупљању података и да слиједи писање родослова овог братства представници групе наших рођака са Каменог изнад Херцег Новог уприличили су разговор са мном. Договорено је да ми они доставе потребне податке. Њихов представник, а истовремено и истраживач њихове прошлости, Обрад Петров Обрадовић доставио ми је тражене податке који се у цјелости уносе у књигу.
Они тврде да су поријеклом из Црне Горе и да су се доселили, као што се види из приложеног материјала, крајем седамнаестог вијека. Пошто овом тврдњом подржавају моје закључивање да цијелокупно братство Обрадовића са подручја Црне Горе и Боке, па и наши драги братственици са Каменог, води поријекло са Његуша, од дијела племена Новљана који се доселио испод планине Његоша на просторе Катунске нахије, а који се по претку Хераку прозваше Хераковићи.»

Места и региони где су се расељавали (појединачно, колективно,...) под-огранци Обрадовића из Тепаца и Каменог:
– расељавања из Тепаца до 1945. године: Кочадо(л), Надгора, Подгор, Рти, Можд (Междо), Тепачко Поље, (становници наведених места називају се ''брдари''), а нешто касније Бијело Поље, Пљевља, Буковица код Чајнича (45.стр.), Банија (163.стр.), Лика, Жабљак итд.
– ''Дјелимично расељавање Обрадовића из Тепаца послије 1945. године'', скица на 165.стр.: Лесковац, Аранђеловац, Прокупље, Зрењанин, Вршац, Суботица, Романија, Шибеник, Ријека, Љубљана,...
– Стевановићи (''Госпавићи'', ''Родовићи''); има их 376 (80.стр.): Сарајево, Београд, Пљевља, Тепачко Поље, Кочадол, Змајево-Нови Сад, Подгорица, Прибој, Драгаши, Надгор-Жабљак, Тиват, Топола, Никшић, Обреновац, Добановци, Буковица-Пљевље, Инђија, Нови Сивац-Војводина, Боговођа-Ваљево?, Војводина, Бијело Поље, Колашин, Америка, Марибор, Кула, Ниш; одиве су се удавале и у: Нови Пазар, Малу Црну Гору, Њујорк, Жабљак, Бачко Добро Поље, Подгор, Крњачу-Прибој, Шавник, Борчу-Београд, Чајниче, Србиње, Земун, Канаду, Будву, Рудо, Срем, Нови Зеланд, Кучево-Србија, Врбу-Мељак код Пљевље, Пишче-Пива
– Марковићи; има их 185 (96.стр.) или 193 (126.стр.): Сарајево, Подгорица, Подгора-Кочадо, Београд, Војводина, Бели Манастир, Бар, Тепачко Поље, Жабљак, Загреб, Надгор, Прибој, Америка, Рим, Чачак; одиве су се удавале и у: Пиву, Пасји Нугао, Шуманима-Пљевља, Врела, Вирак, Сарајево, Влаовиће-Пљевља
– Ђорђијевићи (''Матијевићи''; има их 434 (126.стр.)): Междо-Тепачко Поље, Исток, Барлета-Италија, Пећ, Београд, Ужице, Подгор, Златибор, Косово, Пљевља, Тепачко Поље, Сарајево, Панчево, Никшић, Жабљак, Бар, Подгорица, Нови Сад, Кула, Ковачка долина, Мојковац, Аустрија, Србија, Војводина, Аргентина, Северна Америка, Бачко Добро Поље, Зеленика-Херцег Нови, Овсиште-Крагујевац и Раткоцер, Приштина, Лозница; одиве су се удавале и у: Ограђеницу, Мљетичак, Шумановац, Кочадол, Врбас, Нови Београд, Аустралију, В. Горицу, Крагујевац, Будву, Улцињ, Сремчицу
– Обрадовићи из Каменог: Херцег Нови, Игало, Америка, Холандија, Лос Анђелес, Сан Дијего, одиве у Бајмок код Суботице итд.
____________________________________________________

Марко Д. Обрадовић ''Поријекло и родослов Обрадовића из Лубница'', 1995.

61. – 62. стр.:
«СКОКО
Ово братство Скоко настало је у селу Сипање-Бијело Поље прије Балканских ратова. Бројало је 16 домаћинстава.
[...]
О овом братству поред осталих обавио сам разговор 8.9.1995. године са Ферком Скоком, бистрим и оштроумним сељаком из Сипања (65), који сада живи код својих синова у Бијелом Пољу. Разговор је био интересантан јер његово сазнање и виђење о претку Скока не подудара се са знањем Обрадовића из Бастаха и Лубница, одакле је њихов предак по сазнању Обрадовића. Ферко доказује по причању старих из његовог братства, да је њихов предак дошао у Сипање из Леверовића-Дурмитор. Да је у том мјесту било дошло 5 брата. Да је један од њих врло брзо умро и да је сахрањен у Леверовићима. Да су се послије смрти брата одмах раселили куд ко. Да су се ту задржали свега 2 године. Један од те браће настанио се у Сипању и тамо је прешао у ислам. Не зна како се звао. Не зна даљу судбину остале браће њиховог претка. Када су се населили у Леверовићима да су се презивали Обрадовићи. Одакле су ту дошли није имао сазнања.
Супротоно томе, стари Обрадовићи у Лубницама и Бастасима не без разлога доказују да је предак Скока од Обрадовића из Бастаха од ''Трбушчића'' Скоковића како их зову код нас.
[...]
На подручју Жабљака у селу Тепци живи од раније и до данашњих дана братство Обрадовића. У Леверовићима нема никаквих трагова да су ту живјели Обрадовићи. [...]»

-

-

-

(6.I 2014.)

II

Upravo je podatak sa 166.str. u ''Презимена у Црној Гори'' («ЕРАКОВИЋ, [...]; у Морачу (Колашин), дошли из Његуша (Цетиње) и ЕРАК. Од њих у Лубници (Беране) као: ОБРАДОВИЋ од њих ОНТОВИЋ; »), za mene bio (od kraja marta 2004.) jedan od prvih pokazatelja da je ''kanon'' Erdeljanovićevog rada o njeguškim Herakovićima možda ozbiljno narušen. Sve do 2008-2009. godine, osim onoga što je pisalo u pomenutoj knjizi, mislim da ništa novo nisam nalazio. Negde krajem avgusta 2009. pronalazim http://kujovic.me/Rodoslov_bratstva_Kujovica.pdf a kasnije, tokom vremena, i ostale tekstove sa neta. Knjigu Rajka Raosavljevića nalazim 19.XII 2011., g. Marka D. Obradovića godinu dana kasnije 20.XII, Sekule Dobričanina 26.XII, a u tom periodu i knjigu g. Ljuba R. Obradovića.

1.
''Glasnk zemaljskog muzeja'', Sarajevo 1965/1966. god.

''Narodna predanja o starom stanovništvu u dinarskim krajevima'' (S - 86) > Indeks građe (Vlajko Palavestra) > ''L Fantastični tragovi života starog stanovništva'':
77.str.:
«A 11.2
U selu Lubnici, u Vasojevićima, živjele su Klimente Latini. Priča se kako u to vrijeme nije nikako padao sneg, no neki put s jeseni, dok su se oni bavili u planini Bjelasici, padne sneg, što njih jako uplaši da nije kakva kazna božija, pa se odmah nekud isele, a na njihovo mesto dođu Obradovići, koji, po kazivanju, kao da su još pre 300 – 350 godina doselili iz Njeguša, a starinom su iz Hercegovine.
Srpski etnografski zbornik
V, Beograd 1903, str. 722.
[Ako se ne varam, reč je o knjizi ''Vasojevići u Crnogorskoj granici'' od pop Bogdana Lalevića i Ivana Protića – hijerakul]»

2.
Секула Добричанин ''Доња Морача (живот и обичаји народни по традицији)'', Титоград 1984.; Посебна издања, књ. 19; Одјељење друштвених наука, књ. 14; ЦАНУ; уредник: Ђоко Пејовић; лектура: Ристо Радуновић; коректура: Д. Стојановић и Д. Цветковић; штампа: Графичко предузеће ''Просвета'', Београд; тираж: 600.
«Примљено на сједници Одјељења друштвених наука 3. јуна 1981. године, на основу рецензија академика Милисава В. Лутовца, проф. др Петра Влаховића и др Новице Ракочевића»

''Предговор'': 7.стр.:
«[...] Тако сам у свој рад унио и оно што су ми казивали: [...] и други познаваоци и чувари народне традиције. А у разрађивању генеологија братства највише су ми помогли: [...], Видак Шуковић, капетан, [...].»

20. – 21. стр.:
«Рашко и Миоска припити су уза Столове и Вучје а подупрти морачином клисуром званом Бијеле стјене. Изнад њих је комплекс боровине и друге шуме. Имају прилично њива и ливада и добру планину.

У Рашком живе Кљајићи и Ћетковићи, а у Моској Шуковићи и Кујовићи. Кљајића и Ћетковића има 46 домова, а Кујовића и Шуковића 39 домова.»

62. – 64. стр.:
«Ераковићи. Воде порекло с Његуша од братства Ераковића. Родоначелник њихов био је кнез Милутин. Он убије некога Његуша и, бојећи се освете, побјегне с Његуша, дође у Морачу и настани се на Вочју, на манастирској земљи. Братствено предање даље вели да је Милутин имао синове Дидана, Обрада и Драгутина. Породица се умножавала и материјално добро стајала. Садашња Миоска служила им је као прољетњи катун, а преко љета издизали су на Вучје, у Драганин до.
Предање даље говори да је преко Миоске, на путу за Колашин, наишла некаква војска звана кулуци – цинироте. Та војска нападне на Милутина и зароби му четири члана породице. У борби погине један цинирота, кога укопају на мјесту борбе. Гроб и данас постоји и зове се Циниротски гроб. Та војска пође даље и поведе четири роба. Милутин је преклињао вођу да му ослободи чланове породице, но он је тражио седамдесет дуката откупа. Милутин му је казао да нема пара, а старешина је рекао: ''Ми робове одведосмо, па ако нас стигнеш с парама до Колашина, даћемо ти твоју чељад.'' Драгутин и Обрад отрче у Манастир и од калуђера потраже седамдесет дуката. Калуђери пристану под условом да као залогу дадну Вучје манастиру, па када паре врате, онда данастир [манастир – hijerakul] да им Вочје врати. Примивши новац браћа пођу за војском и стигну је на једној лазини на ријеци Пчињи. Старешина им је рекао: ''Добро сте стигли'' – и по тој ријечи мјесто се прозове Добра лазина. Старешина прими дукате, а Ераковићи своју чељад врате у Миоску. Али дукате манастиру не врате, те Вочје остане у сталној својини манастира, а Миоска и планина Вучје у својини Ераковића.
Обрад и Дидан, синови Милутинови, оставши без Вочја, увиде да Миоска не даје сигурност за добар живот у будућности и ријеше се на сеобу. Дошли су у Лубнице код Берана. Обраду се Лубнице допадну, па и остане, а Дидан продужи за Србију и настани се на Златибору, гдје данас има стотину домова његовог потомства. Обрадовића има у Горњим Селима, у Лубницама и Беранима око 70 кућа. Отовићи на Бучју су огранак братства Обрадовића. Њих има 6 домова.
Најмлађи син кнеза Милутина звао се Драгутин. Он је имао синове Михаила, Милуна, Куја (Николу) и Вујадина. Михаило је био игуман манастира морачког, а како му је било световно име, не зна се. Он је 1714. године приложио манастиру икону, која је рађена у Поповој Њиви у Врујцима; дугачка је 2,5 а широка 1,5 метра. Она је и данас драгоцјен украс ове чувене Немањића задужбине. Он се помиње као ''игуман кир Михаил Морачанин''. Из једнога записа у рукописима Народне библиотеке у Београду види се да је овај старјешина манастира умро 1719. године.
Други син Драгутинов, Милутин, био је мирски свештеник и као такав преселио се код манастира Каленића, који је прекрио, и тамо умро. Постоји једно магловито породично предање да је овај поп Милун скупио по Србији 70 волова, отјерао их у Морачу и понудио манастиру као откуп за Вочје, за оних 70 дуката које су калуђери дали Обраду и Драгутину за откуп четири члана њихове породице, које су били одвели некакви Турци – цинироте. Али, калуђери нису волове примили, нити су Вочје вратили Миочанима; а шта је даље било са воловима, не каже се. Биће тачније да је на Вочју кнез Милутин живео као чипчија, јер манастир је био убаштињен на своје посједе 1639. године. У тапији се помиње и Вочје. Милутин је у Морачу досељен свакако послије убаштињења црквених земаља. А Вочје је било у црквеној државини још од краља Дечанскога.
Кујовићи су од Куја, коме је било крштено име Никола. Он је трећи син Драгутина Милутинова. Његови су синови Ђека, Радун, Перо и Вељо. Пасови: Војислав – Радош – Петар – Савић – Радун – Кујо – Драгутин – кнез Милутин. Кујовића има 41 кућа, од којих у Миоској 14, а остало у Колашину, Санџаку, Косову и у Америци.
Шуковићи су од Вујадина, четвртог сина Драгутинова. Вујадин је имао Станишу и Шука. Пасови: Светозар – Јагош – Велиша – Марко – Петроније – Шуко – Вујадин – Драгутин – кнез Милутин. Шуковића у Миоској има 21 кућа, у Колашину 19, у Србији 18. Има их у Санџаку и у Америци, у све 70 домова.
Братства Ераковића славе Васиљевдан, а прислужују Илијиндан.»

72.стр.:
«[Čukununuk Medov (rodonačelnika Medenica), Vuksan Markov, imao je Raša i Velja. Rašo je imao sinove Perka i Miletu. Mileta je radi dobijanja serdarstva morao Njegošu doneti glavu kolašinskog četovođe Husejina Balilagića. Sukobili su se na Srnovu (pod planinom Stolom). Huseinova četa je odmah nakon pogibije svog vođe napala vrujački katun u kojem je bila Miletina četa. – hijerakul] Притичу им у помоћ чувени јунаци, Симо Стојанов Шуковић и Спасоје Кујовић, стиже и Вучина Рашов са осталим Врујчанима, те Колашинци окрећу леђа, а Морачани их гоне до Брезовице.»

93.стр.:
«Међу Ераковићима, Стојан, син Шуков, први је, међу својима, на пољу части и витештва. Веле да је он био човјек ријетких способности. Поред храбрости, био је колосално физички развијен. Нарочито се истицао брзином ногу. Веле да је не месту Кођачи на брзине стигао медвједа. Он је, са Савом Црним – Меденицом из Равни, неколико година војевао у Карађорђевој војсци и оставио свијетао спомен у потомству. Симо Стојанов се у јунаштву такмичио са најбољим Морачанима свога времена.»

211.стр.: Dve škole u Morači nisu mogle primiti svu decu. «Због тога Морачани и Рашчани отворише приватну школу у Миоској 1895. Учитељ те школе био је Маринко Шуковић све до 1903, када је школа затворена.»

3.
Рајко Раосављевић ''Морача, Ровца, Колашин (поријекло становништва и братственичке групе Ослободилачке борбе у даљој прошлости)'', Колашин 1989.; рецензенти: др Гаврило Ковијанић, др Новица Ракочевић; лектура и коректура: Соња Шоћ; издавач: Скупштина општине Колашин; извршни издавач и штампар: ''СТРУЧНА КЊИГА'' – Београд

116.стр.: Раде Кујовић – барјактар ''Горњоморачког батаљона'' (1876. – 1878.)

202. – 206. стр.:
«ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ ЊЕГУША

Кујовићи

Предање које је очувано код Кујовића, казује да њихови далеки преци потичу од братства Ераковића са Његуша, те да су се преселили у Чево, у село Ожег. Ту је живио њихов предак Раде са своја три брата: Обрадом, Диданом и Стеваном. Пошто су у неком сукобу са Ћеклићима нагазили на крв, баш на своју крсну славу Аранђеловдан, плашећи се крвне освете пребјегну у Морачу и населе се у Вочје на манастирско имање. По савјету тадашњег манастирског игумана Михајла Миочанина промијенили су своју крсну славу због крвавог догађаја на Чеву и тада узели Василија Великог ког славе садашња братства Кујовићи и Шуковићи.
Пошто је имање на Вочју било веома мало за четири брата, Обрад се пресели у Лубнице, а Дидан у Краљеву Гору код Титовог Ужица. Од ова два брата у новим срединама основана су два братства – Обрадовићи и Дидановићи. По неким несигурним подацима њихов брат Стеван се преселио у Србију код данашњег Светозарева.
Послије одласка своје браће, Раде се жени и из тог брака је имао сина Крста. Од Крста су остала два сина: Драгутин и Милутин. Старији Крстов син Милутин имао је два сина: Вујадина и Јова, а његов брат Драгутин имао је три сина Милуна, Мијајла и Николу. Никола је имао Станишу, а овај Пера. Перо је имао сина Андрију звани ''Кујо'' од кога је данашње братство Кујовићи.
Од Вујадина Милутинова је данашње братство Шуковићи, јер како Кујовићи тврде, Вујадина су назвали ''Шуко'' од милоште.
Предање Шуковића не слаже се са предањем Кујовића. Најстарији потомци Шуковића, стари памтише тврде сљедеће: средином XVII вијека живио је на Чеву, у селу Ожег, кнез Милутин са своја три сина: Обрадом, Драгутином и Диданом. Милутин тамо умрије, а његови синови на крсној слави Аранђеловдан побију неке Ћеклиће, те из бојазни од освете бјеже у Морачу, у село Вочје, на манастирску земљу гдје су живјели неколико година. Због малог посједа, Дидан и Обрад се селе, први у Лубнице, а други у Краљеву Гору код Ужица. Драгутин Милутинов имао је 4 сина: Андрију, Вујадина, Мијајла и Милуна. Од Андрије–Куја су данашње братство Кујовићи. Његов брат Вујадин имао је сина Шука, док се њихов трећи брат Мијајло закалуђерио и постао игуман манастира Мораче. О четвртом брату Милуну се ништа не зна. Изгледа да је и он пошао у калуђере.
По реалној процени ближе је стварности предање Шуковића, јер по предању Кујовића испада да је Андрија–Кујо далеки сродник Шуковића, чак би били на четвртом степену сродства, па би било нереално да заједно падају на крв и да се сви због тога селе. Зато је реалније да браћа Вујадин, отац Шуков, и Кујо бјеже заједно од освете, него да су били даљи сродници.
Према једној верзији код Шуковића, калуђер Мијајло Миочанин је био већ у манастиру Морачи када су синови Милутинови побјегли са Чева, те да су они као код свог стрица или брата на његов позив дошли код њега на манастирску земљу.
Кујо је имао 4 сина: Ђеку, Радуна, Веља и Нику. Ђека је имао: Милована, Шуја и Новака. Милован је имао: Илију, Вукосава и Милосава. Новак је имао: Николу, Божа и Драгоја. Шујо није оставио потомство.
Радун Кујов је имао два сина: Спасоја и Савића. Спасоје је имао: Перка и Шћепана, а његов брат Савић имао је: Петра, Милуна, Василија и Радосава.
Вељо Кујов имао је сина Радована, а овај: Милана и Мијајла.
Ника Кујов имао је два сина: Пера и Милету. Перо је имао Риста, а овај четири сина: Богдана, Мијајла, Милету и Нику. Милета Перов није оставио потомство.
Кујовићи су у прошлости били храбри ратници. Међу њима су се истицали Раде Николин и Драгоје Новаков, барјактари и јунаци у ратовима од 1876. до 1878, са опсаде Никшића 1877. године, као и Спасоје Радунов и његов син Шћепан. Угледни људи били су и Радосав Савићев, његов брат Василије, Вукашин Радосављев и Милета Никин.
Из Миоске се се највише преселили у Баковиће, околина Бијелог Поља и на Косово. Потомство Милутина Савићева се преселило у Топлицу и то Секуле Шћепанов са синовима.
Пасови: Ђоле–Бранко–Милутин–Ђоле–Шћепан–Спасоје–Радун–Андрија.
Или: Драган–Вујо–Милета–Ристо–Перо–Ника–Кујо.
Или: Драгољуб–Миле–Радоје–Радосав–Савић–Радун–Кујо.

Шуковићи

Стари памтише из овог братства, Тодор Пунишин и његов брат Видак, као и Миле Милунов, који су били паметни људи и познати ''бистроуми'' пружили су веома реалне и исцрпне податке о поријеклу њиховог братства и његовим традицијама.
Средином XVII вијека живио је на Чеву, селу Ожег, неки кнез Милутин са своја три сина: Драгутином, Обрадом и Диданом. Њихово најстарије поријекло је било са Његуша. Припадали су братству Ераковића који су се у Његуше доселили испод Његош планине у Херцеговини.
Синови кнеза Милутина нагазе у Чеву на крв, јер на својој крсној слави Аранђеловдан дођу у сукоб с неким Ћеклићима када неке поубијају. Плашећи се крвне освете напуштају Чево и преселе се у село Вочје у Доњој Морачи на манастирску земљу.
Пошто им је био веома мали посјед на Вочју, браћа Обрад и Дидан ријеше да се селе тако што Обрад пође у данашње село Лубнице у Васојевиће, а Дидан пође даље и насели се у Краљевој Гори код Ужица. Тако је Драгутин остао сам на Вочју. Још док су били на Вочју Обрад и Дидан су промијенили своју крсну славу због крвавог догађаја на Чеву, и као нову славу узели Василија Великог.
У то вријеме, у манастиру Морачи игуман је био њихов брат или стриц Мијајло Миочанин, за кога предање износи да је још прије досељења Драгутинова у Морачу био калуђер у манастиру, те да су на његов позив дошли у Морачу и добили насеље на манастирској земљи.
Драгутин је имао 4 сина: Вујадина, Андрију (Куја), Михајла и Милуна. Вујадин је имао два сина: Шука и Станишу. Од Шука Вујадинова је данашње братство Шуковићи, а од његовог стрица Андрије – Куја је братство Кујевића. Стриц Шуков Милун је изгледа пошао у калуђере, а о Станишином потомству се ништа не зна. Изгледа да су се негдје одселили.
Шуко је имао 6 синова: Стојана, Петронија, Јова, Ивана, Вука и Васиља.
Стојан Шуков имао је два сина: Сима и Ђока. Симо је имао: Мијата, Мика, Пунишу и Тадишу. Његов брат Ђоко је имао: Перуту и Новицу.
Петроније Шуков имао је Марка и Обрада. Марко је имао Велишу, а Обрад 4 сина: Николу, Перишу, Малишу и Зека.
Јово Шуков имао је 3 сина: Перишу, Ивана и Милоша. Периша је имао Лака, а Иван: Радивоја и Крста. Милош је имао: Радосава и Јова.
Иван Шуков је имао синове: Нешка и Лакића. Нешко је имао: Милинка и Мирка, а Лакић је имао: Боја, Милију и Милована.
Вука Шуков имао је сина Боришу, а овај Вукашина.
Васиљ Шуков имао је сина Милисава који се изгледа некуд одселио.
Послије ослобођења Колашина 1878. године, Бојо Лакићев и Никола Обрадов селе се у Блатину и Баковиће.
Послије ослобођења Горњег Липова 1858. године, Мијат Симов и његов брат Мико преселили су се у данашње Каљића село.
Синови Милинка Нешкова: Митар и Перко преселили су се у Требаљево и Сјерогоште. Они су припадали братственичком огранку Ракитићи.
У селу Степену код Гацка има 10 кућа Шуковића који тврде да су поријеклом од морачких Шуковића. Не знају вријеме досељења у Степен, а исто тако ни Шуковићи у Морачи не знају када су се тамо преселили и чији су потомци.
У селу Бела Црква у Топлици има 12 кућа Шуковића, који су промијенили презиме по свом претку Перовану, и сада се презивају Перовановићи.
У околини Прокупља има неколико кућа Јововића који су се раније презивали Шуковићи. То презиме су узели по претку Јову Шукову.
У Гајтану има и сада неколико кућа који се и даље презивају Шуковићи.
Шуковићи су се при крају прошлог вијека почели нагло множити, тако да сада представљају веома јако братство. Пошто су били малобројни у ранијем периоду, нијесу им биле доступне главарске титуле иако нигдје на бојиштима нијесу узмицали.
Чувени јунак био је Стојан Шуков који је међу морачким јунацима заузимао истакнуто мјесто. Био је код Карађорђа 1809. године са Савом ''Црним'' гдје је испољио велико јунаштво. Његов син Симо убрајао се међу најбоље морачке јунаке. Мијат Симов се преселио у Горње Липово 1858. године, и стајао је међу најбољим липовским јунацима. Његов брат Пуниша такође је био чувени јунак. Видак и Тодор, синови Пунишини, били су официри и храбри ратници у балканским ратовима као и у првом свјетском рату.
Пасови: Бранислав–Љубо–Радован–Мијат–Симо–Стојан–Шуко.
Или: Жарко–Мијат–Миле–Милун–Бојо–Лакић–Иван–Шуко.
Или: Милан–Мијајло–Милосав–Митар–Милинко–Нешко–Иван–Шуко.»

''XII. Ровачка братства и њихово поријекло'': Остала братства у Ровцима различитог поријекла: 296. – 297. стр.:
«[РАДОВИЋИ] Ово мало братство је поријеклом од Шуковића из Мијоске. Њихов предак Раде био је слуга код Ђура Раичева, тада веома богатог човјека у Вељем Дубоком. Ђуро није имао потомства, а пошто је Раде био добар и поштен човјек, заволио га је и оставио му у насљеђе дио своје имовине. Други дио преписао је манастиру Морачи. То је било негдје средином XVIII вијека. Од Рада се оформило данашње вељедубочко братство Радовићи. Увијек су били радни, мирни и поштени људи, али као малобројни, нијесу могли доћи до виднијег изражаја. Има их 5 кућа у Дубоком.»

4.
Марко Д. Обрадовић ''Поријекло и родослов Обрадовића из Лубница'', 1995.; издавачи: Издавачка кућа ''СТУПОВИ'' – Андријевица, НИП ''ЛИБЕРТАС'' – Бијело Поље; за издаваче: Драгољуб Шћекић, Мирко Ракочевић; рецензент: Др Професор Милован В. Обрадовић; коректор: Љубинка Д. Обрадовић; тираж: 500; компјутерски слог: ''ДТП'' – Ужице; штампа: НИП ''ЛИБЕРТАС'' – Бијело Поље;
CIP – Каталогизација у публикацији: Централна народна библиотека Републике Црне Горе ''Ђурђе Црнојевић'', Цетиње
П.к.: а) Обрадовићи (братство)

3.стр.:
«Ову књигу посвећујем /својим родитељима/ Дими-
трију-Маку и Јовани-Јоли и свим знаним и незна-
ним прецима Обрадовића да би се код потомака
сачували од заборава и да њихови часни и свијетли
ликови у борби за опстанак и слободу буду узор и
понос њиховим потомцима.»

Naslovi u samoj knjizi (pisani su velikim štampanim slovima) unekoliko se razlikuju od naslova iz sadržaja, pa sam u uglastim zagradama izložio neke veće razlike:
4. – 6. стр.:
САДРЖАЈ

1. Предговор (7), 2. Уводне напомене (9), 3. Поријекло Обрадовића (12), 4. Трбушчићи-огранци Обрадовићa [na samoj 22. strani piše «Трбушчићи-огранци Обрадовићa и домаћинства» – hijerakul] (22), 5. Домаћинства (26), [na 27. str. stoji naslov «Родослов Обрадовића» a tu je i kraći šematski rodoslov] 6. Родослов (28), 7. Радуловићи (28), 8. Перишићи (28), 9. Мујовићи (29), 10. Гаровићи-Вучетићи (30), 11. Гаговићи (31), 12. Ђуровићи (31), 13. Дудовићи (33), 14. Цагићи (33), 15. Милуновићи (34), 16. Талевићи (36), 17. Павловићи (38), 18. Јегличићи (38), [na 38. str. prvo su navedeni Деличићи a zatim Јегличићи] 19. Деличићи (38), 20. Дмитровићи (39), 21. Радовановићи (40), 22. Шатићи (40), 23. Качари (40), 24. Перковићи (41), 25. Марковићи (41), 26. Отовићи – ''Трбушчићи'' [na 42. str. stoji samo naslov «Отовићи»] (42), 27. Милевићи (42), 28. Стојићи (43), 29. Скоковићи у Бастахама [na 44. str. piše «Скоковићи у селу Бастасима»] (44), 30. Увод о братствима насталим од Обрадовића (46), 31. Обрадовићи-Катанићи у селу Бечањ-Чачак [na 48. str. ne stoje crtice i nema imena «Чачак»] (48), 32. Обрадовићи-Милетићи у селу Илићево-Крагујевац (50), 33. Обрадовићи у Ивању [na 51. str. «Обрадовићи и Поповићи у Ивању – Бијело Поље»] (51), 34. Поповићи од Обрадовића Ивање [na samoj 53. str. u naslovu ne stoji naziv «Ивање»] (53), 35. Обрадовићи у Церову-Бијело Поље (53), 36. Обрадовићи у Пљевљима (54), 37. Обрадовићи у Америци (54), 38. Обрадовићи у Бијелом Пољу (55), 39. Бабачићи у селу Туцање [na 57. str. «Бабачићи у селу Туцање Беране»] (57), 40. Реброње у Годијеву и Годуши [na 58. str. u samom naslovu nema «у Годијеву и Годуши»] (58), 41. Скоко (61), 42. Обрадовићи-Вулићи-Келевићи-Минићи-Петровићи-Радовићи-Јанковићи и Пантовићи [na 63. str. piše «Обрадовићи-Вулићи у Лукавици и долини Ибра, Келевићи, Минићи, Петровићи, Радевићи, Јанковићи и Пантовићи»; i na 65. str. takođe piše ...РадEвићима] (63), [na 66. str. su naslovi «Радовићи из Струмаца» i «Петровићи», dok su na 67. str. «Јанковићи у Тобалије» i «Минићи у Драгачево»] 43. Кнежевићи у Будимљи [na 68. str. je tekst naslova «Јоксимовићи» iznad naslova i teksta o Kneževićima u Budimlji] (68), 44. Зекићи у Радевића Мали [na 70. str. piše «Зекићи из Радеве Мале (Рожаје)»] (70), [na 72. str. su naslovi «Радуловићи-Зекићи», «Петронијевићи-Зекићи» i «Обрадовићи из Трњана и Гредетина код Алексинца»] 45. Отовићи из Југовина [na 74. str. «Отовићи из Југовина - Беране и Дујке - Сјеница»] (74), 46. Прошлост и борба братства за опстанак (75), 47. Балкански рат и учешће Горносељана [na 82. str. «Балкански рат и учешће Горносељског батаљона»] (82), 48. Први свјетски рат (83), 49. Борба за опстанак и незаборављени појединци (84), 50. Јунаштво Радула III (86), 51. Убиство Радулово [na 88. str. «Убиство Радулово од стране Турака»] (88), 52. Освета за убиство Радулово [na 90. str. «Освета Радула»] (90), 53. Борба на Удовиници (91), 54. Јунаштво Радула III [na 92. str. «Јунаштво Радула (Радивојева) II»] (92), [na 93. str. «Пљачкање манастира Ђурђеви Ступови у Беранама»] 55. Јунаштво Вукашина и Гара (95), 56. Разоружавање Мемед Чора Лагатовца с групом турака [na 96. str. «Разоружавање Мемед Ћора Лагатовца и његове десетине»] (96), 57. Како је Гаро осветио Луда [na 97. str. «Како је Гаро осветио свога синовца Луда»] (97), 58. Јунаштво Стојана Дуда (99), 59. Убиство Гајово [na 100. str. «Убиство Гајово и његова освета»] (100), 60. Крвне освете (104), 61. Погибија Иванова [na 106. str. «Погибија Ивана (Јокова) Обрадовића у Лубницама 1903. г.»] (106), 62. Зашто је Бешо убио Сима Маркова [na 108. str. «Зашто је Бешо убио Сима Маркова из Лијеве Ријеке»] (108), 63. Кумство Алетића и Обрадовића (109), 64. Кумство Делевића и Обрадовића (110), 65. Размирице између Горњосељана и Васојевића () [iako ovaj naslov postoji u sadržaju, u samoj knjizi ga nema ali se njegov tekst nalazi na 76-77.str. u odeljku pod naslovom ''Прошлост и борба братства за опстанак'' – hijerakul], 66. Погибија Божине Обрадовића [na 112. str. «Погибија Божине Обрадовића и Радоша Раковића»] (112), 67. Погибија Зарије (Јоковића) Обрадовића (113), 68. Кратак осврт о учешћу Обрадовића у II светском рату (113), 69. Нека виђења о хватању Милете, Драга и Кола 1874 (114), 70. Истицање незаборавних појединаца из прошлости [na 117. str. «Истакнути појединци из ранијег времена»] (117), 71. Захвалница свима учесницима у овом раду [na 118. str. «Зајвалност појединцима»] (118), [na 120. str. je tekst pod naslovom «Положај Лубница». U sadržaju ga nema – hijerakul].

12. – 21. стр.:

«ПОРИЈЕКЛО ОБРАДОВИЋА
[...]
О братству Обрадовића, прикупљали су грађу од 1930-1940. године неколико писмених Обрадовића. Иницијатор је био Марко (Болев) Обрадовић потпуковник, старе Југословенске војске који се тада налазио на дужности команданта пљеваљске дивизије. Обраћао се капетану у пензији Миливоју (Баћкову) и Милоњи (Бујову) Обрадовићу који су тада живјели у Лубницама. Преписка вођена између њих, била ми је на увиду 1965. године коју ми је дао Милета-Мита Голев Обрадовић учитељ у Лубницама. Ја сам раније почео радити на прикупљању грађе о поријеклу и родослову Обрадовића. Прочитавши ову преписку стекао сам убедљив доказ-утисак да се та преписка заснива на бази мјесног предања, црквених књига о родослову и неких њихових личних виђења-претпоставки. У овим списима била је и једна изјава са потписом Његошевим о поријеклу Вујовића, о којој изјави ће бити ријечи касније. Нијесам нашао за сходно за извршим преписку ове кореспонденције па је могуће да сам погријешио. Но и ти подаци и неки други прикупљени од братственика углавном се подударају и нема неких битнијих разлика. Што се тиче правог имена првог претка-родоначелника који се доселио из Миоцке/Морача/у Лубнице и код једних и код других има дилема, што се може сматрати оправданим, јер су извори података било предање које се усмено преносило са кољена на кољено па је сасвим могуће да се нешто и заборави. Ову преписку послао сам Милу Николину Обрадовићу, мајору у пензији да је преда супрузи пок. Марка. Лично ми је рекао Мило да је коверат са списима предао. Марко је тражио од Милете да му врати сву документацију послије прегледа.
О изјави коју је био потписао владика Његош, садржина је била да су Вујовићи од Ераковића са Његуша и да су побјегли ради крвне освете. У изјави је стајало, колико се сјећам име тога и тога Вујовића из Котора који је тражио доказе о својим претцима. Ово наводим јер су, највјероватније, Вујовићи у сротству са Обрадовићима, Шуковићима и Кујовићима. Ову изјаву показао је и дао мајор старе југ. армије Вујовић 1937. године Марку Болеву у Пљевљима гдје су заједно били на служби. И код мјесног предања у Лубницама као и код рођака у Морачи остало је у памћењу да су била три сина Обрадова када су били побјегли са Његуша због крвне освете и да у предању постоји вјеровање о заједничкој лози ових братстава са Вујовићима у Котору.
Писма Миливојева и Милоњина заснивају се углавном на исказе-изјаве Милете (Милунова) Обрадовића, који је био жива историја у братству, рођен у првој половини XIX вијека. Такође су користили и исказе сина Милетина Драга, који је био барјактар за вријеме владавине књаза Николе, рођен крајем XIX вијека (1887), а као младић пажљиво је слушао приче о братству, о ратовима и поријеклу братственика, да би то касније преносио на друге. Узгредно истичем да је Милета са својих 7 синова у другој половини XIX вијека избјегао из Лубница у Гриже гдје се налазила гранична линија између Црне Горе и Турске царевине. Будуће да су Гриже припадале Црној Гори често су долазиле у додире са књазом Николом и он им је из два маха пружао податке о поријеклу Обрадовића о чему ће касније бити ријечи.
Милоња је припадао ''Трбушчићу'' Ђуровића. Био је дуго година у Америци. Вратио се у домовину око 1930. године. По доласку написао је ''Горњосељски вијенац''. Највише је користио податке свога оца Буја, који је доживио дубоку старост и тиме пружао доста података о братству и њиховом четовању.
[...]
Но да видимо још о поријеклу и који су разлози и узроци били да предак Обрадовића, Шуковића и Кујовића, а највјероватније и Вујовића напусти огњиште на Његушима и са својом породицом за један дужи период неће имати стално и трајно мјесто пребивалишта.
Према предању повод је крвна освета, вјероватно да је убио неког комшију или братственика због посједа.
''Ерак и Рајич су се доселили испод планине Његоша тек крајем XV вијека. Од свих досељених највише се истакло братство, које чине Ераковићи и Раичевићи заједно, који су старином из Босне (из Зенице или од Травника)'' [фуснота 1 – др. Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, страна 353, 352, 373, 412, 413 и 478].
Писац др Јован Ердељановић и други у зетском Алманаху [istakao hijerakul] доказују да су Ераковићи поријеклом Херцеговци и да су се углавном доселили када се и зетско становништво повлачило испред надирања Турака и настањују се на подручје Катунске нахије у периоду како је напријед речено.
Мјесно предање у братству Обрадовића које живи у Лубницама, не само што доказују да су са Његуша, већ поуздано истичу да су од Ераковића. Напомињем да су многа друга братства и племена настала од Ераковића и Раичевића са Његуша о чему је писао др Јован Ердељановић у књизи ''Стара Црна Гора''.
Имао сам прилике да током 1950. године долазим у Катунску нахију на Његуше. Са старим људима сам разговарао и интересовао се о старој постојбини. Показивали су ми мјесто у равници испод двора Његошева које се звало Обрадовина. И они сматрају да се ово мјесто звало по неком Обраду, али нијесу могли да објасне шта је било са њиме и због чега су напустили Његуше.
Године 1953/54. налазио сам се са службом у Титограду-Подгорици. Код мене је долазио један стари Газивода, јер је сазнао да сам ја од Обрадовића. Радознало ме питао одакле смо ми Обрадовићи. Објаснио сам му да смо према сазнању са Његуша од Ераковића. Причао ми је да се изнад села Рваша (према сазнању), које се налази између Царева Лаза и Ријеке Црнојевића, на једном брду-узвишењу налази пећина, а зове се Обрадова пећина и да мјесно предање код њих наводи да се у њој крио – склањао неки Обрад ради крвне освете. Не може се искучити могућност да се предак Обрадовића бјежећи од крвне освете са Његуша крио неко вријеме у овој пећини одакле је наставио пут са синовима за Спуж, о чему ће касније бити ријечи.
У вези са називом мјеста Обрадовина на Његушима др. Јован Ердељановић у књизи ''Стара Црна Гора'' наводи: ''Ниже куће Петровића у Његушима мјесто се зове Обрадовина'' [ф. 2 – др. Ј. Ердељановић, Ст. Ц Г, страна 353, 352, 373, 412, 413 и 478].
Ево шта је остало у памћењу код мјесног предања у братству, о кретању претка и разлози његовог одласка са Његуша па до његовог коначног и трајног насељавања у Лубницама. Бјежећи са Његуша настанио се у Спужу, гдје су владали Турци. Колико је времена живио са својим синовима нема поузданих података, свакако да се радило о неколико година. Свакако да нема поузданих података ни када је Обрад са синовима напустио Његуше. Ако се узме у обзир вријеме досељавања Ерака на Његушима, вријеме проведено у Морачи и вријеме од досељавања у Лубницама могућно је приближно утврдити вријеме одласка са Његуша, из Спужа и из Мораче у Лубнице.
[...]
У времену док је са синовима живио у Спужу, Турци Обраду убију једног сина. Они ријеше да освете сина и брата. Освета је извршена. Један од синова убије турског бега који је био кривац погибије Обрадова сина. Бојећи се турске освете напустили су привремено пребивалиште. Долази до разлаза између браће. Један одлази на запад а други на сјевер. Син који се звао Вујош-Вујо одлази на запад и настањује се у Котору. Од тога Вујоша настаје братство Вујовића које се до данашњих дана задржало у Котору. У њиховом сродству доводи се заједнички предак Обрад. Те податке пружио је мајор Вујовић Марку Болеву и он је то назначио у писму. Говорио је Марку да има и писмене доказе о томе. Обећао је да ће му све то ставити на увид и располагање. Међутим рат је учинио своје. Растали су се и више се никада нијесу састајали. Марко се и послије рата интересовао за њега али није могао доћи до података да ли је остао жив или је у току рата страдао. Додајмо свему томе изјаву коју је посједовао пок. Марко о поријеклу Вујовића о оригиналу дату и потписану од стране Владике Његоша, без сумње да му је исту уручио мајор Вујовић. То би било у најкраћим цртама о заједничком претку између Обрадовића и Вујовића од прије 4 вијека.
Други син Обрадов, који се према једнима звао Радош, док према другима Милутин упутио се у правцу сјевера. Дошао је до Мораче и ту се задржао. Незна се да ли је Обрад остао у Спужу или је пошао са некима од синова. Доласком у Морачу радио је код другога да би се могао прехранити и трајније опстати у овом мјесту. Живот је био мукотрпан. Како је био статао за женидбу Морачани га жене са њиховом ђевојком, равна његовом положају. Морачани су своме зету Милутину додијелили дио необрадивог земљишта на обраду у предјелу Вочја. Закрче се и направе себи један дубирог за становање. Крчили су шуму и стварали себи простор са што више обрадиве земље. Радећи даноноћно створили су услове за тадашње прилике да могу живјети као и остали сељаци овога краја. У браку су имали поред женске ђеце (једна се звала Дожа и када се удала по њој су се прозвали Дожићи) и три по једнима, а по другима 5 синова. Како су пролазиле десетине и десетине година живота и рада у Морачи-Вочју, поред земљорадње бавили су се и сточарством. Неопходно је било налазити простор за катуне гдје би с прољећа и љети издизали са стоком. Тако су с прољећа издизали на Миоцку, а љети на Вучје у Драган До. Миоцка се налази изнад Мораче, с десне стране Црквина када се иде из правца Колашина за Морачу. Ово мјесто стицајем околности у каснијем периоду постаће село породице Милутинове односно Радошеве, јер ће их други присилити да за сва времена морају напустити њихово дотадашње пребивалиште Вочје. Из села Миоцке ће се у наредном периоду расељавати и отискивати у свијет појединци или породице из братства Обрадовића, Шуковића и Кујовића (ова два у каснијим временима). Но без обзира на чињеницу селидбе због суровости и начина живота, ипак је Миоцка као село опстало до данашњих дана и у њему живот тече као и у многим сличним крајевима Црне Горе. Из Миоцке ће бити и први исељеници данашњих Обрадовића, који су се по први пут иселили и настанили у село Лубнице, око 10 км западно од Берана.
Према предању, Обрадовићи су добили презиме по Обраду. Да ли по првом са Његуша, или другом који се доселио у Лубнице. Око тога било је доста дилема код мјесног предања па нема поузданих података од када су Обрадовићи узели то презиме али већина сматра да су то презиме донијели са Његуша. Зна се поуздано да су касније у трећем пасу Шуковићи и Кујовићи узели та презимена по прецима, што би дало за право да се цио род Обрадов до тада презивао Обрадовићи и да су то презиме задржали у Лубницама.
Можда није довољно истакнута родбинска веза између Ерака и Обрада, па би изнио још неке податке у прилог:
Крајем XIX и почетком XX вијека био је у Лубницама писмени и школовани Богдан Обрадовић, учитељ, који је средњу богословију завршио у Призрену, а касније академију у Русији. Био је жива историја. Памтио је све важније историјске догађаје. Доживео је дубоку старост. Причао ми је да је лично био пар пута у делегацији Горносељана 1909. године, која је била бројна и имала 27 чланова. На челу делегације био је Драго Милетин Обрадовић као барјактар. Често су с прољећа и јесени одлазили на реферисање и примање савјета шта треба да раде до следећег доласка. Ово због тога што су Горња Села припадала турској власти, па су илегално одлазили код црногорског владара. Поред осталог они су тада питали књаза Николу у каквом су они сродству са Петровићима са Његуша, када је њихов предак напустио Његуше и постављали су и друга питања везана за ову тематику. Књаз Никола им је обећао да ће то добро испитати и утврдити преко митрополита цетињског и када буду другом приликом долазили даће им одговор о родбинским везама Обрадовића и Петровића. Кад су у прољеће 1910. године понови ишли код књаза Николе, те године крунисао се за краља, испунио је дато обећање. Делегацији је речено да потичу од Ераковића са Његуша, да се њихов предак звао Обрад, који је напустио Његуше ради крвне освете, да је њихова заједничка слава Ђурђевдан, да има преко триста година од када се њихов предак одселио са Његуша. Господар је рекао да може да уреди преко митрополита ако желе, да поново славе Ђурђевдан који је крсна слава Ераковића са Његуша, умјесто Св. Василија коју славе Обрадовићи у Лубницама. Барјактар Драго му је одговорио да Обрадовићи славе Васиљевдан од када су се доселили у Лубницама, па и раније у Морачи. С крстом и с Василијем постизали су велике успјехе – побједе у борби са Турцима, па се братственици не би сложили да мијењају славу Светог Василија.
Ријетко је који владар у то доба познавао људе из неослобођених крајева, као што је то био краљ Никола. Ово су биле ријечи пок. Богдана. Ишле су и друге делегације код књаза Николе.
Писац Радослав-Јагош Вешовић у књизи ''Племе Васојевића'', новоди да су Обрадовићи у Лубницама Ераковићи и да је њихов предак Обрад са Његуша [ф. 3 – Јагош Вешовић, Племе Васојевића, издање 1935. год., страна 251.].
Ево шта кажу стари људи Обрадовићи и Шуковићи, како су се растали и како су морали да напусте раније пребивалиште Вочје. Данашње село Миоцка био им је прољетњи катун који је служио за издиг са стоком. Наиђе Турска војска преко катуна и зароби 7 чељади и поведу их у правцу Колашина. Када су повели ову чељад, саопште неком од породице да им донесу 70 дуката ако мисле да откупе заробљену чељад. Обрадовићи не губећи времена ни часа пођу код калуђера у морачки манастир и након објашњења затраже им дукате на позајмицу, ради откупа заробљене чељади. Калуђери им дају на зајам дукате, али им за то узму у залог село Вочје док не врате позајмљене дукате. Они са дукатима стигну турску војску на ријеци Пчињи. Када их је угледао турски официр рекао је: ''Добро је ено носе откуп''. По томе се и дан данас ова вода назива ''Добра вода''. Уруче дукате а Турци пусте заробљену чељад. Давањем села Вочја у залог настаје сада проблем како да обезбиједе паре и врате своје село. Пошто није било другог излаза договоре се да племенски поп Милун пође у Србију, како би тамо код добрих људи сакупио новац да врате калуђерима дуг. Он се настанио у манастир Каленић. Идући по Србији успио је да сакупи помоћ у крупној стоци (воловима). Дотјерају стоку у Морачу и понуде калуђере да приме стоку за позајмљене дукате и да им поврате Вочје. Међутим калуђери одбију тај захтјев и породица Обрадова трајно остане без села Вочја. Видјевши да нема опстанка и живота у брдовитој и стијеновитој Миоцкој, Обрад и брат Дидан са породицом напусте ово мијесто и на путу ка Србији задрже се и остану у предјелу данашњих Лубница. Колико је стварно браће кренуло за Србију из Миоцке код мјесног предања има различитих виђења. Једни кажу да су за Србију била пошла два, а други 4 брата. То се разликује код предања Шуковића у Колашину. Према изјави пок. Видака Шуковића датој 1960. године, Милутин је имао три сина (по Шуковићима Милутин је био родоначелник а не Радош): Обрада, Дидана и Драгутина. Драгутин је имао 4 сина: Михаила, Милуна, Куја (Николу) и Вујадина. Ове податке даје и Секуле Добричанин у књизи Доња Морача, издање 1984. [...] Михаило је био игуман манастира морачког. [...] Кујовићи су од Куја-Николе. Он је трећи син Драгутина Милутинова. Кујовићи у већини живе у Миоцкој, а има их у Колашину, Санџаку, Србији-Јабланици, Косову и Америци.
[...]
Везано за ова три братства је и братство Дидановића, које настаје од претка Дидана. Дидан је са породицом наставио пут из Лубница за Србију и настанио се на Златибору-Ужичка нахија. Знају да су у сротству са Обрадовићима, Шуковићима и Кујовићима. Шуковићи доказују да су Дидановићи од њиховог претка Дидана. Године 1937. Марко Болев налазио се као војно лице са службом у Ужицама. Тада је долазио у контакт са појединим Дидановића и они су му доказивали да су њихови претци Дидан и Обрад били браћа. Ово се преносило с кољена на кољено у овом братству, па је пок. Марку остало у сјећању и ако до тада није знао да Дидановићи имају икакве родбинске везе са братством Обрадовића. Дидановића има и око ријеке Увца, па је могуће да су и они потомци Дидановићи јер су и то падине Златибора.
У роду Милуновића (Јоса Лакићева и Лакића Милунова), предање се преносило с кољена на кољено, да је Радош у Морачи имао 5 синова, од којих су тројица напустили Миоцку, а двојица су остала и даље да живе у Морачи. Обрад, Зеко и Крсто отишли су из Мораче. Зеко се населио на подручју данашњих Рожаја, а Крсто продужио за Косово (говорило се да се одселио за Албанију) јер су у том времену доминирали албански Малисори на овом подручју. Оваква памћења немају неку чвршћу подлогу код предања у Лубницама. Но о томе биће више разјашњења када се буде говорило о насталим братствима на подручју Косова и Метохије.
Обрадовићи у Лубницама истичу да су Зекићи и Кнежевићи од Обрадовића из Лубница, што се подудара са изјавама Зекића, а не и Кнежевића. Зеко се одселио из Лубница и задржао се у Радевића Махали код Рожаја. По Зеку су настали Зекићи. Кнежевићи у Будимљи потичу од Обрадовића из Лубница, а никако не из других крајева. [...]»

47. – 48. стр.:

«УВОД О БРАТСТВИМА НАСТАЛИМ ОД ОБРАДОВИЋА
[...]
У селу Тепцима-дурмиторски крај има братство Обрадовића, а од њих имају неке породице у Пљевљима, Бијелом Пољу, Титограду и другим мјестима. Сви славе Ђурђевдан. По Ердељановићу постоје топоними у Чеклићима-Цетињска општина и има: Обрадске рупе, Обрадска страна и Обрај до. То су свакако неки називи на неки род или братство, са презименом из личног имена Обрад: Обради, Обрадовићи [ф. 5 – Др Ј. Ердељановић: насеља, кн. 24, Београд 1926. године страна 533.]. Није искључено да је један од огранака Обрадовића са Његуша одселио у Чеклиће и тамо задржао славу и презиме које су имали у Његушима, да би се касније из Чеклића одселили и настанили у Тепцима. Каже се да су у Тепцима Обрадовићи, Божовићи и Петковићи од једног претка досељеног у Тепцима. Они се до краја XIX вијека нијесу између себе узимали. Када су се подијелили-прозвали су братства по својим претцима-Божу и Петку, али су оставили један дио заједничке земље која и данас постоји да би се у будућности знало да су од једног претка [ф. 6 – Из изјаве Вука Петковића из Тепаца, а живи у Бијелом Пољу]. У традицији код Обрадовића из Лубница и Шуковића и Кујовића кажу да су то њихови рођаци.
У Лици у Долњем Лапцу има Обрадовића. Да ли су у каквом сротству са Обрадовићима из Лубница или Тепаца нема ближих и одређених података. Познато је да су за вријеме турске владавине из Лимске долине поготово из Горњих Села [ту су и Лубнице – hijerakul] сточари, који су држали већа стада оваца у немогућности да их прехране у зимском периоду ишли са стоком у Поморавље или Босну. Понекад су политички односи утицали на коју ће страну ићи чобани на зимовник са стоком. Да би се босански Турци примили на зимовник морали су вадити документа код турског кајмакана (био је потурчењак) у Беранама. Не искључује се могућност да су поједини сточари остајали за стално у Босни. Обзиром на услове живљења у Тепцима не може се искључити да су се и са овог подручја исељавали и настањивали у Долњем Лапцу.
Наводим један податак, да постоји једно село на граници између Хрватске и Словеније и да се село зове Ераковићи. У њему живе Обрадовићи који потичу од Ераковића са Његуша и да је због тога и село добило назив Ераковићи. Ово ми је испричао Алексије Обрадовић када је био као дипломата, колико се сећам у Аустрији, те да му је један од чиновника говорио да је његова баба од Обрадовића из села Ераковића у Хрватској. Ако се све ово има у виду произилази да су Обрадовићи били већа заједница (задруга) на Његушима и када су морали да се селе једни к мору други к Чеклићима-Тепцима и ето напокон чак у Хрватску у село Ераковиће. Дакле кроз вријеме селили су се на све стране [ф. 7 – Из изјаве Александра-Лека Обрадовића из Рженице код Иванграда].»

Čitajući knjigu, pronašao sam opis bratstva iz Peroša, koje baštini jedno zanimljivo i, kod Obradovića u toj formi, kako (verovatno sasvim neprecizno) primećujem, retko predanje: 63. – 65. стр.:
«[...] Године 1913. је Марко Болев Обрадовић као официр био у посади послије ослобођења од Турака у мјесту Рибарићима, на путу од Рожаја према Косовској Митровици. Том приликом код њега су долазили стари Келевићи и причали му да потичу од братства Обрадовића из Лубница. Он до тада није имао никакавих података о њима. Њему је то остало у памћење и у писму од 1960. године износи и тај податак. Ни сам нијесам знао ни чуо од старих људи да има Келевића да су од Обрадовића. Прије неку годину дао сам овај рад др. професору Миловану В. Обрадовићу из Приштине да изврши преглед и коректуру написаног рада и том приликом га замолио да провјери податке о Келевићима у Рибарићима. Он је то прихватио и од појединаца из назначених братстава сазнао много више о тим братствима. Изјаве је узео у писменој форми од појединаца, па ћу их углавном изнијети како слиједи:
[...]
Келевићи у Пероше код Рибарића (податке дао Драгутин Келевић 2. јануара 1988). Према сећању како су стари стари њему причали да су поријеклом од Ераковића са Његуша и да су се задржали у Лубницама неко вријеме односно како он каже у Црној Гори. Дошли су право у Келе Поље код Тутина. Не зна се колико су се ту задржали, али су се одатле одселили у село Тобајлије, које је било ненасељено. У Тобајлије су дошли браћа: Раде, Петар, Мина и Јоксим и њихови синови Јанко и Јанићије. Почели су им викати ''они из Кела'', па ће се временом прихватити презиме Келевићи. Од ове браће када су се подијелили, настаће и презимена њихових потомака: Минићи и Петровићи у Драгачеву, Радевићи у Струмце, Јанковићи и Тобајлије и Келевићи у Пероше и Стрмце. Када су се подјелили и дошли у Пероше неко вријеме презивали су се Јанићијевићи, да би касније узели презиме Келевићи. Њима су рођаци и Келевићи у Стрмце, Пантовићи у Јабланици и Обрадовићи у Лукавици. Родослов Келевића из Пероша: Јанићије-Недељко-Андрија-Антоније-Драгутин (1925) – Раде (1955) и Марко (1986). Што значи да се по доласку родило 6 генерација.
Родослов: Јанићије-синови: Недељко, Славко, Арсеније, Јован, Милић и Ђорђије. Недељко синови: Андрија-синови Заро, Антоније и Глигорије. Антонијев син Драгутин и његови синови: Раде, Андрија, и Милош. Радев син Марко.
Пантовићи из Јабланице, којих је било три куће одселили се се за Крагујевац.».
Svi slave Vasiljevdan a prislužuju Ilindan.
– Strumca = po Vukomiru Keleviću iz Strumca (podatke dao 26. januara – juna 1988.), Kelevići u Strumce dolaze kada i Kelevići u Tobajlije. «Прво су се населили у Келе код Тутина, а одатлен дошли у Струмце.». Rođakaju se sa gore pomenutim rodovima. U Strumcu žive i Radovići koji «потичу од једног претка који је дошао из Лубница чије име не знају.»
– Lukavica = «Према изјави Вулића-Обрадовића из Лукавице, његов ђед Обрад са братом Миливојем дошао је из Лубница, али не зна када. Дошли су на напуштено имање код Тутина у Лукавици. Ту су затекли своје рођаке Обрадовиће, који су се раније доселили из Лубница. Своје ближе рођаке у Лубницама не знају нити су одржавали везе са старевином.». Starija grupa Obradovića u Lukavici «Из Лубница су прво дошли на Лисичје Брдо, па онда у Лукавицу.», a jedan brat odlazi kod Sjenice (Duga Poljana) a drugi u Radevića Mahalu. Prema broju pasova i godinama, u Lukavicu dolaze možda oko 1830. god. Rođakaju se sa gore pomenutim rodovima.

U knjizi Erakovići se eksplicite spominju na još jednom mestu: 68.стр.:
«КНЕЖЕВИЋИ У БУДИМЉИ
Поред осталих у објављеној хроници Будимља издање Београд 1994. године, писац Радомир Губеринић обухватио је и братство Кнежевића. На бази изјава Мика и Владимира Кнежевића (стогодишњаци) заснива њихово поријекло. ''У вези са бројним разгранатим херцеговачким братством Ераковића. По предањима у Будимљу је најприје доселио њихов предак Дмитар и то директно из Херцеговине. У ширем, рођакају се са Кујовићима у Горњој Морачи, Шуковићима у Доњој Морачи (МО Миоцка), Зекићима у Радевој Мали код Рожаја, Отовићима на Бучу и Обрадовићима у Горњим Селима''. Чак сматрају да су се њихови претци доселили у Будимљу од прије 400 година. По записима Катанића, који се налазе у беранском архиву помињу се од прије 200-250. година.
Обрадовићи у Лубницама имају сасвим другачије мишљење о поријеклу Кнежевића која се заснивају на бази предања старих људи. Код Обрадовића влада апсолутно мишљење да су Кнежевићи у Будимљи и Зекићи у Радевој Мали од Обрадовића из Лубница. Чак да је први предак Зекића и први предак Кнежевића у ближем сротству или браћа или прво братучеди. [...]»
Nadalje g. Marko D. Obradović kritički analizira Guberinićeve podatke a tu analizu obrazlažem, po svom nahođenju, na sledeći način: 1. neodrživost raspona od 400 godina (rođakanje Kneževića sa Obradovićima, vremenski periodi kretanja Obradovića ka Lubnicama, broj domaćinstava Kneževića, broj pasova Kneževića i odnos sa podacima u beranskom arhivu, neprotivrečnost mišljenja Obradovaća sa mišljenjima Zekića), 2. neodrživost direktnog dolaženja iz Hercegovine (nelogičnost dolaženja na teritoriju turske vlasti u Polimlju s obzirom na odstupanje stanovništva u Katunsku nahiju pred naletom turske vojske u XV-XVI veku < tome prethodi, čini mi se, povezivanje neospornosti dolaženja pretka Erakovića ispod planine Njegoš u Njeguše sa a) predanjem Obradovića o Njegušima i b) kazivanjem knjaza Nikole. Nesigurnosti doseljenja Kneževića kao (primarnija) osnova pretpostavci doseljenja pre 400 godina; prihvatljivost podataka Katanića u Beranskom arhivu i paralela sa tadašnjim promenama stanovništva u Limskoj dolini).

Места и региони где су се расељавали (појединачно, колективно,...) Обрадовића из Лубница:

– 26.стр.: Обрадовића има или је било у градовима Цетиње, Никшић, Рисан, Херцег Нови, Тиват, Приштина, Косовска Митровица, Нови Сад, Прибој, подручје општине Пећ итд. У бијелопољској општини места насељена Обрадовићима су: Бољанин, Дубово, Брчве, Бистрица, Затон, Припчићи, Церово,...
– Одсељени родови и (под)огранци Обрадовића са различитим презименима и називима: Скоковић (Бастахи/Бастаси, Рженица, Бољанин, Затон, Бијело Поље, Србија, Београд, Савино Село-Војводина, Љубљана, Пожаревац), Дмитровић (Палежи и Бастахи), Перишић (Америка), Гаровићи-Вучетићи (Војводина), Ђуровић (Пећ, Метохија, Крагујевац), Дудовић (село Крњини код Истока), Цагић (Села, Гриже), Милуновић (Америка, као Милетићи у Илићеву код Крагујевца, Метохија, Бољанин), Талевић (Америка, Затон, Бања Лука, Београд, околина Берана, Андријевица), Деличић (Заучка Гора), Јегличић (Русија), Радовановић (Србија), Перковићи ''Симовићи'' (Космет), Марковић (Ђаковица), Отовић (Југовина-Беране, Дујке-Сјеница, Бијело Поље код Пећи, Бањевац, Београд, као Кнежевићи у Крагујевцу, Војводина, Америка, као Обрадовићи у Затону), Милевић (Америка, Србија, Београд, Подгорица, Савино Село, Бијело Поље, Расово, Бистрица, Бољанин)
– Обрадовићи за које се зна или претпоставља да су одселили са презименом Обрадовић и они за које није потпуно разјашњено да ли и/или како су из Лубница: Штаваљ-Дујке код Сјенице (у Ивање), Ивање код Бијелог Поља (Обрадовићи и као ''Малевићи'' и Поповићи; из Ивања у Крагујевац, Краљево, Затон, Бијело Поље, Измир-Турску, Америку, Немачку), Пљевља (2 групе Обрадовића које не потичу из Лубница – једни из Мостара а други из Тепаца), Тепци (код Жабљака), Жуна, Гружа, Пајсијевић, Рековац, Бечањ код Чачка (као Катанић; генерал Марко Катанић ''Мемоари'', Ниш 1908., у књижари и штампарији Д. Мунце), Церово (одатле у Крагујевац), Бијело Поље (осим лубничких ту су и други (тепачки, ивањски,...) Обрадовићи одесељени у: Београд, Америку, Б. Поље), Туцање (као Бабачићи, делом исламизирани: Лозна, Б. Поље, Љубансарај-Скопље, Витомирци-Пећ, Бања Лука, Бар, Беране, Подгорица, можда Пашића Поље, Недакуси-Б. Поље; као Реброње (исламизирани; по једним информацијама деле се на Даутовиће, Ћоровиће и Алиће): Годуша, Пећ (део Алића, изјашњавају се као Албанци), Поток-Нови Пазар, можда Сјеница, Турска, Корита (М. Лутовац ''Бихор и Корита''), Б. Поље – нема података за Реброње из Попића, Побрђа, Луга, Букреша (све код Н. Пазара), јер се већина иселила у Турску где се презивају Озтурк), Сипање-Бијело Поље (као Скоко; одатле у Скопље, Н. Пазар, Пећ, Бања Луку, Сарајево, Погорицу, Брчко, Б. Поље; по једној верзији потичу из Леверовића-Дурмитор а по другој од исламизованог дела Скоковића из Бастаха), Лукавица-Тутин (као Обрадовић – једни из Лубница у Лукавицу а други на Лисичије Брдо па у Лукавицу, Дугу Пољану-Сјеница и Радевића Махалу), Келе Поље-Тутин (као Келевићи су у Стр(у)мце, Пероше (и као Јанићијевићи) и Тобалије; од Келевића су можда: Минићи и Петровићи у Драгачеву, Радовићи у Струмцима, Јанковићи у Тобајлијама, Пантовићи у Јабланици (одселили за Крагујевац), Јоксимовићи у Драгачеву), Будимља (као Кнежевић; гранање од Обрадовића нејасно у Радомир Губеринић ''Хроника села'', Београд 1994.), Радева Мала-Рожаје (као Зекићи, поједини родови касније и као Радуловићи-Зекићи и Петронијевићи-Зекићи; у засеоку Горажде код села Полица-Беране), Трњани и Градетин код Алексинца (можда се раније, на Космету, презивали Глишић), можда Доњи Лапац-Лика, можда село Ераковићи на граници Хрватске и Словеније,...

Ради веће прецизности око гранања, несигурних делова и расељавања прочитати књигу Марка Д. Обрадовића.

Приказ већих, мањих, живих и изумрлих огранака лубничких Обрадовића изгледао би овако:
А) ВЕЋИ ''ТРБУШЧИЋИ'': 1. Радуловићи, 2. Милуновићи, 3. Дмитровићи
Б) МАЊИ ''ТРБУШЧИЋИ'': 1. Гаговићи, 2. Милевићи, 3. Ђуровићи, 4. Палевићи, 5. Павловићи, 6. Дудовићи, 7. Цагићи, 8. Отовићи, 9. Скоковићи
А) 1. Радуловићи > Мујовићи, Перишићи, Гаровићи
А) 2. Милуновићи > Јегличићи
А) 3. Дмитровићи > Радовановићи, Качари, Марковићи, Перковићи, Шатићи
Б) 2. Милевићи > Стојићи
Б) 4. Павловићи > Деличићи

(8.I 2014.)

5.
''Презимена у Црној Гори'', 2002.

6.
A)
http://www.trazimo.info/read.asp?kat=1&id=3925 (kao i na http://www.trazimo.info/read.asp?kat=1&id=5746)
– Slavko Knezevic - Nis (28/12/2006): Svi Knezevici su poreklom sa Kosova. Posle seobe jedn deo je otisao ispod Kopaonika, jedan u Crnu Goru i jedan u BiH. A posle, svako na svoju stranu... / Pozdrav!
Slavko
[...]
– KOVACEVIC GORAN - republika srpska (16/2/2007): postovani prijatelju ,nemam nikakve veze sa tvojim prezimenom ali poznajem coveka koji mi je sve rekao o knezevicima.On se zvase mile knezevic rodom iz berana crna gora po njegovom pripovedanju vi svi poticete iiz tog mesta u crnoj gori jer tamo je stvarno veliko pleme knezevica,pokazao mi je i knjigu o vasem plemenu sa fotografijama i najsaroijih knezevica.K njigu je pisao sam knezevic iz vaseg plemena kome trenutno neznam ime u toj knjizi mozes sve naci o svojoj lozi bice mi drago ako sam ti pomogao da rasvetlis svoju lozu a u to sam i sto posto siguran....
[...]
– ratko knezevic - italia -milano (18/7/2007): Vladimire Knezevicu ti iz Siska ti si Crnogorac samo sto to neznas - na srecu ! Trazi svoju srecu kod Pape- pedofila!
[...]
– Vuksan Knezevic, usa cikago (21/9/2007): zdravo rodjaci / mda je gospodin obrad najblizi......da tacno je velika vecina knezevica zivi u crnoj gori pogotovu oko durmitora i pive. odatle su se tokom vremena (zadnjih 250 godina) raselili u hrvacku srbiju , bosnu, vojvodinu i cjli svet
[...]
– milica knezevic - podgorica (1/3/2008): ja sam knezevic i vec odavno slusam price starih ljudi kao i mojih djedova i pradjedova.knezevica ima dosta i u cg i srbiji i sire.pleme knezevica od kojih sam ja je iz gradjana to je selo blizu cetinja,a kasnije moj djed kao kapetan spusko piperske kapetanije je od kralja nikole dobio kucu u spuzu gdje i danas zivimo.
[...]
– Marina Kne?ević Glišić - Čačak, Srbija (2/10/2008): Poštovani Kne?evići,postoji knjiga o "nama".Ima nas svuda po svetu. Moj deda i pradeda su bili u AMERICI.1920 Stevan Kne?ević je iz Zekavica opština Pljevlja Crna Gora pošao u potragu za zlatom.Ka?u da je ?iveo u Čikagu .Deda Milosav je 1945 pobegao od partizana.Moj otac Čedo je umro ali nikada nije saznao ništa ni o ocu ni o djedu
[...]
– Vlado Stanisic - Subotica , Srbija (21/1/2009): Na ovom sajtu je moja ujcevina i pokojni djed uspjli da prikupe veliki dio podataka. / Donekle je objashnjena prica o 3 brata... / http://www.rodoslovknezevica.com/

http://www.trazimo.info/read.asp?kat=1&id=5746
[...]
– Saša Markuš (28/10/2007): Tolko od mene za ovu temu o Knezevicima! Nadam se Olgice da si zadovoljna? [...]
[...]
– Mirjana Knezevic - Fribourg, CH (22/4/2008): Pozdrav svim Knezevicima! Verzija o nasem poreklu, koju sam ja slusala, pocinje jos od Vlastelinovica iz Velike Plane u Hercegovini. / Da li neko zna vise o njima? / Ziveli!
– Zoran Knezevic (i na http://www.trazimo.info/read.asp?kat=1&id=7958) - Apatin (21/11/2008): Pozdrav svim Knezevicima / ovo je moje za sada malo porodicno stablo koje sam uspeo da sklopim. Mozda se u njemu negde pronadjete........... / http://www.myheritage.com/site-33621221/knezevic-web-site / Inace o Knezevicima i svim lickim porodicama mozete naci u knjigama Milana Divjaka: Licki Vodac, i Licki kalendar.
– Dragan Knezevic - Gradiska (15/1/2009): Koloko znam o svojoj porodici je to da mi je pradjed rodjen u Janju kod Sipova .Ima neko malo seoce koje se zove Knezevici sa jako malo stanovnika i veliko groblje puno Knezevica.Slavimo Vasilija Velikog.Ako zna neko nesto vise o ovoj lozi Knezevica neka mi se javi!
– ALEKSANDAR KNEZEVIC - krusevas ,,pre ,,podujevo (7/5/2009): ja koliko znamo mi smo dosli iz sela ispod durmitora ,,saranci ,,odatle smo prebegli zbog turaka u selo brdjane ,kopanik,,da bi oko 1912 naseli se na kosovo u selo donja dubnica kod podujeva..pozdrav,,znam i to da smo direktna loza i poreklo nemanjica i karadjordjervica,,toliko od mene pozz svim rodjacima koji su odatle ,,zabljak durmitor,,inace mi smo srbi ,,jer i njegos je najveci srbin a milo je crnogorac!~!!!!!!!
[...]
– sandra knezevic - sarajevo, BIH (8/10/2009): ja sam toliko izmorena od traganja za knezevicima ....moj dedo PETRONIJE KNEZEVIC je rodom iz crne gore grada PLJEVLJA......jedino to znam...a kako nemam porodice puno nemam ni informacija..pa vas molim da mi malo pomognete bar da prvi prag predjem bila bi jako zahvalna...pozdrav iz bosne
– otasević daniela - MĂĽlheim,Nemacka (29/1/2010): Dobro vece svima!Uporno sam i ja u potrazi za poreklo Knezevica,ali najvise me momentalno zanima ona knjiga,o kojoj je pricao Kovacevic Goran.Da li postoji bar mogucnost da sazna kompletno ime toga,sto je knjigu napisao,jer ima dosta knjizevnika sa tim imenom(izgleda da su Knezevici inace obrazovane osobe),a nisam imala uspeha u tom pravcu!Unapred zahvalna na svaku informaciju!!!

7.
http://kujovic.me/
«Ukoliko u rodoslovu nema nekog od Vas, Vašijeh predaka ili potomaka ili uočite neku grešku, najljepše Vas molimo da nam javite na E-mail adresu [email protected] »

http://kujovic.me/Rodoslov_bratstva_Kujovica.pdf
''Родослов братства Кујовића'', 2008. година

Предговор

Како је дошло неко ново вријеме у коме су се људи отуђили и одродили, живјећи све брже и брже, немајући кад да се баве било чим, но само својијем послом, како више ријетко ко коме пише или му иде у посјету, како је технологија овога вијека донијела нове облике комуникације међу људима, који захтјевају кратку и сажету форму, сматрао сам да треба укратко казати пар ријечи о историјату братства Кујовића, додати уз то и родослов нашега братства, не би ли се историја и родослов братства Кујовића сачували од заборава и дочекали неко ново вријеме у коме ће се брат ослонити на брата и у коме ћемо се вратити нашим коријенима и нашој мајци Црној Гори.

Кратка биографија братства Кујовића

Поријекло братства Кујовића се са приближном тачношћу може пратити од средине 14. вијека. Наиме, у то вријеме је живио најстарији познати предак братства по имену Богута и то у тадашњој Зеници негдје око 1370. године, а нешто касније у околини ондашњег Травника у Босни. Ђурађ, син Богутов, са својим синовима Вукцем, Радином, Хераком, Прибилом и Остојом, се сели из Босне послије смрти краља Твртка Првог (1391. године), када је у Босни дошло до оштрих унутрашњих превирања и грађанског рата, што је довјело до масовног исјељавања народа из Херцег Босне.
Средином петнаестог вијека, односно послије пада Херцег Босне под турску управу (1463. године), а због опасности од надолазеће турске најезде, Херак Хераковић, син Херака Ђурађева, се из крајева са обода Херцег Босне сели са својијем братом Раичем у мјесто звано Лединац испод планине Његош у Катунској нахији. Мјесто Лединац касније добија назив Његуши или по планини Његош испод које се налази, или по потоку који туда протиче. Од Херака и Раича временом настају братства Ераковићи и Раичевићи, а постоје и данас села са овим именима. Братство Кујовића потиче непосриједно од ових његушких Ераковића.
Милутин, син Херака Хераковића, се сели из Његуша на Чево и то у село Ожег. Милутинов син Драгутин са браћом Обрадом, Диданом и Стеваном се сели из Ожега због извршене крвне освјете над Ђеклићима, и настањује се у мјесту званом Вочје које се налазило на манастирском имању у Доњој Морачи. Пошто су браћа извршила крвну освјету на самој крсној слави Светог Арханђела Михаила (Аранђеловдан) и како је крсна слава била окрвављена крвљу Ђеклића, промијенили су тада своју дотадашњу крсну славу Светог Арханђела Михаила и за крсну славу прихватили Светог Василија Великог, кога братство Кујовића и данас слави. Како је имање на Вочју било недовољно за живот и опстанак четворо браће, Обрад, Дидан и Стеван одлазе, и у Вочју остаје само Драгутин. Обрад се настанио у селу Лубници код Берана, Дидан у Краљевој Гори на Златибору, а Стеван негдје у околини Јагодине. Од Обрада и Дидана су се развила два јака братсва која и данас постоје - Обрадовићи и Дидановићи, док Стеван и његови потомци, ако их је имао, нестају у вијековима који су слиједили.
Драгутин је имао четири сина који су се звали Вујадин, Михаило, Милун и Никола. Послије убиства Хасан-бега Мекића, Драгутинови синови Никола и Вујадин се селе са Вочја у село Миоску, гдје је и колијевка братства Кујовића. Од њих су се у Миоској развила два братства: од Николе - Кујовићи, а од Вујадина - Шуковићи. Ова два братства славе исту славу и увијек су се, као и данас послије толико генерација, сматрали и сматрају браћом.
Од Николе се развило братство Кујовића, по коме је братство и добило своје име. Никола, звани Кујо, имао је четири сина који су се звали: Ђека (који је био насљедник кнежевске титуле и чијом се смрћу кнежевска титула у братству Кујовића угасила), Радун, Вељо и Ника. Њихово потомство се даље грана све шире па је шематски приказано у прилогу.
Кујовићи су били храбри и поносни људи. Никада им крв није била скупа, ни своја, ни туђа. Били су то ''страшни људи страшнога времена'' како их је опјевао Милија Булатовић, који неправду нијесу чинили, али ни на себе нијесу дали. Кроз живот су се пробијали тешко, али слуге ником нијесу били.
Ето, то је мали дио историје братства Кујовића отргнут из магле заборава, братства чији се родослов преносио са кољена на кољено, и који ће се преносити кроз вијекове који долазе, док се год људи не острве и на своје претке забораве...

Кујовић Радомиров Драган

[...]

ЛИТЕРАТУРА

За израду овог документа су коришћени материјали из књиге и рукописа:

1) Вујо Кујовић и Светозар Кујовић: Братство Кујовића, поријекло и родослов
2) Светозар Д. Кујовић: Морачка Свитања
3) Радосав и Милован Кујовић: Родослов куће Кујовића
4) Радомир М. Кујовић: Родослов братства Кујовића (рукопис из 1979.)
5) Видак П. Шуковић: Братства Кујовић, графички приказ по кољенима
6) Милија Миров (Булатовић): Страшни људи страшнога времена

8.
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=8978 > POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (23)

[…]
Knežević
Za g-đu Danijelu Otašević iz Milhajma, evo još jednog, poslednjeg odgovora na njena četiri zasebna pisma - prezime Knežević koje je imao njen deda, pre nego što je uzeo drugo, Marković. NJegova dedovina je, po mnogim izvorima, Sjenica, a mi dodajemo Raška oblast. Deda je rođen u Beloljinu, ali su se njegovi, kad je imao šest godina, iselili na Kosovo, u selo Balovac kod Podujeva. G-đa Danijela se ne seća slave Kneževića, ali zna da je deda, kao Marković, slavio Sv. Vasilija (14. januara) i Sveta tri Jerarha (12. februara).
Kaže da je deda retko pričao o svom detinjstvu, ali zna da su sigurno poreklom iz Crne Gore odakle su preci morali da beže zbog krvne osvete i verovatno da su tad menjali i prezime. Zna još da se pradeda zvao Svetozar Marković, a deda je mlad umro, pa nema više informacija o njemu.
G-đo Otašević, vi ste, izgleda, prava pravcata Vasojevka! A oni su se vazda osećali i bili pravi Srbi. Oni pripovedaju da su naslednici ili potomci Nemanjića, i da je iz njih potekla i druga srpska dinastija Karađorđevići.
Mada su vaši Kneževići, nastanjeni u Budimlji, drugoplemenici u Vasojevićima, ipak im pripadaju, odnosno "broje se" u Vasojeviće. Kneževići su ogranak Obradovića sa NJeguša koji su se, prema bratstveničkom predanju, pre četiri veka odvojili od Herakovića sa kojima su u nesumnjivom srodstvu. Svi slave Vasiljevdan, a prislužuju Sv. Iliju. Vaši su možda kao prislugu uzeli slavu Markovića Sv. Tri Jerarha. [Zanimljivo da je prisluga bobovičkih Erakovića Sveta Trojica – hijerakul]
Po predanju, Obradovići su se posle silaska s NJeguša nastanili na manastirskoj zemlji kod manastira Morače (inače posvećenog Sv. Iliji), u Fočje, gde su ostali tri decenije. Odatle su krenuli sa kaluđerima u Lubnicu, a odatle u selo Štavalj kod Sjenice. Srodnici su im Otovići, Pešići i Lalevići-Kolašinci i Delevići. LJudi su krupni i snažni, brzo se množe i napreduju u svakom pogledu, kaže izvor.
Zasada toliko, a ako želite opširniji odgovor, javite nam se na našu elektronsku adresu ili telefonom.
[…]

Komentari čitalaca
[…]
– Pavle Obradović (15/5/2008, 2:16:09 PM): Obradovići su sa Njeguša kod Cetinja, od plemena Erakovića. Stara slava svih nas je bila Đurđevdan. zbog čestih ratova sa Arbanaškim plemenima često smo dolazili u Istoriji na ivici biološkog opstanka. U jednom od bojeva izginuli su svi odrasli muškarci. Ostao je samo krivi-nesposobni Vukman sa ženama i đecom u jednoj pećini gdje su ih bili sklonili. Ta pećina se sada zove Udovinica, po udovicama koje su ostale. Iguman Man Mileševa im je predložio da uzmu novu slavu tj Sv Vasilija velikog 14.januara. Mali broj je ostao u Lubnicama sa Vukmanom. Veći broj je krenuo žena sa djecom u svijet na četiri strane. Mi smo najraseljenije pleme u Crnoj Gori. Ima nas na Romaniji, Lici, kod Sjenice, Milanovca, Kragujevca, Zemunu, Medni kod Mrkonjić grada, u Hercegovini. Obtradova braća su Šukjo iKujo sa Miocke i od njih su Šukovići i Kujovići.
– milenko knezevic (22/9/2008, 5:15:10 AM): knezevici iz budimlje kod berana takodje slave sv vasilija velikog i rodjaci su sa obradovicima sukovicima kujovicima zekicima.knezevici pripadaju plemenu erakovic dolaze iz radeve male sa cetinja....
[…]

9.
facebook-grupa ''obradovic'' https://www.facebook.com/groups/45687524112/?fref=ts (neki odabrani komentari)

а)
– Marian Obradovic (3. фебруар 2009. у 12:12): poreklo! / zna li ko odakle smo mi Obradovici poreklom???
– Darko Obradovic (9. март 2009. у 22:09): оbradovica ima sa dve strane....iz crne gore i drugi su okolina valjeva.... / jedni sa drugima nisu u rodjackim kontaktima....
[…]
– Marian Obradovic (14.III 2009., 16:09): ja sam cuo da je to jedna familija...
– Dragan Obradovic (11.IV 2009., 18:37): Moj deda je iz Svilajnca, a, koliko znam i pradeda je odande. Mislim da su se u jednom trenutku nesto posvadjali po familiji (normalno:)) i jedan od brace je promenio prezime u Saric (po nekoj baba-Sari). Nemaju veze sa Crnogorskim porodicama Obradovic.
– Cavaliere (5.xx 2009.): Moji su iz CG
[…]
– Marian Obradovic (6.VI 2009., 13:34): kako da nadjemo,odakle smo?posto moji su iz lubnica(crna gora,berane). / posto vidim da nas ima svuda...
– Vukasin Remi (9.xxx 2009.): MILSIM DA SU BASS KORENI IZ NIKSICA
– Jelena Obradovic (10.VI 2009., 18:06): OBRADOVICI IZ CG POTICU OD ERAKOVICA SA NJEGUSA KOD CETINJA,PA CAK IMAJU KORIJENE GRCKOG PORIJEKLA JER HERAH GRK SA BRODA ZBOG UBISTVA BJEZI U NJEGUSE I OD NJEGA POTICU ERAKOVICI,BEZ ONOG|"H" DA BI PREZIME BILO SRPSKO....OBRAD,SUKO,KUJO I MALE 4 BRATA ODLAZE U RAZLICITE PRAVCE PA OD OBRADA SU OBRADOVICI,OD SUKA SUKOVICIC,OD KUJA KUJOVICI,A OD MALA MALEVICI.OBRAD ZIVI GDJE JE DANASNJI MANASTIR MORACA,DA BI PO IZGRADNJI MANASTIRA ODSELILI U DANASNJE LUBNICE KOD BERANA....I MOJI POTICU IZ LUBNICA,GDJE SE PRIJE 5 GOD ODRAZVAO SKUP OBRADOVICA,DOLAZILI SU I IZ SRBIJE..POZ RODJACI
– Boba Radic (5. јул 2009. у 15:14): Moji su iz Bijeljine, selo Johovac.
– Vukasin Remi (12.xxxxx 2009.): auuuuu....nisam znao za to Jeco...odakle ti ta informacija?
– Владо (16.xxxxx 2009.): Моји су из Босне,Зворник.... Има ли кога одатле? )
– Igor Obradovic (16.VII 2009., 21:32): http://www.montenegro.org.au/O.html
[…]
– Marko Obradovic (23.VII 2009., 17:51): Ja sam saznao da su i moji iz Lubnice ali kako mogu da proverim ... / da li neko mozda ima lozu iz Lubnice / I veliki pozdrav familijo...
– Cavaliere (7.xxxx 2009.): Obradović, Riđani (Nikšić) 15.v.; Banjani (Nikšić) 16. v.; Godijelji (Žabljak), starinci; potomci Trepčana u Žabljaku, na Durmitoru i odatle su odselili u Bosnu i Srbiju; Tepca uz Taru, doselili se iz Drobnjaka; […] [podaci sa http://www.montenegro.org.au/O.html – hijerakul]
– Marian Obradovic (8.VIII 2009., 19:48): znaci 15 vek,nista pre?
[…]
– Jelena Stojanovic (10.XI 2009., 11:20): Moj djed je iz Dubova, kod Zatona, ali su poreklom iz Lubnica. Mi u familiji imamo dotora istorije Milovana Obradovica, pa kome god nesto nije jasno po tom pitanju , neka se obrati. Drago mi je sto nas ima u ovolikom broju, a ima ih jos, sigurna sam. Pozdrav svim OBRADOVICIMA
– Cavaliere (10.xxxxx 2009.): Ima li koga od Obradovica da slavi Djurdjevdan?
– Jelena Stojanovic (10.XI 2009., 11:35): moj najstariji brat slavi 13.januar-Srpska N.G.
– Marko Obradovic (10.XI 2009., 13:45): Ja slavim Djurdjic i Sv. Stefana.....
[…]
– Jelena Stojanovic (10.XI 2009., 21:46): […] Mi smo u Dubovu imali pre6.god. zbor svih Obradovica, i veruj mi da ih ne mogu sve popamtiti.
– Marko Obradovic (10.XI 2009., 21:50): Pa ovako ja sam rodom iz ljiga, zadnjih 6 godina zivim u Beogradu.... / Sve sto znam o familiji cuo sam pre par godina od nekog rodjaka koji je slucajno u crnoj gori vozio nesto i kako ide murija ga zaustavila nesto nije bilo u redu i u sup. kad tamo neki od glavnih se ispostavi da nam je rodjak, i covek kaze odakle vodimo poreklo i da mu rodoslov... do tog rodoslova ja josh nisam uspeo da dodjem.... samo sto znam tada iz price je da vodimo poreklo iz Lubnice i to je to..... / A sad ako ti mozes josh nekako da pomognesh ja bih ti bio zahvalan....
– Jelena Stojanovic (10.XI 2009., 21:58): Pa ja znam da je u Herceg Novom Slobodan Obradovic visi inspektor u CB-u.Ali ako te put nanese oko Bijelog Polja, pa do Podgorice, veruj mi da ces sigurno neleteti na nekog ko zna ili ima veze sa Obradovicima.Moji imaju krvne veze i sa Scekicima, i Bubanjama tako da se broj uvecava.
[…]
– Marian Obradovic (11.XI 2009., 12:33): al ste se raspricali:))))) / moj otac se zove Milos,on je rodjen u Zacu opstina Istok kod Peci Kosovo. / a deda mi se zvao Velimir,on se iz lubnica preselio posle drugog svetskog rata.inace sam ziveo i rastao u Kraljevu ali sad sam i to vec 19god u francusku.Cuo sam da je Obradovic ministar prosvete iz lubnica isto.a Zvonko Obradovic koji je direktor angecije za privredne registre u vladi srbije to mi je rodjeni brat od strica. / inace sam bio par puta u lubnice,imam jos jednog strica koji zivi gore / al sam se ja sad raspricao:)) / pozz Obradovici!!!!
[…]
– Marija Obradovic (20.XI 2009., 17:10): Ja sam iz Despotovca, ima nas dosta ovamo, preci su nam se bezeci od Turaka sa Kosova nastanili u centralnoj Srbiji, tacnije Pomoravlju POZZZ
[…]
– Velimir Obradovic (7.II 2010., 14:26): Sad sam polagano procitao sve poruke na ovom Obradovica-zidu i definitivno Lubnice zasluzuje nadimak Mala Moskva obzirom koliko nas ima. Ja sam iz Lubnica a trenutno zivim u PG pa ako kome treba kakva pomoc oko porijekla tu sam jer imam neku literaturu mada vidim da dosta nas barata sa dobrim detaljima. Toplo preporucujem grupu Lubnice-Mala Moskva jer ima dosta lijepih slika za one koji jos nisu posjetili rodni kraj. S v e n a j b o l j e z a s v e OBRADOVICE!!!!!!!!!!!!!!
[…]
– Saša Obradović (9.III 2010., 01:35): U, baš nas ima puno i drago mi je zbog toga. I ja sam od Obradovića koji vode poreklo iz Lubnica Vasojevićkih. Jedna grana tih Obradovića je (a ja sam njihov potomak) je u vreme Kraljevine SHS , za doba kralja Aleksandra, kolonizovana 1922-23 godine u Metohiju (okolina Peći) . U kontaktu sam sa rođacima koji su ostali u Lubnicama (ili u Lubnice, kako tamo zbore moji dobri rođaci) i išao sam tamo sve do 2000 stalno, u zadnje vreme malo ređe). Jedna zanimljivost , koja sigurno govori i o poreklu i o kretanjima Obradovića kroz vekove je i da stari Lubničani govore za Obradoviće da su ''Srbljaci'' (uskoci), tj. da nisu pravi Vasojevići i Lubničani, nego da su se tu doselili iz Morače, gde su bili 200-250 godina pre nego što su došli sa Njeguša.
– Lara Obradović (6.VI 2010.): I moj tata je iz Lubnica, i isto slavimo Sv.Vasilija Velikog. A moj deda ujak je napisao knjigu Porijeklo i rodoslov Obradovica iz Lubnica, '95 izdanje. Pa koga interesuje neka uzme da procita. Bas je lijepo sve objasnjeno.
7.VI, 09:30
*deda stric
– Miroslav Obradović (9.VII 2010., 02:22): Prema mojim istraživanjima Obradovići su sa Žabljaka i vode poreklo od plemena ‚‚Ćeklići‚‚ ima nas u Kraljevu, Valjevu, i Loznici, gde sam i ja rođen (trenutno živim u Brčkom, tako da nas sada i sa leve strane Drine ima) i svi slavimo Sv. Nikolu. Pre više od 300 godina moj pra-pra-pra... đed Đorđe Obradović zvani Ćurčija, spustio se sa Žabljaka u selo Krupanj, između Loznice i Valjeva i tu je sa svojom porodicom otvorio kožarsku radnju. Za vreme ustanka Srba u ‚‚Jadru‚‚ protiv Turaka, ‚‚Ćurčija‚‚ se odmetnuo u hajdučiju (Jadar je naziv za Loznicu i okolinu jer se nalazi u dolini reke Jadar), od Vožda Karađorđa je dobio barjak i sa svojim hajducima podigao je ustanak i nakon tri dana žestoke borbe oslobodio Jadar od turaka. Prema nekim zapisima poginuo je iste godine u boju kod Šapca. I dan danas na zadušnice mi palimo sveće za sve pokojne Obradoviće počev od Đorđije, pa preko babe Maksimije i tako redom. Voleo bi da znam o Obradovićima iz Lubnice nešto više, koju slavu slave i ostale podatke kuda su se raselili sve Obradovići i gde nas sve ima (i oni koji slave Sv.Nikolu. i svi drugi Obradovići)
– Гордан Обрадовић (26.X 2010., 15:36): To je bilo pre malo više od 200 godina... Mislim na Ćurčiju / Moji slave Sv. Djordja / Trebalo bi nešto napisati o slavama kod Obradovića / Ima nas od Vasojevića i Drobnjaka...možda i tu nešto dopuniti i proširiti... / pozdrav svim rodjacima i prezimenjacima... ))
– Goran Aniketos Obradovic (16.X 2011., 13:18): Jelena, ovo sto si napisala je tacno, sve do momenta kad si rekla da su Obradovici otisli u Lubnice, nisu otisli u Lubnice, nego su pobjegli od krvne osvete u Tepca (selo pored Tare) na Žabljaku. Inače podatci koje si iznijela su iz knjige Obradovići sa Žabljaka, koju je napisao moj rođak. Činjenice koje su iznijete u knjizi, su na osnovu zapisa koji se nalaze u Cetinjskom manastiru i na osnovu rodoslova. Inače Obradovići sa Žabljaka slave sv. Đorđa.Pozdrav svima!
– Marija Obradovic (16.X 2011., 13:23): moji Obradovici slave Sv. Nikolu, poreklo Kursumlija.
– Biljana Obradovic Goran Aniketos Obradovic (16.X 2011., 13:44): ,gde mogu da nabavim knjigu " Obradovici sa Zabljaka"? Moji preci su odatle dosli u okolinu Ivanjice, slavimo Djurdjic! ) pozdrav svima!
– Pavle Obradovic (16.X 2011., 15:33): Biljana, knjigu "Obradovići iz Tepaca" možeš da nabaviš u Podgorici. Naime, autor knjige Ljubo Obradović živi u Podgorici. U toj knjizi se upravo kaže da su Obradovići u Tepca došli iz lubnica kod Berana. Pozzz
[…]
– Igor Obradovic (16.X 2011., 15:59): @Marija tacno je to Obradovici u tom kraju slave svetog Nikolu,kao i ja i moji roditelji.Inace oni su iz Gornje Draguse kod Blaca,mada nema potrebe spominjati to selo, svi ga znaju u Srbiji:)i Obradovice koji su iz tog kraja,nasiroko poznati po svojim dobrocinstvima,svi smo ovde nasi,ma koju god slavu slavili..Obradovici su svi rodjaci,ja imam i brata koji je Hrvat iz Dalmacije,pa nek se jave isto Obradovic...
– Jelena Obradovic (16.X 2011., 16:27): Moji podaci su iz knjige "Obradovici iz Tepaca ispod Durmitora"i pise da smo prezime dobili po Obradu Heraku s Njegusa.Da bi izbjegli krvnu osvetu,Obrad i njegovo potomstvo napustaju Njeguse.Jedna grupa,predvodjena Obradovim sinom Vujom podje put Kotora.Od nje je postalo bratstvo Vujovica.Drugi Obradov sin,Milutin je zasnovao porodicni zivot blizu manastira u Moraci,a odatle se sele u Lubnice.Od dijela Obradovica koji su ostali u Moraci postala su bratstva Kujovici i Šukovici.
– Željko Obradović (16.X 2011., 17:49): Jelena, jos u nekim izvorima pise isto sto i u ovoj koju si ti citala. Porijeklo Obradovica sa Zabljaka i mojih iz Lubnica jesu Erakovici sa Njegusa koji su hercegovci. A uzgred budi receno i Petrovici sa Njegusa su od Erakovica. Slavili smo istu slavu Djurdjevdan, a Obradovici iz Lubnica, na znam iz kojih razloga sada slave Vasilija Velikog.
– Dejan Obradovic (16.X 2011., 20:39): Pozz rodjaci!!! I prema mojim nekim istrazivanjima i moji poticu iz Lubnica, tamo neki pra pra pra pra djed, sad smo u VA a slavimo Sv. Jovana.
– Goran Aniketos Obradovic (16.X 2011., 21:30): Knjiga nije bila nikada u prodaji, nase bratstvo je štampalo nažalost samo za nas.
– Darko Obradovic (16.X 2011., 21:46): Obradovici su poreklom iz Njegusa, ali su se u nekom veku odselili u Lubnicu, Bastehe nad Beranama, i datle vuku crnogorski Obradovici, a inace, po prici,, citajuci u knjizi o Obradovicima, bila je neka veza sa Scekicima, kada se desio neki kurslus i otada se Scekici smatraju za krvne neprijatelje Obradovica. / Inace moji su iz Lubnica gde su mi i danas neki stricevi i rodjaci. / I slavimo sv. Vasilije veiki - 13.januar, Srpska nova godina. Moj deda po ocu, rodjen u Lubnicama, posle je presao u Srbiju, pored Prokuplja i radio ka ucitelj u tom kraju.
– Jelena Obradovic (16.X 2011., 23:22): Zeljko,Obradovici iz Lubnica slave sv.Vasilija jer im je krst njegov pomogao u borbi protiv Turaka..i ja se bas ponosim sto slavim tu slavu,a ujedno i Srpsku novu godinu!
– Vladimir Obradovic (18.X 2011., 21:29): Obradovici iz Berana slave Sv.Vasilija posle Scekica smo najbrojnije pleme, i da sa Scekicima nismo u nekim bas prijateljskim odnosima ... postoji prica da su dugo zbog krvne osvete ova dva plemena bla u zavadji...i
[…] [12.II 2014.: Миленко С. Филиповић ''Различита етнолошка грађа'', СЕЗ књ. LXXX, Одељење друштвених наука, Расправе и грађа књ. 5, Београд 1967.: Црна Гора и Санџак: Обичајно право: 185.стр.: «У б и с т в о п с а. Ако би ко намерно убио пса, морао је то да плаћа. У Васојевићима су пси скупи: 1933. плаћало се 200 дин. за обичног а до 2000 за ловачког пса. Стога се скупо плаћало кад би ко убио пса. Псето је плаћано чак и главом. Обрадовићи и Шћекићи код Берана (Иванграда) су се исклали и погинула су их деветорица због паса. Тако исто и у племенима око Колашина је било тога да се овчарско псето плаћало и главом. У Вранешима и у Дробњаку убиство пса се рачунало као ''крв'', па је и људским животима плаћано (1933).» – hijerakul]
– Davor Obradovic (18. октобар 2011. у 21:41)
[…]
– Jovan Obradovic (18. октобар 2011. у 23:41): Obradovići su poreklom iz Crne Gore, tačnije - Žabljak....A svi mi južni sloveni živeli smo na teritoriji današnje bugarske, na obali crnog mora, a na to mesto došli smo iz Sibira - Rusija.
[…]
– Vladimir Obradovic (20. октобар 2011. у 12:23): ima obradovica muslimana i katolika toliko o tome... a i da nisu svi sa zabljaka ni priblizno...
[…]
– Davor Obradovic (20.X 2011., 22:50): Mariane ja sam iz jednog sela na izmedju Berana i Bijelog Polja ...a moji su iz Lubnica iznad Berana doselili tu...
– Jelisaveta Obradovic (21.X 2011., 15:45): Moji Obradovic su poreklom iz Velike Plane, i mislim da nemamu nista sa Obradovicima iz CG. Imam i knjigu Obradovic, i tu je sva moja rodbina..
– Marian Obradovic (21.X 2011., 18:01): Davore,moji su iz Lubnica i imam familiju u Bijelo Polje.Znaci bliski smo
[…]
– Bojan Obradovic (29.X 2011., 10:46): Ima li Obradovica da poticu vise Valjeva,posto su moji odatle i zeleo bih da znam vise o njima...))) pozzz
– Marian Obradovic (3.XI 2011., 21:14): e sad,ja sam cuo da su iz lubnica dosta njih obradovica otisli u valjevo.da li je to istina ili nije nemam pojma!
[…]

b)
– Nebojsa Obradovic (10.III 2009., 11:47): Porijeklo Obradovica vodi iz stare Hercegovine, odakle su se preselili na Njeguse pod prezimenom Erakovici, odakle se dalje sele pod sadasnjim prezimenom do terena gdje je manastir Moraca. Dalje se krecu do Lubnica mjesta koje se veze za postojbinu Obradovica.
To je ukratko. Od Obradovica su nastala i neka druga prezimena, a brojne porodice su se selile na kosovo, i ostale djelove Srbije. E sada kako su nasi preci dosli do Hercegovine meni je stvarno nepoznato, mada neki izvori tvrde da je i sam Keops porijeklom Obradovic????

c)
Stefan Stevica Obradovic (16.X 2011., 14:21): ja znam da je moj pra,pra,pra deda,koji se prezivao obradovic... pobegao iz cg u vreme turaka doselio se na planinu zeljin i uzeo prezime curcic. ta planina se nalazi ispod planine kopaonik... kasnije je njegov unuk Obrad sisao u nize krajeve u blizini grada aleksandrovca selo dasnica i svojim sinovima nametnuo prezime obradovic kako se nekad prezivao i njegov deda... danas u dasnici ima oko 150 domacinstava i vecina su obradovici...
[…]

d)
[…]
– Danijela Obradovic (17.X 2011.): MOJI VODE POREKLO SA ZABLJAKA, OD PETROVICA, BIO JE NEKI OBRAD I ZBOG KRVNE OSVETE , UZLI SMO PREZIME OBRADOVIC. ONI SU SE ODSELILI U PEC, ISTOK, PA U TOPLICU, PA U REVUCE OPSTINA PODUJEVO / SLAVIMO SLAVU SVETI STEVAN 9JANUAR
– Zoran Obradovic (18.X 2011., 22:25): Moji vode poreklo iz Kolasina, a doselili su su u Medvedji na jugu Srbije. Inace imama familiju negde na Kosovu, Kragujevcu, Engleskoj.

e)
Slavica Obradovic (23.X 2011., 19:24): Drago mi je da se neko sjetio. Ja sam iz Crne Gore od Vasojevica selo Lubnice. Znam toliko da svi Vasojevici su od zice Nemanjica koji su odrzali cistu krv,vlastelinski soj i ocuvali nepodeljivi rod od Kosova tom rodu i Obradovici pripadaju. Poticu od Ugljese Kovacevica. Pozdrav za sve moje plemenike
[…]

f)
[…]
Aleksandar Obradovic (8.XI 2011., 10:46): Facebook je tvrd orah, vocka cudnovata, ne slomi ga, al' zube polomi...Sve sam pokusao, no ne mogah nam ponosito ime grupe izmijenit. Ne dade se "o" ni pod koju cijenu uvecat', pa dzaba i trud i muka, ostade nam grupa malim slovom pisana. Al' nije do pisma, mada bi se Dositej jedio, vec do ljudi, ovih 724 sestara i brace, pa je "o" malo, ali srce veliko :
[…]

g)
– Раде Д. Обрадовић (21.XI 2011., 11:26): Pozdrav za sve Obradoviće.Moji su dosli iz Like u srpsku Vojvodinu 1956.Đed je pricao da vodimo poreklo negde iz Metohije,konkretno iz okoline Peći.Ja sam prva generacija rođena u Srbiji.Slavimo Sv.Jovana.Pozz za sve Obradoviće širom sveta.
– Marian Obradovic (29.XI 2011., 21:27): Moj otac je sa kosova i to blizu peci,tacnije iz zaca(opstina istok).mora da smo rodjaci
– Љупка Љупка (29.XI 2011., 22:25): Мој чукундеда је дошао из Лике у Лијевче поље,у Републици Српској, славимо такође Св.Јована! Поздрав из Р.СРПСКЕ!
[…]

h)
– Nenad Obradovic Sone (10.VIII 2012., 02:58): Dragi moj Obradovici, da li neko od vas slucajno ima PORODICNO STABLO???
[…]
– Igor Obradovic (13.VIII 2012.): Ima dole cini mi se,vec smo pisali o tome,ima i knjiga,Poticemo iz Bosne,bila tri brata,Obrad...Pregledaj malo stranu..Pozzz / sto se tice porijekla vecina Obradovica u Bosni vodi iz okoline Zabljaka,tj,Sela Drobljani,Gdje je neki stari predak ubio na nekom veselju cuvenog Husref Bega,i zato su sto protjerani sto sami pobjegli sa tih prostora....Ovo je tacno..Hvala Zoranu.. / Tako dasu nam i Drobnjaci,kojih ima po celom svetu,rodjaci,jedan me je cak i spasio kazne "Policajac" iz okoline Prijepolja,kad je vido da sam Obradovic...A tek to pleme Drobnjaci ima siroko pereklo,od Jankovica..Pa na dalje... / Tako da uvek sem Obradovicima,uvek i Jankovicima,Drobnjacima,Gvozdenovicima,jel je drugi brat bio Gvozden,treceg ne mogu dase setim,mislim daje bo Radojko,ili tako nesto..Mozes uvek da trazis bilo sta,uvek ce ti izaci u susret+Jankovicima,sa strane Drobnjaka...
– Dragan Obradovic (30.VIII 2012., 20:50): Imam ja. O knjizi "Potomci Obradović Andrije i Milosave iz Dubova". Moj Miloš zna 14 svojih direktnih predaka
[…]

i)
– S Tony Bender (8.XI 2012., 17:58): ko je od vas iz berana?
– Marian Obradovic (8.XI, 18:04): Iz Berana? Poreklom sam iz Lubnica a majka mi je iz Donjeg Zaostra:)))
– S Tony Bender (8.XI, 18:10): vala marian da si se javio
– Marian Obradovic (8. XI, 20:19): Ima tu vise njih iz Barana
– Dragan Obradovic (11.XI 2012., 15:54): Ti si od naših. Eraković

j)
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=425386574228048&set=gm.10151980439909113&type=1&theater – rodoslov jedne grane Obradovića iz Dubova > Dragan Obradovic (27.X 2013., 00:17): A u CG došli iz Erakovića (Herakovića), zato nas i zovu Erakovići.

10.
A)
facebook-grupa ''ШУКОВИЋИ - братство презимењака'' https://www.facebook.com/groups/117605688249995/

Milorad Šuković (11.IV 2010.)
Порекло
Poreklo BRATSTVA ŠUKOVIĆA (zvanih Mijočani – to su ovi koji sada žive u Crnoj Gori), prema predanju i nekim sačuvanim podacima (koji su prilično tačni), poznato je unazad sve do polovine 15. veka
Prastari predak bratstva Šukovića, za kojeg se zna, vodi porijeklo iz Bosne i zvao se BOGUTA (kako se prezivao ne zna se tačno), a živio je u vrijeme prve polovine 15. vijeka u okolini Travnika. Bogutin sin ĐURAĐ BOGUTOVIĆ sa svojih pet sinova – Vukcem, Radinom, Herakom, Pribilom i Ostojom – preseli se iz okoline Travnika u Gacko, u Hercegovinu, odakle je poslije izvjesnog vremena prešao u Hercegovačke Rudine i nastanio se ispod planine Njegoš, mjesto Zlatna Strana. Prema narodnom predanju, ova selidba Đurđa Bogutovića i njegovih sinova dogodila se u vrijeme pada Bosne pod Turke 1463. godine, a razlog je bio tursko nasilje i veliki progoni srpskog življa u Bosni. Krajem druge polovine 15. vijeka, zbog opasnosti od turske najezde,
HERAK HERAKOVIĆ (po narodnom izgovoru Erak Eraković), sin Heraka Đurđeva, a unuk Đurđa Bogutova, sa svojim bratom ili bratom od strica Rajičem, odselio se – pobjegao – ispod planine Njegoš, pa prešao u Crnu Goru, u Katunsku nahiju. To se najvjerovatnije dogodilo po padu Hercegovine pod Turke 1483. godine. Herak i Rajič su se sa svojim porodicama naselili u mjesto zvano Lužina, koje se nalazi na sjeverozapadnim padinama planine Lovćen. Jedno predanje govori da su u početku živjeli u nekoj pećini na brdu – planini Bukovici – istočno od Njeguša.
Najstariji predak bratstva Šukovića za kojeg se po predanju sigurno zna potiče iz velikog i starog bratstva ERAKOVIĆA ili HERAKOVIĆA, koje je pripadalo starom crnogorskom plemenu zvanom pleme Njeguši.
ISTORIJAT Herakovići (Erakovići) su tokom 16. i 17. vijeka živjeli u mjestu Njeguši (Lovćen Polje – Njeguško Polje), koje se nalazi na sjeverozapadnoj padini planine Lovćen. Njihovo veliko i gusto naselje nosilo je isto ime – Herakovići (Erakovići) i protezalo se oko glavnog puta idući od Cetinja za Kotor. Naziv bratstva i prezime Heraković (Eraković) dobili su po svojem pretku Heraku (Eraku), koji se u Njeguše doselio sa planine Njegoš u Hercegovini. Otuda i potiče naziv mjesta i plemena Njeguši. Od Heraka (Eraka) i Rajiča razvila su se dva jaka bratstva: Erakovići i Rajićevići, koja su u 18. vijeku, za vrijeme vladike Danila (vladika Danilo izabran je 1697. godine za mitropolita crnogorskog, a 1700. godine Arsenije Crnojević postavio je Danila Petrovića za vladiku crnogorskog), imala veliki ugled i moć u plemenu Njeguši. Vladika Danilo je znao za predanje o doseljavanju Heraka i Rajiča ispod planine Njegoš, pa je on prvi uz svoje ime upotrijebio naziv Njegoš i do svoje smrti, 1735. godine, potpisivao se Danilo Šćepčev Heraković Njegoš.
Od bratstva Erakovića razvile su se dvije grupe – podbratstva – Petrovići i Popovići, i ona su bila brojno mnogo manja od Erakovića i Rajićevića i sa manje uticaja i bila su potiskivana od brojnijih bratstava. Od Rajićevića su nastali i razvili se Radonjići. Svi Erakovići su od starina slavili slavu Đurđev dan (6. maja), a prislužnicu – prislavu Veliku Gospođu (Gospođin dan, 28. avgusta), i opšta crkva herakovićka je posvećena svecu Sv. Đurđu i nalazi se u istoimenom naselju.
Ne zna se, i nema pouzdanih podataka, da je neko iz bratstva Erakovića, sve do vremena vladike Danila, imao zvanje i titulu vojvode – vojskovođe – vođe, nego su samo imali zvanje kneza i serdara.
Kao za istaknute ličnosti, prije vladike Danila, od Erakovića i Rajićevića pouzdano se zna samo za dvojicu, i to tek s kraja 17. vijeka. Zna se za Stanišu Popova Radonjića – Rajićevića, koji se pominje 1682. godine i imao je zvanje serdara. Zna se i za Šćepca Kaluđerova Petrovića – Erakovića, koji se pominje 1693. godine. On nije imao čina – titule, ali je bio vrlo ugledna ličnost u bratstvu i plemenu. Od Šćepca Kaluđerova razvila se ugledna svjetovna porodica kaluđera (Šćepac Kaluđer Petar) i popova, od kojih je najznačajniji bio pop Petar koji je, kao Herakov potomak, u svom bratstvu Popovića bio bistar i ugledan čovjek i imao duže vrijeme vlast u bratstvu, pa su se njegovi potomci po njegovom imenu prozvali Petrovići, od kojih su dalje nastali vladika Danilo i njegova braća, pa i vladika Petar I Petrović Njegoš (1748 – 1830) i vladika Petar II Petrović Njegoš (1813 – 1851). Kako se iz goreizloženog vidi, Petrovići su grana bratstva Herakovića (Erakovića), koji su se razvili u Njegušima u toku 18. vijeka.
Šukovići iz sela Mioska (Morača, Crna Gora), potiču od kneza Milutina Erakovića (jednog od najbližih potomaka nekog od knezova iz bratstva Eraković; inače, kneževska titula je bila nasljedna), koji je po lozi bio u krvnom srodstvu sa svjetovnom i vladarskom porodicom Petrovića. Knez Milutin je zbog krvne osvete pobjegao sa Njeguša u mjesto Vočje u Donjoj Morači, odakle se nakon nekog vremena preselio u selo Mioska (takođe u Morači), pa se, kako kaže predanje, nazvao Miočanin, prikrivajući svoje pravo prezime, Eraković, jer se plašio osvete ili „božje kazne“. Knez Milutin je imao tri sina: Didana, Obrada i Dragutina i četiri unuka (Dragutinovi sinovi): Nikolu, Mihaila, Miluna i Vujadina, kao i dva praunuka (Vujadinovi sinovi): Stanišu i Šuka. Treći pas Milutinovih potomaka bio je malobrojan, jer je u to vrijeme, prema predanju, u Morači „harala bolest – kuga“, pa su „grdna čeljad poumirala“, i jedva su u Milutinovoj lozi ostale dvije muške glave, a to su bili Staniša i Šuko. Loza Milutinovog potomstva brojno se ojačala i porodice se umnožile, jer je Šuko, kao praunuk Milutinov, izrodio i odgajio šest sinova: Petronija, Jova, Vuku, Ivana, Vasilja i Stojana. Da im se ne vrati „božja kazna i zle godine“, Milutinov praunuk Šuko je odustao od pradjedove slave Đurđevog dana i, u znak zahvalnosti bogu i svecu Svetom Vasiliju, uzeo je novu slavu i krsno ime Svetog Vasilija Velikog (Vasiljev dan), koji pada 1. januara po starom, odnosno, 14. januara po novom kalendaru (pravoslavna Nova godina), a za prislavu Svetog Iliju (Ilin dan), koji pada 2. avgusta po novom kalendaru. Brojni Šukovi sinovi preuzeli su kao nasljednu tradiciju očevu slavu i prislavu, a na osnovu imena svojeg oca Šuka dali su sebi prezime Šuković.
NAPOMENA U vezi sa rodoslovom i lozom bratstva Šukovića ovdje treba dati neke napomene. Naime, pored imena bratstvenika Šukovića koja su unijeta u svih deset šema rodoslova i loze bratstva, zna se za još oko 120 muških imena koja nose prezime Šuković. Preci svih ovih Šukovića živjeli su u Hercegovini, u selima Cernica, Donji i Gornji Kazanci, Stepen, u okolini Avtovca i Gacka. Oni su poznati kao Šukovići Hercegovci jer se većina njih tako izjašnjavala (a i danas se izjašnjava). U podacima koji su dobijeni od starijih ljudi iz sela Cernice, Gojka Jovova Šukovića i njegovih bližih rođaka, kaže se da su njihovi stari od kako znaju živjeli u Cernici, da im se najstariji predak zvao Spasoje Šuković zvani Šuko, rođen oko 1786. godine, da je imao tri sina koji su se zvali Bojo, Rade i Jovo, i devet unuka: Milutina, Boška i Špira (Bojovi sinovi), zatim Jovana, Vujadina, Šćepana i Petka (Radevi sinovi) i Bogdana i Gligora (Jovovi sinovi). Od njih su se razvile brojne porodice Šukovića Hercegovaca čiji potomci, sem u selu Cernici, danas žive u Gacku, Trebinju, Dubrovniku, Mostaru, Sarajevu, Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Podgorici. Neke porodice Šukovića iz ove loze vremenom su iz Hercegovine prešle u Kuče, neke na Pešter (Vapa kod Sjenice) i Srbiju u selo Divostin kod Kragujevca. U kontaktima sa pojedincima iz ovih porodica, autor je saznao da većina njih smatra da između porodica Šukovića Hercegovaca i Šukovića Moračana postoji bratstvenička, rodbinska i krvna veza, i da čine jednu bratstveničku lozu, tj. jedan ogranak loze velikog i razgranatog bratstva Šukovića.

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1300423588385&set=o.117605688249995&type=3&theater > rodoslovno stablo Šukovića (Aleksandar Šuković, 12.IV 2010.)

facebook-grupa ''LUBNICE-MALA MOSKVA'' https://www.facebook.com/groups/122151155308/

Pavle Obradovic (24.V 2010., 20:43)
Porijeklo prezimena Obradović!
Obradovići su Katunjani. Prezime Obradović je po Obradu, koji se u Lubnice doselio iz Morače, gdje su živjeli na crkvenoj-manastirskoj zemlji. Ljetnji katun nam je bio u Miockoj, gdje su ostala Obradova braća Šuko i Kujo, nakon što su im crkvene vlasti uskratile dalje korišćenje crkvene zemlje. Od Šuka su Šukovići, a od Kuja Kujovići, to su naši rođaci. Četvrti njihov brat je najvjerovatnije Milutin i odselio se u Srbiju, u okolinu Kragujevca u Šumadiji. Jedan od tih rođaka je bio svojevremeno direktor Zastava-automobili u Kg, znam da je pomagao nekim našim rođacima, da preko reda kupe auto u vreme onih spiskova. U Moraču smo se doselili sa Njeguša,( gdje i danas ima deo Obradovina) po predanju zbog krvne osvete, a možda i zbog gladi? Stara slava nam je bila Sv. Đorđe 06.05. pa smo preslavili na Sv. Vasilije 14.01. tj Nova godina. jer smo imali česte sukobe sa Arnautima-Klimentima i često smo ostajali bez odraslih muških glava. Stari su pričali da su naši stari otišli u Manastir mileševu da se mole i da im je iguman Manastira predložio da promijene slavu, što su i učinili. Od tada nam je krenulo, HVALA BOGU!!!
Pavle Obradovic (27.V 2010., 12:25)
Samo da dodam, Obrad, Šuko, Kujo i milutin su se prezivali Eraković. Mi smo zapravo Erakovići!!!

Pavle Obradovic (19.VII 2011., 19:45)
Deo o Obradu Erakoviću,iz pjesme o pok. Minju :
IMAO JE MIRNOĆU PLEMIĆA
ŠTO PRILIČI ZA ERAKOVIĆA
PORIJEKLO NJEGOVO SE ZNADE
ERAKOVIĆ ODSELI OBRADE
IZ JUNAČKE KATUNSKE NAHIJE
KOJU SUNCE TEK U PODNE GRIJE
U SLOBODNE MORAČKE PLATIJE
NI TU DUGO ON OSTAO NIJE
S PORODICOM DOĐE U LUBNICE
U PODNOŽJE GORE BJELASICE
ĐE JE SLAVNA ŽUPANSKA PEĆINA
ĐE SU STOPE MARKOVA ŠARINA
TU ĐE JASEN ŠIRI SVOJE GRANJE
NA ZIDINE CRKVE SVETE JANJE
I NIZAMSKA KULA ĐE JE BILA
TE GRANICA S TURSKOM PROLAZILA
ĐE SU STRMI KLANCI I STIJENE
TU ĐE LJUDI SLOBODU CIJENE
PA ZBOG TOGA STARI LJUDI ZBORE
SELISMO SE IZ ZLA PA U GORE

Pavle Obradovic (15.IX 2013.)
[…]
Порекло фамилија
У Лубницама има 108 кућа, и ако село није дуже ни шире од 10 минута. Предање казује да су ово село пре насељавале Клименте Латини. Прича се како у то време није никако падао снег, но неки пут с јесени, док су се они бавили у планини Бјеласици, падне снег, што њих јако уплаши да није каква казна божија, те се одмах некуда иселе, а на њихово место дођу Обрадовићи, који, по казивању, као да су још пре 300—350 година доселили из Његуша, а старином су из Херцеговине. Прича се да их је на Његушима било седам брата, па се посвађају с осталим племенима, те четворица погину, а тројица дођу у Јеловицу, а после се населе у напуштеним Лубницама. Да би се боље сакрили и славу су променили, те сад славе Нову Годину, а стара им је слава била Ђурђевдан.
[…]
ИЗВОР: “Васојевићи у турској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 722-724). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
____________________________________________________

Samo na osnovu ovoga, ne mogu a da ne primetim da postoji solidno razvijena tradicija zapisivanja i pisanja prošlosti i porekla istočnocrnogorskih Erakovića. Da li su to neke isključivo unutrašnje intencije i(li) (pak) spoljašnji podsticaji prisustva kulture zapisivanja okolnih većih plemenskih celina, drugo je pitanje.
Ne ulazeći u detalje ovako složene građe izloženih tekstova (različitih, zasebnih, koji rekao bih, pre dopunjuju no potiru mozaik bogatstava o jednoj velikoj Eraković-fabuli), niti u ''nijanse'' da li je Milutin imao sina Obrada, ili je Obrad (povremena formula ''Obrad Herak'' donekle nalikuje formi defterskog zapisivanja imena sina i oca, iz turskog doba, mada nije isključeno da je u vezi sa supstratom iz kojeg je nastala i pogrešna formula ''Bogut Herak'' i sl.) imao sina Milutina (od ''ekstrema'' da je Obrad Herakov odnosno Milutin Herakov, u kontekstu sinova samog Heraka Herakovića, do da nijedan ni drugi nisu bliži Herakovi potomci), kroz moguće pogrešnosti tumačenja tradicije tj. proizvođača samih predanja ili savremenih permutacija, do složenih problema usklađivanja istih imena i nedostataka potrebnih podataka za bolja razumevanja, dakle nadajući se bar nek(akv)oj konstruktivnoj vrednosti mojih sledećih zapažanja, pišem:
– čitajući http://trazimo.info/read.asp?kat=1&id=1674 , 3.III 2013. prvi put pomislih da je učitelj i sveštenik Vidak Otović, pisac ''Istraživanja sa Njeguša'' 1875. (čiji su podaci o Heraku, Rajiću i o geneologiji Petrovića i Popovića ušli i u Erdeljanovićevu ''St. Crnu Goru''), možda od lubničkih Otovića, s obzirom da je jedno vreme boravio u Kolšinu i Morači. Na 42. strani ''Поријекла и родослова Обрадовића из Лубница'' (1995.), gde je izložen rodoslov Otovića, Vidak se ne pominje pa verovatno potiče od možda nekih drugih Otovića u Crnoj Gori.
– zanimljivo da se u novijem radu o njeguškim toponimima ''О етнолошкој, етимолошкој и топономастичкој карти Његуша (са коришћеном ономастичком грађом... проф. Рада Љесара)'', u ''Библиографском вјеснику'' (год. XXXIII, Цетиње, 2004, бр. 1-2-3) od Anđelke Martinović, nigde ne spominje Erdeljanovićeva Obradovina ili slično.
– Jelenin podatak (od 10.VI 2009.) o dolasku Heraka Grka sa broda u Njeguše (nečeg sličnog u knjigama ''Поријекло и родослов Обрадовића...'' i ''Обрадовићи из Тепаца испод Дурмитора'' nema pa je moguće da je iz neke treće (novije?) knjige o Obradovićima), pomišljam da je odjek onog korpusa legendi ili predanja čiji su se interesantni tragovi našli i u pričama ''Грчка каракачина'' i ''Хераковићи су Луштичани'' u knjizi g. Vaska Kostića ''Подвизи Бокеља'', 1.књ., 1992. Na jednom drugom nivou, moguće da je ovo povezano i sa idejnim sistemom o tzv. ''Heraku Negusu'' i ''Yeraku Sefardu''...
– ako je i prihvatljivo da je zbilja reč o ''spinovanju'' podataka od strane knjaza Nikole i(li) (pak) državnih istoričara (a, pretpostavljam, u milenarističkim prelomima 19. veka, preko jedne osobenosti dinarskog podneblja kao što je kult predačkog, iz političko-ratnih u svakom slučaju strateških razloga umrežavanja srodničkosti: pretpostavljeni slučajevi npr. porekla Cerovića, Vrbica, Kaluđerovića, kotorskih Vujovića, elementi Muževica, a po primeru g. Petra Rudića (''Поповићи из Његуша (ераковићко братство) – скица за родослов'', Бијело Поље 1982., страна 6., фуснота 11) izgleda i slučaj ruskog majora Stjepana Šarovića), ili (s druge strane) od (strane) samih interesenata (major Vujović, učitelj Bogdan Obradović i barjaktar Drago Miletin, banjanski kapetan Ćetko Pejov itd....), odnosno da su ''Nikola Heraković'' i ''Obrad/Milutin Heraković'' služili zbilja kao imena za internu upotrebu zbližavanja Cetinju što banjanskih što lubničkih (dakle graničarskih) Erakovića, ipak nije objašnjivo moguće ''predknjaževsko'' (dakle hipotetičko nenjeguško) sećanje o prezimenu Eraković od strane starih pamtiša Obradovića, Kujovića, Šukovića...
– u potrazi za ''čistim'' (pred)moračko-miočanskim predanjem o Erakovićima, predlog demontaže konstrukata fizike krivudavih staza predanja: 1. postojanje ''predknjaževskog'' perioda njegušoidnog predanja lubničkih O. (doneseno oslobodilačkim ratovima – negde tokom XIX veka ?), 2. ''knjaževski'' period predanja o njeguškom poreklu lubničkih O. (kraj XIX ili početak XX veka), 3. ''postknjaževski'' (razrađeniji nastavak prethodnog) period predanja o njeguškom poreklu O. (mirnodopski period između 1. i 2. sv. rata (oficiri-istraživači))
– hipotetički moderni konstrukti (XX vek): element o Spužu (Vujo kao brat Obradov) – da li je jedino izvorište povezivanja (zajedničkog porekla) Obradovića i Vujovića u tvrdnji (konstataciji) majora Vujоvića da i Obradovići potiču od Erakovića, gde npr. veznik ''i'' umesto konstatovanja nehotice dobija značenje nabrajanja (ili obratno) ? S obzirom da g. Marko D. Obradović navodi Njegošev potpis, onda najverovatnije da se radi o tekstu (u kojem se Kotor ne spominje) pod naslovom ''Зашто су Вујо и Перо Хераковићи предигли с Његуша?'' koji Dušan Vuksan objavljuje 1940. u Glasniku cetinjskog istorijskog društva. Verovatno je (i) taj tekst služio za izučavanje porekla kotorskih Vujovića?
Možda je tome slična problematika najdaljeg porekla tepačkih Obradovića. U nemogućnosti bolje analize ovako značajnih radova, ipak bih izdvojio rečenicu «Друга верзија о досељавању братства Обрадовића са Његуша на тепачке просторе, по народном предању, а нарочито оном које чувају наши презимењаци из Лубница, састоји се у томе да се Обрад, са најмлађим сином и осталим члановима породице, из Спужа доселио у Ровца. [...], Обрад са својима напушта Ровца, досели се и насели на просторе између Пирлитора и Штуоца.» koja (zajedno sa još nekim drugim delovima), čini mi se, stoji u koliziji sa (ovde iznetim) lubničkim predanjima o Obradu, mada može igrati ulogu dopune o daljem Obradovom kretanju nakon Morače. Pod pretpostavkom slabljenja značaja prethodnih tradicija o doseljenju iz npr. Trepče ili Rovaca, a kroz novodnu ''obnovu'' prezimena Obradović nakon Staniše, postavio bih pitanje početaka uticaja (možda) lubničkih predanja na, vremenom građeno, opredeljenje da su tepački Obradovići zapravo Erakovići. U ''Презимена у Црној Гори'' Београд 2002., nema spomena o Erakovićima kao sastavnom delu predanja tepačkih Obradovića...
– nejasne predstave o Aranđelovdanu, Čevu, Ožegu, možda i Spužu, kao mogući (u slojevima deformisano-očuvani) trag dalekog nejasnog sećanja na Velestovo? Ožeg i Aranđelovdan kao slava (ne i prislužba?) spominju se izgleda jedino kod Rajka Raosavljevića i u ''Родослову братства Кујовића'' (2008.).
Nije li, na kraju krajeva, reč o zajedničkom poreklu banjanskih i moračko-miočansko-lubničkih Erakovića?

U tom nekom kontekstu, ne prejudicirajući, evo i sledeće problematike...

-

-

-

-

-

-