Žitije i podvizi u
pustinji sa ocem, i zasebno putovanja, a delimično i
pripovedanje o čudesima svetoga oca našega Save,
prvoga arhiepiskopa i učitelja srpskoga, što je
ispričao prepodobni Domentijan, jeromonah manastira
zvanoga Hilandar, a napisao Teodosije, monah istoga
manastira.
(O
rođenju Svetoga i ranoj mladosti)
Ovaj
beše sin velikog župana Nemanje, vladara srpskog, koji
samodržavno vladaše svim srpskim zemljama /Nemanja je
između 1180. i 1190. godine značajno proširio
teritoriju srpske države./ što se zovu: Dioklitija,
Dalmatija, Travunija, na istoku se Iliriji
približavajući, a na zapadu na Rimsku oblast
naslonjeni. Taj spomenuti muž, blagočastiv i
bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom
veštinom sjajan kao niko drugi, i svima dobrima na
zemlji u sreći veoma izobilan i uz to vrelinom,
bezbolnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen, -
uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu. A i ova nije
ni po čemu zaostajala u vrlinama za mužem svojim.
Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše
božanstvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama
i vrlinama veseljahu se u Gospodu.
Pošto
je prošlo mnogo vremena otkako je prestala da rađa
pomenuta blagočastiva Ana, jer je Bog zaključa kao u
starini Liju Jakovljevu, da ona koja je pre rađala ne
rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo muž
njen, /Knjiga Postanja, 29, 31-32./ oboje u skrbi i
žalosti zbog ovoga, jer im je duša veoma žudela da
dobiju još jedno čedo, noću stavši na molitvu
svemogućem Bogu, za se, sa suzama govorahu:
"Vladiko
Gospode Bože Svedržitelju,
koji si negda poslušao Avraama i Saru
i ostale pravednike koji su molili za čedo.
/Knjiga Postanja 16, 1-2; 17, 15-19; 18, 14; 21, 1-3;
Prva knjiga Carstva (Prva Samuilova) 1, 1-20;
Jevanđelje po Luki 1, 5-25./
Usliši danas i nas
grešne sluge svoje što ti se mole.
Daj nam, po tvojoj dobroti,
da dobijemo još jedno muško čedo,
koje će biti uteha duši našoj
i tobom naslednik naše države
i žezal starosti naše,
na koga ćemo položiti ruke i počinuti.
I dajemo ti zajedničke obete:
Od začeća deteta
od prirodne zakonite ljubavi
i od postelje odlučićemo se,
i svako za sebe u čistoti tela
sve do kraja života sačuvaćemo se."
A
Gospod, koji je blizu ovih što ga prizivaju vaistinu i
sluša njihovu molitvu, /Psalmi Davidovi 45, 18./
posluša i njihova moljenja kao i ostalih pravednika. I
ovo je bio početak neiskazanih Božjih sudova, da kao
posle životom, tako najpre u rođenju bude čudesno dete,
jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i
zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode
kako hoće. I plod molitve po prirodi se rodivši, od
Boga dan, Bogu se i nameni, što i bi.
Kada
je zatrudnela supružnica i kada se približiše dani
rodi muško čedo po prošenju molitvenom. Obradovaše se
dušom veoma i proslaviše Boga, koji nije prezreo
moljenja njihova. Posle malo vremena porodiše ga vodom
i Duhom, /Krštenje je u hrišćanskoj književnosti drugo,
duhovno rođenje./ prosvetivši ga božanstvenim
krštenjem, i dadoše mu ime Rastko, i u Gospodu veoma
dobro Bogu uzraste. A kada je dete ojačalo, dadoše ga
da se uči svetim knjigama. Roditelji, pak, njegovi,
osećajući natprirodnu, bezmernu ljubav prema njemu,
nesitom dušom uvek na njega gledahu, a i velmože
njihove sa njima govorahu da će on biti najbolji među
braćom svojom. Bejaše i dete blagoobrazno i veselo
dušom, i napredovaše u učenju, i izazivaše divljenje
svojim razumom i detinjem uzrastu, tako da su svi
govorili:
- Ovo
će biti neko novo znamenje!
A
kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji
jedan kraj države svoje, /Rastko Nemanjić je na upravu
dobio jedan deo Humske oblasti (današnja Hercegovina)./
kako bi odlazio od oca i matere na zabavu s velmožama,
i da se s blagorodnim mladićima veseli. A mladić,
okusivši od znanja božanstvenih svetih knjiga, još
češće ih pročitavaše i iz njih početak premudrosti -
Božji strah crpljaše /Psalmi Davidovi 111, 10; Priče
Solomonove 1, 7./ i prihvataše se božastvene ljubavi
iz dana u dan, oganj ognju dodajući željom nesitom.
Rasuđivaše da su carstvo i bogatstvo, slava i sjaj, i
svaka sreća puni meteža i nestalni; smatraše vidljivu
lepotu i obilje ovoga sveta kao senku, i razumevši da
je mnogo jelo i veselje i sve što je ljudsko na zemlji
sujetno i nestvarno, desnoga puta se dohvati /U
Bibliji desno je simbol pravednosti i pravog puta./ pa
se bavljaše proučavanjem knjiga, i nije se lenio da u
crkvi na svima službama stoji. Ljubio je post,
izbegavajući sujetno praznoslovlje i neumestan smeh,
sramotne i štetne pesme mladićkih požuda, što slabe
dušu, sasvim mrzeći. Dobar, krotak, svima ljubazan,
ništeljubiv kao malo ko drugi, monaški čin isuviše
poštovaše, tako da su i sami roditelji njegovi
zazirali i stideli se, takvu brižljivost i zakon
vrline videvši u mladom uzrastu. I smatrahu kao da
nije od njih rođen, već da je zaista od Boga dan.
(O
bekstvu u Svetu goru)
Kada
je došao do sedamnaeste godine uzrasta svoga,
roditelji njegovi stadoše razmišljati da ga po zakonu
ožene. A bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi
tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od
svega da se oslobodi radi Boga. Jer beše slušao o
Svetoj gori Atonskoj i o isposnicima u njoj, i o
ostalim mestima pustinjačkim. Jer dolažahu ka ocu
njegovu odasvud da prime što im je potrebno, a drugi
put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima koji
prepodobno žive, /Monasima pustinjacima./ jer beše
dobar čovek koji deli milostinju i daje mnogo. A Bog,
gotov da usliša molitvu i želju slugu svojih, i
njegovu želju ispuni i podstače ga da dođe k
roditeljima iz kraja danoga mu.
I
kada ga primiše s velikom ljubavlju zajedno s
blagorodnima njegovim koji su došli s njim, i kada
bezmerna radost i veselje i veliko pirovanje behu
učinjeni zbog dolaska vazljubljenoga sina k
roditeljima, i kada su se veselili mnogo dana, - gle,
kao Bogom pokrenuti, dođoše k njegovim roditeljima
neki inoci iz Svete gore Atona, da prime potrebnu
pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan od njih
bio rodom Rus. Božanstveni mladić sakrivši ovoga
nasamo, ispitivaše ga o Svetoj gori, pošto ga je
najpre utvrdio zavetom da neće nikom otkriti njegovu
tajnu. A ovaj mu ispriča sve po poretku pustinjačkom,
/Tri osnovna načina monaškog života u Svetoj gori:
opštežiće (kinovija), skit i potpuna usamljenost./
kakav je zajednički život u manastirima, i zaseban
dvojice ili trojice jednodušno, i samotan,
usamljenički život onih koji žive isposnički u ćutanju,
sve mu potanko ispriča. Jer ni taj monah ne beše
prost, nego iskusan u onom što je govorio; rekao bih,
od Boga poslan bejaše. A mladiću dok slušaše o inočkom
životu i usrdnosti za Boga i njihovim dobrim
zanimanjima, izvori suza izlivahu se kao reka iz očiju
njegovih. Potom, odahnuvši malo, reče starcu:
-
Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve /Prva
poslanica apostola Jovana 3, 20; upor. Psalmi Davidovi
139, 2-4; Knjiga proroka Danila 13, 42./ i koji je
video bolezan srca moga, /Psalmi Davidovi 13, 2./
posla tvoju svetost da uteši mene grešnoga. Sada se
uteši srce moje i duša se moja razveseli radošću
neiskazanom. Sada razumedoh za čime sam neprestano
žudeo. Blaženi su i triput blaženi oni koji su se
takva bezbrižna i nemetežna života /Misli se na
duhovni život./ udostojili. Šta ja da učinim, oče, da
bih mogao pobeći od mnogometežnog života ovoga sveta,
pa da se takva angelskoga života udostojim? Ako me kad
roditelji ushtednu oženiti, zadržan ljubavlju prema
telu neću dostići takva života. Ni jedan dan ne bih
hteo posle ovoga ovde ostati, da me se kako
slastoljublje ovoga sveta ne bi kosnulo, i da protiv
moje volje ne odvuče dušu moju od takve ljubavi prema
anđelskom životu, kao što učiš, oče. Hteo bih bežati,
a puta ne znam. Ako bih kako daleko zalutao, stigao bi
me otac moj, pošto mu je moguće, i vratio bi me, pa
bih i oca bacio u žalost i sebe u stid velik, a posle
toga ne bih ni postigao ono što želim.
A
starac, uzevši reč, reče mu:
-
Žudna je ljubav roditeljska, junače, i veza prirode
neraskidna, i milo jedinstvo s braćom i zajedničko
življenje. Ali Vladika zapoveda da se i ovo lako
prezre, i krst uzme na rame, i da se za njim usrdno
ide, /Jevanđelje po Mateju 10, 37-38; 16, 24;
Jevanđelje po Marku 8, 34; Jevanđelje po Luki 9, 23;
14, 27./ i sve lako podnese, na stradanje njegovo za
nas ugledajući se. Zapoveda da ne blagujemo u mekom,
da ne tražimo telesni pokoj, nego da više prionemo za
nagotu i glad, bdenje i molitvu, i da se obrati pažnja
na umiljenje i plač sa uzdisanjem i skrušenošću srca.
Jer ovo se predlaže bogoljubivim dušama kao neki put
koji lako vodi u dobrodetelj, i ovo donosi slavu
istinitu i čast pouzdanu.
A
mladić, slušajući ovo i kao dobroplodna zemlja seme
primajući u srce svoje reči starca, /Jevanđelje po
Mateju 13, 8; Jevanđelje po Marku 4, 8; Jevanđelje po
Luki 8, 15./ ridanje k ridanju dodavaše.
A
starac se divljaše vreloj ljubavi njegovoj prema Bogu
i ognju božanstvenom koji je tako rasplamteo dušu
njegovu, slušaše njegove reči pune cleomudrenosti i
umiljenja, i reče mu:
-
Vidim, o čedo, da ti je duša zašla u dubinu Božje
ljubavi. Nego požuri da izvršiš svoju dobru želju, da
ne bi kako sejač zla posejao kukolj u srce tvoje, /Jevanđelje
po Mateju 13, 24-30, 36-43./ i osnaživši se ugušio
pšenicu tvoju, dobru misao, /Jevanđelje po Mateju 13,
7-22./ te da ne odustaneš od takve težnje, i da
zadržan ljubavlju prema telu i slasti, kao što kažem,
ništa ne uspeš; podleći ćeš i sramoti i ukoru kojim u
jevanđelju osuđujemo one što su se zbog kupovine njive
i para volova i uzimanja neveste odrekli slatke večere
i besmrtne hrane, pa su nedostojnima izabranoga zvanja
i veselja nebeskog cara Hrista s pravom nazvani. /Jevanđelje
po Luki 14, 16-24./ A ja ću ti biti sluga u takvom
delu i u Gospodu provešću te do Svete gore, kamo želiš
stići, samo neka bude konja da me nosi, da bismo mogli
pobeći od oca tvojega.
Kada
je ovo čuo od starca, volji se njegovoj brzo pokori i
reče:
-
Blagodarim te, Gospode, jer si uverio srce moje preko
stranca ovoga!
A
starcu:
- Da
si blagosloven od Boga, oče, što si ukrepio dušu moju!
Ispunivši se velikom radošću zbog ovoga, i nimalo ne
odlažući, uđe k roditeljima, ukrade otpuštenje i
zamoli po običaju molitvu i blagoslov, govoreći:
-
Gospodari moji, rekoše mi da u ovoj gori - i pomenuo
joj ime - ima mnogo zveri; ako nađem milost, vi ćete
me blagosloviti i pustiti da idem u lov. Ako zakasnimo,
nemojte se ljutiti, jer sam čuo da tamo ima mnogo
jelena.
A
otac njegov, ugađajući mu, reče:
-
Neka je Gospod s tobom, čedo, neka te blagoslovi i
ispravi put tvoj.
I
mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju,
pa ga otpustiše s mirom, ali mu zapovediše da se brzo
vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, /Jelen u
Bibliji označava dušu koja žudi za Bogom./ već izvor
života, Hrista, da njime napoji ujelenjenu dušu svoju,
raspaljenu ognjem od čežnje ljubavi njegove.
Da bi
uverio roditelje, posla u goru lovce, i sam opremljen
da goni zveri, rekavši:
-
Čekam vas pod gorom do ujutro.
A
kada nasta noć, i blagorodni što se s njim veseljahu
pospaše, sa malo svojih ljudi koji su čuvali tajnu
njegovu, za vodiča Boga sa inokom imajući, begom
bežeći pobeže.
Kada
je svanuo dan, blagorodni stadoše tražiti gospodina
svojega. I gle, nigde ga nisu mogli videti ni naći.
Rekoše:
- Da
se ne šali s nama i da se nije ka ocu vratio?
A
potražiše i monaha koji je bio s njim i ostale njegove
sluge; i ni njih ne našavši, govorahu:
-
Kakav nas je užas snašao?
-
Kamo se dede gospodin naš?
I u
nedoumici zbog brige ostaviše lov, pa se brzo vratiše
k njegovu ocu samodršcu, i obavestiše ga o nestanku
sina njegova.
A
roditelji, čuvši ovu iznenadnu i neprijatnu vest o
sinu svome, od žalosti umalo ne svisnuše.
Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo
nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu goru, jer su
još otpre znali za njegovu žudnju da tamo ode. Odmah
se sakupiše blagorodni, sleže se mnoštvo naroda:
- Da
čujemo - rekoše - šta je to sada zadesilo gospodina
našeg!
I svi
plakahu i ridahu mnogo i neutešno; roditelji sina,
braća brata, sluge gospodara sa krikom dozivahu radi
utehe u žalosti, padajući sve više u očajanje, jer ih
do bezumlja dovođaše stradanje njihova gospodara i
krasota mladoga uzrasta.
Nabrzo samodržac otac sa pratnjom zapovedi da svi
prestanu plakati, i blagodarivši veoma Boga, reče
prisutnima i materi deteta;
-
Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Neće
propasti sin moj, Bog, koji mi ga je mimo nade dao,
udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi
njegove.
I
odmah dozvavši jednoga od svojih vojvoda, reče mu:
-
Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što
vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni,
ako si ikad primio kakvo dobro od nas - sada je vreme
da ljubav pokažeš. Ako se požuriš te stigneš i vratiš
sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od
smrti oslobodiš zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih,
i ja ću ti ih dati, druže.
Dozvavši i mnogo blagorodnih mladića, i sličnim nadama
i njih ohrabrivši, posadi ih na silne (i brze) konje,
i posla ih sa vojvodom. Zapovedi im da ga gone i do
unutar Svete gore. A napisa i poslanicu iparhu
solunske oblasti, /Iparh je upravnik oblasti u
Vizantiji./ da ga otrgne i iz same Svete gore, i da ga
njemu vrati.
"I
ako ovim, mili moj, utešiš srce moje, mnoge počasti od
nas darom i ljubavlju primićeš; ako li prezreš našu
molbu, znaj da ćemo ti mesto ljubavi biti protivnici."
A
vojvoda uze pismo i sa blagorodnima otpust izmoli, pa
na silne konje usedoše, što je više moguće dan i noć
goniše, i ništa ne uspevši stigoše u slavni grad Solun,
u kome vojvoda bi primljen sa čašću. Predade pismo
iparhu i ispriča žalost gospodina svoga.
Kada
je iparh pročitao pismo, veoma se ožalosti zbog toga,
jer je veliku ljubav gajio prema njemu. I pošto je
vojvodu s blagorodnima ljubazno počastio, odmah napisa
pismo protu Svete gore, /Na čelu svetogorske uprave
nalazi se protepistasos (protos), koji se bira iz
jednog od najuglednijih manastira u saboru Svete gore
na određeno vreme. Sedište mu je u Kareji, središtu
Svete gore./ govoreći:
"Pošto
stvar nije obična kada se ovo traži, prosim i toplo
molim tvoju prepodobnost, nemoj prezreti ove molbe.
Ako je tamo negde došao sin velikoga župana, vladara
srpskoga, sa svakom žurbom neka se vrati ocu svojemu,
da ne bi kako otac njegov, zbog žalosti za njim,
ljubav prema nama promenio u mržnju, pa ćeš sve nas i
mnoge ožalostiti."
I
tako otpusti vojvodu. A posla s njima ljude koji će ih
uz počast provesti do Svete gore, davši im napisano
pismo.
Kada
su ušli u Svetu goru, raspitivahu se o onom koga su
tražili, da li je ovde došao, opisujući uzrast
mladosti i lepotu lika. A neki im rekoše:
-
Takav koga tražite ušao je malo pre vas u ruski
manastir, /Stari Rusik, (Pantelejmon), osnovan 1169.
godine./ i još je tu.
A oni
čuvši ovo brzo poteraše putem da ne bi kako čuvši za
njih pobegao, i ostavivši put ka protu u ruski
manastir uđoše.
I
videše ga u manastiru gde hoda s nepostriženim vlasima
i s mekim haljinama, jer su ga stigli brzo goneći, a
nije ni strahovao da će ga hteti goniti do unutar
Svete gore; ali bol roditelja, a ujedno i moć, i ovo
mogade.
Našavši ga, obradovaše se radošću neiskazanom. I
ušavši svi u crkvu Svetog Pantelejmona pokloniše se, i
grleći ga ljubazno ga sa suzama celivahu, tako da su
od radosti zaboravili toliku udaljenost mesta i
tolikih dana i noći trudna putovanja, jer dobiše što
su želeli. A i nadahu se da će od njegovih roditelja
primiti velike darove i mnoge počasti zato što su im
ugodili. Pomišljahu da ga vežu, ali ga se bojahu kao
gospodara svojega. Postavivši stražu čuvahu ga što je
moguće bolje, da bi, pošto konji i oni sami otpočinu
od napora, sa njime pošli na put.
A
mladić se divljaše ocu svojemu što toliku visost
vojvode potrudi s mladim blagorodnima, i stiđaše se da
u lice muža pogleda, jer se zbog njega mnogo potrudio
da dođe u tuđu zemlju. Odvede ga nasamo i zapita:
-
Kako toliki put prevaliste tako brzo i ne uleniste se
pred tolikom daljinom mesta i tako napornim putem?
A
ovaj mu ispriča veliki bol srca njegovih roditelja i
plač neprestani. Ispriča mu i o pismu od oca njegova,
donesenom ka iparhu zbog njega, i o pismu iparha
svetogorskom protu, pa reče:
-
Poslani su i ljudi da te predadu nama i da te vratimo
tvome gospodinu ocu.
A
mladić razumevši čvrstinu odluke ovoga muža reče k
njemu:
- Ako
hoćeš, ljubazni moj, ti bi me mogao ostaviti na miru,
i znam, kako si moćan, da možeš stići i umiriti
gospodina oca mojega. A ja ću ga, napisavši mu,
odvratiti od takve pomisli, samo ako mi učiniš bratsku
ljubav i ostaviš me u onome radi čega sam došao.
A on:
- Ne,
gospodaru moj, ne počinji takve molbe ka meni, tvome
rabu, što mi nije lako učiniti. Jer vladar moj, tvoj
otac, smatrajući me za verna poslao me je radi ovoga.
Uz to, da smo našli u monaškom obrazu tebe, gospodara
moga, kakvo bismo izvinjenje imali zbog toga? A pošto
je Bog hteo da se dogodi onako kako žele roditelji
tvoji i velmože vaše i braća tvoja, ko sam ja da tako
nešto pomislim! Bolje bi mi bilo da se i ne vratim ocu
tvome. Zato te molim, gospodaru moj, sve takvo iz
glave izbacivši pođi s nama, tvojim slugama, veseleći
se, da ugasiš plamen roditelja tvojih, čija si srca
zapalio svojim odlaskom u tuđinu, a ujedno i braće
tvoje i svih blagorodnik. Ti sam znaš da si ti
roditeljima i svima nama nada sa Bogom i uteha. Ako li
što protivno pomišljaš, i nećeš da pođeš s nama,
prisilićeš me da te vežemo. Teško meni, to mi nije
zgodno ni reći, ali se bojim oca tvojega, pa ću te
povesti silom. Takvu sam zapovest i primio.
A
mladić, videvši neumoljivost vojvode i nesalomljivu
vernost prema svojemu gospodaru, i razumevši da će ga
silom odvesti, i da nema ko će ga izbaviti iz bede,
zbog bojazni od oca njegova, jer je pisao iparhu, -
reče:
-
Volja Gospodnja neka bude! /Jevanđelje po Mateju 6,
10; 26, 42; Jevanđelje po Luki 22, 42./
I
razveselivši se zagrli vojvodu, uveravajući ga da će
sa njime poći. A prizivaše Boga tajnim uzdasima za
pomoćnika u napasti, i smišljaše i on delo pobožno a
ujedno i prevarno, jer beše okovan srcem u mudrosti,
kao što kaže David, /Psalmi Davidovi 9, 12./ i zapreku
koju su mu učinili oni premudri razumom dobroga duha
da sruši dovijaše se.
A šta
to?
Zamoli igumana, i zapovedi da se spremi sjajna trpeza,
da se sa vojvodom i sa onim blagorodnima počasti, a
ujutru da pođu kući. Svoju zamisao reče igumanu i
zamoli ga da se s večeri počnu jutarnje pesme /Po
svetogorskim liturgijskim običajima, uoči nedelje, tj.
u subotu uveče služilo se bdenije - večernja i
jutrenja zajedno./ i da se načini veliki pir da iguman
počasti vojvodu s blagorodnima, a mladić je ove i sam
svojim rukama služio i veselio.
Pošto
su se na večeri dugo zadržali, zapovedi iguman da se
udari u bilo, /Klepalo - udaranje kojom se monasi
pozivaju na dnevna bogosluženja u manastiru./ jer
bejaše dan nedelje. Ustade iguman i s njime mladić,
odoše u crkvu na molitvu. A ustade i vojvoda s
blagorodnima, da stoje u crkvi, jer ga nisu smeli
pustiti sa svojih očiju. A kako se pojanje produžilo,
i opet po zapovesti dugo čitanje pročitavalo, svi oni
koji su zajedno sedeli i oni momci koji su ga čuvali s
vojvodom, zbog umora od puta i svečanog pira tvrdo
zaspaše.
I
kada je osetio da su zaspali, božastveni mladić, budno
oko, ustavši od njih pokloni se pred svetim oltarom i
dade svoje obete Gospodu, /Zaveti ("obet") se polažu
prilikom obreda primanja monaštva ("postrig"), i to su:
zavet devičanstva, sirotovanja i poslušnosti./ pošto
ga blagoslovi iguman, i uze jednoga starca, odlikovana
svešteničkim činom, te uziđe na veliki pirg u
manastiru. Zatvorivši ga za sobom, reče blagodarivši
Boga:
"Uzneću te, Gospode,
jer si me podigao!"
/Psalmi Davidovi 30, 1./
A
jerej očita molitvu i postriže vlasi glave njegove i u
rizu ga obuče anđelskoga obraza, i promeni mu ime
Rastko u Sava.
A on
mnogim suzama okropi zemlju i upućivaše blagorodne i
pohvalne reči ka Bogu, govoreći:
"Ispunio si želju srca mojega", /Psalmi Davidovi 37,
4./ tako da se i starac zastide od mnogoga njegovog
plača.
I
pošto se ovo tako svršilo, kad se čitanje dovršilo, i
kada su svi ustali, potražiše čuvari gospodara
svojega, i gle, nigde ga nisu mogli videti. Svuda po
crkvi i u manastiru tražeći ga i uzbunivši se, i ne
našavši ga, stadoše graditi igumana i biti monahe.
A
vojvoda zaustavi uzbunu i reče igumanu i monasima:
-
Kakva je ovo nepravda i beščašće prema nama od vas, o
oci?! Mi, dakle, stideći se obraza koji nosite, preko
vašega zla pređosmo i krotki i čovekoljubivi prema
vama bejasmo. Zar - reče - nije prvo ovaj varalica što
smrt zaslužuje - i pokaza na jednoga - od vas došao da
moli milostinju, i milostinju kao ništa prezrevši, i
od oca sina ugrabivši pobegao, a oca i mater u samrtni
plač i nas u veliki trud baciste? Sad opet, kada smo
došli, od naših ruku sakriste našega gospodara, i
jednako se ponašate svojevoljno. Šta vam sad pade na
pamet: da nam se narugate? Ili mislite da se mi uzalud
potrudismo tražeći vazduha, a ne našeg gospodara? Sad
će vam glave poleteti! Recite gde sakriste gospodara
našeg!
A
kada ovo čuše vojvodini momci, na svirepost gotovi,
počeše, još ljuće, monahe biti nemilostivo.
I
kada je ovo čuo naj koga su tražili, zbog koga se
načinio toliki metež, poboja se da se ovo zlo kako ne
svrši ubistvom, i nagnuvši se s kule pozva ih po
mraku. I kada čuše njegov glas, ispuniše se velikom
radošću i svi ka kuli pritrčavši u visinu gledahu, kao
da bi se tama mogla ukloniti, da bi se, videvši ga,
utešili.
I
uzevši reč, reče vojvodi:
-
Toliko si mudar, a izvodiš detinjarije. Imajući sa
sobom puk ljudi u krajevima tuđim, visoko mudruješ.
A k
blagorodnim (momcima) reče:
-
Monaškog se obraza ne postideste, kako se Boga ne
ubojaste? Zar vam dolikuje da u crkvi sa oružjem
napadate na takve ljude? Kakvo su vam oni zlo učinili?
Ako li mene tražite, evo me gde sam. Sada sam zauzet,
ujutru ćete me videti, a ove ostavite!
Kada
oni ovo čuše, strahom i stidom obuzeti ne znađahu šta
da odgovore. I tako ućutkavši opkoliše kulu, čuvajući
stražu. Kada je dan stao da sviće, on opet nagnuvši se
s kule pozva vojvodu i blagorodne (momke), i javi se
svima anđelskim inočkim obrazom ukrašen. A kada ga oni
tako ugledaše u takvom obrazu, ne znađahu šta sebi da
učine, nego plačem i ridanjem obuzeti na zemlju
padahu. A ovaj videvši ih u takvoj krajnjoj gorčini
srca, uteši srca njihova mnogim rečima, govoreći:
- Ovo
što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo,
koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste
uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi. Jer vi
ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da
se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali
Bog moj, na koga se uzdah i iziđoh, bio mi je
pomoćnik, /Psalmi Davidovi 18, 2./ kao što vidite, a
on će i ubuduće voditi moj život po svojoj volji. A
vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga,
niti da ste skrušeni, nego bolje sa mnom pohvalite
Boga, koji me je udostojio ovoga obraza, za kojim sam
oduvek žudeo. Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave
moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte
roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me
živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka: Sava je
ime moje.
A ovo
rekavši svrže sa kule rizu svoju i mladićke čiste
vlasi glave svoje, a uz to napisa i pismo roditeljima,
da ih uteši, moleći:
"Nemojte ništa tužiti za mnom, niti me oplakivati kao
poginula, reče, nego bolje da Boga molite, molim, ne
bih li kako molitvama vašim dobro svrši trku moju na
koju iziđoh. /Dela apostolska 20, 24./ A vi, koliko je
moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet
preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite. Ako Bog
ushte, ovde u Svetoj gori dočekaću i videću gospodina
oca mojega, i svete i časne starosti njegove nasladiću
se, i slatke i bezmerne ljubavi njegove nasitiću se."
Pomenuvši im mnoge jevanđelske reči o pravdi i
milosti, o istini i sudu, i što nama nije ugodno da ne
činimo ni drugima, /Jevanđelje po Mateju 7, 12;
Jevanđelje po Luki 6, 31./ dodade i ovo:
"Ako
ko ostavi dom i braću, ženu i decu, bogatstvo i njive
i ostalo, naslediće na vekove carstvo nebesko."
/Jevanđelje po Mateju, 19, 29./
A
vojvoda sa onim blagorodnima primivši odozgo bačenu
rizu i čistotne vlasi sa pismom, i položivši ih pred
sebe, oplakivahu živoga kao mrtvoga, govoreći:
- O,
nevolje od tebe, gospodaru, šta ovo učini nama, jer
grči si nam sad posle nalaska nego kad pre toga od nas
pobeže!
O,
nalaska goreg od gubljenja!
O,
rizo, željenoga, željnima zapaljenje! Kako da te
ponesemo? Kako da te poput koplja ili oštra mača
predamo roditeljima i braći?
O,
vlasi ljubljene glave, srcu i očima privijane na utehu
roditelja, kako da vas poput omče ovima damo?
O,
dara što ga nosimo, puna ne radosti već plača, ne
veselja već ridanja, kako da te odnesemo? Koje li ćemo
uzdarje primiti? Kakvim li svetlim odeždama nas da
obuku kada su sami u žalosnim i mračnim odeždama?
O,
pira noći ove, puna veselja a ujedno i prevare, makar
se i kaže: "I odobri lukavstvo, prevaru" kojom Jakov
prevari Isava, uzevši njegov blagoslov! /Knjiga
Postanja 27./
O,
čaše tvoje, gospodaru, koju si nam služio, pune meda
ljubavi, što nam je gorče od žuči spremala!
O,
noći u koju zaspasmo, po Jovu budi tamna, i da se ne
ubrojiš u noći obasjane mesečinom! /Knjiga o Jovu 3,
6./
O,
mi, od nemudrih bezumniji! Kako onoga koga s velikim
trudom kroz mnoge dane gonismo, i u ruke uhvativši u
jednom času ispustismo?
Kako
smo bili bezumni!
Koji
nas san grehova naših zadrža, i tako usnusmo?
Kako
ga ne vezasmo uzama, kao što nam je i zapoveđeno, pa
bismo se oslobodili ove smrtne žalosti?
Šta
sada da učinimo?
Kako
da se javimo gospodaru našem?
Koji
će kamen, koja železna priroda poneti težinu takve
vesti koju mi nosimo roditeljima i braći?!
Ovako
i mnogo slično plaču izgovoriše, i još dugo plakahu,
onaj gore na kuli, a ovi dole na zemlji, da bi se i
neosetljivi kamen ražalio. Posle u neko vreme
odahnuvši, gore ka njemu uzdižući pogled i klanjajući
se, davahu mu oproštajni pozdrav, i milostivo sa
suzama koreći ga i prebacujući mu, govorahu:
-
Zdravo, o gospodaru, zdravo! Raširi se sam bez nas,
nasiti se, ti kamenosrdni, nemilostivi! A hoće li te
primiti Gospod? Ti što si prevario oca, prevario si i
nas, a misliš li da ti se valja Boga bojati?
Ovo i
mnogo drugo od gorčine srca njemu izgovorivši, molitvu
i blagoslov od njega izmolivši, i uzevši tužne
haljine, odlažahu kući. I idući, natrag ka kuli
obraćahu se s plačem i ridanjem, zastajkujući, dok ga
je moguće bilo dogledati.
I
tako otidoše kući.
A
ovaj sa kule sišavši blagodara Boga i pokloni se
igumanu i svoj bratiji. I svi ga celovaše kao
novoukrašena anđelskim obrazom. A ovaj grleći
zlostavljane zbog njega, poče sve moliti od srca za
one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući
stignu, govoreći:
- Bog
nam je, reče, utočište i sila, i postade pomoćnik
našavši nas u velikoj žalosti. /Psalmi Davidovi 46,
1./ Jer se neprijatelj nadao da će žudnim traženjem
roditelja mojih omesti stope moje usmerene ka Gospodu
i da će me od vašega u Gospodu srodstva otrgnuti, ali
se pokaza posramljen i nesvršena posla, vašim ka
Gospodu molitvama a ujedno i telesnom borbom za mene.
A ovi
čuvši smirenomudru i pokornu reč njegovu, kako je puna
svake premudrosti, zaboraviše na telesne rane koje im
momci naneše, i kao da su zaplenili neko blago
veseljahu se zbog njega.
(O
smrti svetog Simeona)
Posle
ovoga malo poživevši prepodobni otac naš Simeon u
manastiru svome koji se zove Hilandar, dostigavši meru
savršenstva koju žele svi koji Boga ljube, Simeon
divni, Simeon slatki, i delom Simeon, Simeon izvrsni,
Simeon bogonosni i bogomudri, koji se nađe dobar u
svemu, jer divan se pokaza hrabrošću u zemaljskom
vojevanju, pravdom i verom ukrašavan, milostinjom i
darežljivošću ništih ulepšavan, među carevima apostol,
jer je apostolski narod svoj naučio i verom prosvetio;
hramove besova obori i crkve Bogu podiže, jeresi
progna i sveštenike uvede, trnje zločašća istrže i
lozu blagočašća zasadi, carstvo i krasote sveta kao
trice prezre, krstonosno i nepovratno za Hristom pođe,
poslušnošću prema Bogu stran svojima i došljak u tuđoj
zemlji postade, učenik i poslušnik sina i u pustinji
saposnik, - molitvama i uzdasima u ćutanju i plaču
završi život, i ostavi dobru uspomenu onima koji hoće
život.
Koliko je pohvala po svakoj dobrodetelji ovoga muža
sada mi nije moguće govoriti, jer bi se produžilo
vreme povesti. Mnogo, dakle, minuvši, kao apostolu
reći ću apostolske reči: "Podvigom dobrim podviza se,
posta trčanje savrši, veru sačuvavši, i vreme njegova
odlaska k Bogu nastade, da pređe na beskonačni i
blaženi život, i da primi za njega čuvani venac pravde
za svoje trudove, i za one koje je on spasavao, što
spremi i što će dati Gospod pravedni sudija u dan
onaj, njemu i svima koji vole dan javljanja njegova."
/Druga Timoteju poslanica ap. Pavla 4, 6-8./
I
odmah pozva ljubljenoga sina svojega, i reče mu:
-
Približi se vreme da budem pozvan, čedo. Koliko si se
potrudio za mene, za dobro duše moje, sada je još više
vreme da mi pomogneš. Jer znam, što moliš u Boga daće
ti se.
Ovaj
prišavši sa suzama obisnu se o vrat njegov, i reče:
- Pre
se ja, tebi pripadajući, molim, gospodine oče, da kao
što sam se za života tvoga, okriljen toplim ti ka
Hristu molitvama, od sviju zala sačuvao, i sada opet
kada Hristu odlaziš, izmolićeš od njega svojim
molitvama, njemu ugodnim, do kraja pokrov životu
mojemu od zla, i nećeš ostaviti u svetim svojim
molitvama ka Gospodu sve nas: decu tvoju u Gospodu i
po telu rođenu ti, zemlju našu i crkvu, za koje si se
trudio.
A
prepodobni starac, izlivši mnoge suze, reče.
- Ja o sebi ništa ne znam dok ne vidim Boga, i ako
dobijem slobodu neću vas ostaviti.
I
položivši prepodobne ruke svoje na ljubljenog sina,
blagoslovi ga. i umnoživši k Bogu molitvu za njega,
zagrli ga sa suzama i poslednje celovanje dade mu. I
zapovedivši mu da svrši za srpske crkve mnoge
nedovršene stvari, i za svete svoje mošti zamoli,
govoreći:
-
Kada Bog posle izvesnog vremena blagoizvoli, skupivši
jadnog tela grešne moje kosti, prenećeš ih u zemlju
naroda mojega, i položićeš u crkvi od mene sazdanoj,
koja je u mestu zvanom Studenica, u manastiru Presvete
Bogorodice.
Bogomudri Sava ispovedi da će izvršiti sve što je otac
zapovedio.
Prepodobni pak prizva sabor monaha, bratiju i čeda u
Gospodu, i svakoga od njih po imenu velova i
blagoslovi, i sve veselo nagovaraše da se za njega
mole, predajući ih Bogu i prečistoj njegovoj
Bogomateri, a uz njihovu pomoć i sinu svome bogomudrom
Savi. I tako otpusti svakoga od njih u ćeliju,
zapovedivši da mu do ujutru niko ne dolazi, jer je već
bila noć.
I
odmah u poslednjoj starosti iznenada mladićki sa odra
ustade, i kao da je čekao da dođu neki blagorodni i
ljubljeni i svetli i visoki od cara, veselom dušom,
svetlim i svetim anđelskim obrazom ukrasivši se, i
tako se svetim i prečistim i besmrtnim i životvornim i
strašnim i užasnim tajnama pričesti, rekavši:
-
Slava Bogu za sve!
Malo
posle toga bio je kao čovek obuzet ognjem prirodne
smrti. A ljubljeni sin njegov usrdno se podvizavao u
poslednjoj službi za oca, mnogim izlivanjem suza, za
celu noć ceo psaltir nad njim izgovorivši, i nikoga
nije puštao da uđe k njima nego ga nasamo poučavaše i
opominjaše da govori blagodarne molitve Bogu.
Kada
je dan počeo da sviće, unese ga u crkveni pritvor. I
mogao se videti dirljivi prizor krajnje smernosti:
onaj koji je nekada bio visok i ležao u zlatnoj i
mekoj postelji, ležaše samo na rogozini kao jedan od
poslednjih i ubogih ljudi, dišući poslednjim dahom.
Bratija ga opkoliše i oplakivahu gubitak oca, a
prepodobni, jedva mogavši, podiže ruku i mahnu da bude
tišina.
I
razvedri mu se lice, i veselo gledaše kao prečistoj
ikoni Hristovoj i prečistoj njegovoj Materi. Izgledalo
je kao da poje sa nekima drugima, a nije niko mogao
razumeti. Došavši do kraja psalma, reče jasno ovo:
"Svako dihanije da hvali Gospoda!" /Psalmi Davidovi
150, 6./
I
tako su svi razumeli da je prepodobni i na kraju
života sa anđelima pojao anđelsku pesmu, i da više,
posle one anđelske pesme, ne treba druge pojati.
Vedro
gledajući na ikonu Hristovu, izgledaše kao da dušu
predlaže u ruke njegove. I gle, kao nekim
dobromirisnim aromatima vazduh se ispuni tako da su se
svi koji su tu stojali divili neobičnom i neiskazanom
takvom blagouhanju.
I
tako slatko u Gospodu usnu sveti starac, predavši dušu
svoju Hristu Bogu, koga iznad svega zavole.
A
ljubljeni sin pripade na svečasno lice očevo, i mesto
toplom vodom vrućim suzama ovo umi, a tako isto i
prepodobne mu ruke umi mnogim suzama. Na glavu ih
svoju i oči polažući celivaše, i upodobivši ih
krstoobrazno, na prsa njegova položi.
I
tako sa svom bratijom užeže mnoge sveće sa časnim
kandilima, i odade počast časnom i svetom telu
prepodobnoga oca sa podobnim nadgrobnim pesmama u
dovoljnim suzama. Imajući unutra u crkvi presvete
Bogorodice grob ukrašen mramorjem, položiše ga u
manastiru koji se zove Hilandar, slaveći Oca i Sina i
Svetoga Duha za pokoj blaženoga i svetoga oca.
Izbor
iz: Teodosije, Žitija, Stara srpska književnost
u 24 knjige, knjiga 5.
prilagođavanje sa srpskoslovenskog jezika Lazar
Mirković;
redakcija prevoda Dimitrije Bogdanović; prir. prof. dr
Dimitrije Bogdanović,
Prosveta - Srpska književna zadruga, Beograd 1988.
(Izvor: www.rastko.org.yu)
|
|