(Sva
četiri poglavlja možete preuzeti iz dela Download kao
jedan dokument)
IV Propast Carstva
Sredinom XIV veka na tlu Evrope se
pojavila jedna nova sila, koja će, kasnije, vekovima
odlučivati o sudbini balkanskih naroda. U to vreme
retko ko je mogao da pomisli da će se Osmanlije
zaustaviti tek pod zidinama Beča.
Jedini su Srbi predvideli sudbinsku
opasnost od nabujale turske matice. Iako i oni slabi,
krenuli su van granica svojih zemalja da odlučnom
bitkom preduprede neprestane nalete Osmanlija i jednom
za svagda ih vrate u Anadoliju. Ipak, pod okriljem
noći, između 25. i 26. septembra 1371. godine (po
starom kalendaru), Turci su izveli prepad na neopreznu
srpsku vojsku i potukli je do nogu.
Strahoviti poraz na Marici imao je
dalekosežne posledice. Označio je početak propasti
Srpskog Carstva. Pogibijom kralja Vukašina i despota
Uglješe Mrnjavčevića, nesposobni car Uroš izgubio je
oslonac svoje vlasti. Državu je zahvatilo bezvlašće,
zemlja je opustela, zavladala je glad, strah i panika.
Ne dugo posle bitke, decembra iste
godine, umro je i car Uroš. NJegovom smrću ugasila se
dinastija Nemanjića. Bio je to kraj Srpskog Carstva.
Državu su razdrobili oblasni gospodari:
Kraljević Marko, braća Jovan i Konstantin Dejanovići (Dragaši),
Đurađ Balšić, Vuk Branković, Nikola Altomanović, Lazar
Hrebeljanović i drugi. Još uvek zvaničnog kralja,
Marka Mrnjavčevića, nijedan srpski velikaš nije hteo
da prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na
udaru, on je zajedno s braćom u Dragašima, bio
primoran da posle Maričke bitke postane turski vazal.
Središte srpske države se pomerilo na
sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovića. Mudrim i
dalekovidim državničkim potezima, knez Lazar se brzo
izdigao iznad drugih velikaša i nametnuo kao naslednik
Nemanjića. Veliki ugled je stekao kada je pomirio
srpsku i carigradsku crkvu, čime je srpskom verskom
poglavaru konačno priznata titula patrijarha.
Posle pobede nad Nikolom Altomanovićem
(1371), u čemu mu je pomogao bosanski kralj Tvrtko,
knez Lazar je proširio svoju neposrednu vlast na
Rudnik i Zlatibor. Kasnije, 1379. godine, pripojio je
i oblast Kučeva i Braničeva koje su pripadale Radiču
Brankoviću. U svom najvećem obimu, oblast kneza Lazara
se prostirala od izvorišta Južne Morave do Dunava,
Save i Drine. Gospodario je celim Pomoravljem, s
gradovima Nišem, Kruševcem (prestonica), Užicem i
rudarskim središtima Novim Brdom i Rudnikom. Pored
Lazara, najveći srpski velikaši su bili njegovi zetovi
Vuk Branković, gospodar Kosova i Skoplja i Đurađ
Balšić u Zeti. Obojica su kovali novac sa svojim
likovima, što je govorilo o njihovoj potpuno
samostalnoj vlasti. Knez Lazar nije imao ni dovoljno
moći, ni dovoljno vremena da ih potčini, i na taj
način, možda ujedini srpsku državu. Sve njegove
državotvorne napore zaustavili su Turci.
Na
Lazarevu oblast prvi put su napali 1381. godine, deset
godina posle Maričke bitke. Tada su ih na Dubravnici
kod Paraćina potukli vlastelini Crep i Vitomir.
Kasnije su Turci zauzeli Niš (1386), ali ih je Lazar
sačekao i suzbio kod Pločnika. Širenje Osmanske države
i sve češći turski upadi upozorili[1]
su kneza Lazara da se neminovno približava vreme
odlučne bitke.
Bitka se dugo i pažljivo pripremala na
obe strane. Koliki značaj su joj dali i Srbi i Tuci
vidi se po tome što su vojske predvodili sami vladari.
Za poprište su odredili kosovsku ravnicu. Boj je
započeo u vidovdansko jutro, u utorak 15. juna 1389.
godine (28. juna po novom kalendaru). Ako se kao
odrednica uzme Muratovo tulbe, vojske su se sukobile
negde blizu sastava Laba i Sitnice. U početku su Srbi
imali vidnog uspeha. Vuk Branković, koji je zapovedao
desnim krilom, potpuno je razbio odrede Muratovog sina
Jakuba. Lazar je bio bitku u centru, odakle se jednog
trenutka verovatno odvojio plemić Miloš, koji se prema
predanju prezivao Obilić, i krenuo u turski tabor da
ubije sultana Murata i reši bitku. Da bi nekako dospeo
u njegovu blizinu, pretvarao se kako hoće da se preda.
Kada su ga priveli, istrgao je mač i zario ga u
sultana. Posle Muratove smrti nastala je zbrka u kojoj
se najbolje snašao njegov drugi sin Bajazit. Naredio
je da se prikrije sultanova smrt, i istovreme, pogubio
je Jakuba kao mogućeg pretendenta na presto. Potom je
sabrao sve turske snage, učinio odlučni juriš i
preokrenuo situaciju na bojištu. Zarobio je kneza
Lazara i odmah ga pogubio. Među retkim plemićima koji
su izbegli smrti, nalazili su se Vlatko Vuković i Vuk
Branković. Narodno predanje je potonjeg osudilo za
izdaju i dogovor s Turcima. Iako o izdaji nema potvrde
u izvorima, docniji potezi Vuka Brankovića i njegovih
sinova govore da se tradicija ne bi smela olako
odbaciti.
Smrt sultana Murata i činjenica da su
se Turci odmah povukli, stvorili su utisak da su Srbi
izašli iz bitke kao pobednici. Evropa je slavila
hrišćansku pobedu. Ipak, posledice bitke su bile
porazne po Srbe. Izgubili su cvet svog plemstva i
veliki deo vojske. Pogibijom kneza Lazara, koji je
jedini pokušavao da zaustavi proces raspadanja srpske
države, zemlja je dovedena na ivicu katastrofe. Prvi
ishod Kosovskog boja možda nikada neće biti rasvetljen
zbog oskudnosti i neusaglašenosti savremenih izvora i
brzo stvorene legende koju su već u XV veku podlegli
potonji hroničari. Kakav god da je bio, predanje ga je
prihvatilo kao poraz, što je potpuno razumljivo ako se
sagleda u svetlu izgubljene slobode, grčevite borbe za
poslednje ostatke države i početka nepreglednog niza
beznadnih seoba. Srbija nije propala na Kosovu, ali je
ova ključna bitka okrenula njen istorijski razvitak u
drugom pravcu.
Kosovska bitka i Lazarev izbor Carstva
nebeskog prerasle su u legendu koju je narodna
tradicija sudbinski vezala za srpskog čoveka razvivši
kolektivno osećanje odgovornosti i uzdignuvši ga na
visinu moralne obaveze okajanja greha, ne molitvom,
nego svesnom borbom. Simbol Kosova se vremenom
oblikovao u posebnu etiku, koja je, uz pravoslavnu
crkvu kao osnovnog nosioca, često bila jedini element
svesti zajedništva, obeležje pripadnosti jednom narodu
dugo rasutom po okolnim carstvima. Postao je simbol
otpora tuđoj religiji i kulturi, koje su se uporno i
sistematski trudile da Srbe potčine, progutaju i
pretope, pre svega duhovno, uništavajući sve što bi ih
podsećalo na njihovu postojbinu i nacionalni
identitet. Kosovski mit je u toku proteklih vekova bio
toliko čvrsto usađen u narodnu svest, da je postao
osnovno i trajno obeležje jednog mentaliteta, i kako
se pokazalo, neugasivo nadahnuće, strahovit unutrašnji
naboj u svim oslobodilačkim pokretima, ustancima i
ratovima, naročito u XIV i XV veku.
|
|
