Početna | Istorija | Vlastela | Život | Rukopisi | Galerija | Download | Linkovi | Mapa sajta | E-pošta | O sajtu | FAQ
     
 

Poglavlja

    Prva država
    Uspon kraljevstva
    Stvaranje carstva
    Propast
 
 

 

   
 

 

   
   
   
   
   
   
   
   
   
   
 

Partnerski sajt

Otkrijte svoje korene
 

Partnerski sajt

Sveže vesti i pogledi

 

  Istorija (IV)
(Sva četiri poglavlja možete preuzeti iz dela Download kao jedan dokument)

IV Propast Carstva

Sredinom XIV veka na tlu Evrope se pojavila jedna nova sila, koja će, kasnije, vekovima odlučivati o sudbini balkanskih naroda. U to vreme retko ko je mogao da pomisli da će se Osmanlije zaustaviti tek pod zidinama Beča.

Jedini su Srbi predvideli sudbinsku opasnost od nabujale turske matice. Iako i oni slabi, krenuli su van granica svojih zemalja da odlučnom bitkom preduprede neprestane nalete Osmanlija i jednom za svagda ih vrate u Anadoliju. Ipak, pod okriljem noći, između 25. i 26. septembra 1371. godine (po starom kalendaru), Turci su izveli prepad na neopreznu srpsku vojsku i potukli je do nogu.

Strahoviti poraz na Marici imao je dalekosežne posledice. Označio je početak propasti Srpskog Carstva. Pogibijom kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavčevića, nesposobni car Uroš izgubio je oslonac svoje vlasti. Državu je zahvatilo bezvlašće, zemlja je opustela, zavladala je glad, strah i panika.

Ne dugo posle bitke, decembra iste godine, umro je i car Uroš. NJegovom smrću ugasila se dinastija Nemanjića. Bio je to kraj Srpskog Carstva.

Državu su razdrobili oblasni gospodari: Kraljević Marko, braća Jovan i Konstantin Dejanovići (Dragaši), Đurađ Balšić, Vuk Branković, Nikola Altomanović, Lazar Hrebeljanović i drugi. Još uvek zvaničnog kralja, Marka Mrnjavčevića, nijedan srpski velikaš nije hteo da prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na udaru, on je zajedno s braćom u Dragašima, bio primoran da posle Maričke bitke postane turski vazal.

Središte srpske države se pomerilo na sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovića. Mudrim i dalekovidim državničkim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugih velikaša i nametnuo kao naslednik Nemanjića. Veliki ugled je stekao kada je pomirio srpsku i carigradsku crkvu, čime je srpskom verskom poglavaru konačno priznata titula patrijarha.

Posle pobede nad Nikolom Altomanovićem (1371), u čemu mu je pomogao bosanski kralj Tvrtko, knez Lazar je proširio svoju neposrednu vlast na Rudnik i Zlatibor. Kasnije, 1379. godine, pripojio je i oblast Kučeva i Braničeva koje su pripadale Radiču Brankoviću. U svom najvećem obimu, oblast kneza Lazara se prostirala od izvorišta Južne Morave do Dunava, Save i Drine. Gospodario je celim Pomoravljem, s gradovima Nišem, Kruševcem (prestonica), Užicem i rudarskim središtima Novim Brdom i Rudnikom. Pored Lazara, najveći srpski velikaši su bili njegovi zetovi Vuk Branković, gospodar Kosova i Skoplja i Đurađ Balšić u Zeti. Obojica su kovali novac sa svojim likovima, što je govorilo o njihovoj potpuno samostalnoj vlasti. Knez Lazar nije imao ni dovoljno moći, ni dovoljno vremena da ih potčini, i na taj način, možda ujedini srpsku državu. Sve njegove državotvorne napore zaustavili su Turci.

Na Lazarevu oblast prvi put su napali 1381. godine, deset godina posle Maričke bitke. Tada su ih na Dubravnici kod Paraćina potukli vlastelini Crep i Vitomir. Kasnije su Turci zauzeli Niš (1386), ali ih je Lazar sačekao i suzbio kod Pločnika. Širenje Osmanske države i sve češći turski upadi upozorili[1] su kneza Lazara da se neminovno približava vreme odlučne bitke.

Bitka se dugo i pažljivo pripremala na obe strane. Koliki značaj su joj dali i Srbi i Tuci vidi se po tome što su vojske predvodili sami vladari. Za poprište su odredili kosovsku ravnicu. Boj je započeo u vidovdansko jutro, u utorak 15. juna 1389. godine (28. juna po novom kalendaru). Ako se kao odrednica uzme Muratovo tulbe, vojske su se sukobile negde blizu sastava Laba i Sitnice. U početku su Srbi imali vidnog uspeha. Vuk Branković, koji je zapovedao desnim krilom, potpuno je razbio odrede Muratovog sina Jakuba. Lazar je bio bitku u centru, odakle se jednog trenutka verovatno odvojio plemić Miloš, koji se prema predanju prezivao Obilić, i krenuo u turski tabor da ubije sultana Murata i reši bitku. Da bi nekako dospeo u njegovu blizinu, pretvarao se kako hoće da se preda. Kada su ga priveli, istrgao je mač i zario ga u sultana. Posle Muratove smrti nastala je zbrka u kojoj se najbolje snašao njegov drugi sin Bajazit. Naredio je da se prikrije sultanova smrt, i istovreme, pogubio je Jakuba kao mogućeg pretendenta na presto. Potom je sabrao sve turske snage, učinio odlučni juriš i preokrenuo situaciju na bojištu. Zarobio je kneza Lazara i odmah ga pogubio. Među retkim plemićima koji su izbegli smrti, nalazili su se Vlatko Vuković i Vuk Branković. Narodno predanje je potonjeg osudilo za izdaju i dogovor s Turcima. Iako o izdaji nema potvrde u izvorima, docniji potezi Vuka Brankovića i njegovih sinova govore da se tradicija ne bi smela olako odbaciti.

Smrt sultana Murata i činjenica da su se Turci odmah povukli, stvorili su utisak da su Srbi izašli iz bitke kao pobednici. Evropa je slavila hrišćansku pobedu. Ipak, posledice bitke su bile porazne po Srbe. Izgubili su cvet svog plemstva i veliki deo vojske. Pogibijom kneza Lazara, koji je jedini pokušavao da zaustavi proces raspadanja srpske države, zemlja je dovedena na ivicu katastrofe. Prvi ishod Kosovskog boja možda nikada neće biti rasvetljen zbog oskudnosti i neusaglašenosti savremenih izvora i brzo stvorene legende koju su već u XV veku podlegli potonji hroničari. Kakav god da je bio, predanje ga je prihvatilo kao poraz, što je potpuno razumljivo ako se sagleda u svetlu izgubljene slobode, grčevite borbe za poslednje ostatke države i početka nepreglednog niza beznadnih seoba. Srbija nije propala na Kosovu, ali je ova ključna bitka okrenula njen istorijski razvitak u drugom pravcu.

Kosovska bitka i Lazarev izbor Carstva nebeskog prerasle su u legendu koju je narodna tradicija sudbinski vezala za srpskog čoveka razvivši kolektivno osećanje odgovornosti i uzdignuvši ga na visinu moralne obaveze okajanja greha, ne molitvom, nego svesnom borbom. Simbol Kosova se vremenom oblikovao u posebnu etiku, koja je, uz pravoslavnu crkvu kao osnovnog nosioca, često bila jedini element svesti zajedništva, obeležje pripadnosti jednom narodu dugo rasutom po okolnim carstvima. Postao je simbol otpora tuđoj religiji i kulturi, koje su se uporno i sistematski trudile da Srbe potčine, progutaju i pretope, pre svega duhovno, uništavajući sve što bi ih podsećalo na njihovu postojbinu i nacionalni identitet. Kosovski mit je u toku proteklih vekova bio toliko čvrsto usađen u narodnu svest, da je postao osnovno i trajno obeležje jednog mentaliteta, i kako se pokazalo, neugasivo nadahnuće, strahovit unutrašnji naboj u svim oslobodilačkim pokretima, ustancima i ratovima, naročito u XIV i XV veku.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Brzi linkovi

 
  Štampanje strane  
  Pitanja/Predlozi?  
   
     
     
     
 

Besplatni bilten

 
 


Kliknite ovde

 
   
     
     
 
 Početna | Istorija | Vlastela | Život | Rukopisi | Galerija | Download | Linkovi | Mapa sajta | E-pošta | O sajtu | FAQ