(10.I 2014.)

Проблематика ''Велестово''
(један прилог покушају реконструкције порекла велестовских Ераковића)

Петар Пејовић ''Озринићи (племе Старе Црне Горе)'', Београд 2004.; лектор: Предраг Драгић; штампа: ''Верзал'', Београд; тираж: 500.

Б. ПОСЕБНИ ДИО: ''Велестово и Барјамовица'' (243. – 301. стр.):
266. – 270. – 271. стр.:

«[...]
На Велестову постоји предање по ком је у Брешковом Долу било око 30 кућа Брешковаца који су се ''поклали'' са Мићуновићима и у доба Вука Мићуновића се иселили. То су сада Килибарде и Ераковићи у Бањанима, Богмиловићи у Пјешивцима и Дубинићи у селу Једноше у Доњем Загарачу. Познају се њихова кућишта зидана у сувомеђи и ''клаку'' [фуснота 796 – Е-468-6 (54), 412, 413. (''Е-468-6'' значи «Архив САНУ, Заоставштина Јована Ердељановића» – hijerakul)]. Брешков До је вјероватно добио назив по личном имену Брешко које је посвједочено на стећцима и надгробним споменицима у Херцеговини [ф. 797 – А. Пецо, Један покушај систематизације наше антропонимије, Зборник VI југословенске ономастичке конференције, Београд 1987, 271.], а не по шумском дрвету брешкиња, брекиња [ф. 798 – Речник САНУ II, 145, 154.].

На Тупан у Бањанима доселили су се са Велестова заједно са Килибардама преци Ераковића Туро Вукотин, Живко и Голуб Живаљеви, Вујадин Ћалаица и предак Сарића и населили се заједно са Килибардама [ф. 799 – Збирка А. Лубурића, кут. I–70. Ово несигрно везивање Ераковића за Његуше, иако кажу да нијесу од тамошњих Ераковића, настало је због имена њиховог претка Ерака, а такво име, раније доста раширено, налазимо у турским дефтерима и у Озринићима.]. По другом предању, које се чини вјероватнијим, од Ераковића се први доселио Вукота, а не његови синови Марко и Туро, а од Килибарда Живко, Перо и Радуле. По трећем предању у Бањане су се прво доселили Вукота Хераковић и Милош Килибарда и населили се у опустјелим кућама Комненића на Горњем Тупану. Идуће године доселиле су се још три куће са Велестова, а послије шест година још двије. Ераковића и Килибарда има у Бањанима око 105 кућа. Ераковићи овоме додају да су они можда даљом старином са Његуша, одакле се њихов предак Ерак преселио на Велестово (Брешков До), али да нијесу од Ераковића (Петровића) са Његуша. Од тог Ерака намножило се читаво село у Брешковом Долу. Када им ту отјешња, једни се преселе у Богмиловиће, а други у Бањане. Од њих су у Бањанима: Марковићи, Пејовићи, Живковићи и Туровићи. Сви славе Аранђеловдан, а прислужују Пантелијевдан. До родоначелника Ерака они 1940. године набрајају претке овако: Симо (40) – Мијајло – Лазар – Суља (Крсто) – Мирко – Вукота или: Стеван (око 40) – Јаков – Марко – Раде – Марко – Станоје – Томаш – Ерак [ф. 800 – С. Томић, Бањани, 353, 354.]. По овом броју наведених предачких имена досељење Ераковића у Бањане било је најраније средином XVIII вијека. Ераковићи, сложено братство у Богмиловићима, који имају поузданија предања него Ераковићи у Бањанима, казују да је Тодор Ераков, од Рајка Озринића, из Брешковог Дола, био са братом због крви побјегао у Бањане. Од брата који је остао у Бањанима је пет братстава Тупањана. Тодор са 5 или 7 синова дође у Пјешивце на позив Пјешиваца који су му дали земљу Милуновића у Богмиловићима и још 100 багаша жита. Овдје је имао много сукоба са Бјелопавлићима. Од ових Тодорових синова зна се за Радула, Ујмила и Радивоја. Од Радивоја су у Пећи Богмиловићи, а од Радула и Ујмила су овдашњи огранци Ераковића. Они 1911. године до Ерака набрајају 8 до 10 предачких имена: Живко – Саво – Петар – Јован (Срго) – Живко – Јован – Перош – Радуле – Тодор – Ерак, а Мијушковићи: Милутин – Драго – Радојица – Мојица – Стеван – Мијушко – Ујмил – Тодор – Ерак [ф. 801 – Е-468-6 (59); Е-468-6 (14).]. По овом броју набројених предачких имена њихово исељавање са Велестова било је почетком XVIII вијека. Бошковићи (21 кућа), Перовићи (6) и од Перовића одвојени Аџићи (1) потомци су Радулових синова Бошка и Пероша, а Мијушковићи, које не треба мијешати са другим Мијушковићима у Пјешивцима, су, како видимо, од Ујмиловог сина Мијушка. Сви славе Малу Госпођу, славу коју су примили од Милуновића, а прислужују Илиндан. Знају да су до доба владке Рада славили Илиндан, а прислуживали зимски Никољдан [ф. 802 – Е-468-6 (59); П. Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, 314.]. Од Ераковића (Бошковића) био је познати четовођа по Херцеговини (Требињу, Мостару и Пљевљима) Петар Сргов кога су из освете убили Марковљани [ф. 803 – Е-468-6 (59).]. Исељеника има око 20 кућа у Србији (Пепељевац код Крушевца, Залужје и Међулужје код Ваљева), Призрену, Никшићу, код Спужа 2 куће, у Страшевини 10 и другдје [ф. 804 – Исто; П. Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, 314.]. У селу Горњи Лајковац, у сјеверном подножју Маљена, стара свештеничка породица Чечевци, кажу да су од Бошковића из Озринића и да су потомци попа Милутина Бошковића. Одавде су се расељавали. Има их 6 кућа, славе Аранђеловдан [ф. 805 – Љ. Павловић, Колубара и Подгорина, 745.]. У селу Међулужје на Космају живе Максимовићи (Илићи и Завишићи, укупно 6 кућа) чији су преци дошли из Богмиловића у Црној Гори. Славе Илиндан [ф. 806 – Б. Дробњаковић, Космај, Насеља 26, Београд 1930, 72.].
Килибарде у селу Тупан у Бањанима кажу да је од њиховог братства овдје први дошао Милош Килибарда и населио се у кући Комненића. Нешто касније код њега дођу рођаци (Живко, Перо и Радуле). Сви су они добили на дар земљу у Горњем Тупану, Јелици, Штрпцима и Ријечанима од Турака Шеховића, Аџимусића, Љуца и Феризовића, а њихову земљу у Брешковом Долу присвојио је Петар Јововић [ф. 807 – Збирка А. Лубурића, кут. I–70. Килибарде су биле посљедњи исељеници из Брешковог Дола.] из Марковине.

У Бањанима се казује да је ово велико братство (85 кућа) близак род са Ераковићима и да се као рођаци дуго времена нијесу узимали међу собом. Ераковићи у Бањанима причају разне приче о пријеклу Килибарда. Једни кажу да су Килибарде од кћерке Еракове која је била удата за једног кршног момка из Котора. Други Ераковићи приповиједају, да би објаснили ово необично презиме, да је у Брешковом Долу од неког Ераковића било ''остало само једно мало и нечемурно'' мушко дијете са повеликим трбушчићем кога су деца звала трбоња, килоња. Његово потомство по овом надимку добило је презиме Килибарде. Славе Аранђеловдан, прислужују Пантелијевдан [ф. 808 – С. Томић, Бањани, 354.]. Своју родословну лозу они сада овако казују: Мирослав (25) – Душан (46) – Петар – Видак – Зеко – Богдан – Радуле – Симо – Живко – Митар – Симо. Од њих се на Бањане доселио Богдан Радулов. Килибарде кажу да су потомци Јована капетана, односно Озринићи, а своје необично презиме објашњавају тиме што је неки њихов предак правио ћилибаре. Новак Килибарда каже да је њихов предак био ковач у Приморју, а презиме (по Милану Будимиру) изводи од helebarda, што значи оштра сјекира. У рјечницима хелебарда (намечки helmbarte, hellebarde) значи копље са сјекиром, убојна сјекира, брадатица. И највјероватније је ово објашњење тачно, јер знамо да је у Брешковом Долу и нешто сјеверније у Крушковцу било ковача, али је интересантно да постоји узвишење Килибарда у Љешанској нахији. По Килибардама је у Брешковом Долу остао топоним, сада заборављен, Килибардин до, а на Доњој Ластви удолина Килибардина. Између два свјетска рата у Србобран код Пећи доселиле су се 2 куће Килибарда. Сада их има највише у Никшићу.

Из предања у Бањанима зна се да су се овдје са Ераковићима и Килибардама из Брешковог Дола доселиле и Ћалаице. Од њих су и мања братства Иковићи (4 куће), Шутовићи (9) и Кртолице (6) у Црквицама (Опутна рудина) чији су преци исељени са Велестова средином XVIII вијека; они су прво добјежали у турски Никшић, па се одатле преселили у Црквице, а то је било нешто раније него што су остале Ћалаице из Брешковог Дола дошле у Бањане. Сва ова братства славе Аранђеловдан, а прислужују Илиндан [ф. 809 – Е-468-6 (14).]. [...] Од Ћалаица су и 9 кућа Сарића у Велимљу и 3 на Тупану (све у Бањанима) [ф. 810 – Збирка А. Лубурића, кут. XIII–115; С. Томић, Бањани, 351, 355; К. Перућица, Опутна Рудина, 171-173. Овдје видјети детаљније о правцима њихових сеоба и новијим презименима.]. До 1858. године Велестовци у Бањанима живјели су само на Горњем Тупану. Од тада су се почели ширити све до планине Његош [ф. 811 – Збирка А. Лубурића, кут. I–69.]. У Жупи у Корјенићима има Килибарда и Сарића [ф. 812 – П. Шобајић, Корјенићи, 106.].

[...] Велестовско предање о Дубинићима из Брешковог Дола можда се односи на Јовановиће који сада живе у Броћанцу, а не на Јовановиће Дубиниће у Загарачу.

Не може се утврдити која су од ових братстава из Брешковог Дола озринићког поријекла, а која не. Највјероватније је да они нијесу прави велестовачки старинци, већ, судећи према слави, а код неких и према прислужби, чевски Озринићи који су са Цаушевићима или прије њих са Чева прешли на Велестово, а касније су се међу њих населиле Килибарде. Из предања Брешковаца види се да њихово исељавање из Брешковог Дола није било једновремено, већ се оно одвијало током читавог XVIII вијека. По казивању Велестоваца у Брешковом Долу краће вријеме живјели су и Жарићи, па одатле прешли у Бјелопавлиће. Вјероватно се ово предање Велестоваца односи на посљедње исељавање Жарића са Чева.»

[21.I 2014.:]

Пошто сам читајући СЕЗ књ. LIX, 30.VII 2003. дефинитивно сазнао за бањанске Ераковиће, и након што је одредница о Бањанима за мене привремено (п)остала познатост, део ''једни се преселе у Богмиловиће'' остао ми је загонетан... Касније читање о Богмиловићима, Брешковом Долу и Велестову у ''Старој Црној Гори'' и у Шобајићевом раду донело ми је само разуђену слику о гранању родова за период пре одсељавања у Бањане.
Међутим, временом сам уочавао неке детаље који се понегде нису налазили тамо где би (чинило ми се) требало, заправо, бити. На пример:
1) Ераковићи око Цабуне, слава Аранђеловдан
2) RAJOVIĆ: «ogranak Erakovića iz Banjana iselili u Beograd;» – http://www.montenegro.org.au/prezimena.html
3) PEROVIĆ: «; Banjani (Nikšić), ogranak Erakovića iz Banjana odseljeni u Donju i Gornju Šumaricu (Sjenica) a u Banjske Macavare došli iz Pješivačkog dola;» – http://www.montenegro.org.au/prezimena.html
4) MARJANOVIĆ: Radomir Eraković: «ZA VLADANA MARJANOVICAbr PREMA MOJIM PODACIMA VI STE OD ERAKOVICA, OZRINICA IZ VELESTOVA. KAD IZDAM KNJIGU KUPITE JE I BICE VAM SVE JASNO» – http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=8645
У књизи ''Ераковићи у Бањанима'' ови детаљи се (ако се не варам) не помињу, али г. Раде Пејовић-Ераковић на 43. страни оставља могућност да су се Ераковићи расељавали још у оно време док су били на Његушима и у Велестову.
Осим што су једне од пионира Ераковић-монографија, књиге ''Ераковићи у Бањанима'' и ''Ђеде, причај ми о Ераковићима'' г. Радета и г. Тадије представљају непроцењиву основицу даљег истраживања непознатих подручја родослова бањанских и велестовских Ераковића.
Тек књигом ''Озринићи (племе Старе Црне Горе)'', понегде неидентификовано братство ''Брешковаца'' јасније поприма обрисе презимена Ераковић. [8.II 2014.: ако ''Брешковци'' и нису у потпуности Ераковићи, тј. да су под овим називом и нека друга братства, изгледа ми да је улога презимена Ераковић у компоненти ''Брешковаца'' у етнографији остала нејасна ?]
Интересантно је и запажање г. Филипа Сарића у његовом делу ''О Бањанима'' (на 281.стр. ''Ераковићи у Бањанима''):
«ЕРАКОВИЋИ
Ераковићи су доселили у Бањане око 1740. године. Доселили су се из Велестова. Са њима су дошли Килибарде и Сарићи. И данас их Бањанини називају Велестовцима. Понеко доказује да су Ераковићи сродни Петровићима. То би значило да су као и Петровићи поријеклом из Босне. Међутим већина сматра да су Ераковићи из Црне Горе. Поменута три братства су од племена Озрова. Славили су крсну славу Аранђелов дан.»
Мало чудно (по мом мишљењу) делује она верзија по којој су поједине старе памтише бањанских Ераковића сматрали да воде порекло са Његуша а да нису од оног Ерака који је родоначелник Петровића и Поповића. Како би се уопште могла разликовати двојица његушких Ерака, осим да се из неког разлога потпуно тачно зна различито време када су живели, или је реч о можда некаквом мотиву из неких можда ранијих времена...?

Овде бих издвојио реченицу «Од Ераковића (Бошковића) био је познати четовођа по Херцеговини (Требињу, Мостару и Пљевљима) Петар Сргов кога су из освете убили Марковљани [ф. 803 – Е-468-6 (59)» јер од када сам је први пут прочитао стално ми се намеће један фасцинантан закључак да се подаци г. Драгише «Otac djeda Sima Petar, po pričanju moga oca Milorada poginuo je 1876 godine u bitci u Vučjem Dolu sa svoja četiri brata (Riđo,Glodžo ostalim neznam imena a mislim da su i ovo nadimci) po jednoj verziji od strane Turaka a po drugoj verziji da su stradali od ruke Petrovića (krvna osveta).» као и «Ali ja pretpostavljam da je moj pradjed Petar svoju porodicu prebacio u Travnik ili bližu okolinu iz prostog razloga što je bježao od krvne osvete a i po «profesiji» je bio hajduk a područje djelovanja mu je bila jugoistoćna Hercegovina.» односе управо на Петра Сргова. Нешто тако, могло би важно указивати да су непознати корени Ераковића светог Стефана из Велестова, и да проблематика око овог места много више крије него што би се у први мах могло и претпоставити...

-

-

(30.I 2014.)

Herak Vraneš
(nekoliko odabranih podataka)

Herak Vranješ (ili Vraneš) je možda i najdokumentovanija istorijska ličnost sa imenom Herak. Brojne monografije o turskom periodu određenih područja severne Crne Gore spominju ovog velikaša.

I

Do pre nekog vremena na internetu je postojao sajt www.vranes.eu. Danas ovu adresu koristi http://vranes.bigforumpro.com/forum ali trenutno na njemu ne nalazim jedan tekst (čije autorstvo nije bilo navedeno) kojeg ovde iznosim u delovima.

www.vranes.eu > www.vranes.eu/Istorija/Ljudi%20i%20dogadjaji.htm > Историја: 4. Људи и догађаји: Кнез Херак Вранеш, Јеромонах Мардарије, Нешо Јоксимовић, Стожерски устанак 1906. године, Догађаји из 1924. године > Кнез Херак Вранеш: Поријекло кнеза Херака, Посједи кнеза Херака и породице Вранеш, Потомство Хераково

«Потомство Хераково
Према историјским документима, Херак Вранеш II имао је синове - Ђурађа и Љуба.
Кнез Ђурађ Вранеш, по попису из 1477. године, кнез је највеће кнежине у нахији Љубовиђа, а по попису становништва нахије Љубовиђе из 1516. године Ђурађ Хераков је кнез нахије Љубовиђе. Један Ђуро Вранеш помиње се у једном документу из 1537. године као кнез нахије Љубовиђа (''благочестиви кнез Ђуро''), али, обзиром на протек времена то није Ђурађ Хераков, можда се ради о његовом синовцу или унуку. Од Ђурађа Вранеша воде поријекло данашња братства у Вранешу – Јоксимовићи, Рутовићи, Којовићи и Живковићи, затим бројна братства која су одселила за Србију – Вранешевићи, Поповићи, Јоксимовићи, Јаковљевићи, Јовановићи...Има мишљења да овог «влашког кнеза» потичу и муслиманска братства Мушовићи, Хасанбеговићи и Даутовићи (који данас не живе у Вранешу.)
Љубо Вранеш, дворјанин код херцега Стефана, прима ислам, узима име Ибрахим - а потписује се као Ибрахим-бег Вранешевић. Из сачуваних докумената зна се за два Ибрахимова (Љубова) сина – Ахмета, пашу, (Ахмет Вранешевић) који постаје и херцеговачки санџак-бег, и Скендера. Један од Скендерових синова је Ибрахим (убио је травничког везира јер му је овај убио једног брата), који у дубокој старости, 1621 године, подиже задужбину – џамију у Пријепољу. Ибрахим се прозвао Љубовић - а потписивао се као Ибрахим-бег Љубовић, па се сматра да од њега настаје чувена беговска кућа Љубовића.
Херак Вранеш је 1478/79. године добија посјед негдје у средњој Херцеговини, па неки аутори сматрају да је са породицом одселио у околини Требиња. Његов најстарији син Ђурађ остаје у Вранешу, као нахијски кнез. По предању, један Хераков син звао се Радивоје, али је сасвим извјесно да је Херак имао још неколико синова, јер у Херцеговини и Црној Гори неколико великих братстава сматра да им је он предак.
Неки аутори сматрају да и династичка породица Петровић-Његош води поријекло од кнеза Херака, што је тачно, али сматрамо да се не ради о кнезу Хераку Вранешу.»

http://www.vranes.eu/Zanimljivosti/Toponimi.htm > Занимљивости: Топонимија – поријекло назива појединих мјеста и предања: 2. Вранеш, 4. Настанак назива Павино Поље

«2. Вранеш
Назив Вранеш настао је током 16. вијека, по презимену Херака Вранеша [ф. 1 – Први помен назива Вранеш датира из 1545, запис јеромонаха Мардарија у манастир Боговађа код Лазаревца.].
Презиме Вранеш-Вранешевић је патронимично, изведено по имену Хераковог оца. Из пописа од 1477 год, видимо да је широм Херцеговине присутно име које у основи има придјев ВРАН (црн, гарав, таман...): Вране, Враниш, Врањеш, Вранко... Тада није било трајних презимена, препознавање је вршено искључиво по имену оца али дешавало се да нека породица добије трајније презиме, по неком посебно истакнутом претку, па тако Хераково потомство вјековима задржава презиме Вранеш - Вранешевић.
[...]
[...] Неки сматрају да је назив Вранеш старији од кнеза Херака, те да је кнез Херак добио презиме по називу мјеста из кога потиче [ф. 3 – У попису 1477 године није уписано мјесто Вранеш, већ Љубовиђа, и то као мјесто гдје живи кнез Херак Вранеш. Ни у попису 1516 године нема мјеста Вранеш, опет је уписано мјесто Љубовиђа, што значи да је презиме Вранеш много старије а да је назив Вранеш настао током 16 вијека.].
[...]
Такође, већина ових аутора вјерује једном «предању» (које је изгледа новије датума), по коме се раније овај крај звао Златеш [ф. 5 – Ова мишљења су погрешна јер Златеш није назив мјеста већ име човјека: Златеш је био војвода овог краја у доба косовског боја (Герасимов љетопис 1390 год.).].»

«4. Настанак назива Павино Поље
[...]
а) Народно предање о Пави [ф. 7 – Основа предања преузета је из књиге ''Вранешка колијевка'' (2004), аутора Љ. Јоксимовића, једине публикације у којој је објављено. Аутор је 1975 године записао казивање старијих Коњевића-Миликића и Јоксимовића из Вранеша што су потврдили и Мујага Мушовић из Б.Поља, и Рамо Хасанбеговић-Сејдовић, који је живио у Вранешу и сахрањен на православном гробљу у Павином Пољу.].
[...]
б) Мишљења појединих аутора
Неки историчари и аутори разних публикација «обрадили» су народно предање, дајући своје мишљење о Пави, њеном животу и удаји – иако им то нико није тражио. При томе су надограђивали, касапили и калемили изворно предање како им одговара – што је и ружно и недопустиво. Међу њима има и оних који предање о Пави нијесу никада чули у изворном облику, а усудили су се да пишу о настанку назива Павино Поље. Иако је тачно да већина предања има грешака, треба узети да свако предање има доста тачних чињеница те се морају неговати и поштовати.
Већина ових мишљења своде се на следеће:
Син Љуба Вранеша, Ахмет-паша Врањешевић, обилазио је Вранеш као управник херцеговачког санџака и на сабору поред цркве Љубовиђе загледао се у љепотицу Паву кћерку кнеза Николе Миликића из Бијелог Потока. Одмах је запроси, али она га одбије са ријечима - да неће да се уда за Турчина. Када јој је Ахмет рекао да он није Турчин већ син Љуба Вранеша, она пристане да се уда за њега али под условом да не мијења вјеру. Паша то одмах прихвати. Каже се како су Пава и Ахмет лијепо поступали са народом у Вранешу, да су живјели у љубави и слози и добили синове Хасана, Муша и Даута, а пошто је Пава умрла млада (на порођају), паша нареди да се крај гдје су живјели назове Павино Поље. Ахмет паша није могао да преболи Паву, па је по изричитој жељи сахрањен поред ње, по православном обреду.
Имајући у виду неке историјске податке, ова прича је мало вјероватна. Ахмет-паша Вранешевић рођен је крајем 15 вијека (његов отац Љубо рођен је око 1440), он никада није управљао овим крајем, све до 1700-те године нахијом управљају искључиво српски кнежеви. Милика, родоначелник братства Миликића (касније Коњевићи), помиње се 1609 године као кнез – значи зрео човјек [ф. 9], и ако узмемо да је он отац Николе (Миликића) - а Павин ђед, онда је његова унука Пава могла бити рођена најраније око 1600 године. Или нешто касније.
Сматрамо да је прича о Пави и Ахмет-паши Вранешевићу конструкција, а направљена је из познатих разлога. Наиме, историчар Ејуп Мушовић је у својим ранијим радовима као свог претка помињао неког Ахмет-пашу из Коње, у Малој Азији (анадолског Турчина), не желећи поријекло својих предака да везује за српске православне породице из Вранеша а неки аутори прихватају Мушовићеву верзију, али тако што тога Ахмет-пашу из Анадолије поистовећују са Ахметом Вранешевићем.»

Занимљивости: Поријекло назива појединих мјеста: Настанак имена села Павино Поље: ''Ни због бега се није превјерила'' (текст Буба Симоновића; објављено у листу ''ДАН'', 16. и 17.I 1999.):
«[...]
Паша није заборавио завичај
[...]
У народном предању, у казивању понајстаријих Павинопољаца, Крста Лековића и Радивоја Бајчете, која се суштински поклапа са причом исплетеном на основу штурих историјских факата, Ахмед-бег јесте био неки потомак кнеза Херака Вранеша, али је он, по тим причама, као дијете, јединче некакве сироте удовице, отет и одведен у Турску.
[...]
Сусрет с мајком
[...]
И по овој легенди, Пава је родила три сина - Муша, Хасана и Даута од којих ће касније постати три гласовите турске породице - Мушовићи, Хасанбеговићи и Даутовићи. Остатак приче о Павиној смрти на порођају, Беговој наредби да се сахрани на православном гробљу и по православним обичајима, да и он кад умре почива поред ње, и у легенди је истовјетан са оним што зборе историјска факта.»

Da li bi se potomci Heraka Vraneša mogli nazivati Herakovićima? Da postoji mogućnost da se neki ogranak možda i nazvao prezimenom (H)eraković izgleda da svedoči sledeći podatak:

Поријекло кнеза Херака
«[...] Прво, историчари су потпуно игнорисали народно предање, или га нијесу знали, али и предање и неки историјски факти говоре да Херак није доселио у жупу, нити некакво племе «Вранеши». Наиме, према предању сачуваном код низа братстава која изводе поријекло од овог кнеза, његови преци су од давнина управљали овом жупом, а његово сједиште налазило се у комаранском селу Богдановићи код Бродарева (сада Балићи), заселак (Х)Ераковићи, у коме су до пред Други светски рат стајали зидови велике Херакове куле.»

II

http://www.maticacrnogorska.me/files/vraneska_legenda.pdf (latinična slova u uglastim zagradama sam ja stavio)

Veselin Konjević: VRANEŠKA LEGENDA

1.str.:
Pri[č]a o ljubavi Pave i „turskog paše“ najpoznatije je predanje/legenda s podru[č]ja današnje Vraneške doline, što više od tri vijeka odolijeva zaboravu. Uobli[č]eno je lakonski, sadrž ajno – literarno i s jasno izraž enom poentom – kako je nastalo ime Pavino Polje. Ono decenijama privla[č]i znatiž elju brojnih hroni[č]ara i istori[č]ara, koji su ga [č]esto interpretirali na svoj na[č]in, dodaju[ć]i ili oduzimaju[ć]i mu detalje, što je tu pri[č]u vremenom u[č]inilo bitno razliitom od one koja se pominje u prvim zapisanim verzijama predanja s po[č]etka XX vijeka.

Predanje, kako se vjeruje, opisuje doga[đ]aj iz prošlosti Vraneša koji se vezuje za evojku Pavu, po kojoj je, nakon što je mlada umrla, [č]itav kraj dobio naziv – Pavino Polje. Pavina prerana smrt predstavlja kljuni momenat koji predanje usmjerava ka poenti – da se po njoj prozove neko polje! Da nije bilo tog dramati[č]nog doga[đ]aja (Pavine prerane smrti), vjerovatno bi se pri[č]a o ljubavi Pave i nekog „turskog“ paše vremenom rasplinula i nestala u istorijskom kovitlacu konstantnih ovdašnjih previranja i sukoba. Tako bi pri[č]a o ljubavi i udaji neke vraneške „vlahinje“ i „Turina“ bila samo jedna u nizu manje važ nih (i vjerovatno brzo zaboravljenih) dogodovština iz prošlosti toga kraja. Tok istorijskih (buduih) doga[đ]aja odredio bi (izvjesno druga[č]iji) i naziv tog mjesta – koje se danas naziva Pavino Polje.

U namjeri da odgonetnemo istinitost doga[đ]aja, koji se sa[č]uvao u narodnom pamenju, sakupili smo šesnaest varijanti istog predanja, koje su do sada zapisane i objavljene – od prve, s poetka XX vijeka, sve do najnovijih, od prije nekolike godine. Principom odbacivanja onih segmenata predanja koji se, sasvim izvjesno - niti s istorijskog aspekta, niti logikim tuma[č]enjem – nijesu mogli dogoditi, ž eljeli smo što potpunije i ta[č]nije ispriati (rekonstruisati) doga[đ]aj na osnovu kog je nastalo pomenuto predanje. Hronološkim iznošenjem i uporednom analizom svih njegovih zapisanih verzija vieli smo kako se ono vremenom dopriavalo i dopisivalo, odnosno kako je vremenom dobijalo nove, [č]esto potpuno iracionalne oblike, po ž elji i potrebi zapisiva[nj]a, a moglo bi se re[ć]i – i vremena.

2.str.:
Prvo predanje o nastanku imena Pavino Polje zapisano je u salnami (godišnjaku) Kosovskog vilajeta za 1901. godinu, dok je, godinu kasnije, novu verziju predanja zabiljež io Tanasije Pejatovi[ć], koji navodi da je predanje koje je on zapisao tako[đ]e objavljeno u salnami Kosovskog vilajeta (ne kazuje za koju godinu).

Za ta dva predanja, osim [č]injenice što su objavljena prije više od sto godina, važ no je i što su zapisana na turskom jeziku, što [ć]e re[ć]i da je predanje bilo rašireno i opšteprihvae - no. Iako su obje varijante predanja kratke – oblikovane u svega nekoliko redova, toliko su sadrž ajne da [ć]e iz djelova te pri[č]e mnogi kasnije naduga[č]ko ispredati neke svoje verzije.

U tim dvijema verzijama govori se o tome da je „prije nekolike stotine godina, to polje (misli se na prostor koji obuhvata današnje naselje Pavino Polje) pripadalo nekakvoj [dj]evojci po imenu Pava“. U prvoj verziji, Pava se udala za „nekog mještanina Hasanbegovia“, pa pošto je mlada umrla, svu njenu zemlju je naslijedio njen muž , a njoj za spomen „polje i selo u njemu prozvani su njenim imenom“.

U drugoj verziji je skoro identi[č]na pri[č]a koja, na izvjestan na[č]in, samo pojašnjava situaciju: da je Pava bila k[ć]erka - jedinica „nekakvog bogatog [č]ovjeka“; da se udala za nekog plemi[ć]a (H)asanbegovi[ć]a, te da mu je nakon prerane smrti ostavila svu naslije[đ]enu zemlju. U toj verziji je precizirano da je Pavin muž , u znak zahvalnosti, zemlju koju je od Pave naslijedio prozvao – Pavino Polje (kaž e se: „...tu ze mlju prozva Pavino polje“). U mnogim kasnijim varijantama predanja bi[ć]e dilema oko toga – [č]ija je bila ta zemlja (poedi) i zašto je „paša“ prozvao „ne[č]iju“ zemlju po Pavi? Zapravo, samo [ć]e Ž arko Šepanovi napisati da su u pitanju „združ eni po[sj]edi“ koje je Pavin muž prozvao po njoj, dok se u svim kasnijim varijantama potpuno gubi podatak da je Pava imala po[sj]ede.

Obje te verzije, manje ili više direktno, naglašavaju da je Pava prihvatila islam, što mož emo smatrati nedovoljnom informisanoš[ć]u zapisiva[č]a (turskog hroni[č]ara). Takva dilema više ne postoji kod savremenika jer se jednostavnim uvidom – poetom Pavinom grobu, jasno isti[č]u vjerska obiljež ja – Pavin grob je s uklesanim reljefnim krstom, a grob njenog muž a – sa polumjesecom.

3.str.:
U tim dvijema varijantama ne pominje se ime Pavinog muž a, samo se navodi da je mještanin – (H)asanbegovi[ć], a u drugoj varijanti - i da je plemi[ć]! To [ć]e biti zgodna osnova da se kasnije razvije pri[č]a koja, ali samo u nekim segmentima, ima logi[č]ko utemeljenje - o njegovom prelasku na islam, odlasku na školovanje u Tursku, vra[ć]anju u Vraneš sa dostojanstvom paše, prepoznavanju majke itd.

U tre[ć]oj verziji predanja, koju je zabiljež io prof. ukan Joksimovi[ć] 1939. godine, saopštava se nešto više podataka o tom doga[đ]aju. Prvi put se pominje Pavino prezime – Miliki[ć], kao i prezime njenog muž a prije nego je prešao na islam - Joksimovi[ć]. Ve[ć] u toj verziji prisutna je razra[đ]ena pri[č]a o odlasku i povratku, kako se navodi, islamiziranog Joksimovi[ć]a – paše, te o njegovoj ženidbi s Pavom, k[ć]erkom „nekog kneza Miliki[ć]a“. ukan Joksimovi[ć] smatra da je paša, nakon ženidbe sa Pavom, izdjejstvovao kod sultana da Joksimovi[ć]i postanu vraneški knezovi. No, u toj verziji predanja ne pominje se klju[č]ni detalj – kako je Pavino Polje dobilo ime? Ne pominju se Pavini (naslije[đ]eni) po[sj]edi, niti ko je i zašto „naredio“ ili dao ime tim po[sj]edima. Tako osta - je nejasno - kako je i zašto Pavino Polje dobilo ime upravo po Pavi?!

U istom ovom tekstu, na prethodnu pri[č]u nadovezuje se i predanje o tome kako je izvjesni „knez Miliki[ć]“ pro[tj]erao pašu iz Vraneša, koji je došao u taj kraj da vidi „je li raja vjerna caru“. S obzirom na [č]injenicu da se u nekim kasnijim varijantama ta pri[č]a, unekoliko izmijenjena, pominje kao dio predanja o nastanku imena Pavino Polje, name[ć]e se pitanje - da li je taj „knez Miliki[ć]“ zapravo Pavin otac, koji se, kako se vjeruje, zvao Nikola Miliki[ć]? Za precizan odgovor na to pitanje ne postoje pouzdane istorijske [č]injenice.

Sedamdesetih godina prošlog vijeka pojavile su se i druge verzije ovog predanja. Prvo, knjiž evnika Momira Sekuli[ć]a, potom, desetak godina kasnije, Ž arka Š[ć]epanovi[ć]a i Ejupa Mušovi[ć]a - koja je zna[č]ajna stoga što je, kako Mušo - vi[ć] kaž e, zapisana po pri[č]anju izbjeglih Mušovi[ć]a iz Nikši[ć]a i Kolašina s kraja 19. vijeka. U tom (prvom) Mušovi[ć]evom zapisu predanja o nastanku imena Pavino Polje navodi se da se Pava udala za „nekog turskog oficira, rodom iz Konje u Maloj Aziji“. Prvi put se pominje da je Pava rodila tri sina – Muša, Hasana i Dauta, od kojih su, kako se navodi, nastala tri poznata bratstva – Mušovi[ć]i, Hasanbegovi[ć]i i Dautovi[ć]i. Potpuno se gubi pri[č]a o Pavinim (naslije[đ]enim) po[sj]edima, ali se
4.str.:
„ra[đ]a“ nova o velikom poštovanju Pavinih sinova prema majci, kao i amanetu koji je ostavila sinovima („da joj se ime ne zaboravi“).

Smatrajui da porijeklo njegovog bratstva nije tursko, ve[ć] slovensko i hrišansko, Mušovi[ć] odbacuje to predanje i vež e porijeklo Mušovi[ć]a za kneza Joksima Vraneškog iz 16. vijeka – za kojeg ne zna da je izmišljen! To je Mušoviu kasnije stvaralo problem i nije mu se uklapalo u povjesnicu nastanka njegovog bratstva niti se slagalo sa prvim pisanim podacima o njegovim precima – po[č]etkom 18. vijeka.

Ve[ć] u svom drugom zapisu, iz 1997. godine, pod uticajem izvjesnih lokalnih hroni[č]ara, Mušovi[ć] iznosi sasvim druga[č]iju (potpuno iskrivljenu) verziju predanja. Naredne verzije ovog predanja sve više [ć]e se iskrivljavati, deformisati i karikirati dopri[č]avanjem i domišljanjem, u ž elji autora da pošto-poto u postoje[ć]u fabulu unesu „nešto novo“. Zapravo, sa svakom novom publikacijom koja je dolazila iz Vraneša, pojavljivale su se i neke nove varijante predanja o nastanku imena Pavino Polje (devet u posljednjih petnaest godina!), [č]iji su nas autori uvjeravali da su upravo one autenti[č]ne i istinite.

Pri tom valja naglasiti da se autori, saopštavajui navodno nove detalje tog predanja, ne pozivaju ni na kakav (novi) izvor! Tako [ć]emo kasnije saznati da se Pavin muž , navodno, zvao Ahmed-paša, da je bio unuk Heraka Vraneša; da se Pava prezivala Konjevi[ć] (a ne Miliki[ć]!)... Potom, razni novi (tako[đ]e izmišljeni) detalji oko dolaska Ahmed-paše u Vraneš, „novi“ detalji oko Pavine udaje ... sve do toga da se Pavin muž navodno zvao Ahmed-paša Vraneševi[ć]! Na kraju, za Ahmedbega Vraneševi[ć]a (koji nije ni postojao!) pojedini hroni[č]ari su tvrdili da je bio na [č]elu župe Ljubovie.

Istori[č]ar Gliša Elezovi[ć] je još 1940. godine dokazao i objavio u Turskim spomenicima da je Ahmed-paša Vraneševi[ć], koji se pominje kao hercegova[č]ki namjesnik krajem 15. vijeka - izmišljena li[č]nost! Radi se o tome da je, kako Elezovi[ć] tvrdi, istori[č]ar [Ć]iro Truhelka 1911. godine pogrešno preveo prezime hercegova[č]kog namjesnika – Ahmed-paše Evrenosovi[ć]a, u Ahmed-pašu Vranješevi[ć]a!

5.str.:
Kasniji hroni[č]ari i istori[č]ari, koji su zapisivali to predanje, prosto su se utrkivali ko [ć]e maštovitije i „ubjedljivije“ domisliti i dopri[č]ati spektakularniju verziju, nastoje[ć]i da „uvežu“ što zna[č]ajnije li[č]nosti (stvarne ili izmišljene), bez obzira na to da li se one realno mogu uklopiti (i vremenski i istorijski) u to predanje.

Na kraju, prve zapisane verzije predanja, s po[č]etka 20. vijeka, za koje se mož e re[ć]i da imaju istorijsku osnovu, toliko su „nadogra[đ]ene“ izmišljenom potkom da su prerasle u legendu – dakle, u nešto što se nikako, niti s istorijskoga niti s logi[č]koga aspekta, nije moglo desiti! Tako je predanje o Pavi, odnosno o nastanku imena Pavino Polje poprimilo oblik groteske, jer se jedna lijepa, elegi[č]na pri[č]a, koja je imala istorijsku osnovu, pretvorila u veliki broj potpuno iskonstruisanih iskarikiranih predanja, bez ikakvog istorijskog utemeljenja.

Istinitost predanja

Da li postoje dovoljno [č]vrsti dokazi koji ukazuju na to da je predanje o nastanku imena Pavino Polje istorijski osnovano? To jest, da li se nešto tako (kako se govori u predanju, ili nešto sli[č]no), stvarno desilo u prošlosti vraneškog kraja?

Najuvjerljiviji dokaz za to da se „nešto“ dogodilo za šta se vezuje predanje jeste postojanje mjesta (toponima, naselja) Pavino Polje! Jer ne postoji - niti u istorijskim izvorima niti u narodnom predanju – druga verzija o nastanku imena Pavino Polje osim one koja uklju[č]uje predanje o Pavi!

Tako[đ]e, postojanje grobova, tj. nadgrobnih kamenih plo[č]a u Pavinom Polju, za koje je opšteprihva[ć]eno uvjerenje (i mještana Pavinog Polja, i hroni[č]ara, odnosno istori[č]ara koji su pisali o tom predanju), da pripadaju Pavi i njenom muž u – mož e se smatrati još jednim dokazom istorijske osnovanosti tog predanja.

Tre[ć]i dokaz o istorijskoj osnovanosti tog predanja, jeste upravo postojanje samog predanja koje opstaje toliko vjekova!...

6.str.:
Doga[đ]aj i predanje
S obzirom na [č]injenicu da ne postoji istorijski zapis, odnosno relevantan dokument koji bi neposredno svjedo[č]io o doga[đ]aju na osnovu koga je nastalo predanje o nastanku imena Pavino Polje, njegovu eventulnu istinitost i vrijeme doga[đ]anja mož emo dokazivati samo posredno – preko poznatih istorijskih [č]injenica i doga[đ]aja koji se dovode (ili mogu dovesti) u vezu sa tim predanjem.

Prije svega mož emo da konstatujemo da su svi podaci iz pojedinih verzija predanja, koji navodno ukazuju na to da se doga[đ]aj na osnovu kog [ć]e kasnije nastati predanje o Pavi zbio krajem 15. vijeka (vezujui Pavinog muž a za nepostoje[ć]eg Ahmed-pašu Vraneševi[ć]a, navodnog unuka Heraka Vraneša i sl.), potpuno izmišljeni!

Svi relevantni istorijski izvori i [č]injenice, koji na bilo koji na[č]in imaju veze sa tim doga[đ]ajem, ukazuju na to da se udaja Pavina za mještanina Hasanbegovi[ć]a (vjerovatno islamiziranog Joksimovi[ć]a), najvjerovatnije desila u drugoj polovini 17. vijeka. Najzna[č]ajniji dokument u tom pogledu, koji mož emo posredno vezati za predanje o Pavi, jeste Katastik manastira Dobrilovine, u kome je, u selu Bijeli Potok u Vranešu, prvoupisana ku[ć]a kneza Milike, za kojega se vjeruje da je rodona[č]elnik bratstva Miliki[ć]a. S obzirom na opšteprihva[ć]eno mišljenje da Pava poti[č]e iz ovog bratstva, taj nam podatak daje mogunost da približ no odredimo vrijeme kada se sve to dogodilo.

Ukoliko je, naime, istorijski utemeljeno uvjerenje da je Pava rodom Miliki, onda ona nikako nije mogla ž ivjeti prije 17. vijeka, jer je popis u Katastiku, u kojem se pominje knez Milika, kako konstatuje njegov prire[đ]iva[č] Bož idar Šekularac, obavljen po[č]etkom 17. stolje[ć]a!

Pavinu udaju mož emo preciznije datirati i locirati preko njenog oca, za kojeg se vjeruje da se zvao (knez) Nikola. Izvjesno je, dakle, da je knez Nikola Miliki[ć] bio potomak vraneškog kneza Milike. Me[đ]utim, iako se u nekim varijantama predanja kaž e da je knez Nikola bio sin kneza Milike, to ne mož e biti tano jer me[đ]u upisanim [č]lanovima ku[ć]e kneza Milike u Katastiku
7.str.:
nema njegovog imena! Upisano je 14 [č]lanova - 7 muških i 7 ženskih, i to: Aranit, ure, Avram, Jakim, Ivan, Teofana, Manda, Milica, Nenadija, Matijaš, Poleksija, Cvijo, Jana i monahinja Marta. Nema, dakle, nijednog Nikole! Stoga bi Nikola mogao biti unuk kneza Milike – ukoliko je, naravno, istinito predanje da se Pavin otac zvao Nikola! Po toj logici - ukoliko je, dakle, otac Pavin bio unuk kneza Milike - i vrijeme Pavine udaje moralo bi se pomjeriti s po[č]etka 17. vijeka, kada je knez Milika upisan u Katastik, za dva generacijska pasa („koljena“), a to bi bilo 70-ih godina 17. vijeka!

Ukoliko prihvatimo predanje koje je zapisao [Đ?]ukan Jok simovi[ć] 1939. kao istorijski utemeljeno i uporedimo ga s poznatim istorijskim doga[đ]ajima, tako[đ]e dolazimo do ra[č]unice da se doga[đ]aj za koji se vezuje predanje o Pavi zbio najvjerovatnije 70-ih godina 17. vijeka! Jer, po toj verziji predanja, paša - Pavin muž , islamizirani Joksimovi[ć], izdejstvovao je od sultana knež evsku titulu svome bratstvu u Vranešu. Podetimo da se knez Joksim Vraneški, za kojeg se pretpostavlja da je rodonaelnik vraneških Joksimovi[ć]a, u turskim dokumentima prvi put pominje 1684. godine! U prilog takvome tuma[č]enju ide i onaj dio iz istog (tre[ć]e verzije) predanja, e se kaž e da je izvjesni „knez Miliki“ iš[ć]erao turskog pašu iz Vraneša, a ta njegova neposlušnost i nepokornost turskoj vlasti vjerovatno je bila još jedan razlog da mu se oduzme titula kneza. Dakako, Joksim je zahvaljujui islamiziranom bratu, ili sinu, sebi obezbijedio privilegovan status kod sultana i dobru preporuku za dobijanje knež evske titule! Dodatna pogodna okolnost da Joksim dobije knež evsku titulu u Vranešu vjerovatno je bila ta što je Pava bila jedinica, kako [Đ?]ukan Joksimovi[ć] navodi - „nekog kneza Milikia“, pa titulu kneza od oca Pavina nijesu mogli naslijediti njegovi direktni muški potomci, što je tadašnji turski zakon propisivao kao obavezu – „ukoliko su knež evi revnosno obavljali svoju službu“.

Još jedan podatak ukazuje na to da se re[č]eni doga[đ]aj (udaja Pavina) odigrao vjerovatno 70-ih godina 17. vijeka. Naime, Ejup Mušovi[ć] tvrdi da se Mušovi[ć]i u istorijskim izvorima prvi put pominju po[č]etkom 18. vijeka. On tako[đ]e navodi da Mušovi[ć]i vode porijeklo iz Vraneša, odakle su se, kako kaže, raselili prema Kolašinu i Nikši[ć]u, vjerovatno krajem 17. vijeka. Podeamo da se po predanju o nastanku imena Pavino Polje kaž e da je Pava rodila (i) Muša – rodona[č]elnika Mušovi[ć]a.

8.str.:
Ukoliko uporedimo prve tri zapisane verzije predanja o Pavi sa prvim istorijskim podacima o Mušoviima (koje saopštava Ejup Mušovi[ć]) dolazimo do zaklju[č]ka da je Pavin muž Hasanbegovi[ć] vjerovatno bio brat (po predanju koje kazuje Ž arko Š[ć]epanovi[ć]) ili sin (kako vjeruje Ejup Mušovi[ć]) Joksima Vraneškog, koji je primio islam, otišao na školovanje u Carigrad, postao paša i, kako gotovo sve verzije predanja kazuju, došao s vojskom u rodni kraj – u Vraneš. Tu se zaljubljuje u „vlastelinku“ Pavu, s kojom se ž eni, a u znak poštovanja, svome bratu (ili ocu) Joksimu izdejstvovao je kod sultana da bude knez u Vranešu ([Đ?]ukan Joksimovi kaž e - „izradio begovstvo u Vranešu“)! A Pavine po[sj]ede, koji su nakon njene prerane smrti prešle u njegovo vlasništvo, paša u znak poštovanja prozva – Pavino polje (Pavino Polje)

Arheološko istraživanje i zaštita Pavinog groba

Na nekolike stotine metara od centra Pavina Polja, na putu prema Pljevljima, pedesetak metara s desne strane, u pristranku, nalaze se dvije monumentalne kamene pl[č]oe – jedna s uklesanim reljefnim krstom, a druga s polumjesecom! To su, po opštem uvjerenju mještana, nadgrobne pl[č]oe Pave i njenog muž a a (za kojega se u nekim verzijama predanja kaž e da se zvao Ahmed-paša, iako za to nema istorijskih podataka).

Po predanju koje je nastalo najvjerovatnije prije oko tri i po vijeka, po toj Pavi [č]itav kraj je nazvan – Pavino Polje. Iako bi, s tog aspekta, trebalo da predstavlja prvorazredni kulturnoistorijski spomenik, danas je to mjesto ([đ]e se nalaze grobovi) potpuno zapušteno – bez ikakvog obiljež ja; bez i najprimitivnije ograde, koja bi [č]uvala te nadgrobne plo[č]e od fizi[č]kog ošte[ć]enja. Bujice od kiša ve[ć] su odavno zatrpale kamene plo[č]e, preko kojih sada vodi put kojim se goni stoka na ispašu. Samo se, s vremena na vrijeme, zahvaljuju[ć]i znatiželjnim i upornim hroni[č]arima, otkopaju i o[č]iste, kad se ukažu te impresivne plo[č]e – kao svjedo[č]anstva o davno minulim vremenima i doga[đ]ajima u ovom kraju.

9.str.:
Stoga bi bilo neophodno, prije svega, fizi[č]ki (ogradom) zaštititi i Pavin i pašin grob, a potom ih i arheološki obraditi. Jer bi se arheološkim iskopavanjem i antropološkom analizom eventualnih
bioloških ostataka, mogla odagnati jedna od klju[č]nih dilema: kada se zbio taj doga[đ]aj (udaja Pavina) na osnovu kojega je kasnije nastalo predanje? Tako[đ]e, arheološkim iskopavanjem odagnala bi se i dilema da li su kamene plo[č]e izmještene, kao što se navodi u posljednjoj, šesnaestoj verziji predanja.

Samim ure[đ]enjem mjesta Pavin grob bi mogao biti prepoznatljiv kulturnoistorijski spomenik Pavinog Polja i Vraneške doline. Taj lokalitet bi moglo biti mjesto okupljanja i održavanja raznih kulturnih i drugih manifestacija.

Predanje o Pavi, odnosno o nastanku imena Pavino Polje, nosi u sebi snažnu poruku o potrebi vjerske i nacionalne tolerancije, bez obzira na razlike i predrasude koje name[ć]e vrijeme. Uzajamna ljubav Pave i njenog islamizovanog Romea (paše) ruši sve (nametnute) barijere. Iako nam dolazi iz drevne prošlosti, ova pri[č]a nosi u sebi uvijek aktuelnu poruku, pa i za naše vrijeme o neophodnosti tolerancije i suživota, [đ]e se ne pita ko je i kakve vjere ili nacije, ve[ć] da li je neko vrijedan poštovanja (i ljubavi) ili nije.

III

http://milikici-konjevici.weebly.com/predanje-o-pavi.html
http://milikici-konjevici.weebly.com/postojbina---vranes.html
KADA SU PRECI MILIKIĆA/KONJEVIĆA NASELILI VRANEŠ?
Nema pouzdanih istorijskih podataka kada su preci Milikića/Konjevića naselili Vraneš. Istoričar Božidar Šekularac navodi u "Katastiku manastira Dobrilovina" da vraneški knez Milika (i Stjepan) "najvjerovatnije vode porijeklo od znamenitog vraneškog kneza Heraka Vraneša". Šekularac to obrazlaže činjenicom da se u popisu knez Milika (i Stjepan) "titulišu kao knežići", što ukazuje na to da imaju dugu kneževsku tradiciju, te da su "i sami bili kneževi". Kneževska titula u to vrijeme (17. vijek) bila je nasljedna u cijelom Osmanskom Carstvu, pa, naravno, i u Vranešu. Sasvim je, dakle, realno da je vraneški knez Milika, rodonačelnik Milikića/Konjevića, svoju kneževsku titulu naslijedio, s koljena na koljeno, od svog dalekog pretka kneza Heraka Vraneša.
Po jednom predanju/legendi, koje se čuva u bratstvu Milikića/Konjevića, kada su preci ovog bratstva, "odmah poslije Kosova", preseljavali iz Drobnjaka, "zauzeli su posjede između Tare i Lima". Ukoliko bismo tražili istorijsku utemeljenost ovoj legendi/predanju, onda bismo mogli tumačiti da je riječ o preseljavanju čitavog plemena iz područja Drobjnaka na pomenute prostore, jer teško da bi jedno bratstvo, ma kako bilo brojno, moglo zauzeti tako veliki prostor. A da se tako nešto upravo i dogodilo (preseljavanje tada brojnog naroda-plemena, koje će se kasnije prozvati Vraneši, koje je naselilo širi prostor tada nahije Ljuboviđe), iz oblasti Drobnjaka, i to najvjerovatnije u prvoj polovini 15. vijeka - postoji utemeljenje u istorijskim izvorima.
Preci Heraka Vraneša, znamenitog kneza, rodonačelnika plemena Vraneši, po kome je i oblast dobila ime (Vraneš), doselili su se, što je istorijski pouzdano, iz Drobnjaka. Takođe, istoričar Ejup Mušović, koji porijeklo svoga bratstva veže za Muša - jednog od sinova Pavinih, koja je, kako se vjeruje, bila kćerka vraneškog kneza Nikole Milikića - svoje dalje, pravoslavno porijeklo (preko Pave) veže za kneza Heraka Vraneša. Sve navedeno ukazuje na zajedničko porijeklo kneza Milike i kneza Heraka Vraneša. Odnosno, da su Milikići/Konjevići iz Vraneša potomci kneza Heraka Vraneša, te da su se njihovi preci, iz Dronjaka, doselili na prostore današnje Vraneške doline najvjerovatnije u prvoj polovini 15. vijeka.

IV

http://www.pouke.org/forum/topic/22478-zlo%C4%8Din-u-%C5%A1ahovi%C4%87ima-toma%C5%A1evu/ : nedeljko (20.XI 2012.)

ВРАНЕШ СТАРА НАСЕОБИНА
(Мр Петко Бошковић)

Доста рано су формирана стална насеља у Вранешкој долини, која су се континуирано развијала до данас. Доласком Словена, који су ступили у контакт са старосједеоцима, већ захваћеним процесом романизације, брзо је словенизирано и нигдје се у нашем крају није етнички одржало, али су зато остали њихови видни трагови, најчешће у топономастици (Грк, грчко гробље, Латини, латинско гробље, Кричи, Матаруге, Кричковићи, Мацуре, Шпањи и слично).

Од почетка 7. вијека у Вранешу се све више насељава словенски живаљ и убрзо постаје већински. Примањем хришћанства и успостављањем класног феудалног друштва са чврстом државном организацијом под династијом Немањића, долази до стабилизације етничких прилика и у Вранешу.

Вранешка долина са окружењем је ушла у састав прве српске државе, припадала јe Полимљу које је било основа за формирање Рашке. Као интегрални дјелови остали су у њеном саставу све до њеног распада на мање кнежевине.

У доба Немањићке Србије Вранешка долина је била пуна цркава и манастира, са посједима духовне и свјетовне властеле. То је био један од најразвијенијих крајева Србије. Около на обронцима планина и површима, живјело је сточарско становништво, чији су производи извожени у Дубровник, Котор и италијанске приморске градове.

Из тог периода имамо неколико репрезентативнихсредњовјековних манастира у Вранешу: Велика црква у Павином Пољу, задужбина Вуканова, Кичавска црква, манастир Вранштица, Соколац, Блишково и др. Из периода Немањића сачувано је доста података о познатој српској жупи, а касније нахији Љубовиђи, коју је насељавало познато племе Вранеши, на челу са чувеним кнезом Хераком Вранешом.

V

http://www.savezguslarasrbije.rs/download/naucni_radovi/autorski/Andjelija.pdf
Жељко Чуровић - Лисански
''Анђелија''

19.стр.:
Када су деведесетих година, двадесетог вијека, вршили ископавања око манастира Давидовица, изнад Бродарева, пронашли су десет истоветних и пореданих надгробних плоча. Само на једној је било уклесано име Вратко, осталих девет биле су безимене. Тако се претпоставља, да је Милица пренијела посмртне остатке, свога оца и своје браће у родни крај.
Вранешка област, која се простире изнад Слатине, почетком планине Лисе, до краја Жубера и Барица, од Слијепач Моста до пљеваљске Вруље, одише својом питомином у долини, али и суровошћу у својим предјелима.
Слијепач Мост, гдје је природни усијек између два брда, куда ријека Љубовиђа прави кањон, а жељезнички мост спаја два брда, неко је назвао Вранешка капија. Ту је постојала и истоимена кафана. Очигледно је неко хтио наговијестити значај овога краја, по нечему. Није погријешио. Вранеш и одише својом посебношћу у своме окружењу.
По ријеци Вранштици, црква на њеној обали добила је исти назив "Вранштица". У овом предјелу, говори предање, живјело је племе Вранеш. Да ли је и племе добило име по ријеци, или ријека по племену,
20.стр.:
није утврђено. Зна се поуздано, да су од два брата Вранеша, Љуба и Херака, настала два братства: данашње братство Ераковићи, настањени највише у Никшићу и Љубовићи из Мостара, чији је предак Љубо Херак примио ислам. Од њега су Љубовићи, који су преко триста година владали Мостаром.
Предање говори, да је после одласка војводе Вратка (Југ Богдана) са простора Вранеша, овдје завладао војвода Златеш.
Када се властелин војвода Златеш није одазвао у битку на Косову 1389 године, Лазар га је проклео и пожелио да се овај крај не назива Златеш већ Вранеш.
Једна легенда каже да се овај крај звао Златеш, због прелијепог предјела.
Међутим, логичнија је истина о племену Вранеш, које и данас постоји у Пљевљима, о истоименој ријеци и цркви, тако да се овај крај по њима и прозвао Вранеш.
Друга легенда говори другачије: да је кнез Лазар, уочи косовске битке, задржао војводу Златеша, који је владао Вранешом, да остане као чувар Кичаве и Лисе. Па се поставља питање, зашто је Кнез донио баш такву одлуку, у моменту када му је сваки војник био неопходан.

VI

– http://bosnahistorija.16.forumer.com/a/ > http://bosnahistorija.16.forumer.com/a/Knez-Herak-Vranes-10/ > Historija Bosne u Otomanskom razdoblju 1463-1878 > Knez Herak Vranes: Jack (24.IV 2008.): 444. – 445. str.: «»
– http://bosnahistorija.16.forumer.com/a/porijeklo-prezimena_post684-210.html ; http://bosnahistorija.16.forumer.com/a/Porijeklo-prezimena-2/ > Etimologija, historija gradova i kultura u Bosnjaka > Porijeklo prezimena:
kaljic (29.VII 2009.): Sellam! Posto sam ja prvi put ovde da se predstavim,[...] Kaljic ( Kalic ) iz Prijepolja! Vec nekoliko godina istrazujem o svom prezimenu! Pa me zanima dal ima neko nekih podatak o mom prezimenu,kao i o Kolasinskim jinacima Fejzu Kaljicu,Orlu Kaljicu i drugim istaknutim Muslimanima u Donjem Kolasinu,Vranesu,Sahovicima!
Jack (29.VII 2009.): 🙄 Imao sam ja knjigu Hakije Avdica Progon Muslimana u Donjem Kolasinu Ne znam gdje sad nikako 🙄 Ali, kad imam par stotina knjiga historije, zagubi se 3-4 komotno.Pogledat cu malo kasnije, ako sta nadjem o tom.Znam da sam imao Vraneska dolina je po Bosnjaninu Heraku Vranesu [...]

VII

http://kons.gov.ba/main.php?id_struct=6&lang=1&action=view&id=3011 > Objavljeno u „Službenom glasniku BiH“, broj 53/08.: Crkva sv. Ilije sa prahistorijskom grobnom gomilom (tumulusom) i nekropolom sa stećcima u Mesarima, historijsko područje > Status spomenika -> Nacionalni spomenik > O b r a z l o ž e n j e > 1. Podaci o dobru > Istorijski podaci :
«U prvoj podjeli Hercegove zemlje na kadiluke (1468 – 1469) Popovo je pripalo blagajskom kadiluku, zajedno sa Trebinjem, Vidoškom nahijom, Dabrom, Mostarom i dr. Početkom 1485. godine Popovo je priključeno novoosnovanom kadiluku Novom i tretira se kao nahija – upravna jedinica stvorena još od ranije. Važno je spomenuti da su u okvirima te nahije funkcionisale i neke strukture starog upravnog sistema. To je bilo vrijeme (1476-1477) kada je Popovo sa Trebinjem bilo pod upravom Heraka Vraneša. (P. Anđelić., 1983., str. 63.).»; Anđelić, Pavo, „Srednjovjekovna župa Popovo“, Tribunija 7, Trebinje, 1983.

VIII
http://ftpmirror.your.org/pub/wikimedia/images/wikisource/hr/7/72/Stranice_141-160_-_BiH.pdf > 150.str.: «Od ovih ise isticao Hamzabeg intervencijom u raspravama oko ostavštine hercega Stjepana i što je on prvi u Hercegovini počeo kupiti adžemi-oglame. Ahmedbeg Vranešević bio je podrijetlom Hercegovac, sin Isabega Vraneševića, unuk Heraka Vraneša i nećak Ibrahima Vraneša.»

IX
http://www.bosnahistorija.com/forum/viewtopic.php?f=47&t=696&start=20 > Balkan, Bosna i Bošnjaci > Znameniti Bošnjaci:
Ibrahim beg Vranešević, carev kancelar (nišandži) g. 879. (1474.) dolazio je u Dubrovnik radi ostavštine hercega Stjepana kao punomoćnik Ahmed paše Hercegovića. Dvije godine kasnije dolazio je u istoj misiji i tom prigodom pohodio je oca Heraka Vraneševića, koji je upravljao Trebinjem i Popovom u ime sultanovo.

X
http://kiraethana.wordpress.com/2010/07/17/islamizacija-na-podrucju-sarajeva-3/
Vesna Mušeta-Ašćerić ''Sarajevo i njegova okolina u XV stoljeću''
Na kraju treba istaknuti da je Islam tolerisao postojanje drugih vjera, pa je tako bosanski franjevac fra Anđeo Zvizdović, 1463. godine dobio od sultana Mehmeda II Fatiha, Ahdnamu kojom se daju vjerske slobode bosanskim katolicima. Iste slobode garantuje i Skender-paša “poštenim kuštodu fra Angelu da si hodi slobodno vsugdje po rusagu gospodina cara, zato što je pošten redovnik i što su mu u službi njegova braća knez Domsa i knez Milutin” ( Mandić, Autentičnost Ahd-name, 61-90; Truhelka, Isprava Skender-paše, 609-610). U službo Isa-bega, kao njegov dijak spominje se kršćanin Herak Vraneš i Mihajlo, a kao njegovi izaslanici, Tvrdiša Bogutović, Branislac, Teodor, kefalija Stefan, Branilo Stepanović, Aleksa i ceribaša vlah Svinjarević. Ovog posljednjeg nalazimo i u službi Ajas-bega, dok u službi Skender-paše susrećemo vlaha Radosalića (Truhelka, Tursko-slovjenski spomenici, 49, (br.56).).

XI
http://www.lassony.com/fokusfajlovi/pavaiahmet.pdf, časopis ''Fokus'', br. 17: ''Predanje o Pavi i Ahmed-paši'', autor članka Sead Hodžić

XII
[8.II 2014.:]
http://www.poreklo.rs/2012/02/23/poreklo-prezimena-ljubovic/ > Коментари:
Herak (18.I 2013., 15:42): Begovska porodica Ljubović vodi porijeklo od Nemanjica.cukununuk Bukana Nemanjica se zvao Zlates Zlatesev sin Vranes Vranesev sin Hrabren hrabenov sin Knez Joksim I od Joksima I je Herak, a Herak ima četiri sina: Djura, Ljuba, Radivoja i Heraka.Od Djura je Nastalo kasnije Bratstvo Joksimovića u Crnoj Gori. Ljuba su poturčili i dobio je ime Ibrahim beg Ljubović i imajo je sinove Ahmet-pašu i Skendera.Skender imo opet Ibrahim bega i tako redom. A vladali su prostorom nevesinja.Dok od 3 brata heraka kasnije nastaje Dinastija Petrovića, a za Radivoja 4 brata se malo zna.I danas u Bijelom Polju u Vraneškoj dolini nalazi se rijeka Ljubovića.odakle je i bio rodonačelnik Ljubovića Ibrahim beg ljubović.

-

(30.I 2014.)

''Династија Петровић Његош'', том 1., Подгорица 2002., ЦАНУ Универзитет Црне Горе, Научни скупови књ. 60 (Радови са међународног научног скупа Подгорица, 29. октобар – 1. новембар 2001.)

273 – 275. стр.:

Чедомир М. Лучић [* – Доктор књижевно-историјских наука, научни савјетник, Подгорица.]
Слобода, вјера и национални дух владајуће лозе Петровића

«Сигурно је да ће се историографи још спорити око правца и времена доласка Херакових предака под херцеговачку планину Његош [фуснота 1 – У новијем времену све више се појачава интересовање за мјесто из којег су се доселили преци ове, за Српство посебно значајне, породице.]. Да ли је то било од Зенице, требињско-рудинским правцем, или некуда заобилазно (преко Бродарева) као што пометњу праве турске биљешке, недано прочитане у Једрену? [ф. 2 – Недавно су се појавиле и претпоставке које не споре да су Петровићи поријеклом из средње Босне (можда баш из околине Зеница), али се, наводно, нијесу кретали до сада сматраном маршрутом, већ заобилазно. У вези с тим ''Светигора'' је и објавила један чланак прије пар година. Такође у Бродареву је пронађен документ (писан старим турским писмом) који је послат у Једрене да се вјеродостојно дешифрује. Да ли је у питању поуздан извор или мистификација не може се са сигурношћу рећи. Но, то не мијења одавна насталу теорију о (свакако мукотрпном) путешествију Петровића који су тек коначно станиште нашли у Његушима.] Петар Први (за неуспјеле побуне Зупчана, Бањана и Дробњака) моли Реџепашића да их заштити од зулума и напомиње: ''Ми смо вилајетлије'', наглашавајући да су му преци из Херцеговине. [ф. 3] Спориће се истраживачи и зашто Петровићи за надимак узеше име планине Његош (које је влашког поријекла)? Његош се срета и у Егејској Македонији, а и другдје гдје је било Влаха [ф. 4 – Ријеч ''Његош'' у влашком језику повезује се са сезонским стаништем – катуном. Не треба заборавити да је код Турака под појмом ''власи'' подразумијевано све сточарско становништво (махом номадско) које је углавном било источно-православног обреда. Но и поред тога (широкообухватног) појма, Турци су (кад су у питању канунаме и дефтери) правили разлике. Дакле, постоје ''Власи'' као етничка категорија и ''власи'' као социјална (која се пише малим словом). Данас се (из разумљивих разлога) више потенцира социјална категорија, мада се ни етничке (бар у топономастици, тј. именима мјеста и предјела) не може заобићи (Капа, презиме у цетињском крају, или низ имена лингвистичког влашког поријкла).]. Спорно ће бити има ли то везе са именом Његуши (о чему је Ковијанић силно вријеме утрошио), а како се у неким (истина рјеђим) изворима и Петровићи каткад ословљавају [ф. 5]. (Тако, између осталог, стоји и у једној турској пресуди из времена владике Василија, писаној баш на Цетињу док је овај боравио у Русији.) [ф. 6] Биће спорно (боље рећи до краја неистражено) још много око ове владајуће куће, која династичком постаје од успоставе књажевства. [ф. 7] Остаће доста и за оштра и за тупа пера, али неће и не може (сем у преуму) бити спорно да је ова државотворна (у владичанској етапи и светородна) лоза од настанка до владајућег престанка (док је ''зборила и творила'') била и остала плодоносна светосавска грана великог српског стабла [ф. 8 – Одвише је неодговорно представљати било кога из владајуће, или династичке, куће Петровића заговорником друге (новодно црногорске) нације. Чине то само они којима и није јасан појам нације, а да и не говоримо колико не познају историјска збивања током периода њихове владавине.]. Тиме се поносила, о свесрпској слободи планове кројила, у њима горела и сагорела не дозволивши да (попут пузавице) буде одсјечена како би нове одродне коријене, са другим калемима, пустила. Јер, да је (не дао Бог) било другачије, зар би се ова породица (поред све надарености) могла скрасити у, и онако херцеговачким становништвом претрпаним, његушким катуништима гдје је (и поред турских нахијско-административних подјела и увођења олакашавајућих филурџијских пореза одсјеком) [ф. 9] био јак национални дух и жеља за слободом у вјери и имену прадједовском [ф. 10 – Увођење филурије (одсјека) не само да је било олакшица него је (будући да су та подручја била ''хаса'', тј. царска земља) омогућаван и извјестан вид самоуправе. Наиме, такве земље биле су заштићене царским бератом од насилног понашања сусједних турских властелина (паша и везира). Тиме се лакше могла чувати и српска традиција и његовати ослободилачко-будничка идеја.]. Могли су Петровићи, према томе, бити само још истакнутији у слободољубивом истицању вјере и националног поноса да би били схваћени на надкоторској хриди, што је и конфесијски истурена тада према западнообредном вјероисповиједију [ф. 11]. Нијесу случајно бројне српске цркве сазидане на тим теренима. Ту скоро да ни засеока без богомоље било није [ф. 12 – У циљу одбране од унијатско-католичанског притиска током вјекова сазидане су бројне (иако мале) богомоље, посебно на подловћенско-његушком и паштровићком правцу, како би јачало православље.]. [...]

(8.II 2014.)

http://www.mojzumberak.com/zumberak.php?id=312

Žumberačka obitelj Herak - "Perini"

Svi žumberački Heraci potječu iz sela Brašljevica. Prvi Herak iz Brašljevice spominje se 1551. godine u popisu vojnika u sastavu vojne postrojbe koja je pod zapovjedništvom Ivana Lenkovića služila u Žumberku za obranu od Turaka. Tako se čini izvjesnim da su Heraci doselili u Žumberak u jednoj od četiri masovne seobe Uskoka između 1530. i 1540. godine.

Od nekoliko obitelji Heraka iz Brašljevice iz modernijeg doba ovdje ćemo opisati onu koja je u narodu poznata pod nazivom „Perini“, a koja s početkom 20. stoljeća potječe od Jure i Mare. Ne znamo točno koji je to Pero koji je obitelji donio nadimak. Jurin je otac također bio Jure (rođ. 1842.), a njegov otac zvao se Luka (rođ. oko 1800. god.). Vjerojatno se radi o Lukinom ocu, rođenom oko 1770. godine.

1. Jure (Juraj) i Mare
Kao najstarije muško dijete u obitelji, Jure (1878. − 1939.) je naslijedio obiteljsko imanje i kućicu (potleušicu). Njegova starija sestra Marija udala se u Radatoviće u kuću Badovinac. Mlađi brat Nikola odselio je u Ameriku i oženivši se sa Žumberčankom Anđelom Reba osnovao obitelj na farmi u američkoj saveznoj državi Montana. Od njegove djece još i danas je živ najmlađi sin Donald, nastanjen u gradu Spokane u državi Washington. Dvoje najmlađe Jurine braće rano je umrlo.

Mare (1881. −1958.) je rođenu u brojnoj obitelji Herak od oca Petra i majke Ruže rođene Vranešić. Marina dva brata oženjena su u Brašljevici, a Petar se priženio u Dančuloviće. Ostala braća i sestre otišli su u Ameriku. Za Juru se udala vrlo mlada (1897.). Održala se priča da su pri ženidbi mladenku posjeli na kola s konjskom zapregom pred njezinom kućom i prevezli je desetak metara iz jedne obitelji Herak u drugu! Rodili su desetero djece, od koji je jedan (Daniel) mlad umro, a sedmero je doživjelo odraslu dob: Nikola, Marta, Jure, Janko, Ilija, Milan i Marko. Da bi prehranio tako veliku obitelj na malom seoskom posjedu, otac Jure je morao kućariti (kramariti) po Austriji i Njemačkoj. Tako je stekao sredstva da na mjestu potleušice sagradi kuću s vežom i dvije nasuprotne sobe te dvije polupodzemne prostorije − „zidanice“ − (za namirnice i stoku).

U prvom svjetskom ratu borio se kao časnik austrijske vojske i bio ranjen u pluća na Soči. Bio je poznat kao dobrohotan i razborit čovjek, o čemu svjedoči i nekrolog objavljen preko gotovo cijele naslovne stranice Žumberačkih novina od 13. kolovoza 1939. godine. Poslije njegove smrti, njegova supruga Mare živjela je neko vrijeme u Brašljevici, a kasnije, do smrti, s kćeri Martom i zetom Ilijom u Zagrebu i Samoboru.

1.1 Nikola
Po drevnom žumberačkom običaju Jurino seosko imanje naslijedio je najstariji sin Nikola (1902. – 1991.). Oženio se 1930. godine s Dragicom Car iz Pilatovaca. Dragica (1909. − 1987.) je bila kći Dake i Jele pl. Hranilović i sestra Janka Cara, zvanog „Banka“. Jela je bila jedno od mnogobrojne djece poznatog žumberačkog učitelja Marka pl. Hranilovića iz loze „Bazeka“. O obitelji Car objavljen je podulji članak u Žumberačkom krijesu za 2010. godinu.

Nikola je 1924. godine otišao na rad u Kanadu gdje je proveo pet godina. Po povratku se oženio i ponovo otišao u Kanadu na narednih pet godina. Vrativši se, po prvi je put vidio svog tada već petogodišnjeg sina Nikicu. U Kanadi je radio u rudnicima zlata u Schumacheru (Ontario) i u tvornici radijatora u Torontu. To je bilo doba svjetske recesije, pa je svaki posao, kada ga se i dobilo, bio slabo plaćen. Po pričanju Nikole, koji put je trebalo godinama raditi da bi se zaradila samo vozna karta za povratak kući. Poznato je da se neki Žumberčani koji su otišli na privremeni rad u Ameriku ili Kanadu, nikada nisu niti vratili svojim napuštenim obiteljima.

Da se imanje ne bi dijelilo ili usitnilo, sestra i braća odrekli su se nasljedstva i tako omogućili da se tridesetih godina prošlog stoljeća kuća proširi. Godine 1946. sagrađena je posebna zgrada za štalu, pa se takvo stanje zadržalo sve do danas. Nikola i Dragica imaju tri sina: Nikicu, Janka i Juru.

1.1.1. Nikica (Nikola)
Nikica (rođen 1930.) je završio osnovnu školu neposredno prije izbijanja II. svjetskog rata. Vrijeme rata proveo je kod kuće, a odmah poslije rata, na nagovor tetka Ilije Vranešića pohađao je i završio tečaj o poznavanju i prikupljanju ljekovitog bilja, što ga je u Stubičkim toplicama organizirala „Biljana“, tada podružnica tvrtke „Pliva“. Završivši tečaj, Nikica je u nekoliko mjesta u zapadnom Žumberku organizirao otkup ljekovitog bilja. To je u ono poratno doba mnogo značilo za stanovništvo u osiromašenom Žumberku, a i za njega i njegovu obitelj. U stvari, on i njegova obitelj, pored rada na obiteljskom posjedu u Brašljevici, velik su broj godina imali otkup ljekovitog bilja i jestivih plodova prirode (gljiva, kupina, šipka…). Prije umirovljenja radio i u trgovini u Jurovskom Brodu.

Nikica se oženio Brankom Gajski iz Priselja. Ona je ubrzo postala glavna motorna snaga u svim djelatnostima obitelji. Nakon dolaska u obitelj, u nju se potpuno uklopila. S velikim poštovanjem i pažnjom brinula se o njima posljednjih godina njihova života. Nikica i Branka imaju dvoje djece: Mirjanu i Željka.

Mirjana (rođena 1957.) je četiri razreda osnovne škole završila u Kaštu, a ostatak školovanja (dovršetak osnovne škole, gimnaziju i Agronomski fakultet) završila je u Zagrebu. Tih je dvanaest godina živjela u obitelji strica Janka. Po završetku studija ostala je na Agronomskom fakultetu, najprije kao asistentica, kasnije (nakon magisterija i doktorata) u zvanju docenta, gdje je danas redovita profesorica i predstojnica Zavoda za ishranu bilja. Njezina je specijalnost utjecaj ishrane bilja na kvalitetu hrane i njezinu prehrambenu vrijednost te utjecaj ishrane bilja u hortikulturi i krajobraznoj arhitekturi. Radila je i vodila projekte financirane od Ministarstva znanosti, obrazovanja i športa te Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodnog gospodarstva na optimizacije gnojidbe na rast i kvalitetu povrća, posebno glavatog radiča. Neke od ovih pokusa radila je i na tlima Žumberka. U novije vrijeme bavi se kontroliranom ishranom vinove loze za optimizaciju proizvodnje grožđa i kvalitetnih vina na području Plješivice. Mirjana se udala za kolegu sa studija, Srećka Ćustića, rodom iz Murvice kraj Zadra, s kojim zajedno s dvije kćeri, Majom i Lucijom, živi u Zagrebu. Srećko se posvetio hortikulturi, osnovao vlastitu tvrtku i radi kao pejsažni inženjer. Maja i Lucija su studentice.

Željko (rođen 1962.) je nakon četiri razreda osnovne škole u Kaštu, po obiteljskoj tradiciji prihvaćen od stričeva u Zagrebu na daljnje školovanje. Tu je završio kemijsku tehničku školu. Tijekom dijela školovanja imao je stipendiju tvornice trikotaže „Beti“ u Metliki, pa se nakon završetka škole tamo i zaposlio kao voditelj bojadisaonice. U doba poplave azijskog tekstila po svijetu i njega je zadesila sudbina desetaka tisuća tekstilnih radnika u Hrvatskoj i Sloveniji. Živi u Brašljevici i Metliki, a nadaleko je poznat po izradi domaćih žumberačkih kobasica koje s veseljem prirema za cijelu širu obitelj.

1.1.2. Janko1
Janko (rođ. 1937. u Brašljevici) je osnovnu školu završio u Kaštu, a potom dvanaest godina živio u obitelji strica Milana u Zagrebu. U to je vrijeme završio gimnaziju i diplomirao fiziku na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu. Odmah se potom, kao raniji stipendist, zaposlio u Institutu Ruđer Bošković (IRB). Godine 1964. magistrirao je i sa suprugom Anom (Nanom) otišao na izradu doktorata na Sveučilište Duke, u Durhamu, Sjeverna Karolina (SAD). Po povratku u Zagreb doktorirao je i postao voditelj Laboratorija. Kasnije je bio pročelnik jednog odjela i direktor samostalne organizacije (OOUR-a) u IRB. Od 1976. do umirovljenja (2005.) bio je redoviti profesor i predstojnik Zavoda za biofiziku Farmaceutsko-biokemijskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Tijekom aktivne znanstveno-nastavne karijere Janko je boravio i radio u mnogim svjetskim znanstveno-nastavnim institucijama kao gost profesor (Tehničko sveučilište Karlsruhe − Njemačka, Sveučilište Britanske Kolumbije u Vancouveru – Kanada, Sveučilište Baylor, Houston – SAD, Sveučilište u Oslu – Norveška) ili kao gostujući znanstvenik (Sveučilište u Kölnu, Institutu Max-Planck u Mülheimu/Ruhr, Institutu za biofiziku u Homburgu/Saar − Njemačka).

Jankovo uže stručno područje je biofizika i kemijska fizika. Iz tog je područja objavio preko 120 znanstvenih radova u međunarodnim časopisima. Objavio je i 14 znanstvenih, nastavnih i stručnih knjiga. Posljednjih godina posebno istražuje znanstvene biografije uglednih hrvatskih znanstvenika koji žive i rade ili su živjeli i radili u inozemstvu. Iz tog je područja objavio osam knjiga, dvojezično − na hrvatskom i engleskom jeziku.

Bio je predsjednik Hrvatskoga biofizičkog društva (1980. − 1982.) i Saveza biofizičkih društava Jugoslavije (1982. – 1984.) te predsjednik Upravnom vijeća Instituta „Ruđer Bošković“ (2004. – 2006.). Dobitnik je nekoliko nagrada i priznanja, pored ostalog državne nagrade za istaknuto znanstveno djelo, državne nagrade za popularizaciju znanosti te Ordena Danice hrvatske.

Janko je oženjen sa Zagrepčankom Anom (Nanom) (rođenom Skrbin), s kojom ima dvije kćeri: Carol i Maju. Supruga Ana je nakon dvije godine studija medicine diplomirala povijest na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, ali je svoj radni vijek provela kao tajnica-prevoditeljica na Institutu Ruđer Bošković i u Kliničkom bolničkom centru Rebro.

Carol je rođena 1965. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Diplomirala je medicinsku biokemiju na Farmaceutsko-biokemijskom fakultetu u Zagrebu, gdje je i magistrirala i doktorirala. Nakon diplome svoju znanstvenu karijeru nastavila je najprije na KBC Rebro, a potom na Institutu za medicinska istraživanja u Zagrebu, baveći se proučavanjem štetnih utjecaja teških metala na rad bubrega. Znanstveno se usavršavala na sveučilištima u Zürichu (Švicarska), Grazu (Austrija) i na Sveučilištu Harvard u Bostonu (SAD). Tijekom studija dobila je godišnju Rektorovu nagradu, a za znanstveni rad Godišnju državnu nagradu za znanost. Od 2007. godine ima privatnu ordinaciju homeopatske medicine. Carol je udana za Friderika (Rika) Krambergera, inženjera naftnog rudarstva, menadžera u velikoj naftnoj kompaniji „Schlumberger“. U njihovom se braku rodila kći Julia, sada gimnazijalka.

Maja (rođ. 1969.) je diplomirala, magistrirala i doktorirala molekularnu biologiju na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu u Zagrebu i sada radi u području molekularne medicine - onkologije, na Institutu Ruđer Bošković. Jedna je od urednica i autorica opsežne knjige (preko 1000 stranica) Metode u molekularnoj biologiji, koja se mora naći u svakom laboratoriju koji koristi metode molekularne biologije. Udana je za Darka Bosnara, računarskog stručnjaka. U braku imaju dvije kćeri: Klaru i Helenu.

[...]

U ovom su prikazu predočeni kratki životopisi obitelji Herak – „Perini“ iz Brašljevice br. 24 (sada br. 14) od početka 20. stoljeća do današnjih dana. Obuhvaćeno je 4-5 generacija, ukupno oko 75 osoba. Mali posjed u Brašljevici nikada nije bio dovoljna osnova za neki pristojniji život obitelji, kako onih koji su ostajali živjeti kod kuće tako i onih kojima je valjalo osigurati početne korake u odlasku od kuće. To se dijelom rješavalo pronalaženjem dodatnih djelatnosti izvan posjeda, ali i gotovo nezabilježenom uzajamnošću cijele šire porodice. „Brašljevica 14“ još i danas predstavlja mjesto kamo svi vole doći. Tamo ih uvijek dočeka ljubaznost domaćina, topla pogača s izvanrednom kobasicom i vinom iz vlastitog podruma.

Korištena literatura
Hrvatski biografski leksikon, Tom V, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, Zagreb, 2002.
Nenad Trinajstić: 100 hrvatskih kemičara, Školska knjiga, Zagreb, 2002.
Leo Budin: Profesor Zvonko Vranešić, u knjizi Istaknuti hrvatski znanstvenici u Americi (urednik Janko Herak), Tom II, Izdavači :Hrvatsko-američko društvo, Hrvatska matica iseljenika i Matica hrvatska, Zagreb, 1999.

Napomena: Ovaj je članak napisan na poticaj uzoritog gospodina vladike (biskupa) Nikole Kekića.

Janko (Nikole) Herak

(8.II 2014.)

http://uskok-sosice.hr

I

http://uskok-sosice.hr/sjecanje-na-svecenika-janka-herakovica
Sjećanje na svećenika Janka Herakovića

Objavljeno 26.03.2012. objavio admin

Janko Heraković rodio se u žumberačkom mjestu Nova Sela 10.5.1891., župa Mrzlo Polje. Nakon svršetka pučke škole u Žumberku odlazi na školovanje u Zagreb kao pitomac žumberačkog grkokatoličkog sjemeništa, te nakon toga završava studij teologije u Zagrebu. Za svećenika je zaređen 1917., a 1924. odlazi za svećenika u Kričke u Dalmaciji. Tu je
primio imenovanje biskupskim vikarom u Dalmaciji te je uz Kričke vodio brigu o vjernicima u Vrlici i Baljke. U ratnom vihoru, zbog opasnosti po život napušta svoje mjesto dugogodišnjeg službovanja u Dalmaciji i odlazi u Križevce i stavlja se na razpolaganje svojim nadležnim crkvenim vlastima.
Svećenik Janko Heraković u kolovozu 1945. obilazi Vrliku, Kričke i Baljke te šalje izvještaj svojim nadležnim crkvenim vlastima da su župni dvor i crkva u Vrlici u ruševinama. Barbarima za vrijeme rata (sljedbenici popa Đujića) smetalo je sve što je katoličko i hrvatsko.
Krajem kolovoza 1945.god. svećenik Janka Heraković je odveden na saslušavanje , a nakon toga provodi godinu i pol na izdržavanju kazne u KPD Gradiška.
Osuđen je zato što je bio katolički svećenik i veliki prijatelj biskupa Šimraka i dr Tome Severovića. Godine 1951. imenovanje kanonikom, a šest godina kasnije postaje generalnim vikarom križevačke biskupije. Godine 1959. imenovan je kućnim prelatom pape Ivana XXIII. s naslovom monsignora. Svećenik Heraković umro je u Zagrebu 1961. god.

II

http://uskok-sosice.hr/sjecanje-na-djetinjstvo/
Sjećanje na djetinjstvo(U spomen djedu T. Herkoviću)

Objavljeno 01.01.2013. objavio admin

Uz 400.-tu obljetnicu crkvenog zajedništva u Hrvatskoj i gotovo pet stoljeća od doseljenja senjskih „uskoka“ u Žumberak, ovaj „zapis-sjećanje“ moj je mali prilog tim povijesnim zbivanjima, a u spomen našim precima. S tom nakanom, prizivam u sjećanje svoje djetinjstvo provedeno u Žumberku i na djeda Tomu Herakovića, žumberačkog učitelja.

Imala sam sedamnaest godina kad je djed umro, pa ga dobro pamtim. Danas mi je žao što ništa ne znam o njegovom djetinjstvu u Novom Selu Žumberačkom gdje je rođen, a niti o njegovim roditeljima Mariji i Jovanu, seljacima, koji su svoga sina Tomu poslali u Zagreb da se školuje i postane gospodinom – učiteljem, ili još bolje, svećenikom.

Zašto mi djed o tome nije pričao? A zašto ga ja to nisam pitala?! Sada kad bih, nema mi tko odgovoriti.

Možda se odgovori kriju gore u mojem zidnom ormaru, u malom kartonskom smeđem koferiću!? Dugo ga nisam otvorila. Ovih dana vadim iz njega lomne, požutjele i izblijedjele papire – dokumente; krsne listove, svjedodžbe, diplome, dekrete – tihe svjedoke prošlosti. Zar su samo ti stari papiri potvrda da je netko živio i radio, radovao se i žalostio? Ne! Postoje i živi dokazi, mi njihovi potomci.

Kažu da se umire dvaput; drugi put kad nas se više nitko ne sjeća, a zapisano traje najduže. Pišem, eto, da se ne zaboravi. Zato prevrćem po sadržaju onog starog koferića „obiteljske arhive“ bez čega ne bi ni bilo ovog i ovakvog zapisa.

A ne bi ga, možda, ni bilo, uza sve što sam rekla, da mi podstrek, gotovo zadatak, nije dao dragi bratić Josip Šintić Zlatko, Žumberčanima dobro znani kao inicijator i neumorni radnik na uređenju zapuštenih i otpadom nagrđenih prirodnih ljepota Žumberačkog gorja. On je pravi čuvar uspomena na prošla vremena i zaslužne Žumberčane, a s ciljem obnove i oživljavanja tog prelijepog dijela Hrvatske.

Žumberčani, oni u zavičaju i mi rasuti bliže ili dalje po svijetu, volimo taj naš zavičaj i ponosimo se njime. Ali, nažalost, često samo na riječima, a malo ili ništa na djelu. Ako je ovaj moj zapis barem mali doprinos da se prošlost, bila teška ili „slavna“ otme zaboravu, trud je imao smisla.

Želim ispričati zanimljivu priču za čitatelje Žumberačkog krijesa, posebno za sve Herakoviće, a ima nas diljem Hrvatske, oko osamdesetak u trideset i četiri obiteljske jedinice koje danas žive u Žumberku, Samoboru, Pisarovini, Požegi, Puli, Zagrebu..To su podaci iz čudesne knjige Hrvatski prezimenik akademika Petra Šimunovića iz godine 2008.

O ovom grbu i ostalim insignijama kao i carskom plemstvu što su od cara Maksimilijana II dobili u Beču 1569.g. uskočke vojvode za zasluge u borbi protiv Turaka, pišu Bojničić 1899.g. i Enver Ljubović 1998., 2001. i 2003.g.

Među vojvodama ističe se Ivan Heraković pa se njegovim zaslugama i plemstvom mogu dičiti svi Herakovići kao i mi s Tominog stabla.

Ali, „život sije, a smrt kosi“ pa se tako novi članovi na stablo „penju“, a drugi „silaze“. Prije dvije godine umro je naš dragi Miroslav, a prema njegovoj želji, sahranu je vodio naš križevački vladika Nikola Kekić. Velika mu hvala!

Naše „stablo“ kao što se vidi na prikazanoj shemi, čiji su korijeni po baki Olgi, rimokatolički, a po djedu Tomi grkokatolički i žumberački, nije baš jako razgranato; u četiri generacije u razmaku od stotinu i trideset godina, na stablo se do danas „popelo“ tek šesnaest članova: dva sina (Vladimir i Nikola) pet unuka (Vladimir, Dragomir, Olga, Velimir i Miroslav), tri praunuka (Davorin, Tea i Dražen), te šest pra-praunuka (Ida, Anja, Dora, Filip, Andrej i Matko). Danas živimo u Požegi i Puli. A najmlađi odlaze i studiraju u Zagrebu i EU zajednici.

Ovo pišem u spomen djedu Tomi, a Žumberku u čast – gdje je rođen 1866.g., živio, radio i sahranjen 1945.g.

Tomo Heraković, grkokatolik, potomak senjskih „uskoka“, seljački sin, učitelj u malim seoskim žumberačkim školama, lovac po prekrasnim šumama, za mene samo djed koji me volio i darivao malim džeparcima prigodom seoskih proštenja da bi kramari dobro tržili svoju šarenu robu: licitarska srca, medenjake, krunice, lutke i druga divna čuda sa svojih pretrpanih štandova, a na veliku radost nas djece. Kakva nezaboravna sjećanja na djetinjstvo i djeda uvijek pažljivo dotjeranog, u tamnom odjelu, s obaveznom kravatom, šeširom i štapom. Takav bi svakog jutra i opet u predvečerje krenuo u dugu šetnju, a prije povratka na objed i večeru, obvezno bi skrenuo u gostionicu na čašicu i razgovor o političkim i drugim novostima, ali, kako bi se hvalio, samo s odabranim društvom, jer njemu, kao pravom gospodinu plemenitog roda, ne priliči „bilo tko“! Nama unucima bio je smiješan taj njegov gotovo oholi stav i samouvažavanje.

Zašto i otkuda takvo ponašanje? Sve mi se objasnilo mnogo godina kasnije kad sam pročitala kako je Žumberčane doživio njihov dugogodišnji svećenik don Živko Kustić: „Svaki se Žumberčanin osjeća plemićem, posebno grkokatolici, potomci senjskih „uskoka“. Starosjedilac rimokatolik izdaleka skida šešir i pozdravlja me Hvaljen Isus, velečasni! Grkokatolik polako diže glavu uz pozdrav Dobar dan, gospodine! – jer smo jednaki – ja gospodin, on plemić!“

Eto, učitelj Tomo bio je i gospodin i plemić! Za sebe! Bolje je, sigurna sam, misliti o sebi i predobro, nego biti bez samopoštovanja, ako to nikome ne šteti.

Takav je bio moj djed Tomo, kao umirovljeni učitelj. A jedino što znam o njemu kao dječaku, jer je to više puta isticao, da je dnevno do škole i natrag propješačio dvanaest kilometara od Novih Sela do Mrzlog Polja – i zimi i ljeti, i po kiši i snijegu. Time je svakako zaslužio da ga roditelji pošalju na školovanje u Zagreb.

O njegovim đačkim godinama u gimnaziji i preparandiji pričaju mi sve one sačuvane svjedodžbe iz maloga smeđeg koferića. Najviše me se dojmila Svjedodžba osposobnica, izdana u Zagrebu 1. kolovoza 1887.g. od „Kraljevske preparandije za učitelje…g. Tomi Herakoviću za učiteljsku službu na občih pučkih školah..“ (veličine 45 X 47 cm), a koju prilažem ovom tekstu. Uz ocjene i dvadesetak profesorskih potpisa, navedena je i potpora od Kraljevske zemaljske vlade u iznosu od četiristopedeset forinti godišnje te je „obvezan učiteljevati u Hrvatskoj i Slavoniji najmanje deset godinah“.

Iako se moj profesionalni život kretao u okviru školstva, knjiga, jezika, svjedodžbi, ocjena, nikada do ove svjedodžbe stare stodvadesetpet godina, nisam susrela riječ osposobnica koja me iznenadila kao pokušaj naših starih jezikoslovaca da tuđicu diploma (što znači svjedodžba o podjeli znanja, titule) zamijene hrvatskom riječju pa su na osnovu sintagme osposobiti za nešto, predložili naziv osposobnica.

Pokušaj očito nije uspio, te je i dalje, kao što znamo, ostala u našem jeziku internacionalna riječ diploma, kao općeprihvaćen naziv o stjecanju zvanja.

Bilo kako bilo, djedova Svjedodžba osposobnica, danas restaurirana i uramljena, krasi zid moje sobe, a na radost i ponos njegovih pra pra unuka.

Međutim, taj stari dokumenat ne priča nam samo o jeziku prije stodvadesetpet godina već nam daje podatke o školovanju učitelja (17 predmeta), o socijalnom i materijalnom stanju, o potpori države siromašnim seljačkim sinovima, o učiteljskim privilegijama i obvezama kao državnim stipendistima.

I svi ostali Tomini dokumenti – svjedodžbe i dekreti – pričaju nam ne samo o životu učitelja već su slika ondašnjih društvenih i političkih zbivanja, od K.und K. Monarhije do stvaranje Kraljevine Jugoslavije, pa kao ilustraciju tih mijena prilažem samo još jedan dokument – dekret izdan 1901.g. od Kraljevske hrvatsko-slavonsko-dalmatinske zemaljske vlade. Zanimljivo je i onomadno tituliranje učiteljskog zvanja: učiteljski kandidat, namjestni učitelj, pravi učitelj, pučki učitelj i ravnajući učitelj – a to je sve bio učitelj Tomo Heraković kroz tridesetdvije godine učiteljevanja u Podsusedu, Oštrcu, Sošicama, Pećnu, i na kraju, u Kalju. Ne znam je li to često seljenje po žumberačkim pučkim školama bilo djedu Tomi, baki Olgi i njihovim sinovima Vladimiru i Nikoli, križni put ili zanimljivo hodočašće. Ono što iz pričanja znam to je bio skroman život ispunjen radom u kući, vrtu i voćnjaku, u školi i prije i poslije podne, a nedjeljom se išlo u crkvu bila blizu ili daleko, pješice ili kočijom.

Međutim, bio je to život bez radija, televizije, a zimske večeri duge pa je bilo obilno vremena za čitanje, ručne radove, druženja, zabave.. bez stresa, bez žurbe! Blagoslovljeno doba!

[...]

Sahranjen je uz svoju rano preminulu ženu, moju baku Olgu, na kaljskom groblju zvanom Gomila. Kad bi mi se djed s nekog puta javio dopisnicom, bilo je to uvijek u stihovima pa mu sada i ja u stihovima, na zadnju i vječnu adresu, šaljem ovu poruku

Rođena u mjestu Kalje

Sudbina me nosi dalje

U nesmiljenu svome krilu

Na kraju ću puta,

Djede, bako, doma –

K vama na Gomilu…

…a naše obiteljsko stablo neka se, uz Božju pomoć, dalje grana, lista i cvjeta!

Tu nije kraj! Nastavak će napisati netko „sa stabla“ mlađi i još mlađ! Daj Bože!

Olga Heraković-Žumberački krijes,2013.god.

Napomena-U tvrđavi Nehaj iznad Senja nalazi se više uskočih grbova,a posebno je lijep od plemenite obitelji Heraković.

Svi rani spomeni imena Herak
(pokušaj skice)

Do sada smo imali (koliko sam upoznat) nekoliko slabijih pokušaja sveobuhvatnog i objedinjavajućeg prikaza spiska svih osoba u istoriji koje su nosile ime Herak. Takav, svakako najpoznatiji (u novije vreme često citiran), nalazi se u 1. tomu Kovijanićeve knjige ''Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (XIV – XVI vijek)'', Cetinje 1963., na 45/46. str., i delom se bazira i na istraživanjima prof. Branislava Đurđeva tj. na istraživanjima deftera. Međutim, još su Jevto Dedijer, Leontije Ninković i Jovan Erdeljanović imali, čini mi se, sličnih ideja ali sve se završavalo uzgrednošću. Kasniji autori su, progresijom saznanja, koristili širi horizont podataka ali mahom uokvirenim zadatošću teme svojih istraživanja.
Svako od ovih osoba jeste ili bi mogao biti rodonačelnik današnjih, izumrlih ili izmenjenih rodova–prezimena (H)Eraković i (H/J)Erak.
Uveren da nijedan spisak nikada neće biti potpun (a u nadi da ipak imaju neke granice), tako i ovaj ostavljam otvorenim. Kako budem otkrivao nove podatke tako ću iste stavljati u ovu jedinstvenu hronologiju koja bi bila svojevrsna enciklopedija (o) imenu Herak.

Herakle, Heraklidi, Hera, Eros, Erot, Erata, Elektra, Horko, Ares, Melkart, Tera, Gilgameš, Gerion, Hronos, Uran, Merkur, Grk (Γραικοί, Γραικός), Helen (Ελληνας)... [?] – mitološko-religijske ličnosti (oličenja) i nazivi, možda 12. vek p.n.e. i ranije, južni Balkan, Mediteran
Eriks [?] – sin boginje Afrodite i Buta (kralj Elimljana na Siciliji)
Eak [?] – sin Zevsa i Egine, Ahilov deda
Asarak [?] – prema nekim legendama praunuk Dardanov i pradeda Enejov (rodonačelnika Latina)
Herakont [?] – otac filosofa Heraklita, oko 540.god. p.n.e.
Kserks [?] – persijski car, 480.god. p.n.e.
Perkunas-Perun, Hors, Jaril(o) [?] – božanstva Starih Slovena, Balta i dr.
Eruik/Erak – slovenski teonim (?); http://sparotok.blog.bg/politika/2009/09/04/mityt-za-poslavianchvaneto-na-bylgarite.391514
Haeracura [?] – galska (keltska) boginja zemlje i supruga boga podzemlja, dolina Rajne
Hercuniates [?] – keltsko pleme, sever Balkana
Eravisci [?] – keltsko pleme, sever Balkana
Erik [?] – germansko lično ime
Herusci (jednina Herusk) [?] – starogermansko pleme, kraj stare ere
Heru (Eor, Er) [?] – božanstvo kod starih Bavaraca (potomaka Markomana) i Heruska
Hertha(m) [?] – starogermanska boginja zemlje
Erakura (''Aeracura'') [?] – božanstvo s početka naše ere, Balkan
Herak iz Pergama – antika?; http://mudrac.ffzg.hr/~Itatomir/skripte/skripte/klasicna_arheologija.doc
Erak (Irak, Herak) – «имя аланского переводчика в Фанагории в начале III в.» (А. М. Байрамкулов ''К истории аланской ономастики и топонимики'', Карачаево-Черкесское книжное издательство, 1995.)
Heraka [?] – žena Atile, vođe Huna (umro 453. god.): u vezi sa prabugarskim plemenom Dulo-Herka?; Проф. Тодор Балкански, завеждащ секция "Българска ономастика" в Института по български език към БАН
Geraka/Keraka [?] – bugarsko carsko ime (проф. Тодор Балкански) http://forum.tisitova.com/viewtopic.php?f=17&t=20
Эллак [?] – alansko ime, 5. vek naše ere
(H)ernak [?] – alansko ime u Severnom Pricrnomorju, 6. vek
Iraklije (Heraclius, Hράκλειος) [?] – 7. vek, Vizantija
Hurogus [?] – (srodno imenu turskog (hunskog) plemena Urug (u značenju ''sledbenik, potomak, soj, pâs'') sa zapadnih obala Kaspijskog jezera?), ktitor crkve sv. Stevana u Vranješevićima (Grbalj), početak 9. veka; R. Rotković ''Odakle su došli preci Crnogoraca'', Podgorica 2000., 269.str.
Urek-Durguleli [?] – alanski car, 11. vek
Jurek Junaković [?] – glavar katuna koji se izdvojio iz katuna Banjana, 1387.; Д. Ковачевић ''Средњовековни катун по дубровачким изворима'', Сарајево 1963.
Herak Misalić – Počivala (Banjani), možda oko Kosovske bitke; Leontije Ninković
Herko Matijević [?] – plemić u Vrbaškoj župi (severozapadna Bosna), 1392.
Herak Milošević – iz katuna Maleševaca, 1397. (Малешевци (род)–Википедија: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D1%88%D0%B5%D0%B2%D1%86%D0%B8_(%D1%80%D0%BE%D0%B4), 19. decembar 1402., 5. avgust 1406., 1433.; možda iz Drobnjaka ( http://www.milosevici.info/images/Milosevic_Book_Immages/Prvi_Dio/PRVI_DIO.htm; kao i Kovijanić: 2. tom ''Pomeni crnogorskih plemena...'': 170.str.: Ćorović, ali i Luburić ''Drobnjaci'': 87.str.)
Herak Đurđev Bogutović – Drobnjak-Kotor, 1. mart 1399. Ковијанић
Tadija i Nikola Heraković – Neretva (''Nerenta''), verovatno Gabela, 1401.; http://www.vid.hr/vid/Prezimena%20sela%20Vid%20u%20Neretvanskoj%20krajini-Domagoj%20Vidovic.pdf: Sivrić Marijan/Anđelić Tomislav ''Srednjovjekovna humska župa'', 1999., 95.str.
Herak sa Luštice – magistar i berberin-vidar, 1425. u Dubrovniku, 1460. u Zeti kod Stevana Crnojevića Ковијанић
Herak Dražinović – glavar katuna koji se izdvojio iz katuna Banjana, 1428.; Д. Ковачевић ''Средњовековни катун по дубровачким изворима'', Симпозијум о средњовјековном катуну из 1961., Сарајево 1963.
Baljko Heraković – (možda sin Heraka Miloševića) Skrobotno kod Moska (Trebinje – Bileća, Maleševci), 1435. i 1436.
Herak Heraković – (verovatno sin Heraka Đurđevića Bogutovića) Drobnjak-Kotor, 26. april 1441., kasnije verovatno Njeguši Ковијанић
Herak (''hyrak'') – u selu Naboj (danas Naboje, Pešter), nahija Trgovište, oblast Brankovića, 1455. (popis završen početkom jula 1455.)
Herak (''xrak'') – u selu Gornja Kostomlat(n)ica (verovatno jugoistočno od Lebana), nahija Vučitrn, oblast Brankovića, 1455.
Herak sin Vladice – vilajet Nikšić, defter Skopskog krajišta 1455. (Filipović/Kulišić)
Herak sin Vladislava Dobriekovića – vlasi Mirilovići (Hercegovina), oktobar 1465. da prepišem kod Nikašinovića da nisu Vlasi
Šik sin Heraka – starešina (''primićur'') Gojne Gore, severoistočno od Užica, 1476.
Herak Bubin ili Herak Nikov (Nikolin) Bubin (?) – rodonačelnik Erakovića-Bubića/Martinića (Bjelopavlići, ranije možda Hoti); doba Ivana Crnojevića
Herak Nikolin Brajov (?) – rodonačelnik Erakovića/Saveljića-Brajovića (Bjelopavlići); možda dva pasa nakon Ivana Crnojevića

"Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina", Sarajevo 1985., uredio A.S. Aličić; popis nastajao od 1475. do 1477. godine:
Herak – М. Пешикан ''Зетско-хумско-рашка имена на почетку турскога доба'': 187.стр.: ''Имена из Пипера и Подгорице 1485. и из Бјелопавлића и Роваца 1477. године''

Herak sin Guča – oženjen, džemat kneza Jaroslava sina Kute, nahija Krička, (26.str. knjige)
Herak sin Dubravca – oženjen (možda mu je brat Stanko sin Dubravca), džemat kneza Jaroslava sina Kute, nahija Krička, (26.str. knj.)
Herak sin Rajka – ož. (možda mu je brat Stepan sin Rajka), džemat kneza Nikole sina Krička, nahija Krička, (27.str. knj.)
Radosav sin Heraka – ož., kneza Nikole sina Krička, nahija Krička, (27.str. knj.)
Goro sin Heraka – ož., džemat Dobraja sina Buhare, nahija Mataruga, (30.str. knj.)
Herak sin Nikole – ož. (možda mu je brat Vučerin sin Nikole), džemat Ilijaša sina Bratoja, nahija Mataruga, (30.str. knj.)
Herak sin Radilje – ož., džemat Pribisava sina Vladisava, nahija Kukanja (pripada Polimlju), zimuje u mestima Crkvica (danas selo jugozapadno od Kolašina) i Mijokovina a letuje u mestu Varine (danas u opštini Pljevlja), (34.str. knj.)
Herak sin Đuraša – neoženjen (verovatno mu je otac Đuraš sin Pribisala (B. Đurđev: Đuraš sin Budisava ?)), džemat Radosava sina Stepana-vojvode, nahija Gornja Morača, zimuju u mestima Milošina (verovatno danas Miloševine, severoistočno od Starča), Jelica, po Aličiću: Bresto a po Đurđevu: Pristo? (po Aličiću možda današnje selo Bresin, opština Nikšić), Lokva a po Đurđevu: Bukva (po Đurđevu možda danas Velika Bukva), Visoka, Trnovica a po Đurđevu: Mrtvice (po Aličiću možda danas selo u opštini Kolašin), Starica (danas selo Starče, Kolašin), Puž (po Đurđevu: možda današnja Požnja), Raško (danas u opštini Kolašin), Bistrica (možda Bistrica Moračka, Kolašin) i Opaljenica po Đurđevu: Opalica ili Ubalica (po Đurđevu: možda današnji Ublac u Bojićima), a letuju u mestima Javorje (po Đurđevu planina iznad Gornje Morače), Kostendol a po Đurđevu Kostin Dol (po Aličiću možda danas zaselak Kasin Do,
Kolašin; po Đurđevu: danas Kostin Do od Javorja u pravcu Boana u Uskocima), Starčeva Kovačevica (možda selo Starča u Kolašina; po Đurđevu: danas Starčev Kovačevac više Starča), Vučevo (Aličić misli da to nije istoimeni zaselak današnjeg sela Plijesi u opštini Pljevlja; po Đurđevu: možda danas Vučje) i Steprača a po Đurđevu: Rzača (Rzača danas postoji), (36.str. knj.)
Ivaniš sin Heraka(? nečitko) [?] - u džematu vojvode Radosava sina Stjepanova (nahija Gornja Morača); ovaj podatak je sa 69.str. knjige "Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена" (Б. Ђурђев), dok po A.S. Aličiću (na 36.str.) u džematu Radosava sina Stepana (Gornja Morača) nema imena Herak i piše "Ivaniš sin Karana"
Orso sin Heraka – ož., džemat Gojana sina Mrčka, nahija Mileševa (pripada Polimlju, drugi naziv Ostrovica i Poplatje), zimuju i letuju sa džematom Vuka sina Grubača: zimuju u mestu Bistrica (možda u opštini Mojkovac) i letuju u mestu Jelenak, (42.str. knj.)
Herak sin Bogula – ož., džemat Vukosava sina Vladka, nahija Mileševa, zimuju i letuju sa džematom Vuka sina Grubača, (43.str. knj.)
Milo sin Heraka – neoženjen, verovatno sin gorepomenutog, džemat Vukosava sina Vladka, nahija Mileševa, (43.str. knj.)
Herak sin Radka – neož., džemat Dobriča sina Radosava, prvo piše da su deo sela Vrbovo (danas kod Prijepolja) a potom da su deo sela Zvizd, nahija Mileševa, (50.str. knj.)
"džemat Vuka, Vranjuša sina" [?] – (možda je Vuk sin Heraka Vraneša ? - hijerakul), nahija Ljuboviđa (Polimlje), "baština Ludmir? U selu Grebešnik [postoji nedaleko od Pljevlja a ima i kod Prijepolja] u okolini Kuknja i baštine Biko u selu Grabovo su baštine pomenutog Vukića. Posjeduje ih prema Vlaškom zakonu. Osim toga on ima jedan vinograd i tri njive u selu Gorica [danas selo kod Trebinja] u okolici Trebinja i daje desetinu prema zakonu." (50.str. knj.)
Đurađ sin kneza Heraka – glavar džemata, nahija Ljuboviđa, zimuju u Ljubovići a letuju u mestima Jelenjak, Vrato, Potrk (možda danas u opštini Bijelo Polje), Krnja Jela (danas zaselak u selu Bare, opština Nikšić), Kričani (danas zaselak Kričanje u selu Kos, Kolašin), Konj, Stup (danas zaselak u selu Veliko Kriče, Pljevlja), Igrač, Boranj (možda zaseok Buronje u selu Pčinja, Kolašin), Kamena Voda, Žar (možda selo Žari u Mojkovcu), Barica (danas kod Bijelog Polja), Žjebato, Stoga, Ponikvica (možda u opštini Nikšić), Jeleška i Duga (danas selo u opštini Nikšić) (52.str. knj.)
Herak sin Dobrosala – ož., džemat Đurađa sina kneza Heraka, nahija Ljuboviđa, (52.str. knj.)
Herak sin Vitomira – neož. (verovatno sin Vitomira sina Mioke), džemat Đurađa sina kneza Heraka, nahija Ljuboviđa, (53.str. knj.)
knez Herak – glavar džemata, nahija Ljuboviđa, zimuju u Ljubovići i letuju u Jelenku, (53.str. knj.); Herak Vranješ (ponegde ''Vraneš'') – knez župe/nahije Ljuboviđa (ponegde ''nahija Ljubović''), Polimlje, kasnije (1478/79. ?) upravitelj Trebinja i Popova Polja; ''Istorijski zapisi'', XVII, 1960.; 1465., 1468/69. (u nahiji Mileševa), 1477.; možda po njemu Herakova kula u zaseoku (H)erakovići (Brodarevo)?
Herak (?) – dijak, jedan od ljudi koji su na čelu Isabegovog vojnog ureda (reč je o Heraku Vranješu?), Ćiro Truhelka ''Studije o podrijetlu''; u njegovom posedu su sela Vijonica i Gradac, dio nahije Mostar (Kopruhisar), Hercegovački sandžak 1477. (reč je o Heraku Vranješu ili Heraku Vladislaviću?) = Ljudi ::: Etnoenigme ::: Bunjevci > http://imoart.hr/portal/ljudi/etnoenigme/bunjevci-i-sokci/371-bunjevci.html
Herak sin Novaka – ož. (verovatno mu je brat Dobrica sin Novaka), džemat kneza Heraka, nahija Ljuboviđa, (54.str. knj.)
Herak [?] – (izgleda brat Radiča sina Radonje) u džematu Nikole sina Đurenova/Gorenova (nahija Komarnica u Vojnicima – Drobnjaci), zimuje u Komarnici a letuje u Jezerima; ovaj podatak je sa 140.str. ''Постанак и развитак брдских,..." (Б. Ђурђев) dok je po A.S. Aličiću glavar džemata "Nikola sin Đurana" i ne postoji ime Herak već (na 56.str.) piše: «Radič sin Radonje, / Barak brat pomenutog, zajedno sa svojim bratom na njihovim baštinama.»
Radivoj sin kneza Heraka – glavar džemata, nahija Komarnica (drže je vojnuci), zimuje u Komarnici a letuje u Jezerima (61.str. knj.)
"džemat Heraka sina Kovača i Velimira" – (možda su mu braća Vukašin sin Kovača, Radivoj sin Kovača i Radko sin Kovača), nahija Komarnica, ima zapuštenu (kod Đurđeva: napuštenu) mezru Orah (danas selo u opštini Nikšić) u Onogoštu, zimuje u Komarnici a letuje u mestu Jezera (63.str. knj.); (73. i 145. str. u "Постанак и развитак брдских,..." Б. Ђурђев; na 178.str. "Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim...", 2.tom: «U turskom tefteru iz 1477. godine uveden je katun vojvode Heraka Kovačeva u nahiji Komarnici, zavičaju Cerovića [f. 20 – Đurđev "Novi podaci o...", Istorijski zapisi, XVII-1 (1960), 9]. Ovaj Kovač biće isti rod s pomenutim Kovačevićima.». Međutim, na 177.str. Kovijanić navodi da se braća Gradislav, Ivan i Vukašin već 1.III 1399. prezivaju Kovačević)
Bogavac, Radman i Dobroško (po Đurđevu: Dobruško) sinovi Heraka – džemat Vukašina sina Radivoja, nahija Komarnica, zimuju u mestima Bukovica (danas područje Bukovice, Pljevlja), Poljana i Komarnica a letuju u mestima Podgrižje, Bratije a po Đurđevu "Brakije" i Selac (danas selo u opštini Pljevlja), (64.str. knj.)
Radosav sin Heraka [?] – glavar džemata, nahija Komarnica, (65.str. knj.); B. Đurđev (147.str.) čita "džemat Radosava sina Berakova"
Stepan sin Heraka – džemat Radosava sina Heraka (gornja primedba za glavarstvo džemata), nahija Komarnica, (65.str. knj.)
Vuksan sin Heraka – džemat vojvode Radosava, deo nahije Zeta ("zove se također Belopavlići"), (68.str. knj.)
Herak sin Vukmila – "džemat sina Nikole, sina Pavla" (po B. Đurđevu "džemat sina Nikolina potomka Pavlova"), deo nahije Zete ("zove se također Belopavlići"), (68.str. knj.)
Herak sin Radka – glavar džemata, "dio sela Kulići [možda zaselak Kulića Polje u selu Gornje Lipovo, opština Kolašin], treći dio u ruci Heraka sina spomenutog Radka", nahija Piva drugi naziv Banja, zimuje u mestu Tupe (možda Tupan u Nikšiću) a letuje u mestu Trebeša (ili Treša?), (70-71. str. knj.)
Ilija sin Heraka – glavar džemata, "dio sela Sokolac, polovina, pusto selo Leskovica", nahija Piva (Banja), zimuje u mestu Velimlje a letuje u mestu Ragatun, (71.str.knj.); verovatno je reč o Iliji Herakoviću iz Banjana koji se pominje oktobra 1473. u Dubrovniku (Марица Маловић-Ђукић ''Прилог настанку нахије Пива'' у ''Историјски часопис'' књ. LIII, 2006.)
Herak sin Đurađa – džemat Ilije sina Heraka, nahija Piva (Banja), (71.str. knj.)
Vukosav sin Heraka – (verovatno mu je brat Stepan sin Heraka), džemat Vukše sina Radiča, "dio sela Rudno polje (Rudna polja?) treći dio, dio sela Dulići treći dio", nahija Piva (Banja), zimuje u mestu Skuz? a letuje u mestu Lukavica, (72.str. knj.)
Herak sin Kovača – džemat Vukše sina Radiča, nahija Piva (Banja), zimuje u mestu Skuz? a letuje u mestu Lukavica, (72.str. knj.)
Radisav sin Heraka – džemat Vukića sina Grbača, nahija Piva (Banja), zimuje u mestu Stapna a letuje u mestu Kovači (danas selo u opštini Plužine), (76.str. knj.)
Herak sin Mijuša – džemat kneza Vukića sina Bratila, nahija Piva (Banja), zimuje u mestu Vrbica (danas sela i kod Nikšića i kod Pljevalja) a letuje u mestima Orah, Sisač i Smreča, (79.str. knj.)
Vukač sin Heraka – džemat Radiča sina Dubravca, nahija Rudine, (99.str. knj.)
Radosav sina Oroka [?] – džemat Đurađa sina Radovana, nahija Rudine, zimuje u mestu Karajica a letuje u mestu Žanovica (verovatno današnje selo Žanjevica, opština Gacko), (100.str. knj.)
Herak sin Radivoja – (verovatno mu je brat Stepan sin Radivoja), džemat Radiča sina Radašina, nahija Rudine, zimuje u mestu Baba (možda zaseok sela Divin, opština Trebinje), (103.str. knj.)
Herak Prkovac – glavar džemata, nahija Rudine, "stanuju u mjestu zvanom Zgura [danas selo u opštini Gacko] a čuvaju mjesta između Čemerna i Sutjeske. [...] Stanuju u mjestu zvanom Zgura i mjestu zvanom Damovina?", (108.str. knj.); Н. Мандић Студо ''Земља звана Гацко'', II, 22.стр.: Недим Филиповић ''Власи и успостава тимарског...'': 168.стр.: «катун Херака Перкоча»
Vladić sin Heraka – (verovatno mu je brat Milan sin Heraka), džemat Vukića sina Stanoja, nahija Rudine, zimuju u mestu Krstac (verovatno današnje selo Krstače, opština Bileća), (111.str. knj.)
Vukša sin Heraka – džemat Radovana sina Vukosala, nahija Rudine, zimuje u mestu Bahori (današnje selo u opštini Gacko; pisar upisao kao "Bagozi") a letuje u mestu Linajska(? nečitko), (112.str. knj.)
Herak sin Obrada – džemat Radana sina Novaka, nahija Rudine, zimuje u mestima Maline i Skrobodna (danas Skrobotno) a letuje u mestu Koročica, (113.str. knj.)
Đurica sin Orkojice(? nečitko) [?] – džemat Radana sina Novaka, nahija Rudine, (113.str. knj.)
Vukač sin Heraka – džemat vojvode Stepana sina Stračina, pripada Popovu, nahija Rudine, zimuje u mestu Greblje (verovatno današnje Groblje, opština Ljubinje), Ljubinje (možda se radi o današnjem istoimenom području), Lug (verovatno današnje selo Lug, Trebinje) i Zagorje (verovatno selo Zagora, Trebinje) a letuje u mestu Ravne (možda selo Ravni, Trebinje), (115.str. knj.)
Tvrdko sin Heraka – džemat Stepana sina Vukice, nahija Rudine, zimuje u mestima Ljubomir Bratulić (danas područje Ljubomir), Trnavac (možda selo Trnovica, Bileća) a letuje u mestu Ravno, (117.str. knj.)
Herak sin Radivoja – (verovatno su mu braća Dragić i Stepko), džemat Stepana sina Vukice, nahija Rudine, zimuje u mestima Ljubomir Bratulić, Trnavac a letuje u mestu Ravno, (117.str. knj.)
Stepan sin Heraka – džemat Radiča sina Vukice, nahija Rudine, zimuje u mestima Pahanik i Panik (danas selo u opštini Bileća) a letuje u mestu Javorak (verovatno planina u području Pive), (118.str. knj.)cafemontenegro i montenegro.77forum ( http://montenegro.77forum.com/t229-potrebno-je-bilo-odabrati-od-toliko-heraka-heraka-djurdjeva-bogutovica-u-potrazi-za-pretkom-petrovica-njegosa-i-njihovoj-verziji-da-su-u-srodstvu-sa-nekima)
Malko sin Heraka – džemat Radiča sina Vukice, nahija Rudine, zimuje u mestima Pahanik i Panik a letuje u mestu Javorak, (118.str. knj.)cafemontenegro i montenegro.77forum( http://montenegro.77forum.com/t229-potrebno-je-bilo-odabrati-od-toliko-heraka-heraka-djurdjeva-bogutovica-u-potrazi-za-pretkom-petrovica-njegosa-i-njihovoj-verziji-da-su-u-srodstvu-sa-nekima)
Herak sin Radoja – ož., džemat Bogdana sina Crne, nahija Rudine, "Dvije trećine sela Šejinovići je zimovište. Dvije trećine sela Bahori je zimovište. Selo Živanj [danas naselje Živanj na obroncima planine Crvanj] je ljetište", (119.str. knj.)
Herak sin Vladka – neož. (možda mu je brat ož. Stepan sin Vladka), džemat Vukosava sina Katila, nahija Blagaj, zimuje u mestu Zablatna a letuje u mestu Crmna (danas planina Crvanj, severoistočno od Nevesinja), (128.str. knj.)
Herak sin Radonje – glavar džemata, nahija Blagaj, zimuje i letuje u mestima Bitunja (danas selo u opštini Stolac) i Treskavica (danas planina jugoistočno od Sarajeva), (133.str. knj.); glavar džemata u Dubravskoj nahiji, zimuje u Bitunji, Hercegovački s. 1477.??; http://bosnjaci.net/print.php?pid=16555: Ibrahim Kajan ''Počitelj (svila i krv)'' iz knjige ''Tragom bosanskih kraljeva''
Herak sin Radilje – ož., džemat Vlađa sina Belića (sada u posedu njegovog sina Vukosava), nahija Blagaj, zimuje u mestu Bijoska a letuje u mestu Treskavica, (136.str. knj.)
Herak sin Vladisala – knez i glavar džemata, nahija Blagaj, zimuje u mestu Hrasno (verovatno današnje selo u opštini Stolac) a letuje u mestu Kladovlje Polje, (138.str. knj.); Herak Vladislavić (ponegde i Vladisalić?) – knez Donjih Vlaha (Hercegovina), 1483.
Herak sin Radiča – (možda su mu braća Vlađ sin Radiča i Vladisav sin Radiča), džemat Dragića sina Dobruna, nahija Blagaj, zimuje u mestima Proseklje, Nikla i Dren a letuje u mestima Medveđe (verovatno se radi o nekim lokalitetima na obroncima Crvanja) i Morine, (141.str. knj.)
Herak sin Boguna – ož. (možda mu je brat neož. Vukašin sin Bogute), džemat Stepana sina Taraca?, nahija Blagaj, zimuje u mestu Nušenj? a letuje u mestu Klan – polje?, (144.str. knj.)
Herak sin Mirosava – ož., džemat Radoja sina Radosava, zimuje u mestu Podplat a letuje u mestu Gornjo, (152.str. knj.)
Boguta sin Heraka – dio džemata Vuka sina Hlapca, pripada Gračanici, (154.str. knj.)
Herak sin Radivoja – dio sela Kučani (verovatno selo u opštini Nikšić), (161.str. knj.)
Herak sin Selaka – selo Grevo (danas selo u opštini Pljevlja), nahija Kukanj (Sami Pazar Pileva [danas varoš u Crnoj Gori] (Pljevlja), drugi naziv Tašludža, Has Sandžakbega), (167.str. knj.)
Radivoj sin Heraka – mahala Vlahoja sina Radiča, nahija Goražde, (193.str. knj.)
Radojko sin Beraca [?] – selo Mazača? (danas selo Mazače, opština Foča), timar ceribaše Sinana, nahija Sokol, (214.str. knj.)