(Sva
četiri poglavlja možete preuzeti iz dela Download kao
jedan dokument)
III Stvaranje Carstva
(1321-1371)
Bio je to vek i veličanstven i
tragičan. I trijumfalan i porazan. Nema u prošlosti
Srba nijednog perioda tako velikog i, u isti mah, tako
neumitno poraznog kao što je četrnaesto stoleće.
Doba srpske istorije od 1321. do 1371.
godine bilo je ono najsjajnije vreme srednjovekovne
države i srpskog carstva, koje je nagovestilo
posrtanje i pad. Od dolaska na vlast Stefana III
Dečanskog, preko veličanstvenog Dušanovog carstva do
poraza na Marici, zloslutnom vesniku Kosovske bitke.
Smrt kralja Milutina obeležila je novo razdoblje u
istoriji srednjovekovne Srbije. NJene su granice bile
znatno proširene i prema jugu i prema severu. Ali,
unutrašnje stanje u državi nikako nije bilo sređeno u
onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se
Milutinova Srbija stabilizovala i održala.
Središnja vlast nije se učvrstila, a lokalna vlastela,
se toliko osilila da su njeni zahtevi ozbiljno
ugrožavali interese države. Ni pitanje o nasleđu nije
bilo rešeno. Stariji sin Milutinov, Stefan, gotovo
slep, bio je logičan naslednik, mada je njegov mlađi
brat Konstantin takođe pretendovao na krunu. I
Dragutinov sin Vladislav imao je ambicija da dođe na
srpski presto, na osnovu sporazuma svoga oca i kralja
Milutina. Tako je počeo građanski rat u Srbiji.
Do 1322. Stefan III, docnije nazvan
Dečanski, ipak je uspeo da pobedi svoje protivnike i
da se ustoliči kao vladar Srbije. Tada je i krunisan "bogodarovanim
vencem kraljevstva srpskog" (6. januara 1322). Oženio
se 1325. godine Marijom Paleolog, kćeri
panhipersevasta Jovana, sinovca vizantijskog cara
Andronika II. U vizantijskom sukobu između dede i
unuka, Andronika II i Andronika III, Stefan je stao na
stranu svoga tasta. Iako je njegova strana poražena,
Stefan je uspeo da u ovom ratu zauzme Veles, Prosek i
još neke gradove u Makedoniji.
Dečanski je ratovao i sa Dubrovačkom
Republikom na jugozapadu. Krajem treće decenije
četrnaestog veka, on je povratio Ston i Pelješac,
verovatno i delove Huma.
Ali, srpskoj državi i njenom vladaru
kao da nije bilo mira. Snaga Srbije ujedinila je
bugarskog vladara Mihaila i Andronika III. Moralo je
da dođe do ratnog sukoba.
Bitka kod Velbužda 1330. godine između
Srba i Bugara bio je taj odlučujući sudar. Bugari su
do nogu potučeni, a sam car Mihailo poginuo je u ovoj
bici. Andronik III, na vest o porazu Bugara, povukao
je svoju vojsku koju je već bio poslao u pomoć
Mihailu.
Iako je pobedio Bugare, Stefan III je i
dalje imao jake protivnike u svojoj državi. Srpska
vlastela mu je najviše zamerala pomirljiv stav prema
Vizantiji i to objašnjavala uticajem kraljičinim. A
ona je, sa svoje strane, uporno radila da naslednik
Stefanov bude njen sin Siniša, a ne stariji sin
Stefana Dečanskog, Dušan.
Kraljević Dušan i srpska vlastela u
Zeti uveliko su rešili da je kucnuo čas da se učini
kraj vladavini Stefanovoj. NJihovo uverenje utvrdio je
prevrat u Bugarskoj, u kojoj je za cara proglašen
Jovan Aleksandar. NJegove pretnje Srbiji ozbiljno su
ugrožavale i državne granice i samu državu. Dušan je
ubrzo, uz pomoć zetske vlastele, krenuo na oca, lako
ga savladao i zarobio. Dušan se krunisao za kralja 8.
septembra 1331. a svrgnuti otac i vladar umro je posle
nekoliko meseci, novembra iste godine.
Stefan Dušan bio je sigurno jedan od
najznamenitijih i najuspešnijih srpskih vladara
srednjeg veka. On je bio taj koji je srpski narod
doveo do vrhunca moći i političke i zavojevačke. On je
ostvario one snove koje su sanjali Uroš I i Milutin. I
mnogo više.
Najtačniji opis Dušanov dao je veliki
srpski istorik Stanoje Stanojević u svojoj Istoriji
srpskog naroda, pre više od osamdeset godina, 1908:
"Duboke političke mudrosti u njega nije
bilo, ali je on imao prirodne bistrine da shvati
neposrednu situaciju i da je iskoristi. Osim toga, on
je shvatao potrebu u korist dobre organizacije, mada
sam nije bio dobar organizator". (str. 168)
Dušan se ubrzo oženio sestrom Jovana
Aleksandra, Jelenom. Uglavnom zahvaljujući tom braku
odnosi između Srbije i Bugarske ostali su dobri i
prijateljski sve do smrti cara Dušana.
Već 1331. Dubrovčani su svečano
dočekali novog srpskog kralja. Dve godine docnije od
njega su dobili čitavu Dalmaciju od Stona do
Dubrovnika.
Mladi srpski vladar odmah je napao
Vizantiju i osvojio gotovo čitavu Makedoniju, gradove
Prilep, Ohrid, Kostur i Strumicu. Na osnovu mira sa
Vizantijom zaključenim 1334. Srbiji su priznate sve
nove granice. Jedino od čega je u ovom trenutku srpski
kralj morao da odustane bila je opsada Soluna. Uskoro
je Srbija nastavila da ratuje na jugoistoku. Od 1336.
do 1340. Dušan je osvojio dobar deo Albanije i
proširio teritoriju svoje države sve do Janjine. Do
1345, kada je osvojen grad Ser, Dušanova Srbija je
obuhvatala celu Makedoniju osim Soluna, čitavu
Albaniju i Epir, sve bivše oblasti Vizantijskog
carstva.
Naredne 1346. godine Stefan Dušan se
krunisao za cara u Skoplju, a svog sina Uroša
proglasio je kraljem. Ali, pošto je krunisanje mogao
da obavi samo patrijarh, to je srpski sabor prvo
izabrao arhiepiskopa Joanikija za patrijarha, koji je
potom, proglasio cara Dušana.
Ratovanja i osvajanja Dušanova nikako
nisu prestajala. On je do kraja 1348. osvojio Etoliju,
Akarnaniju i Tesaliju. Već 1349. napadnuta je i Bosna,
ali Dušan nije uspeo da osvoji grad Hum, mada je neke
od ovih krajeva propisno opusteo i opljačkao.
Početkom pete decenije četrnaestog veka
Dušan se okrenuo prema severu. U sukobu sa ugarskim
vladarem Lajošem osvojio je Mačvu i Beograd 1353.
Godinu dana pre toga, Dušanova vojska se, zajedno sa
Bugarima, prvi put suprotstavila turskoj najezdi, u
prvoj Maričkoj bici. Iako je srpska vojska ubedljivo
poražena, to nije ni u kom slučaju zaustavila Dušanova
osvajanja.
Krajem 1355. izbio je rat između Dušana
i Mletačke republike s jedne strane, i Ugarske i
Bosne, s druge strane. Ali, tek što je rat počeo, car
Dušan je iznenada umro (20. decembra 1355). Rat se
završio posle tri godine, a Ugarska je dobila
Dalmaciju i Dubrovnik (1358).
Verovatno najznačajniji dokument
Dušanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik iz
1349. godine (dopunjen 1354). Dušanov zakonik
kodifikovao je i pravno uobličio sve one pravne norme
i običaje koji su do toga doba vladali u Srbiji.
Posle smrti Dušanove, Srbija je ušla u
novo razdoblje svoje burne istorije. Doba u kome su
lokalni feudalni gospodari preuzeli vodeću ulogu i
ugrozili prvenstvo centralne vlasti. Kralj Uroš II,
sin cara Dušana, nije imao ni snage ni mudrosti da im
se suprotstavi. Nije mnogo vremena prošlo pre nego što
se Dušanovo carstvo nije sasvim raspalo. U prvi plan
došla je porodica Mrnjavčevića i još nekoliko
predstavnika srpske vlastele. Neki od njih priznavali
su vrhovnu vlast Uroša (Lazar Hrebeljanović u južnoj
Srbiji, Vuk Branković na Kosovu, braća Balšići u Zeti,
Nikola Altomanović na Zlatiboru i Rudniku), dok se
Vukašin Mrnjavčević odvojio od Uroša i 1366, u svojoj
prestonici Prilepu, proglasio za kralja. Ali, svaki od
njih, bez obzira na svoj odnos prema Urošu, sami su
brinuli o svojim posedima, jer sam Uroš to nije ni
mogao, ni umeo.
Tako je Srbija, podeljena i slaba,
dočekala tursku najezdu. A otomanski zloglasni i
rušilački huk, već je stizao do srpskih zemalja. I
postajao je sve jači...
|