Poglavlja

Rukopisi

Dokumenti

Žitije i podvizi u pustinji sa ocem, i zasebno putovanja, a delimično i pripovedanje o čudesima svetoga oca našega Save, prvoga arhiepiskopa i učitelja srpskoga, što je ispričao prepodobni Domentijan, jeromonah manastira zvanoga Hilandar, a napisao Teodosije, monah istoga manastira.

(O rođenju Svetoga i ranoj mladosti)

Ovaj beše sin velikog župana Nemanje, vladara srpskog, koji samodržavno vladaše svim srpskim zemljama /Nemanja je između 1180. i 1190. godine značajno proširio teritoriju srpske države./ što se zovu: Dioklitija, Dalmatija, Travunija, na istoku se Iliriji približavajući, a na zapadu na Rimsku oblast naslonjeni. Taj spomenuti muž, blagočastiv i bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, i svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan i uz to vrelinom, bezbolnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen, - uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu. A i ova nije ni po čemu zaostajala u vrlinama za mužem svojim. Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše božanstvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.

Pošto je prošlo mnogo vremena otkako je prestala da rađa pomenuta blagočastiva Ana, jer je Bog zaključa kao u starini Liju Jakovljevu, da ona koja je pre rađala ne rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo muž njen, /Knjiga Postanja, 29, 31-32./ oboje u skrbi i žalosti zbog ovoga, jer im je duša veoma žudela da dobiju još jedno čedo, noću stavši na molitvu svemogućem Bogu, za se, sa suzama govorahu:

"Vladiko Gospode Bože Svedržitelju,
koji si negda poslušao Avraama i Saru
i ostale pravednike koji su molili za čedo.
/Knjiga Postanja 16, 1-2; 17, 15-19; 18, 14; 21, 1-3;
Prva knjiga Carstva (Prva Samuilova) 1, 1-20;
Jevanđelje po Luki 1, 5-25./

Usliši danas i nas
grešne sluge svoje što ti se mole.
Daj nam, po tvojoj dobroti,
da dobijemo još jedno muško čedo,
koje će biti uteha duši našoj
i tobom naslednik naše države
i žezal starosti naše,
na koga ćemo položiti ruke i počinuti.
I dajemo ti zajedničke obete:
Od začeća deteta
od prirodne zakonite ljubavi
i od postelje odlučićemo se,
i svako za sebe u čistoti tela
sve do kraja života sačuvaćemo se."

A Gospod, koji je blizu ovih što ga prizivaju vaistinu i sluša njihovu molitvu, /Psalmi Davidovi 45, 18./ posluša i njihova moljenja kao i ostalih pravednika. I ovo je bio početak neiskazanih Božjih sudova, da kao posle životom, tako najpre u rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako hoće. I plod molitve po prirodi se rodivši, od Boga dan, Bogu se i nameni, što i bi.

Kada je zatrudnela supružnica i kada se približiše dani rodi muško čedo po prošenju molitvenom. Obradovaše se dušom veoma i proslaviše Boga, koji nije prezreo moljenja njihova. Posle malo vremena porodiše ga vodom i Duhom, /Krštenje je u hrišćanskoj književnosti drugo, duhovno rođenje./ prosvetivši ga božanstvenim krštenjem, i dadoše mu ime Rastko, i u Gospodu veoma dobro Bogu uzraste. A kada je dete ojačalo, dadoše ga da se uči svetim knjigama. Roditelji, pak, njegovi, osećajući natprirodnu, bezmernu ljubav prema njemu, nesitom dušom uvek na njega gledahu, a i velmože njihove sa njima govorahu da će on biti najbolji među braćom svojom. Bejaše i dete blagoobrazno i veselo dušom, i napredovaše u učenju, i izazivaše divljenje svojim razumom i detinjem uzrastu, tako da su svi govorili:

- Ovo će biti neko novo znamenje!

A kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje, /Rastko Nemanjić je na upravu dobio jedan deo Humske oblasti (današnja Hercegovina)./ kako bi odlazio od oca i matere na zabavu s velmožama, i da se s blagorodnim mladićima veseli. A mladić, okusivši od znanja božanstvenih svetih knjiga, još češće ih pročitavaše i iz njih početak premudrosti - Božji strah crpljaše /Psalmi Davidovi 111, 10; Priče Solomonove 1, 7./ i prihvataše se božastvene ljubavi iz dana u dan, oganj ognju dodajući željom nesitom. Rasuđivaše da su carstvo i bogatstvo, slava i sjaj, i svaka sreća puni meteža i nestalni; smatraše vidljivu lepotu i obilje ovoga sveta kao senku, i razumevši da je mnogo jelo i veselje i sve što je ljudsko na zemlji sujetno i nestvarno, desnoga puta se dohvati /U Bibliji desno je simbol pravednosti i pravog puta./ pa se bavljaše proučavanjem knjiga, i nije se lenio da u crkvi na svima službama stoji. Ljubio je post, izbegavajući sujetno praznoslovlje i neumestan smeh, sramotne i štetne pesme mladićkih požuda, što slabe dušu, sasvim mrzeći. Dobar, krotak, svima ljubazan, ništeljubiv kao malo ko drugi, monaški čin isuviše poštovaše, tako da su i sami roditelji njegovi zazirali i stideli se, takvu brižljivost i zakon vrline videvši u mladom uzrastu. I smatrahu kao da nije od njih rođen, već da je zaista od Boga dan.

(O bekstvu u Svetu goru)

Kada je došao do sedamnaeste godine uzrasta svoga, roditelji njegovi stadoše razmišljati da ga po zakonu ožene. A bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga. Jer beše slušao o Svetoj gori Atonskoj i o isposnicima u njoj, i o ostalim mestima pustinjačkim. Jer dolažahu ka ocu njegovu odasvud da prime što im je potrebno, a drugi put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima koji prepodobno žive, /Monasima pustinjacima./ jer beše dobar čovek koji deli milostinju i daje mnogo. A Bog, gotov da usliša molitvu i želju slugu svojih, i njegovu želju ispuni i podstače ga da dođe k roditeljima iz kraja danoga mu.

I kada ga primiše s velikom ljubavlju zajedno s blagorodnima njegovim koji su došli s njim, i kada bezmerna radost i veselje i veliko pirovanje behu učinjeni zbog dolaska vazljubljenoga sina k roditeljima, i kada su se veselili mnogo dana, - gle, kao Bogom pokrenuti, dođoše k njegovim roditeljima neki inoci iz Svete gore Atona, da prime potrebnu pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus. Božanstveni mladić sakrivši ovoga nasamo, ispitivaše ga o Svetoj gori, pošto ga je najpre utvrdio zavetom da neće nikom otkriti njegovu tajnu. A ovaj mu ispriča sve po poretku pustinjačkom, /Tri osnovna načina monaškog života u Svetoj gori: opštežiće (kinovija), skit i potpuna usamljenost./ kakav je zajednički život u manastirima, i zaseban dvojice ili trojice jednodušno, i samotan, usamljenički život onih koji žive isposnički u ćutanju, sve mu potanko ispriča. Jer ni taj monah ne beše prost, nego iskusan u onom što je govorio; rekao bih, od Boga poslan bejaše. A mladiću dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti za Boga i njihovim dobrim zanimanjima, izvori suza izlivahu se kao reka iz očiju njegovih. Potom, odahnuvši malo, reče starcu:

- Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve /Prva poslanica apostola Jovana 3, 20; upor. Psalmi Davidovi 139, 2-4; Knjiga proroka Danila 13, 42./ i koji je video bolezan srca moga, /Psalmi Davidovi 13, 2./ posla tvoju svetost da uteši mene grešnoga. Sada se uteši srce moje i duša se moja razveseli radošću neiskazanom. Sada razumedoh za čime sam neprestano žudeo. Blaženi su i triput blaženi oni koji su se takva bezbrižna i nemetežna života /Misli se na duhovni život./ udostojili. Šta ja da učinim, oče, da bih mogao pobeći od mnogometežnog života ovoga sveta, pa da se takva angelskoga života udostojim? Ako me kad roditelji ushtednu oženiti, zadržan ljubavlju prema telu neću dostići takva života. Ni jedan dan ne bih hteo posle ovoga ovde ostati, da me se kako slastoljublje ovoga sveta ne bi kosnulo, i da protiv moje volje ne odvuče dušu moju od takve ljubavi prema anđelskom životu, kao što učiš, oče. Hteo bih bežati, a puta ne znam. Ako bih kako daleko zalutao, stigao bi me otac moj, pošto mu je moguće, i vratio bi me, pa bih i oca bacio u žalost i sebe u stid velik, a posle toga ne bih ni postigao ono što želim.

A starac, uzevši reč, reče mu:

- Žudna je ljubav roditeljska, junače, i veza prirode neraskidna, i milo jedinstvo s braćom i zajedničko življenje. Ali Vladika zapoveda da se i ovo lako prezre, i krst uzme na rame, i da se za njim usrdno ide, /Jevanđelje po Mateju 10, 37-38; 16, 24; Jevanđelje po Marku 8, 34; Jevanđelje po Luki 9, 23; 14, 27./ i sve lako podnese, na stradanje njegovo za nas ugledajući se. Zapoveda da ne blagujemo u mekom, da ne tražimo telesni pokoj, nego da više prionemo za nagotu i glad, bdenje i molitvu, i da se obrati pažnja na umiljenje i plač sa uzdisanjem i skrušenošću srca. Jer ovo se predlaže bogoljubivim dušama kao neki put koji lako vodi u dobrodetelj, i ovo donosi slavu istinitu i čast pouzdanu.

A mladić, slušajući ovo i kao dobroplodna zemlja seme primajući u srce svoje reči starca, /Jevanđelje po Mateju 13, 8; Jevanđelje po Marku 4, 8; Jevanđelje po Luki 8, 15./ ridanje k ridanju dodavaše.

A starac se divljaše vreloj ljubavi njegovoj prema Bogu i ognju božanstvenom koji je tako rasplamteo dušu njegovu, slušaše njegove reči pune cleomudrenosti i umiljenja, i reče mu:

- Vidim, o čedo, da ti je duša zašla u dubinu Božje ljubavi. Nego požuri da izvršiš svoju dobru želju, da ne bi kako sejač zla posejao kukolj u srce tvoje, /Jevanđelje po Mateju 13, 24-30, 36-43./ i osnaživši se ugušio pšenicu tvoju, dobru misao, /Jevanđelje po Mateju 13, 7-22./ te da ne odustaneš od takve težnje, i da zadržan ljubavlju prema telu i slasti, kao što kažem, ništa ne uspeš; podleći ćeš i sramoti i ukoru kojim u jevanđelju osuđujemo one što su se zbog kupovine njive i para volova i uzimanja neveste odrekli slatke večere i besmrtne hrane, pa su nedostojnima izabranoga zvanja i veselja nebeskog cara Hrista s pravom nazvani. /Jevanđelje po Luki 14, 16-24./ A ja ću ti biti sluga u takvom delu i u Gospodu provešću te do Svete gore, kamo želiš stići, samo neka bude konja da me nosi, da bismo mogli pobeći od oca tvojega.

Kada je ovo čuo od starca, volji se njegovoj brzo pokori i reče:

- Blagodarim te, Gospode, jer si uverio srce moje preko stranca ovoga!

A starcu:

- Da si blagosloven od Boga, oče, što si ukrepio dušu moju!

Ispunivši se velikom radošću zbog ovoga, i nimalo ne odlažući, uđe k roditeljima, ukrade otpuštenje i zamoli po običaju molitvu i blagoslov, govoreći:

- Gospodari moji, rekoše mi da u ovoj gori - i pomenuo joj ime - ima mnogo zveri; ako nađem milost, vi ćete me blagosloviti i pustiti da idem u lov. Ako zakasnimo, nemojte se ljutiti, jer sam čuo da tamo ima mnogo jelena.

A otac njegov, ugađajući mu, reče:

- Neka je Gospod s tobom, čedo, neka te blagoslovi i ispravi put tvoj.

I mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu zapovediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, /Jelen u Bibliji označava dušu koja žudi za Bogom./ već izvor života, Hrista, da njime napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjem od čežnje ljubavi njegove.

Da bi uverio roditelje, posla u goru lovce, i sam opremljen da goni zveri, rekavši:

- Čekam vas pod gorom do ujutro.

A kada nasta noć, i blagorodni što se s njim veseljahu pospaše, sa malo svojih ljudi koji su čuvali tajnu njegovu, za vodiča Boga sa inokom imajući, begom bežeći pobeže.

Kada je svanuo dan, blagorodni stadoše tražiti gospodina svojega. I gle, nigde ga nisu mogli videti ni naći. Rekoše:

- Da se ne šali s nama i da se nije ka ocu vratio?

A potražiše i monaha koji je bio s njim i ostale njegove sluge; i ni njih ne našavši, govorahu:

- Kakav nas je užas snašao?

- Kamo se dede gospodin naš?

I u nedoumici zbog brige ostaviše lov, pa se brzo vratiše k njegovu ocu samodršcu, i obavestiše ga o nestanku sina njegova.

A roditelji, čuvši ovu iznenadnu i neprijatnu vest o sinu svome, od žalosti umalo ne svisnuše.

Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu goru, jer su još otpre znali za njegovu žudnju da tamo ode. Odmah se sakupiše blagorodni, sleže se mnoštvo naroda:

- Da čujemo - rekoše - šta je to sada zadesilo gospodina našeg!

I svi plakahu i ridahu mnogo i neutešno; roditelji sina, braća brata, sluge gospodara sa krikom dozivahu radi utehe u žalosti, padajući sve više u očajanje, jer ih do bezumlja dovođaše stradanje njihova gospodara i krasota mladoga uzrasta.

Nabrzo samodržac otac sa pratnjom zapovedi da svi prestanu plakati, i blagodarivši veoma Boga, reče prisutnima i materi deteta;

- Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Neće propasti sin moj, Bog, koji mi ga je mimo nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove.

I odmah dozvavši jednoga od svojih vojvoda, reče mu:

- Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni, ako si ikad primio kakvo dobro od nas - sada je vreme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš te stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ću ti ih dati, druže.

Dozvavši i mnogo blagorodnih mladića, i sličnim nadama i njih ohrabrivši, posadi ih na silne (i brze) konje, i posla ih sa vojvodom. Zapovedi im da ga gone i do unutar Svete gore. A napisa i poslanicu iparhu solunske oblasti, /Iparh je upravnik oblasti u Vizantiji./ da ga otrgne i iz same Svete gore, i da ga njemu vrati.

"I ako ovim, mili moj, utešiš srce moje, mnoge počasti od nas darom i ljubavlju primićeš; ako li prezreš našu molbu, znaj da ćemo ti mesto ljubavi biti protivnici."

A vojvoda uze pismo i sa blagorodnima otpust izmoli, pa na silne konje usedoše, što je više moguće dan i noć goniše, i ništa ne uspevši stigoše u slavni grad Solun, u kome vojvoda bi primljen sa čašću. Predade pismo iparhu i ispriča žalost gospodina svoga.

Kada je iparh pročitao pismo, veoma se ožalosti zbog toga, jer je veliku ljubav gajio prema njemu. I pošto je vojvodu s blagorodnima ljubazno počastio, odmah napisa pismo protu Svete gore, /Na čelu svetogorske uprave nalazi se protepistasos (protos), koji se bira iz jednog od najuglednijih manastira u saboru Svete gore na određeno vreme. Sedište mu je u Kareji, središtu Svete gore./ govoreći:

"Pošto stvar nije obična kada se ovo traži, prosim i toplo molim tvoju prepodobnost, nemoj prezreti ove molbe. Ako je tamo negde došao sin velikoga župana, vladara srpskoga, sa svakom žurbom neka se vrati ocu svojemu, da ne bi kako otac njegov, zbog žalosti za njim, ljubav prema nama promenio u mržnju, pa ćeš sve nas i mnoge ožalostiti."

I tako otpusti vojvodu. A posla s njima ljude koji će ih uz počast provesti do Svete gore, davši im napisano pismo.

Kada su ušli u Svetu goru, raspitivahu se o onom koga su tražili, da li je ovde došao, opisujući uzrast mladosti i lepotu lika. A neki im rekoše:

- Takav koga tražite ušao je malo pre vas u ruski manastir, /Stari Rusik, (Pantelejmon), osnovan 1169. godine./ i još je tu.

A oni čuvši ovo brzo poteraše putem da ne bi kako čuvši za njih pobegao, i ostavivši put ka protu u ruski manastir uđoše.

I videše ga u manastiru gde hoda s nepostriženim vlasima i s mekim haljinama, jer su ga stigli brzo goneći, a nije ni strahovao da će ga hteti goniti do unutar Svete gore; ali bol roditelja, a ujedno i moć, i ovo mogade.

Našavši ga, obradovaše se radošću neiskazanom. I ušavši svi u crkvu Svetog Pantelejmona pokloniše se, i grleći ga ljubazno ga sa suzama celivahu, tako da su od radosti zaboravili toliku udaljenost mesta i tolikih dana i noći trudna putovanja, jer dobiše što su želeli. A i nadahu se da će od njegovih roditelja primiti velike darove i mnoge počasti zato što su im ugodili. Pomišljahu da ga vežu, ali ga se bojahu kao gospodara svojega. Postavivši stražu čuvahu ga što je moguće bolje, da bi, pošto konji i oni sami otpočinu od napora, sa njime pošli na put.

A mladić se divljaše ocu svojemu što toliku visost vojvode potrudi s mladim blagorodnima, i stiđaše se da u lice muža pogleda, jer se zbog njega mnogo potrudio da dođe u tuđu zemlju. Odvede ga nasamo i zapita:

- Kako toliki put prevaliste tako brzo i ne uleniste se pred tolikom daljinom mesta i tako napornim putem?

A ovaj mu ispriča veliki bol srca njegovih roditelja i plač neprestani. Ispriča mu i o pismu od oca njegova, donesenom ka iparhu zbog njega, i o pismu iparha svetogorskom protu, pa reče:

- Poslani su i ljudi da te predadu nama i da te vratimo tvome gospodinu ocu.

A mladić razumevši čvrstinu odluke ovoga muža reče k njemu:

- Ako hoćeš, ljubazni moj, ti bi me mogao ostaviti na miru, i znam, kako si moćan, da možeš stići i umiriti gospodina oca mojega. A ja ću ga, napisavši mu, odvratiti od takve pomisli, samo ako mi učiniš bratsku ljubav i ostaviš me u onome radi čega sam došao.

A on:

- Ne, gospodaru moj, ne počinji takve molbe ka meni, tvome rabu, što mi nije lako učiniti. Jer vladar moj, tvoj otac, smatrajući me za verna poslao me je radi ovoga. Uz to, da smo našli u monaškom obrazu tebe, gospodara moga, kakvo bismo izvinjenje imali zbog toga? A pošto je Bog hteo da se dogodi onako kako žele roditelji tvoji i velmože vaše i braća tvoja, ko sam ja da tako nešto pomislim! Bolje bi mi bilo da se i ne vratim ocu tvome. Zato te molim, gospodaru moj, sve takvo iz glave izbacivši pođi s nama, tvojim slugama, veseleći se, da ugasiš plamen roditelja tvojih, čija si srca zapalio svojim odlaskom u tuđinu, a ujedno i braće tvoje i svih blagorodnik. Ti sam znaš da si ti roditeljima i svima nama nada sa Bogom i uteha. Ako li što protivno pomišljaš, i nećeš da pođeš s nama, prisilićeš me da te vežemo. Teško meni, to mi nije zgodno ni reći, ali se bojim oca tvojega, pa ću te povesti silom. Takvu sam zapovest i primio.

A mladić, videvši neumoljivost vojvode i nesalomljivu vernost prema svojemu gospodaru, i razumevši da će ga silom odvesti, i da nema ko će ga izbaviti iz bede, zbog bojazni od oca njegova, jer je pisao iparhu, - reče:

- Volja Gospodnja neka bude! /Jevanđelje po Mateju 6, 10; 26, 42; Jevanđelje po Luki 22, 42./

I razveselivši se zagrli vojvodu, uveravajući ga da će sa njime poći. A prizivaše Boga tajnim uzdasima za pomoćnika u napasti, i smišljaše i on delo pobožno a ujedno i prevarno, jer beše okovan srcem u mudrosti, kao što kaže David, /Psalmi Davidovi 9, 12./ i zapreku koju su mu učinili oni premudri razumom dobroga duha da sruši dovijaše se.

A šta to?

Zamoli igumana, i zapovedi da se spremi sjajna trpeza, da se sa vojvodom i sa onim blagorodnima počasti, a ujutru da pođu kući. Svoju zamisao reče igumanu i zamoli ga da se s večeri počnu jutarnje pesme /Po svetogorskim liturgijskim običajima, uoči nedelje, tj. u subotu uveče služilo se bdenije - večernja i jutrenja zajedno./ i da se načini veliki pir da iguman počasti vojvodu s blagorodnima, a mladić je ove i sam svojim rukama služio i veselio.

Pošto su se na večeri dugo zadržali, zapovedi iguman da se udari u bilo, /Klepalo - udaranje kojom se monasi pozivaju na dnevna bogosluženja u manastiru./ jer bejaše dan nedelje. Ustade iguman i s njime mladić, odoše u crkvu na molitvu. A ustade i vojvoda s blagorodnima, da stoje u crkvi, jer ga nisu smeli pustiti sa svojih očiju. A kako se pojanje produžilo, i opet po zapovesti dugo čitanje pročitavalo, svi oni koji su zajedno sedeli i oni momci koji su ga čuvali s vojvodom, zbog umora od puta i svečanog pira tvrdo zaspaše.

I kada je osetio da su zaspali, božastveni mladić, budno oko, ustavši od njih pokloni se pred svetim oltarom i dade svoje obete Gospodu, /Zaveti ("obet") se polažu prilikom obreda primanja monaštva ("postrig"), i to su: zavet devičanstva, sirotovanja i poslušnosti./ pošto ga blagoslovi iguman, i uze jednoga starca, odlikovana svešteničkim činom, te uziđe na veliki pirg u manastiru. Zatvorivši ga za sobom, reče blagodarivši Boga:

"Uzneću te, Gospode,
jer si me podigao!"
/Psalmi Davidovi 30, 1./

A jerej očita molitvu i postriže vlasi glave njegove i u rizu ga obuče anđelskoga obraza, i promeni mu ime Rastko u Sava.

A on mnogim suzama okropi zemlju i upućivaše blagorodne i pohvalne reči ka Bogu, govoreći:

"Ispunio si želju srca mojega", /Psalmi Davidovi 37, 4./ tako da se i starac zastide od mnogoga njegovog plača.

I pošto se ovo tako svršilo, kad se čitanje dovršilo, i kada su svi ustali, potražiše čuvari gospodara svojega, i gle, nigde ga nisu mogli videti. Svuda po crkvi i u manastiru tražeći ga i uzbunivši se, i ne našavši ga, stadoše graditi igumana i biti monahe.

A vojvoda zaustavi uzbunu i reče igumanu i monasima:

- Kakva je ovo nepravda i beščašće prema nama od vas, o oci?! Mi, dakle, stideći se obraza koji nosite, preko vašega zla pređosmo i krotki i čovekoljubivi prema vama bejasmo. Zar - reče - nije prvo ovaj varalica što smrt zaslužuje - i pokaza na jednoga - od vas došao da moli milostinju, i milostinju kao ništa prezrevši, i od oca sina ugrabivši pobegao, a oca i mater u samrtni plač i nas u veliki trud baciste? Sad opet, kada smo došli, od naših ruku sakriste našega gospodara, i jednako se ponašate svojevoljno. Šta vam sad pade na pamet: da nam se narugate? Ili mislite da se mi uzalud potrudismo tražeći vazduha, a ne našeg gospodara? Sad će vam glave poleteti! Recite gde sakriste gospodara našeg!

A kada ovo čuše vojvodini momci, na svirepost gotovi, počeše, još ljuće, monahe biti nemilostivo.

I kada je ovo čuo naj koga su tražili, zbog koga se načinio toliki metež, poboja se da se ovo zlo kako ne svrši ubistvom, i nagnuvši se s kule pozva ih po mraku. I kada čuše njegov glas, ispuniše se velikom radošću i svi ka kuli pritrčavši u visinu gledahu, kao da bi se tama mogla ukloniti, da bi se, videvši ga, utešili.

I uzevši reč, reče vojvodi:

- Toliko si mudar, a izvodiš detinjarije. Imajući sa sobom puk ljudi u krajevima tuđim, visoko mudruješ.

A k blagorodnim (momcima) reče:

- Monaškog se obraza ne postideste, kako se Boga ne ubojaste? Zar vam dolikuje da u crkvi sa oružjem napadate na takve ljude? Kakvo su vam oni zlo učinili? Ako li mene tražite, evo me gde sam. Sada sam zauzet, ujutru ćete me videti, a ove ostavite!

Kada oni ovo čuše, strahom i stidom obuzeti ne znađahu šta da odgovore. I tako ućutkavši opkoliše kulu, čuvajući stražu. Kada je dan stao da sviće, on opet nagnuvši se s kule pozva vojvodu i blagorodne (momke), i javi se svima anđelskim inočkim obrazom ukrašen. A kada ga oni tako ugledaše u takvom obrazu, ne znađahu šta sebi da učine, nego plačem i ridanjem obuzeti na zemlju padahu. A ovaj videvši ih u takvoj krajnjoj gorčini srca, uteši srca njihova mnogim rečima, govoreći:

- Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi. Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali Bog moj, na koga se uzdah i iziđoh, bio mi je pomoćnik, /Psalmi Davidovi 18, 2./ kao što vidite, a on će i ubuduće voditi moj život po svojoj volji. A vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga, niti da ste skrušeni, nego bolje sa mnom pohvalite Boga, koji me je udostojio ovoga obraza, za kojim sam oduvek žudeo. Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka: Sava je ime moje.

A ovo rekavši svrže sa kule rizu svoju i mladićke čiste vlasi glave svoje, a uz to napisa i pismo roditeljima, da ih uteši, moleći:

"Nemojte ništa tužiti za mnom, niti me oplakivati kao poginula, reče, nego bolje da Boga molite, molim, ne bih li kako molitvama vašim dobro svrši trku moju na koju iziđoh. /Dela apostolska 20, 24./ A vi, koliko je moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite. Ako Bog ushte, ovde u Svetoj gori dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne starosti njegove nasladiću se, i slatke i bezmerne ljubavi njegove nasitiću se."

Pomenuvši im mnoge jevanđelske reči o pravdi i milosti, o istini i sudu, i što nama nije ugodno da ne činimo ni drugima, /Jevanđelje po Mateju 7, 12; Jevanđelje po Luki 6, 31./ dodade i ovo:

"Ako ko ostavi dom i braću, ženu i decu, bogatstvo i njive i ostalo, naslediće na vekove carstvo nebesko." /Jevanđelje po Mateju, 19, 29./

A vojvoda sa onim blagorodnima primivši odozgo bačenu rizu i čistotne vlasi sa pismom, i položivši ih pred sebe, oplakivahu živoga kao mrtvoga, govoreći:

- O, nevolje od tebe, gospodaru, šta ovo učini nama, jer grči si nam sad posle nalaska nego kad pre toga od nas pobeže!

O, nalaska goreg od gubljenja!

O, rizo, željenoga, željnima zapaljenje! Kako da te ponesemo? Kako da te poput koplja ili oštra mača predamo roditeljima i braći?

O, vlasi ljubljene glave, srcu i očima privijane na utehu roditelja, kako da vas poput omče ovima damo?

O, dara što ga nosimo, puna ne radosti već plača, ne veselja već ridanja, kako da te odnesemo? Koje li ćemo uzdarje primiti? Kakvim li svetlim odeždama nas da obuku kada su sami u žalosnim i mračnim odeždama?

O, pira noći ove, puna veselja a ujedno i prevare, makar se i kaže: "I odobri lukavstvo, prevaru" kojom Jakov prevari Isava, uzevši njegov blagoslov! /Knjiga Postanja 27./

O, čaše tvoje, gospodaru, koju si nam služio, pune meda ljubavi, što nam je gorče od žuči spremala!

O, noći u koju zaspasmo, po Jovu budi tamna, i da se ne ubrojiš u noći obasjane mesečinom! /Knjiga o Jovu 3, 6./

O, mi, od nemudrih bezumniji! Kako onoga koga s velikim trudom kroz mnoge dane gonismo, i u ruke uhvativši u jednom času ispustismo?

Kako smo bili bezumni!

Koji nas san grehova naših zadrža, i tako usnusmo?

Kako ga ne vezasmo uzama, kao što nam je i zapoveđeno, pa bismo se oslobodili ove smrtne žalosti?

Šta sada da učinimo?

Kako da se javimo gospodaru našem?

Koji će kamen, koja železna priroda poneti težinu takve vesti koju mi nosimo roditeljima i braći?!

Ovako i mnogo slično plaču izgovoriše, i još dugo plakahu, onaj gore na kuli, a ovi dole na zemlji, da bi se i neosetljivi kamen ražalio. Posle u neko vreme odahnuvši, gore ka njemu uzdižući pogled i klanjajući se, davahu mu oproštajni pozdrav, i milostivo sa suzama koreći ga i prebacujući mu, govorahu:

- Zdravo, o gospodaru, zdravo! Raširi se sam bez nas, nasiti se, ti kamenosrdni, nemilostivi! A hoće li te primiti Gospod? Ti što si prevario oca, prevario si i nas, a misliš li da ti se valja Boga bojati?

Ovo i mnogo drugo od gorčine srca njemu izgovorivši, molitvu i blagoslov od njega izmolivši, i uzevši tužne haljine, odlažahu kući. I idući, natrag ka kuli obraćahu se s plačem i ridanjem, zastajkujući, dok ga je moguće bilo dogledati.

I tako otidoše kući.

A ovaj sa kule sišavši blagodara Boga i pokloni se igumanu i svoj bratiji. I svi ga celovaše kao novoukrašena anđelskim obrazom. A ovaj grleći zlostavljane zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu, govoreći:

- Bog nam je, reče, utočište i sila, i postade pomoćnik našavši nas u velikoj žalosti. /Psalmi Davidovi 46, 1./ Jer se neprijatelj nadao da će žudnim traženjem roditelja mojih omesti stope moje usmerene ka Gospodu i da će me od vašega u Gospodu srodstva otrgnuti, ali se pokaza posramljen i nesvršena posla, vašim ka Gospodu molitvama a ujedno i telesnom borbom za mene.

A ovi čuvši smirenomudru i pokornu reč njegovu, kako je puna svake premudrosti, zaboraviše na telesne rane koje im momci naneše, i kao da su zaplenili neko blago veseljahu se zbog njega.

(O smrti svetog Simeona)

Posle ovoga malo poživevši prepodobni otac naš Simeon u manastiru svome koji se zove Hilandar, dostigavši meru savršenstva koju žele svi koji Boga ljube, Simeon divni, Simeon slatki, i delom Simeon, Simeon izvrsni, Simeon bogonosni i bogomudri, koji se nađe dobar u svemu, jer divan se pokaza hrabrošću u zemaljskom vojevanju, pravdom i verom ukrašavan, milostinjom i darežljivošću ništih ulepšavan, među carevima apostol, jer je apostolski narod svoj naučio i verom prosvetio; hramove besova obori i crkve Bogu podiže, jeresi progna i sveštenike uvede, trnje zločašća istrže i lozu blagočašća zasadi, carstvo i krasote sveta kao trice prezre, krstonosno i nepovratno za Hristom pođe, poslušnošću prema Bogu stran svojima i došljak u tuđoj zemlji postade, učenik i poslušnik sina i u pustinji saposnik, - molitvama i uzdasima u ćutanju i plaču završi život, i ostavi dobru uspomenu onima koji hoće život.

Koliko je pohvala po svakoj dobrodetelji ovoga muža sada mi nije moguće govoriti, jer bi se produžilo vreme povesti. Mnogo, dakle, minuvši, kao apostolu reći ću apostolske reči: "Podvigom dobrim podviza se, posta trčanje savrši, veru sačuvavši, i vreme njegova odlaska k Bogu nastade, da pređe na beskonačni i blaženi život, i da primi za njega čuvani venac pravde za svoje trudove, i za one koje je on spasavao, što spremi i što će dati Gospod pravedni sudija u dan onaj, njemu i svima koji vole dan javljanja njegova." /Druga Timoteju poslanica ap. Pavla 4, 6-8./

I odmah pozva ljubljenoga sina svojega, i reče mu:

- Približi se vreme da budem pozvan, čedo. Koliko si se potrudio za mene, za dobro duše moje, sada je još više vreme da mi pomogneš. Jer znam, što moliš u Boga daće ti se.

Ovaj prišavši sa suzama obisnu se o vrat njegov, i reče:

- Pre se ja, tebi pripadajući, molim, gospodine oče, da kao što sam se za života tvoga, okriljen toplim ti ka Hristu molitvama, od sviju zala sačuvao, i sada opet kada Hristu odlaziš, izmolićeš od njega svojim molitvama, njemu ugodnim, do kraja pokrov životu mojemu od zla, i nećeš ostaviti u svetim svojim molitvama ka Gospodu sve nas: decu tvoju u Gospodu i po telu rođenu ti, zemlju našu i crkvu, za koje si se trudio.

A prepodobni starac, izlivši mnoge suze, reče.
- Ja o sebi ništa ne znam dok ne vidim Boga, i ako dobijem slobodu neću vas ostaviti.

I položivši prepodobne ruke svoje na ljubljenog sina, blagoslovi ga. i umnoživši k Bogu molitvu za njega, zagrli ga sa suzama i poslednje celovanje dade mu. I zapovedivši mu da svrši za srpske crkve mnoge nedovršene stvari, i za svete svoje mošti zamoli, govoreći:

- Kada Bog posle izvesnog vremena blagoizvoli, skupivši jadnog tela grešne moje kosti, prenećeš ih u zemlju naroda mojega, i položićeš u crkvi od mene sazdanoj, koja je u mestu zvanom Studenica, u manastiru Presvete Bogorodice.

Bogomudri Sava ispovedi da će izvršiti sve što je otac zapovedio.

Prepodobni pak prizva sabor monaha, bratiju i čeda u Gospodu, i svakoga od njih po imenu velova i blagoslovi, i sve veselo nagovaraše da se za njega mole, predajući ih Bogu i prečistoj njegovoj Bogomateri, a uz njihovu pomoć i sinu svome bogomudrom Savi. I tako otpusti svakoga od njih u ćeliju, zapovedivši da mu do ujutru niko ne dolazi, jer je već bila noć.

I odmah u poslednjoj starosti iznenada mladićki sa odra ustade, i kao da je čekao da dođu neki blagorodni i ljubljeni i svetli i visoki od cara, veselom dušom, svetlim i svetim anđelskim obrazom ukrasivši se, i tako se svetim i prečistim i besmrtnim i životvornim i strašnim i užasnim tajnama pričesti, rekavši:

- Slava Bogu za sve!

Malo posle toga bio je kao čovek obuzet ognjem prirodne smrti. A ljubljeni sin njegov usrdno se podvizavao u poslednjoj službi za oca, mnogim izlivanjem suza, za celu noć ceo psaltir nad njim izgovorivši, i nikoga nije puštao da uđe k njima nego ga nasamo poučavaše i opominjaše da govori blagodarne molitve Bogu.

Kada je dan počeo da sviće, unese ga u crkveni pritvor. I mogao se videti dirljivi prizor krajnje smernosti: onaj koji je nekada bio visok i ležao u zlatnoj i mekoj postelji, ležaše samo na rogozini kao jedan od poslednjih i ubogih ljudi, dišući poslednjim dahom. Bratija ga opkoliše i oplakivahu gubitak oca, a prepodobni, jedva mogavši, podiže ruku i mahnu da bude tišina.

I razvedri mu se lice, i veselo gledaše kao prečistoj ikoni Hristovoj i prečistoj njegovoj Materi. Izgledalo je kao da poje sa nekima drugima, a nije niko mogao razumeti. Došavši do kraja psalma, reče jasno ovo:

"Svako dihanije da hvali Gospoda!" /Psalmi Davidovi 150, 6./

I tako su svi razumeli da je prepodobni i na kraju života sa anđelima pojao anđelsku pesmu, i da više, posle one anđelske pesme, ne treba druge pojati.

Vedro gledajući na ikonu Hristovu, izgledaše kao da dušu predlaže u ruke njegove. I gle, kao nekim dobromirisnim aromatima vazduh se ispuni tako da su se svi koji su tu stojali divili neobičnom i neiskazanom takvom blagouhanju.

I tako slatko u Gospodu usnu sveti starac, predavši dušu svoju Hristu Bogu, koga iznad svega zavole.

A ljubljeni sin pripade na svečasno lice očevo, i mesto toplom vodom vrućim suzama ovo umi, a tako isto i prepodobne mu ruke umi mnogim suzama. Na glavu ih svoju i oči polažući celivaše, i upodobivši ih krstoobrazno, na prsa njegova položi.

I tako sa svom bratijom užeže mnoge sveće sa časnim kandilima, i odade počast časnom i svetom telu prepodobnoga oca sa podobnim nadgrobnim pesmama u dovoljnim suzama. Imajući unutra u crkvi presvete Bogorodice grob ukrašen mramorjem, položiše ga u manastiru koji se zove Hilandar, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha za pokoj blaženoga i svetoga oca.

Izbor iz: Teodosije, Žitija, Stara srpska književnost u 24 knjige, knjiga 5.
prilagođavanje sa srpskoslovenskog jezika Lazar Mirković;
redakcija prevoda Dimitrije Bogdanović; prir. prof. dr Dimitrije Bogdanović,
Prosveta - Srpska književna zadruga, Beograd 1988.
(Izvor: www.rastko.org.yu)

Brzi linkovi

Besplatni bilten

Kliknite ovde